offline
- Pridružio: 02 Sep 2012
- Poruke: 207
|
Прво, извини што си мало чекао на одговор. Твоји постови су дугачки и непрегледни, треба ми доста времена који се тачно део текста односи на моју реплику, тако да ми је тешко да пратим. Ако није проблем, значило би ми да цитираш појединачно мој део текста на који одговараш, то би ми много олакшало, не бих морао да се враћам на свој пост па да упоређујем са твојим одговором. Штеди ми време и енергију.
Одговор за Теслу и остало ти грешком нисам послао, имаш га на крају.
6.lickadivizija :: Ne mozes da budes cetnik jer cetnika danas nema,a nema ni rata. 
Коначно да се сложимо  Иначе, заборавио сам да ставим наводнике..
6.lickadivizija :: Ti si samo jedan od onih koji navijaju za cetnike i u svakom postu istices da su bolji od partizana. A ishod rata, e to nisu zasluzni partizani i njihova borba (taman posla da partizani budu zasluzni za nesto korisno), to su odlucile velike sile. Kao kada tim koji izgubi utakmicu odgovornost uvek prebaci na sudiju, a svoje greske ne zeli da sagleda.
Па како да навијам када је "утакмица" одавно завршена, а "клубови" престали да постоје?
Видиш, ти си сам обукао дрес па те не етикетирам, а ти мени пришиваш "грбове" иако их ја не носим. Мислим да четници свакако јесу били бољи у много чему (пример: однос према народу - четници су трудили се да сачувају народ, док су га комунисти жртвовали за остварење сопствених циљева), није ми потребно да будем навијач да бих то схватио.
6.lickadivizija :: 1. Ocekivao sam da svaki izvor koji navedem bude ocenjen kao "komunisticki", "prokomunisticki", "kriptokomunisticki", da je njegov autor "nekompetentan", "pristrasan", da nije bio u situaciji da pravilno oceni sta se desava na terenu, da je bio daleko od borbi i prve linije fronta itd. Tipicno za procetnicki nastrojene "istoricare", sta im ne odgovara, to je "komunistiki falsifikat". Kompetentni, upuceni, obavesteni su samo oni koji hvale cetnike i pljuju po komunistima. Spreman sam za taj odbrambeni mehanizam!
Шта причаш? Човек то сам за себе каже потпуно отворено, шта ја оцењујем? Читај мало шта пишем.
6.lickadivizija :: 2. Demokratija i vojska nisu bas kompatibilni pojmovi.
Svaki citat mozes tumaciti u zavisnosti kakve su ti namere. Ako ti je namera da iz svakog citata izvlacis zakljucke koji idu cetnicima u prilog, i to je legitimno.
Ako je za tebe demokratija da se oficiri kockaju, umesto da budu uz jedinice i ako je demokratija da se vojska lisi obuke, pa da posle uludo gine jer nije obucena, onda steta po partizane sto demokratija nije bila izrazenija jer bi se mnogo lakse otarasili cetnika kao jednog od protivnika u ratu.
Критика дела организације или групе официра је у извесном смислу и критика надређеног, тј главнокомандујућег. Сама чињеница да се усудио да тако нешто уради говори да је основа међуљудских односа заснована на демократским принципима. И те како значи за међусобно поверење када официр може тако нешто да уради без страха од последица. Човек је рекао шта не ваља и како то променити, то је за похвалу. Међу нормалним људима то се нормално прихвата,анализирају се пропусти - у затрованим односима, у друштву које негује култ о "полубожанском" вођи, за такво нешто би летела глава моментално јер доводи у питање способност недодирљивог вође.
Ниси ми рекао одакле си преузео?
6.lickadivizija ::3. Ako neko "grozne suze lije" i salje srceparajuca pisma Saveznicima i Vladi u Londonu, to ne znaci da je brizljiviji prema prolivanju srpske krvi. Ako je bio pacifista, sto se lepo nije predao, nego podigao ustanak. I kada mu verovati? Kada odbija predaju okupatoru i podize ustanak ili kada u Divcima izjavljuje Nemcima da nije ni planirao podizanje ustanka? Pod okriljem zastite od stradanja "srpske krvi" delovao je i general Milan Nedic, jos jedan general Nedic ne verujem da je bio potreban narodu.
Bratoubilacki rat, posebno u Crnoj Gori, istocnoj Hercegovini i u jos nekim oblastima bio je zaista stravican, a odmazde i zlodela koje su pratile taj sukob bili su uzasni. Price da je nekome nekoga bilo zao meni su licemerne! Bila je to borba do istrebljenja! Mozda je neki komsija spasio komsiju, ali generalno cetnicka taktika bila je unistenej partizana i to na prvom mestu!
Проливање братске крви је настојао да спречи и сарадњом и преговорима са комунистима који су то и покренули елиминацијом "класних непријатеља", изазивањем одмазди. Покушао је да их уразуми и неутралише јер још један непријатељ му није био потребан.
Кажем ти да људи нису били у почетку спремни да се туку са паетизанима, нису били психолошки спремни на рат са својим народом. Рат се разбуктао када су комунисти показали своје право лице. А шта је требало да ураде, да пусте да их побију?
Уосталом, за братоубилачки рат одговорност сноси тито и његове пришипретље, они су гурали Србе на Србе, и чинили све да максимизирају одмазде, што је био њихов главни "регрутни центар" током читавог рата.
6.lickadivizija :: Nije se kralj Petar II odrekao prestola, to ga je cekalo kasnije, to je vec druga tema, uspostava komunisticke republike u Jugoslaviji. Ali, od tog datuma kada se odrekao cetnika, cetnici nisu vise nikakvi "cuvari prestola" ni formalno. Znaci, za jedan od tih ciljeva su disfunkcionalni. Drugi cilj, zastita naroda, to sam vec pripisao generalu Nedicu (na osnovu njegovih populistickih parola koje neko, na zalost, danas shvata ozbiljno). A 1944. godine cetnici nisu u stanju da "zastite narod" u krajevima u kojima se desilo potpuno oslobodjenje zemlje. I? Sta im je onda funkcija, ako su je i dotle imali?
Омиљена комунистичка поштапалица Али, све и да је тако, до септембра 44 јесу били, тј 3 и по године, а ти им то негираш због "прогласа" 44? Шта су били партизани до краја 45?
Е, ово си паметно рекао: тамо где четници нису успели да спасу народ десило се "ослобађање"
6.lickadivizija ::4. Najjednostavnije moguce: komunisti su unistavali cetnike, cetnici komuniste! Nista tu nije cudno. Ali, da je komunistima prvi cilj bio unistiti cetnike, a cetnicima da nije bio cilj da uniste komuniste, e to je vec cetnicka jeftina propaganda!
Не, не, то није исто. Прво, четници су регуларна југословенска војска, а комунисти су "одметници". Немају исти статус. Партизани су били паравојна формација, у власништву КПЈ. Д Друго, комунисти су уништавали све четнике без разлике, док су четници убијали комунисте, али не све партизане (у борби да, али заробљене не). Насилно мобилисане су пуштали јер су били Срби. На њима је био терет одговорности за биолошко очување народа, комунисти се тиме нису бавили. Њима су добри и кинези кад дохвате власт.
6.lickadivizija :: Postavlja se krucijalno pitanje: zasto nije bilo cetnika bas u tim krajevima gde su Srbi najvise stradali? Nije ih interesovao taj deo nacionalnog korpusa, nisu imali tamo ugledne ljude ili su jednostavno suzili teritoriju na kojoj su predvidjali da Srbi trebaju da zive?
Овде је питање због чега су људи највише страдали на територији коју су контролисали партизани? Посебно козара, кордун, банија..
6.lickadivizija :: 6. U zapadnoj Srbiji narod nije omrzao partizane 1941. godine niti im je uskratio podrsku, nego je jednostavno nemacka premoc u prvoj ofanzivi bila ogromna. Osim posadnih okupacionih divizija, dovodjene su jedinice iz Francuske i Grcke. Pritom, partizanske jedinice u tom periodu bile su jos u procesu formiranja. To su bili odredi formirani po teritorijalnom principu. Do tada su kontrolisali samo odredjenu teritoriju i bili su slabo pokretni.
Где није, кад су се појавили коначно 44, људи бежали од њих у хиљадама. Ђилас сам наводи да је међу онима враћеним из Аустрије "већина била обичних људи, неокрвављених руку, који су побегли због репутације коју су партизани имали". Немци су довели 125 пук из Грчке, и 2 дивизије из Немачке, чини ми се, да би угушили устанак и уништили и четнике и партизане, а не да би се патили са "совјетским републикама". Сами четници и партизани, у тој фази нису сматрани озбиљном опасношћу, било им је битно да устанак сасеку у корену због огромног потенцијала у антинемачки-настројеном народу, и размера које је устанак могао да поприми. А тај народ би огромном већином отишао Дражи, што су Немци такође добро знали.
6.lickadivizija ::Desavanja u Crnoj Gori bila su sasvim drugacija nego desavanja u zapadnoj Srbiji.
Inace, sam tok rata kod nas meni je izuzetno zanimljiv sa ideoloske strane. Komunisti su u krajevima gde su pre rata bili jaki (Crna Gora, jaki urbani centri) bili dosta neprijatno iznenadjeni podrskom masa, a u krajevima gde je stanovnistvo bilo kulturno i ekonomski zaostalo, a pre rata glasalo je za izrazito desnicarske opcije pridobijen je ogroman broj boraca. Nije bas jednostavno to rastumaciti!
У ствари јесте. У Црној Гори, Херцеговини и деловима Босне, где није било бескућника људи нису ишли масовно у партизане. Комунистима је одговарало изазивање одмазди, јер су преживели после усташких и немачких терора били "регрутовани". Такви очајници, који нису имали шта да изгубе, постајали су фанатично борбени, и као лака мета за индоктринацију, били су њихови најбољи војници.
6.lickadivizija :: 7. "Мени је само ово довољно да будем више него сумњичав." - Sve same podmetacine i zli komunisti! Rekoh, ocekivao sam ovakav pristup od tebe, sve sto moze da ukalja cetnicki ugled u tvojim ocima, sve je to "falsifikat" i "podmetacina" zlih komunista. Cetnici su superheroji i njima je jednostavno nemoguce pronaci bilo sta lose!
Комунизам јесте зло. Остало није тачно што си рекао
Што се тиче документа Владе, рекао сам ти да би то морало да се нађе у британском архиву, ако је то тачно. Нико досада није то потегао.
6.lickadivizija :: Da li, recimo, znas da su se cetnici lecili u ustaskim bolnicama,
Не знам
6.lickadivizija :: Ne postoji ni jedan jedini Titov poziv ustasama da se prikljuce partizanima
Би Би Си је преносио Титова саопштења о преласку усташких јединица у партизане. Ево један Бејлијев коментар од септембра 43:
"Ово јасно показује усташку тежњу да нађу уточиште како би избели одговорност за своје злочине против Срба у Хрватској. Такође и Т-ву тежњу да свим средствима увећа бројно стање и успостави силом власт над народом. Молим, информишите ако се горње догодило, наравно, са одобрењем главног БОВ-а у Псерда-и. "(WO202/131, 18.септ, 43)
6.lickadivizija ::Ovo za strah, ima nas narod jednu lepu izreku "stra' lojze cuva!"
Ako sa jedne strane imase disciplinovane fanatike medju kojima otac pred sinom i brat pred bratom nije siguran, ako jos tokom rata imas stvaranje kulta Titove licnosti kao simbola citavog NOP-a, ako si spreman da das zivot za slobodu i ako ne biras sredstva do cilja,
Ово "disciplinovane fanatike" фанатике постоји само у комунистичкој фразеологији. То је апсурд.
Ако је теби нормално да син "шпијунира" оца, и брат брата, онда разумем зашто тако размишљаш. Уосталом, у таквој атмосфери, природно је да људи крију оно што заиста мисле о "ноп-у" и "великом вођи". Због чега је потребно стварати такав однос, шта мислиш?
6.lickadivizija :: "Зато су Немци експресно и разбуцали ову другу, јер им је била важна." - Ti kao da se radujes uvek kada procitas ili navedes da su Nemci negde potukli partizane.
Немци су увек тукли партизане, односно до доласка Совјета. У ствари, указујем да је посреди комунистички мит о "антифашизму" и великој борбеној вредности и топ организацији покрета. Суштина је да су Немце избегавали кад год, и колико год су могли.
6.lickadivizija ::Zar nema i jedan drugi faktor tu: partizanska vojska nije ista i nema isto iskustvo na pocetku i posle godinu i po danas stalnog ratovanja? Govorim od Vrhovnog staba NOVJ na celu sa Titom, pa sve do obicnih boraca?
Пази, сам Ђилас наводи да је пошто се једва извукла из обруча претрпевши огромне губитке и присиљена да напусти рањенике, и протерана из Црне Горе и Херцеговине у Босну , Титова главнина била тек нешто више од руље у бежанији за голи живот. То је средина 43.
Што се тиче Тесле, јел ти познато оно писмо у одбрану краља Александра, или сусрет са краљем Петром 42?
Ово је плакат који најављује Видовдански Конгрес Срба у Детроиту, јула 42, а испод пише:
"Поздрав Николе Тесле, чувеног светског учењака и почасног председника српског народног савеза, сазиву Видовданског Конгреса уједињења Срба против фашизма"
Црњански: ево, успео сам да нађем нешто нашта сам давно набасао, његов животопис, постављам га у целости, па процени сам:
Citat:Životopis
Miloš Crnjanski rođen je u Čongradu (današnja Mađarska ) 26.10.1886, a umro je 30.11.1977 u Beogradu. Njegova porodica selila se po tadašnjoj Austro-ugarskoj monarhiji, živeo je u Čongradu, Itebeju, Temišvaru, Ilandži i Pančevu. Isticao je neobičan život i smrt svoga oca Tome (koji je prekinuo porodičnu svešteničku tradiciju). Toma je radio kao pisar i bio je po kazni, prebačen u Čongrad. Otac mu umire kad je imao samo trinaest godina. U poslednjim trenucima on se povlači i umire sam- „treba umeti umreti“[1].
U dvadeset i prvoj godini Crnjanski je mobilisan, u 29. regimentu u Bečkereku (Zrenjanin), i kao austrougarski kaplar ratuje po galiciji. Oko njega umiru njegovi sunarodnici, i Prvi svetski rat ostavlja neizbrisiv trag na mladom pesniku „ Meni je prvi svetski rat pokvario život i mladost.“[2]
U autobiografskim refleskijama, Crnjanski navodi dve životne okolnosti ključne za svoj dalji razvoj- u Temišvaru, upoznaje život siromašnih slojeva, običaje, stambene uslove , i način života radnika, i činjenicu da je rođen u srspkoj dijaspori „ na krajnjoj granici našeg naroda“[3]. Neskrivena odanost narodu, nije sprečavala Crnjanskog, da oštro kritikuje osobine, tog istog naroda- o tome najbolje svedoči misao iz pisma Ivi Andriću (1929) : „ Jedan Srbin: gusle, dva Srbina: braća, tri Srbina : p. materina. Eto, tako se razgovara dok svet prolazi“ [4]
Ove snažne nacionalističke stavove Crnjanski revidira nakon povratka iz Londona, jer „ posle 25 godina u Londonu, ne može se više biti Banaćanin.“, i na kraju menja u potpunosti : „ Zavičaj-to je ono što izaberete“[5]
***
Tokom celog života, Crnjanski je bio posvećen sticanju znanja (i formalno i neformalno). Bio je učenik Pijarističkog liceja u Temišvaru, upisao je Eksportnu akademiju u Rijeci, u Beču je studirao: medicinu, filozofiju i istoriju umetnosti. Nakon Prvog svetskog rata u Beogradu završava uporednu književnost i istoriju. U izgnanstvu, u Londonu završava 1951. International affairs (diplomatiju).
Najviše je cenio ruske romansijere Dostojevskog, Tolstoja i Turgenjeva[6] , ali kao uzore navodi i Eshila, Sofokla, Euripida, Komoinša, Džona Dona, Nerudu, Majakovskog, Mačadu, Ungaretija. Prepevao je i japansku i kinesku poeziju.[7]
U svojim tekstovima trudi se da se poziva na istorijske izvore, kao i da uklopi razmišljanja u određenu školu mišljenja. Tako: u „ Žene Cezara“, kao reference navodi Plutarha, a u tekstovima o Mađarkoj, istoričara Ferda Šišića. Kada piše o Svetom Savi poziva se na Teodosija i Domentijana, a o Karađorđu na Jovanovića, Cvijića i Ćorovića. Često se poziva na Šopenhaura i Kejnsa.
***
Radio je kao profesor u Beogradu i Pančevu, bio je novinar Vremena, Politike, Glasa Crkve, Književnog juga, kao i urednik listova Naša Krila (list koji se bavio avijacijom) i Ideje ( zloglasni glas međuratne ekstremne desnice u Jugoslaviji). Šest godina je bio deo diplomatskog aparata Kraljevine SHS (kasnije Jugoslavije)- bio je „ataše za štampu i kulturnu propagandu“ u Rimu i Berlinu. Za vreme rata, ovaj posao obavljao je u emigraciju u Londonu, gde i ostaje nakon rata, zbog glasina o mogućnosti krivičnog gonjenja, od strane novog komunističkog režima (najviše zbog lista Ideje, i sukoba sa književnom levicom). Nakon rata, u Londonu je radio najgrublje poslove : bio je obućar i konjušar. Radio je u biblioteci u Londonu, a veoma često ga je od gladi spasavala plata supruge Vide, koja je prodavala lutke londonskim robnim kućama.
Bio je kompleksnog karaktera, kolerik, a ujedno melanholičnog temperamenta, po prirodi. Lako je praskao, ulazio u sukobe, i bio težak sagovornik, umeo je da bude zajedjiv i ironičan.[8] Od svih njegovih osobina najviše se ističe hrabrost- tražio je dvoboj sa oficirom Sondermajerom (1926), bez straha izvodio akrobatske letove, otišao je u Španiju, da izveštava, o ratu, i prvog dana tražio da ode na front, jer „nije došao da proučava špansku gotiku, već da vidi rat“ , 1937. putuje brodom na daleki sever, do Špicbergena, ne obazirući se na sve opasnosti koje na tom putu vrebaju. „ Svi ljudi idu u čoporu, a on ne može i neće. On ide svojom stazom. Trnovita, kamenita, uzbrdo, nizbrdo…Ja sam ga volela. Išao je svojom stazom.“ [9]
O državi i naciji
Crnjanski je neosporno shvatao značaj državnosti i državotvorsti za razvitak jednog naroda. Državu je doživljao fizičko ostvarenje političkog ideala naroda.
U različitim tekstovima naglašavao je različite činioce kao najvažnije pokretače državotvornsti (o koherentnosti političke misli Crnjskog biće više reči kasnije)- na nekim mestima je to politička volja naroda, kao odraz njegove zrelosti :“Slovenske države stvarane su silinom gejzira sa dna naroda“[10], na nekim vojna sila naroda : „ Nema sumnje, jedna elita, jedan stalež ,okupljen oko ideja, gotov da mre i pregazi, može da stvara bez obzira na prošlost, ali nikad još nije nastala država, a da se u njoj nije znalo gde joj je bila srčika, odakle je ponikla, i ko je radi nje, najviše suza i samrtničkog znoja prolivao“[11], a na nekim akcenat se stavlja na velike istorijske ličnosti : Sveti Sava, Karađorđe, Kralj Aleksandar I. Ima i slučajeva kad zauzima mnogo pragmatičniji stav, pa kaže da je „ osnov države- jeftin hleb“[12]
Zanos oko značaja države nije sprečavao Crnjaskog, da oštro kritikuje državu- na primer nakon puta na Krf, zbog nebrige o grobovima spskih vojnika, ili zbog očajnog životnog standarda u posleratnom Banatu. Takođe, iako veliča značaj oružja pri stvaranju države, veruju da državu u miru čuvaju zakoni, pa osuđuje verbalne napade sarajevskog biskupa Šarića, na tamošnje i Srbe i kaže : „treba odgovoriti hladnim oružjem presude“[13]. Emotivna priroda Crnjaskog i ovde je uticala na koherentost njegovih stavova , jer u istom tekstu , govori da država ne treba olako da diže ruku, ali „ako je digne, onaj na koga je digne- mora pod zemlju“ (ovo se naravno može objasniti i metaforičnim jezikom, kojem Crnjanski, kao pisac pribegava i u novinskim tekstovima).
***
Po pitanju unutrašnjeg uređenja države, Crnjaski za razliku od ostalih tema koje ga okupiraju, zauzima nedvoslmislen i koherentan stav. On je monarhista (vidi : Monarhija), i duboko je uveren da je centralističko uređenje države, jedini ispravan put ka čvrstoj državi. Na primer povodom moralnih skandala u Crkvi u Rumuniji, Crnjski tvrdi da je uzrok problemu : „nepostojanje centra iz kojeh bi nešto upravljalo, nadziralo, savetovalo i branilo“[14]. Takođe veruje da je ključ uspeha Hitlera u Nemačkoj „brisanje granica između nemačkih državica“.[15]
U mislima, Miloša Crnjaskog, o naciji , vlada pojmovna zbrka, jer se termini :narod, nacija, rasa i slovenstvo (bez razjašnjenja da li se radi o sveslovenstvu, samo o južnoslovenstvu, ili o „trojednom narodu“) koriste kao sinonimi.
Postoje dva shvatanja najčešća nacije danas : nacija kao zajednica građana, i nacija kao etnička zajednica, zasnovana na istom jeziku, običajima, i veri njenih činilaca (J.G. Herder). Druga ideja je bila bliža Crnjanskom- pa tako on povodom smrti kralja Aleksandra govori o „istoj krvi“ koja je vekovima tekla od Alpa do Strumice[16].
Prvu polovinu dvadesetog veka, obeležava sukob dva ideološka koncepta, nacionalizma, koji u prvi plan postavlja nacionalni interes, i komunizma koji negira nacionalni interes, sa pozicije klasnih vrednosti. Crnjanski je svakako bio nacionalist, ali je tražio socijani osnov nacionalne svesti. I našao ga je u seljaštvu („ srcu naše nacije“) i delimično u radništvu. Tvrdi da „ seljak zna šta je rasa[17] i šta je patriotizam“, i da nije u interesu radnika da „država bude rasparčana, federalistička i separatistička“ [18]
Crnjanski ispravno shvata značaj nacionalne svesti ,ali greši (kao i svi mislioci njegovog doba) , kada veruje da se etničke, kulturološke i verske diskrepancije unutar Kraljevine Jugoslavije (ili ma koje Jugoslavije) mogu izmiriti idejom integralnog Jugoslovenstva. Jugoslovenstvo je verovatno najveća zabluda srpskog nacionalnog bića.
Kritika liberalizma i demokratije
Stavi autora Seoba, o liberalizmu nisu koherentni i vrlo često su odraz političkog momenta, ili ličnog stanja u svesti, u trenutku pisanja (kao i kod gotovo svih drugih stavova- Crnjanski ima burnu biografiju, i bavi se najraznovrsijim temama i upravo je zato gotovo nemoguće odrediti, šta tačno misli o bilo čemu, jer gotovo svaki stav, menja i modifikuje u skladu sa situacijom u kojoj se nalazi).
U svom tekstu „Među španskim seljacima“[19] otkriva da je nekad imao „ iluzije o liberalizmu“, ali ne objašnjava zbog čega ih je izgubio i kako se obreo među konzervativcima. Takođe, dok putuje Velikom Britanijom, ukazuje na neadekvatnost liberalizma u modernom industrijskom dobu : „Liberalna Engleska je kao jedna divna, starinska melodija za uho, ali ona ne rešava socijalna pitanja“ [20]
Kasnije u listu „ Ideje“ Crnjanski, u uvodnicima, koje kao urednik piše kritikuje „lažni liberalizam“, vrlo oštrim i ironičnim rečima: „ Po toj mudrosti, država bi pre svega bila tu da bude za ličnost udobna. Ona bi bila Jelisejsko polje, za peripatetičarska šetanja i nagvaždanja političara i birača, stalna tema prepirke intelektualaca, opšta svojina svih načitanih, i nesvršenih đaka, dobroćudna zajednica, u kojoj svako može da igra kako mu ćef svira, i u kojoj selo vidi svoju sreću u slobodi kuvanja rakije. Uz tobožnju jeftinoću trgovine , saobraćaja, parničenja i suđenja“[21]
S druge strane u biografiji kralja Aleksandra, navodi kao „ prvo poglavlje jedne velike biografije“, činjenicu da je njegov otac, Kralj Petar Prvi preveo delo Džona Strjuarta Mila „ O slobodi“ (On liberty). Takođe nedvosmisleno hvali istoriju liberalizma i demokratije na Islandu : „ U jednoj provaliji između stena, već 930. godine počeo je da se sastaje sabor Islanđana, najstariji parlament na svetu. I bez hrišćanstva oni su imali visok pojam slobode ,pravde , morala“[22]
***
Crnjanski je imao načelno skeptičan stav prema demokratiji kao i večina elitističkih mislilaca. On nije verovao u sposobnost mase da donosi racionalne političke odluke. Više je vere polagao u lidere i privilegovani sloj, nego u brojnost koja je sam osnov demokratije. Neosporno je da činjenica, da određena politička ideja ima većinu, nikako ne znači da je ta ideja ispravna. Problem tiranije većine zaokuplja mislioce već vekovima. [23] Negativan stav Crnjaskog o demokratiji verovatno (kao i kod većine njegovih stavova) potiče iz ličnih negativnih iskustava sa demokratijom. Kada je 1925. bio u Bosni , pratio je susrete ministra Srškića sa građanima, i tu beleži zgražavanje nad odsustvom političke kulture naroda : „ Na svakoj stanici, čekahu ga birači, odbori, predsednici, i svi nešto ištu.“ Neki premeštaj, neki dobrovoljce, neki agrar, neki pečene muslimane, neki duvan, neki izbor, neki tužbu suda. Jedan mu je tražio krštenicu“[24]. Nije verovao da narod, sa ovako konfuznim shvatanjem politike može da donosi velike odluke.
Opet s druge strane u recenziji knjige o Mihajlu Polit-Desančiću, Crnjanski oduševljeno piše o pravu naroda, da bira svoje predstavnike pa opisuje sliku izbora među prečanskim Srbima: „Ali su najvažniji i nama najbliži detalji, izbornih borbi Politovih, u kojima se poslednji put , tvrdo i ponosito, pojavljuje seljaštvo pod vojničkim terorom, i snegom i vejavicom, kraj velikih lomača, čekajući zoru, da glasa za kandidata Svezara Miletićevog.“[25]
Monarhija
Kao i većina mislilaca njegovog doba, Crnjaski je bio ubeđeni monarhista. To nije bilo odraz ličnog iskustva[26], već monarhističke tradicije naroda.
Crnjanski se nigde ne bavi političkim aspektima monarhije u Jugoslaviji. Ne piše o ulozi kralja u političkom sistemu, i nigde ne piše ni reč o šestojanuarskoj diktaturi[27]. Umesto toga on intenzivno[28] piše o ulozi kralja Aleksandra u ujedinjenju Srba, Hrvata i Slovenaca.
Stavovi o značaju uloge kralja u ujedinjenju variraju. U nekim tekstovima, akcenat je na narodnoj volji da do ujedinjenja dođe, a u nekim na ulozi samog Aleksandra.
Ideja o ulozi monarhiju u narodnom jedinstvu, nije vezana samo za Jugoslaviju. Na primer, Crnjanski, veruje da samo kralj Alfons XII, može ujediniti razjedinjenu Španiju. Ovo se godinama kasnije pokazalo kao relativno tačno- Španija jeste povratila mesto u svetu , kao monarhija, ali je još uvek (veoma) razjedinjena zemlja( prim J.K.)
Uloga monarha u političkom životu postoji, po sudu Crnjanskog, i u parlmenatarnim monarhijama kao što je Švedska, gde „ svi znaju“ da kraljevska porodica, ima inicijativu u poslovima vlade[29].
Veliko je iznenađenje, koliko se stav Crnjanskog o Karađorđevićima, i monarhiji menja kada govori o kralju Petru II. On „ nije nasledio od svoga oca ni stas , ni lik, ni crte karaktera“. On u inostranstvu u negativnom svetlu prikazuje svog oca (epizoda sa batinjanjem), a sebe predstavlja kao sitnog prestupnika (krađa „bicikleta“ na koledžu), i krivotvori neke činjenice u svojoj biografiji (put sa dadiljom, i vožnja avionom, mimo plana).[30] Crnjanski, sebi svojstveno, piše u duhu trenutnog raspoloženja. Zbog razočaranosti Petrom II, dovodi u pitanje svoje prethodne stavove , ne samo o Karađorđevićima, već uopšte o monarhiji.
Kritika komunizma
Komunistička misao u predratnoj Jugoslaviji bila je pod izrazitim uticajem boljševizma, njome se tada u potpunosti dirigovalo iz Moskve (mekši, jugoslovenski komunizam, nastaje tek nakon rata, nakon sukoba Josipa Broza, sa Staljinom 1948.), a ubrzo je i bila stavljena van zakona. U ovakvim okolnostima Crnjanski se nedvosmisleno pozicionira kao kritičar socijalizma i komunizma.
Crnjanski ispravno zapaža osnovne odlike komunizma. Definiše ga i kritikuje kao izrazito materijalističku ideologiju (doduše ne kritikuje, bar ne sa istim žarom, kapitalizam, koji je podjednako materijalistički). „ Marks i njegov saradnik Engels padaju sa teorijom negacije duhovnih i etičkih argumenata u evoluciji ljudskog društva“[31]. Takođe zapaža značaj koncepta proleterijata za marksiste- „Marksizmu treba teza da je proleter velikomučenik, a odmah i druga da je buržuj što veća svinja“[32]. Zapaža i totalitarne, odnosno diktatorske elemente u komunističkoj Rusiji, pa tako u Idejama[33], piše recenziju knjige „Nova Evropa“, u kojoj Džordž Vest, opisuje svoje razgovore sa Staljinom. Crnjaski oštro kritikuje Velsa („Vels je ispao bedan“), i napada ga što ne primeću je da je Staljin „neumoljiv s obzirom na svoj krajnji cilj, a potpuni oportunist, što se tiče sredstava“
Iako kritičar leve misli on nije bio neosetljiv na socijalna pitanja. Komunizmu ne suprotstavlja prosto kapitalizam, već „nacionalni idealizam“. Sam ukazuje na težak položaj seljaka i radnika, ali i napada marksiste, što objektivne socijalne probleme, koriste u političko progapadne svrhe. „ Protivnik je, kao vrana mozak, popio svu mudrost nauke, i ekonomske doktrine, ali očevidno iskorišćuje samo očaj ljudi, potrebu za verom, za nadanjem u ma šta, jednu dijalektiku, koja obećava pre svega kanonizovano blaženstvo da se obećava i ni u šta ne sumnja“[34]
Crnjanskog je kao tradicionalistu, na neki način i apologetu vlasti, najviše iritiralo neprijateljstvo, i nipodašavanja marksista prema „svemu što je naše“, oličeno u samoproklamovanom internacionalizmu komunista ( ovaj koncept autošovinizma, nije ni danas nestao, sa naše političke, scene i još uvek dolazi iz redova levičara – prim. J.K).
Marksiste, Crnjanski ne napada ostrašćeno, i bez izuzetaka. On među njima diferencira više različitih vrsta marksista i prema svakoj se odnosi različito. Deli ih na : realne komuniste, koji ćute, jer im vreme ne ide na ruku, revolucionarno nastrojene komuniste, od kojih se odmah ograđuje, kaže da su esktremisti, koju su po zatvorima, radnički aktivisti, koji politički ne agituju, već se bave svojim realnim, svakodnevnim brigama, i „salonsk komunisti“. Ovu poslednju grupu Crnjanski napada najčešće i najoštrije. Kaže da su to „bogataška deca“, koja po salonima, dokazuju svoju odanost internacionali, i „obmanjuju jadnu sirotinju“.
Ove tvrdnje Crnjanskog, nisu najbolje logički utemeljene, i verovatno su odraz polemičkog žara. Nema nikakve potrebe da se pripada najnižim slojevima, da bi se delile levičarske ideje. Sledstveno tome, nije neoophodno biti proganjan i zatvaran, da bi se na racionalnom nivou, razumelo da su totalitarni sistemi loši (tačno je doduše, da ideje snažnije osećaju, oni koji se sa njihovim posledicama susreću na realnom planu). U krajnjoj linijim ni sam Crnjanski nije pripadao višim društvenim slojevima, niti je imao ma kakav ozbiljniji kapital, a bio je zagovornik kapitalizma.
Važno je napomenuti, da iako je bio protivnik komunizma Crnjanski, nije verovao da ga treba suzbijati represivnim metodama- „ Pitanje marksizma, nije policijsko pitanje, kakvim ga naša buržoazija smatra, ono je pitanje društva, pitanje borbe i otpora.“[35]
Međuratna Evropa
Međuratni period u Evropi, doba je kompleksnih političkih i društvenih dešavanja. U ovom periodu Evropom dominiraju diktature i totalitarne ideologije. Ovakve ideologija pretila je Evropi i sa istoka (u vidu SSSR-a) i demokratska građanska Evropa, bila je rastrazana, pri traženju saveznika, između ove dve opcije- u početku se više plašeći komunizma (tako nastaje apizment, moralna i strateška greška Britanije i Francuske). U ovakvim uslovima Crnjanski je bio (mali) deo diplomatskog aparata Kraljevine, tako da su njegovi stavovi o evropskoj politici, delimično bili uslovljeni i tom činjenicom.
Vajmarska republika (1928-1929)
U putopisu iz Nemačke nakon prvog svetskog rata, Crnjanski opisuje nemačko društvo, i njegove pokušaje da ponovo pronađe svoj identitet, kao i etnopsihološke karakteristike nemačkog naroda. Kao osnovu nemačkog karaktera uzima vredan rad[36], i izuzetnu organizovanost, gotovo uniformnost, tako govori da je preterani „zapt“, napravio od Nemaca „smešne mašine“[37].
Ipak ukazuje i na klasne razlike- „koje postoje u Nemačkoj („Treba videti samo jednu, od tih kirajdžijskih kasarni, sa bezbroj stanova, klozeta, podruma, punu bolešljive dece, sa kasapnicama, na čijim je vratima konjska glava, pa da se taj svet, i taj deo varoši, mada nad njim svetle terase velikih prodavnica, i električnih dizalica gigantskih, ne zaboravi nikad više u svojoj bedi, žalosti i ružnoći“[38]) kao i na težnju naroda, ka nekoj, germanskoj , potpuno ličnoj slobodi, te sklonost, ka dinamici života i putovanjima- „warden“- (Ipak više nego slobodi, i državi, nakon rata, puši se u tim germanskim glavama, pojam starogermanski o ličnoj slobodi, i životu po svojoj volji“[39])
Crnjanski gotovo proročki sluti događaje koji dolaze- „ Topografske crte njene aktivnosti, spadaju zasad, u oblasti fantastičnih nacionalnih romana, koji će se događati na Balkanu, prema Poljskoj i Lenjingradu, u Češkim gorama, i možda opet na Rajni“[40]
Drugi boravak u Nemačkoj (1935-1938)
Crnjanski boravi u Nemačkoj, u osvit rata, i iznutra vidi mašineriju koja će početi najveći sukob u istoriij sveta. Godinama kasnije, biće kritkovan da nije objektivno izveštavao o ovom periodu odnosno,da nije jasno prikazao Hitlera, kao diktatora, i zločinca (Bertolino, Pitanja o Crnjanskom je dobar primer ovakve kritike). Najveće mane ovih napada, najčešće se sastoje u princpipu naknadne pameti, nakon rata svi znaju ko je bio Hitler,pre rata nisu (Kako sam Crnjanski navodi, u Embahadama, nije znao ni Lord Halifaks a njega niko ne napada). Neki od napada su naprosto neosnovani jer Crnjanski jeste ukazivao na situaciju u Berlinu .
Tako na primer: „ Nemački Rajhstag je slika bleska i sile“, a svastika je „ kao škorpija na krvavoj sablji“[41], „ U nemačkim redakcijama nestaju politčke podele, cele redakcije su istog duha i istog mišljenja“, a ovo se postiže „generalštabnim metodama“[42] . O diktatorskim karakterisitkama Adolfa Hitlera piše : „ Čudna je ta mukla atmosfera, oko nemačkog „parlamenta“. U Rajhstagu se više sluša nego diskutuje. Za tri godine skupština se sastala šest puta. „[43]
Crnjanski je više puta intervjuisao Hitlera, najviše baveći se temama „četvorogodišnjeg plana“ o nemačkim kolonijama. Kada piše o Hitleru, vrlo retko iznosi svoj stav, najčešće se poziva na „obaveštene krugove“, ili piše „privatno doznajem“ (Ovo može da znači da nje hteo da kritikuje Hitlera odveć otvoreno, delimično zbog diplomatskih odnosa, a delimično jer je na nekom nivou, delio neke Hitlerove stavove, nadasve oko centralizma).
Crnjanski kaže da se na vojnim paradama, vidi da je „Hitler veliki samodržac“[44]
Kao pristalica ideje centralizma Crnjanski hvali način na koji je Hitler, učvrstio i ujedinio Nemačku. Čini to na (neprimerno) oduševljen način :“ Bliži se vreme , kad će Nemačka, na karti Evrope , biti samo jedno veliko, jedinstveno srce, koje moćno kuca i čiji su svi delovi jedne boje, jedne osetljivosti, jedne krvi i jednog vuka.“[45]
Kada piše o spoljnoj politici Nemačke Crnjanski pravi, za novinara neoprostivu grešku, i bezpogovorno se poziva na zvanične stavove nemačke vlasti, pa je tako ubeđen da je optužba da se Nemačka priprema za rat „najblaže rečeno tendenciozna i preterana“.[46] Takođe : „ Samo onaj ko ne zna osnove režima u Nemačkoj, apsolutnu izjednačenost mišljenja kod nemačkih nacista, kad se radi o Sovjetima,može verovati da može doći do saradnje nacista i Kominterne, ili zvanične Moskve“[47]- Ribentrop i Molotov sklopili su pakt 23.8.1939.
Fašistička Italija
Tekstovi Crnjanskog iz Italije poklapaju se vremenski, a i po svojoj sadržini, sa periodom kad je zemlju vodio Milan Stojadinović ( koji je približio zemlju Italiji, i u Italiji tražio rešenje „hrvatskog pitanja“.Takođe za njegove vlade potpisano je dva sporazuma o prijateljstvu između njega i grofa Ćana. Milan Stojadinović je otvoreno kontrolisao medije u zemlji, putem Centralnog pres biroa, cenzoske institucije ostale iz perioda šestojanuarske diktature, za koji je radio i sam Crnjanski ) [48]
Na primer : Tokom posete Nevina Čemberlena, Italiji, Crnjanski jednu kurtoaznu izjavu Čemberlena : „Ja visoko uvažavam Musolinija“, koristi da dokaže da demokratska Evropa, ne doživljava Musolinija kao diktatora.
Musolinijevu, vlada plebiscitom, i ima snažnu sponu sa narodom. „Ceo njegov radni dan, opravdava njegovu pojavu na krovu jednog traktora“ili zapadna demokratija „ide u belim kamašnama buržoaziije , dok je Musolini stalno s narodom“[49].
Ideološki stavovi
Crnjanski se bavio politikom u međuratnom periodu, koji je bio beksrajno kompleksan i ispunjen ideološkim sukobima, iza kojih se kriju ekonomski razlozi. Samo politiku shvatao je kao nenasilnu utakmicu ideja (nenasilnu jer kritikuje, revolucionarne ideje komunista)- ovo ne znači da je bio pacifista, čak glorifikuje rat za oslobođenje.
On ima određen otklon prema partijskoj politici, jer ona predstavlja partikularitet i ne može da obuhvati svest naroda u totalitetu (zbog ovoga mu je bio blizak korporativizam).Takođe, partije se bave banalnom svakodnevnom kampanjom, umesto, visokom ideološkom politikom. „Partija se svačim prlja, umesto da bude uzvišena i idejna“[50]
Crnjanski je takođe pravio jasnu distinkciju između državne i državotvorne politike, koja svoj osnov ima u tradiciji, ili čak u onostranom i neobjašnjivom, u odnosu na partijsku politiku , koja je odraz partikularnih interesa, najrazličitijih grupa. „ Država nikad ne može biti labava, mutna tvorevina, bez forme, bez tog Prizrena i Skoplja, bez veze sa prošlošću“[51]
***
Najveća mrlja na biografiji Crnjanskog vezana je za optužbe za simpatije prema fašizmu. Jedan deo tih optužbi svakako je vezan za totalitarnu isključivost i ideološku ostrašćenost, komunističkih vlasti, prema svim pripadnicima predratne inteligencije, pogotovo za one koji su na neki način bili deo establišmenta (izuzetak je Andrić, iz razloga, koji mogu biti tema istraživanja, sami po sebi). Drugi je vezan za pežorativnu upotrebu termina „fašist“- u službi denuciranja političkih neistomišjenika (ova praksa nažalost postoji i danas- svi koji su na desnom delu političke arene- ponekad se nazivaju fašistima- npr Petar Luković, običava da publikaciju Nova Srpska Politička Misao- naziva nova srpska fašistička misao). I naravno Crnjanski jeste bio desničar, a bio je diplomata u totalitarnim državama, tako da i u tome mogu ležati razlozi za ovu optužbu.
Odakle potiču napadi na „fašizam“ Crnjanskog? Verovatno su začeci napada u debati između Crnjanskog i predstavnika književne levice. 16.3.1934. Crnjanski i Krleža su ukrstili pera, u Politici, oko pacifizma i uloge rata, u ujedinjenu Srba, Hrvata i Slovenaca. Crnjanski je optužen, da je „na liniji Gebelsa“. Poluanonimni I.V na stanicama „Pogleda“, kaže za Crnjanskog da „propagira fašizam pod maskom društvenog borca“ Đorđe Jovanović odlazi toliko daleko da kritikuje i beletrističke tekstove Crnjanskog na osnovu, neslaganja sa njegovim politčkim stavovima,pa 1.6.1936. piše :“ svoje lirsko cviljenje pretvorio je u lavež fašističkog čopora“.
Nakon rata linijom ovakvih optužbi, nastavlja Marko Ristić, ovaj put ojačan novom društvenom paradigmom, on u „Enciklopediji Jugoslavije“, kaže : „ Nesrećni put kojim je C. Išao od svog anarhističko defektisčkog duha, do fašizma istovremeno je i put na kome se gasio njegov talenat“.[52] Isti autor kaže u „Književnoj politici“[53]: „članci su pisani na liniji krajnje nacionalističke ,upravo fašističke reakcije i zaista skoro nepismeni“. Milan Grol u svojim memoarima tvrdi da je Crnjanski „ostao fašista duhom“
Kako utvrditi gde je istina? Najbolje bi bilo uporediti osobenosti fašizma sa stavovima Crnjanskog (naravno javnim, šta neko misli, u kontekstu najintimnijih refleksija-njegova je stvar).
Ni u jednom tekstu Crnjanski ne zastupa antisemitističke stavove.
Ne govori nikad, i nigde o rasnoj supremaciji. Koristi termin rasa, ali u drugom značenju (vidi:poglavlje o državi i naciji)
Ne veliča ulogu vođe- kritikuje Hitlera, a stavovi o Musoliniju su odraz dugačke ruke Milana Stojadinovića, više nego stavova Miloša Crnjanskog.
Ne poziva se na srednji sloj, koji je sama osnova propagande fašista- upravo suprotno-elitista je.
Postoje doduše i stavovi Crnjanskog, koji se podudaraju sa elementima fašizma:
Nacionalizam (o kome je već rečeno)- osnovne funckije nacionalizma kod Crnjanskog su državotvornost- odnosno integrativno Jugoslovenstvo, i suprotstavljanje, komunističkom internacionalizmu
Protivljenje parlamentarnoj demokratiji- Jugoslovenska država, bila je država permanentne političke krize- zbog čega je Crnjanski počeo da razvija otklon prema demokratiji, partijskom sistemu,i parlamentarizmu. Ovo je na određenom nivou zamena teza, Jugoslaviji nije funkcionisala, jer nije trebalo ni da nastane, to nema nikakve veze sa državnim uređenjem. On u „ Idejama“[54] razmatra ideju korporativizma[55], kao alternative parlamentarnoj demokratiiji.
Antikomunizam- ovo je odraz antidržavnih ideja komunista (o čemu je bilo reči u poglavlju o komunizmu)
Sve ovo nije dokaz da je Crnjanski bio fašist : antikomunizam zastupaju i fašisti i liberali, antiparlamentarizam zastupaju i fašisti i komunisti, a kult vođe (čega ima u tekstovima o Aleksandru, Karađorđu, i Musoliniju-što se može objasniti i drugim razlozima)- i komunisti i fašisti.
Po tipologiji Karla Manhajna[56] Crnjanski je najbliži konzervativnom istorizmu. Treba imati na umu, da on ne pristupa politici racionalno, da je za njega, gotovo svaki stav, odraz trenutnog emotivnog stanja, da je Crnjanski pre svega pesnik, te da je za njega sve, pa i politika stvar strasti.
Zaključak
Prvi utisak koji ostavlja impozantan opus Miloša Crnjanskog je oduševljenje pred raskošnim talentom, nenadmašnom kreativnošću, i erudicijom kakva se retko nalazi.
Dubljom analizom vide se duboke podele, koje su na manje ili više svesnom nivou rastrzale Crnjanskog. Od liberala do ekstremnog konzervativca. Od zagovornika sumatraizma do nacionaliste. Od pacifiste kome se smučio rat, do apologete „oklevetanog rata“. Od siromašnog novinara, koji se divi hrvatskim ribarima, do buržuja koji u Rimu, na početku rata, kupuje auto i uči da vozi , jer svi njegovi prijatelji „na izlete idu sami, a on mora da traži šofera“. Monarhista koji najoštrijim rečnikom, napada mladog kralja Petra II. Ubeđeni protivnik komunista, na kraju je prilagođavao Embahade, tako da se dodvori komunističkim vlastima u SFRJ. U emigraciji bio je izganik među izgnanicima, jer se posvađao sa svim strujama predratne inteligencije.
Bio je opsednut Mikelanđelom, pogotovo njegovim odnosom sa majkom. Odnos Crnjaskog sa majkom potpuno je nejasan- na veoma potresan način opisuje susret sa majkom nakon povratka iz rata, a opet ostalo je zabeleženo da se nije vratio kući da vidi majku na samrti, iako je imao uslove za to.
Samo iz najviše podeljenjih,rastrzanih i iscepanih duša, kojima je tuga, i bezuspešna potraga za srećom i mirom, imanentna može nastati velika umetnost. Crnjanski je bio veliki umetnik.
„Ne, nisam pre rođenja, znao ni jednu tugu,
Tuđom rukom je sve to, po meni razasuto
…
Ali polako tragom svojim slutim
Tišina će stići, kad sve ovo svene,
I mene, i mene…“
[1] Intervju sa Stevanom Đ. Petrovićem, Književne novine. „ Duge godine stranstvovanja“-28.8.1957
[2] Radovan Popović, „ Žudnja za frakom“, Narodna knjiga, Beograd, 1988. Str 173
[3] „ Nacionalni osećaj pre svega, kao i kod cele moje generacije. Ljubav prema svom, ne baš sretnom narodu, Ljubav prema našoj zaostaloj književnosti. Ta ljubav nije nikakva moja zasluga. Ona je naprosto posledica mog rođenja na severnoj granici, krajnjoj granici našeg naroda“- Crnjanski u Temišvaru, komentar uz Liriku Itake.
[4] Radovan Popović, „ Septembar u Toskani“. Nin- 27.9.1988
[5] Draško Ređep, „ Onaj drugi Branko“- Novi Sad 1985.
[6] Dragoslav Adamović, „ Svi pisci koje sam čitao“ Politika 22.12. 1974.
[7] „ Antologija kineske lirike, i pesme starog Japana“. Miloš Crnjaski, Narodna bibiloteka, Beograd., 1990.
[8] Nezadovoljan, nepoverljiv, nepristupačan, neuhvatljiv, iskidan, pošten, brutalno iskren, uvek na odstojanju, hladni intelektualni osvajač, u duši nesrećan, nesposoban da bilo koga u svojoj okolini usreći, podozriv- sve je to bio Miloš Crnjaski.“ – Milenko Popović, „ Crnjanski između dva sveta“, Književne novine, Beograd, 1984., str 67.
[9] Razgovor sa Desankom Maksimović, Književne novine, 1.5. 1989.
[10] M. Crnjanski, „Narod na dnu ujedinjenja“, Vreme, 1.12.1932.
[11] M.Crnjanski, „Krf-panteon naše ratne slave“,Vreme. 7.10.1930.
[12] M. Crnjaski, „ U obećanoj zemlji“, Politika 25.10.1923.
[13] M. Crnjaski, „ Ko je biskup Šarić“., Vreme 25.10.1925.
[14] M. Crnjaski, „Sramota srpske crkve u Rumuniji“, Vreme 3.7.1925.
[15] M. Putnik. (pseudonim Crnjanskog). „ Hitler kao centralist“. Vreme , 22.5.1935.
[16] M.Crnjanski „ Konture životopisa Blaženopočivšeg Kralja“. Ideje, oktobar 1934
[17] Termin rasa , koristi se za narod, u međuratnoj Jugoslaviji- Skerlić, kaže za Šantića : „bio je pesnik naše rase, našeg doba, naše duše“.(1911)
[18] M. Crnjaski „Socijalna baza našeg nacionalizma“, Politički spisi Miloša Crnjaskog (priredio Z. Avramović) ,1989
[19] M.Crnjaski, Vreme, 19.5.1937.
[20] M.Crnjanski, „ Impresije iz Škotske“, Vreme 29.8.1937.
[21] M.Crnjanski, „Nacrt nacionalnog okupljanja snaga” Politički spisi Miloša Crnjaskog (priredio Z. Avramović) ,1989
[22] M Crnjanski, „ Vikinzi i Skaldi na Islandu, Vreme, 4.9.1937.
[23] Opširnije o ovome : V. Koštunica , Problem tiranije većine u političkoj filozofiji Aleksisa de Tokvila. Filozofofske studje, Beograd, 1978.
[24] M.Crnjanski, Slike i prilike oko Sarajeva, Vreme, 19.11.1925.
[25] M. Crnjanski „ Uspomene Polit Desančića“ Vreme, 30.10.1925.
[26] U Embahadama, str 304. Crnjanski navodi da je imao priliku da lično upozna kralja Aleksandra, ali da je nije iskorisito. Navodno kralj je čuo za njega, preko Dobre Ružića , svog bibliotekara, a tasta Crnjanskog. Pisac je želeo da ga kralj upozna zbog njega samog, a ne kao nečijeg zeta.
[27] Branko Petranović,“Istorija Jugoslavije“, Nolit, Beograd, 1980.
[28] Konture živopisa Blaženopočivšeg Viteškog Kralja Aleksandra Prvog Ujedinitelja, Badnjak Blaženopočivšeg Kralja. Ideje. 1934.
[29] M.Crnjanski, „Švedski kralj Gustav 5 u publici“ Vreme, 10.10.1938.
[30] M.Crnjanski, „Embahade IV“ str 339-370.
[31] M. Crnjanski, „Gospodin Novgodor“. Politički spisi Miloša Crnjaskog (priredio Z. Avramović) ,1989
[32] M.Crnjanski“Slabosti naše odbrane od od marksizma.“. Isto.
[33] Politički spisi Miloša Crnjaskog (priredio Z. Avramović) ,1989
[34] M.Crnjanski, “Nacionalna apatija”, Vreme, 1.6.1934.
[35] M.Crnjanski „Slabosti naše odbrane od marksizma“, Politički spisi Miloša Crnjaskog (priredio Z. Avramović) ,1989
[36] M.Crnjaski “Iris Berlina” str 225.
[37] M.Crnjaski “Iris Berlina str 267
[38] M,Crnjnaski, Irisi Berlina, str 234.
[39] M.Putnik- Da li može u Nemačkoj doć do eksplozije, zbog nedostatka namirnica., Vreme 12.1.1937.
[40] M. Putnik, Nacionalsocijalistička partija želi shvatljivo totalitarnu diktaturu, Vreme 16.3 1937.
[41] Isto.
[42] M.Putnik „Katolički klilr pred državnim tužiocem. Vreme, 3.6..1937
[43] M.Putnik- Da li može u Nemačkoj doć do eksplozije, zbog nedostatka namirnica., Vreme 12.1.1937
[44]M. Crnjanski, Hitler kao centralist, Vreme 22.5.1937.
[45] M.Crnjanski U Nemačkoj vlada mrak,. Vreme, 12.2. 1938.
[46] M. Putnik, U Hitlerovoj ruci, Vreme 12.4.1937.
[47] M. Putnik. Nemačka i Sovjetska Rusija, 4.6.1937
[48] Ni rat ni pakt-Jugoslavija između dva rata. Milan M. Stojadinović, Propaganda Milana Stojadinovića – Bojan Simić
[49] M.Crnjanski, Musolinijev predgovor, Vreme 16.7.1938.
[50] M.Crnjanski Radikali i Kikinda 16.12.1923
[51] M.Crnjanski Učešće Starosrbijanaca u stvaranju naše države, Vreme 6.4.1934
[52] Zagreb 1956. Str 500
[53] Beograd, 1952 str 251
[54] M.Crnjanski- Korporacije sa nacionalističkog gledišta, Politički spisi Miloša Crnjaskog (priredio Z. Avramović) ,1989
[55] Više o korporativizmu: Frederik Šabo, Žorž Sorel, Todor Kuljić
[56] Karl Majnhaj, Ideologija i utopija, Nolit ,1968- str 96-119
Исидора Секулић: знајући да је била врло блиска Српском Културном Клубу, а имајући у виду да је после Ђиласовог напада на њену књигу " Његошу, књига дубоке оданости", спалила своју другу књигу о Његошу, писала "Наћутах се, настраховах се", и саветовала студентима да уче језике и путују, говорећи "и комунизам ће проћи", наслућујем
|
