NOVJ i JVUO 1941-1944

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::Ribnica, odličan prilog. Dodao bih još nešto. Jedno su bile brojke za mitinge, prigodne svečarske govore, patetiku i manipuliaciju, a drugo prava, administrativna i stručna procena relativno nezavisnih tela. Supruga mi je radila u Crvenom krstu kada je sredinom devedesetih aktuelizovano i dovršeno pitanje ratnih vojnih invalida, civilnih žrtava rata i ratnih zarobljenika i njihove radne odštete. Taj posao radili su separatno Crveni krst i SRVS (sticaj okolnosti je da mi je kolega s posla bio kao sekretar lokalne organizacije do guše u materiji). Tek kad su stigli nemački podaci koji su bili neumoljivo tačni, onda su isplivale mnoge zablude, mitovi i laži. Ljudi koji su za sebe decenijama tvrdili da su bili žrtve fašističkog režima, logoraši, itd (te shodno tome ''vukli'' značajne beneficije od naše države) odjedanput su razgolićeni. Ispostavilo se da je jedan deo njih otišao dobrovoljno na rad, a da su svima koji su tamo bili radno angažovani (makar i prinudno) izračunavani radni sati. Pedantni Nemci radili su to zbog sebe, a ne zbog nas. Ti podaci, verifikovani u Ženevi i na tripartitnoj radnoj komisiji su dostupni.

PS
Takođe bi trebalo pozabaviti se dogorima Tito-Brant jer se oni često mistifikuju (kruži priča kako je Tito ''oprostio'' dug Nemcima zarad nekakvih kredita, itd), ali ja te podatke nemam pa bi bilo dobro da nekako do njih dođemo.
Već u ovim ( srpskim ) izvorima može se naći deo istine o Titovim obećanjima Brantu :
******
"Dogovor o pitanju ratne odštete i reparacija između dve zemlje postignut je na Brionima 1973. godine. Mnogi mediji su u to vreme prenosili da su Tito i Brant postigli dogovor. Odnosi između Nemačke i Jugoslavije pokriveni su tada nekim kreditima i otpisivanjem nekih dugovanja. Vrlo verovatno je potpisan sporazum ili neka deklaracija o tome", kaže advokat Milenko Radić iz beogradskog Fonda za razvoj demokratije.
Po njegovim rečima, tim sporazumom nije moralo striktno da se navodi da je u pitanju ratna šteta, reparacije ili imovina oduzeta vojvođanskim Nemcima.
"Oni su tada mogli da kažu 'naša otvorena pitanja povodom imovinskih zahteva s današnjim danom su regulisana'. To se podrazumeva. Pretpostavljam da bi morao da postoji zapisnik tih razgovora", navodi advokat Radić i dodaje: "Kada je u pitanju ratna šteta, u celom svetu je to obično regulisano kao šteta među državama. Da li se to zove ratna šteta, reparacija, naknada za uništenu imovinu ili bilo kako drugo, nevažno je. Ne moraju baš direktne izraze da upotrebljavaju, već svi mogu da koriste svoje termine. Što se tiče plaćanja ratne štete, retko koja država je to ispunila, jer zemlje koje su imale da plate ratnu štetu nisu bile u stanju to da učine. To je više delovalo na regulisanje međusobnih odnosa tih država u sporu. One su brže uspostavljale privrednu saradnju pa se to indirektno kompenzovalo kroz otvorenost granica, povlašćenost na tržištu, puštanje kapitala, koncesije, kredite", ističe Radić. On navodi da nije moralo sve da se izrazi kroz novac, jer interes može da se ostvari i na druge načine.
Govoreći o zahtevu vojvođanskih Nemaca Milenko Radić ističe da za svako, eventualno, potraživanje imovine građani treba prvo da dokažu da li na to imaju pravo kao nekadašnji vlasnici ili naslednici. Takođe bi se moralo utvrditi da li su oni već koristili neku pomoć, bilo u svojoj matičnoj državi, bilo od međunarodne zajednice ili nekih drugih institucija.

Čekajući denacionalizaciju

"Koliko znam, ako su informacije pouzdane i tačne, veliki broj Nemaca iz Vojvodine kompenzovan je u Nemačkoj. Dosta je teško to rešiti, posebno u zemljama kao što je naša. Ni druge zemlje nisu to rešile. Šta znači sada uzeti jednom, a dati drugom. To ne koristi privredi niti međunarodnom kapitalu, a on ima svoje tokove i zakonitosti", objašnjava Radić. Za razliku od Srbije i Crne Gore, Nemačka ima registrovane sve pripadnike svog naroda svuda u svetu, kao i njihovu imovinu. Nemci iz Vojvodine koji su otišli iz nekadašnje Jugoslavije i oni malobrojni koji žive u Vojvodini, čekaju novi zakon o denacionalizaciji . Oni imaju svoj arhiv, muzej i biblioteku, Kuću dunavskih Nemaca u Zindelfingenu u pokrajini Baden Vitenberg. Istoričari tvrde da je suština ovog problema daleko složenija nego što izgleda i da, u svakom slučaju, ima direktne veze sa pregovorima nemačkog kancelara Vilija Branta sa jugoslovenskim predsednikom Josipom Brozom Titom. Tada su u direktnim razgovorima dvojica državnika potanko razgovarali o međusobnim dugovanjima. Sadržaj ovih poverljivih razgovora, ostao je, međutim, tajna a njihove posledice još veća misterija.
Dogovor Tito – Brant nije ni u bivšoj SFRJ mnogo tumačen, sem onog što je bilo u medijima u to vreme. Čak ni srpski pravnici nisu bolje i podrobnije upoznati s tim. Brant je u svojim memoarima dosta pažnje posvetio susretima i razgovorima s Josipom Brozom Titom i ostalim jugoslovenskim zvaničnicima iz tog perioda. Njihov prvi zvanični susret bio je 1968. godine na Brionima. "Tito je na Brionima načeo tri teme o kojima se još u Beogradu govorilo i one su se često ponavljale u našim kasnijim razgovorima. Tada je izneo problem obeštećenja za nacionalsocijalističke zločine prema jugoslovenskim zarobljenicima u Nemačkoj i delovanje "fašističkih elemenata" jugoslovenske emigracije. Pri tom je Tito imao na umu hrvatske desno orijentisane ustaše, koji su izazivali nemire.
Kada je Tito načeo temu obeštećenja, ukazao sam na pravne i političke poteškoće koje su s ovim povezane, s obzirom na londonski ugovor o dugovima. Morala bi se pronaći formula koja nije toliko opterećena prošlošću, već upućuje na budućnost. Možda bismo se mogli složiti oko rešenja koja bi dobro došla ukupnom ekonomskom razvoju Jugoslavije", opisao je Vili Brant svoje razgovore s Brozom na ovu temu. On dalje objašnjava da je Titu tada rekao da nove generacije Nemaca pokazuju samo ograničeno razumevanje zašto treba da preuzmu dodatna zaduženja za grehove svojih otaca i dedova. Tada je Brant Brozu sugerisao da moraju razmisliti o povratnom dejstvu na ostale zemlje.

Brantovo "rešenje"

"S druge strane, ne sme se zaboraviti da Zapadna Nemačka, prema odlukama sila pobednica, Jugoslaviju mora da obešteti. Zbog toga sam predložio da razradimo jedno "indirektno rešenje" u korist jugoslovenske privrede. Tito je tada pokazao malo razumevanja za moja razmišljanja. U pitanju je bila jugoslovenska čast i tako mora da se uredi ovo pitanje, ali to ne mora da se dogodi odmah", piše Brant. Prema Brantovom pisanju, Jugoslavija nije postavljala nikakve uslove za ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa s Nemačkom. Broz je insistirao tada da o ovom krugu tema mora da se razgovara.
Vili Brant i Josip Broz ponovo su se sreli oktobra 1970. godine u Nemačkoj i razgovarali, svega nekoliko sati, u jednom dvorcu između Bona i Kelna. "Šef države je koristio jedno putovanje u inostranstvo da bi nekoliko sati proveo u Bonu. Njemu je kao i meni bilo stalo da bez ceremonija ispitamo važne teme između Istoka i Zapada. Tito je reparacije spomenuo samo uzgred na putu do aerodroma. Rekao mi je da mu je naloženo da sa mnom ovo dogovori, ali nije želeo da taj problem sada postavlja", tako je drugi susret dva predsednika opisao Brant. Sva ova pitanja nisu mogla da budu rešena do 1973 – 1974. godine. Tito i Brant su se složili oko "brionske formule" rešenja.
Josip Broz Tito i Vili Brant "brionskom formulom" rešili su pitanje ratne štete i ostalih dugovanja između SFRJ i SR Nemačke. To je pre svega pitanje ratne odštete, što je Savezna Republika Nemačka bila dužna da plati našoj zemlji. Pretpostavlja se da je imovina Nemaca iz Vojvodine oduzeta posle Drugog svetskog rata bila u istom paketu za rešavanje.
Njihov treći susret dogodio se u aprilu 1973. godine, ponovo na Brionima. Vili Brant je tada bio kancelar Savezne Republike Nemačke i tada su očigledno okončani njihovi razgovori o ovoj temi i postignut je dogovor o iznosu sredstava koja je Jugoslavija dobila. Govorilo se tada o sumi od oko 2,2 milijarde nemačkih maraka ili 1,1 milijardu američkih dolara. Kako se ovde o tome pisalo, taj dogovor je pokrio i odštetu za prinudni rad Srba u nemačkim logorima i imovinu nemačkih građana kod nas.
Zapadna Nemačka je za Jugoslaviju izdvojila ovaj iznos na ime privrednog razvoja. Od tih sredstava izgrađena je nuklearka "Krško" i mnoge druge u bivšoj i sadašnjoj domovini.
Vili Brant i Josip Broz sreli su se još jednom, 1974. godine, kada je bivši predsednik Jugoslavije bio u zvaničnoj poseti SR Nemačkoj. Njihov susret bio je više prijateljski nego zvaničan, jer Brant je pre toga, zbog "špijunske afere"u svom kabinetu, morao da podnese ostavku na mesto kancelara.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Svaka cast Ribnica na iznetim podacima. Ima li neko podatak o nacionalnoj strukturi pokreta NOVJ i JuVO? Znam da je bilo mnogo nacionalnosti u JuVO a npr. skoro sam cuo i video nekog cetnickog vojvodu Slovenca.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

zixo ::Svaka cast Ribnica na iznetim podacima. Ima li neko podatak o nacionalnoj strukturi pokreta NOVJ i JuVO? Znam da je bilo mnogo nacionalnosti u JuVO a npr. skoro sam cuo i video nekog cetnickog vojvodu Slovenca.

Ево Самарџићев извод :
(иако Самарџића сматрам лакрдијашем и сувише политички залуђеним да би био непристрасни историчар)

Citat:Преносим једно поглавље из главе ''Словеначки четници'', из Драже 5 великог. Реч је о периоду после катастрофе словеначких четника у Грнчарицама, септембра 1943, и одласка потпуковника Карла Новака у Италију:

9. НОВА ОРГАНИЗАЦИЈА У СЛОВЕНИЈИ
Наследници потпуковника Карла Новака ипак су успели да створе више одреда, са већим бројем војника. Према подацима које су касније прикупили комунисти, у Словенији је после реорганизације било пет четничких одреда, са преко 600 бораца. То су Нотрањски, Долењски, Горењски, Штајерски и Приморски (Сошки) четнички одред.76
Четницима је током 1944. године приступио и мајор Јанез Марн, командант 1. батаљона Долењског партизанског одреда, са целом својом јединицом, која је онда постала Миренски четнички одред. Комунисти су писали да је мајор Марн сарађивао са Немцима и да им је за 20.000 рајхсмарака продао 17 оборених савезничких пилота. Ако је то тачно, онда је овај одред у међувремену приступио домобранима. У извештају војводе Доброслава Јевђевића од 23. фебруара 1945. стоји да Команда Словеније, као и раније, има пет одреда, али сада са свега 300 бораца.77
Највећи су вероватно били Штајерски и Нотрањски одред. Према неким изворима, бројно стање Штајерског одреда ишло је и до 500 људи. Одред је имао своје гласило, лист ''Крв и земља''. Командант јединице био је поручник Јоже Мелахер, који је касније емигрирао у САД, где је објавио мемоаре. Нотрањски одред имао је више команданата: потпуковник Мирко Битенц Триглавски (јуна 1944), капетан Милко Пирих (јула 1944), мајор Франц Грум (средином 1944; емигрирао је у САД и постао угледни научник), капетан Франц Јеребич (погинуо је 4. октобра 1944. код Залога) и капетани Стане Бобек и Јоже Саје.
Главну улогу у реорганизацији четничког покрета у Словенији одиграо је генералштабни пуковник Иван Презељ (29. август 1895, Нова Вас на Истри - 22. април 1973, Кливленд, САД). Током Првог светског рата Презељ је био резервни официр аустроугарске војске. Крај рата затекао га је у чину поручника, и то у јединици која је под командом Владимира Ваухника прешла на страну сила Антанте. Завршио је Вишу школу Војне академије у Београду и био је на разним дужностима. На врхунцу каријере Презеља видимо на положају војног аташеа у Атини, док је Априлски рат дочекао као начелник саобраћајне управе Главног генералштаба, у чину пуковника. На тој дужности је и заробљен, а када су га Италијани пустили, 1943. године, ступио је у четнике и постао заменик мајора Новака. За команданта Словеније Дража је именовао Презеља априла 1944, истовремено када је Новаку одредио нову дужност, у Италији. Најпознатији Презељев псеудоним био је ''Ђенерал Андреј''.
За начелнике штаба Презељ је поставио резервног мајора др Валентина Бенедикта и потпуковника Андреја Глушића. Потпуковник Глушић касније постаје начелник штаба обавештајне службе словеначких четника. На тој дужности ухапсио га је Гестапо, ујесен 1944. године. Крај рата дочекао је у концентрационом логору Дахау, а после рата био је пуковник америчке војске. За обавештајну службу у ово доба усталио се назив ДОС - Државна обавештајна служба. Командант обавештајаца био је мајор Јоже Сођа, који је поред осталог сарађивао и са пуковником Владимиром Ваухником.
Главни стратешки задатак словеначких четника био је да дочекају Западне савезнике, за које се сада веровало да ће прећи границу Краљевине Југославије копненим путем, пошто савладају Немце у Италији. С друге стране, већ самим својим постојањем, словеначки четници су демантовали тезу како комуниста, тако и Западних савезника, да Дражина војска има чисто српски, а не заиста југословенски карактер, што је наметнуто као пожељна опција. За словеначке четнике, а нарочито за њихове обавештајце, на Западу се добро знало, па је тако у распису Врховне команде од 24. јула 1944. године могло да се каже како ''овај покрет обухвата Равногорску организацију, све српске демократске политичке странке и групе, све неполитичке организације било југословенског било српског обележја...'' Затим је посебно наглашено ''да се националне демократске снаге у Словенији налазе у саставу Југословенске војске у Отаџбини под командом ђенерала Драже Михаиловића''.78
Термин ''националне демократске снаге'' употребљен је зато што се и даље водила борба за придобијање најутицајније политичке групе, клерикалаца, који су сада контролисали Словеначко домобранство. Јер, сем што су могли да одиграју велику улогу дочекујући савезничке трупе, и што су четничкој организацији дали југословенски карактер, словеначки четници били су исувише малобројни да би се рачунали као озбиљан војни фактор. То су могли постати само ако би им се прикључили домобрани, као најбројнија формација састављена од домаћег становништва. У основи се, дакле, одигравао исти сценарио као у доба потпуковника Новака, а он је, упознавши се са ситуацијом по доласку са Бањице, сматрао да ни овога пута неће бити успеха. Ово су делови првог Новаковог писма са условне слободе, које је успео да пошаље Дражи 10. августа 1944. године:
''Ја сам задовољан што сте ме ослободили очајничког посла око спасавања Словеније, јер заиста нема наде на успех. Борио сам се три године под најтежим околностима за нашу ствар и за Вас лично. Пожњео сам само незахвалност, мржњу и издајство, а коначно и затвор под најтежим околностима...
Словеначки четници на терену никад не виде својих старешина. Четници су потпуно зависни од домобранаца. Неки одреди носе словеначке уместо југословенске ознаке. Стари четници су незадовољни, те једва држе људе на окупу...
Упозоравам Вас, да је наслон на домобранство врло рискантна и несигурна ствар. А сарадња са домобранцима је у очима народа још гора, него сарадња са самим бр. 11 (Немцима - прим. аут). Против партизана нема активности. Вођство домобранаца је против четника.
Жао ми је, што су телеграфисти и неки чланови садање Команде Словеније саботирали и спречили моје извештаје о истинитом стању за Вас. Где има толико непоштења и неморалности, тамо не може бити успеха. Жалим што морам сматрати да је Словеначка са Истром и Приморјем вероватно изгубљена.''79
У документима Врховне команде из 1944. године заиста нема података о борбеним активностима словеначких четника и стиче се утисак да је све било бачено на политичку карту. Штавише, изгледало је да ће та карта најзад бити добитна, јер су све словеначке странке, укључујући и клерикалце, прихватиле Светосавску резолуцију. То је подразумевало да ће политичари у последњој фази рата превести домобране под Дражину команду и да ће се тада Словенија најзад ставити под контролу Југословенске војске.
На овом плану ништа се није променило ни годину дана после Светосавског конгреса, што видимо из једног Дражиног радиограма од 31. јануара 1945. године. Тога дана Дража је писао пуковнику Мирку Лалатовићу да Одбору Централног националног комитета Краљевине Југославије, који се налазио у Италији, преко тајне радио везе поручи:
''Шефови политичких словеначких странака шаљу др Креку следеће: Споразумели су се Словенска странка, социјалисти и ЈНС и саставили заједнички Народни одбор. Потписали су заједничку изјаву за Велику Словенију у Федеративној Југославији под Карађорђевићем, сви виђенији људи из свих покрајина. Одбор признаје ђенерала Михаиловића и наставља борбу противу комуниста и окупатора. Народ је одушевљен држањем краља. Отклања сарадњу са окупатором и очекује овамо долазак Савезника, а страхује од доласка Совјета.''80
Нешто касније, 20. фебруара, пуковник Презељ обавештава Дражу да је новоосновани Народни одбор за Словенију издао декларацију ''да преузима суверену и највишу власт управну у Федеративној Држави Словенији''. Улогу врховног команданта, која је припадала краљу, Народни одбор је преузео на себе, док је Дражу признавао као начелника штаба Врховне команде, а Презеља као команданта ''Северњачке народне војске''.81
Дража и његови сарадници дуго су размишљали о овој декларацији, која је, очигледно, одступала од Светосавске резолуције. На крају су одлучили да прећуте њен сепаратистички део и да истакну елемент заједништва, исказан кроз признавање Дражине функције. Тако је Дража 6. марта послао Презељу следећи одговор:
''Примио сам извештај о Народном одбору за Словенију. Треба тежити да све политичке групације уђу у тај одбор и да са нама тај одбор ступи у најчвршћу везу, као што је било од 1941. године до данас. Словеначки одбор преко мене имаће најчвршћу везу са Централним националним комитетом. Чак било би веома потребно да пошаље код мене своје делегате у ЦНК.
Читаве четири године смо заједно, па се надам да ћемо опет бити заједно, у политичком и војничком погледу. Само тако можемо успети. Ово је моја порука одбору.
У погледу потчињености Ваше према мени будите доследни до краја и чврсти, јер у будућој федеративној Југославији војска се не дели, већ је заједничка.''82
У међувремену, специјални обавештајци из Словеније, мајори Василије Маровић и Илија Јевтић, као најефикаснију меру предложили су сузбијање клерикалаца, што је Дража одбио. У одговору мајорима од 24. фебруара он није ни поменуо да је предлог нереалан, због снаге клерикалаца као водеће политичке групације, већ им је саопштио:
''Ми не можемо ни покушати да одбијемо утицај клерикалаца на домобранске јединице, јер прво смо у савезу са клерикалцима и либералцима, друго такво мешање у њихове унутрашње ствари било би врло штетно.''83
И Презељ се жалио да му клерикалци саботирају покушаје придобијања домобрана. Дража му је 9. марта писао да не одустаје, ''без обзира на сметње'', наглашавајући:
''Домобрани само ако приме нашу шифру, само илегално биће примљени, а као сарадници Немаца никада. То је јасно.''84
Нова упутства Дража је послао Презељу 11. марта:
''Објасните тамошњим политичарима да се Крек држи заједно са нама и да је шеф опозиције у иностранству др Милан Гавриловић, велики борац за демократске слободе. Он око себе окупља све политичаре, противнике Тита, у које се рачуна и Крњевић (из Хрватске сељачке странке - прим. аут). Настаните да дође до повезаности на политичком пољу и да се што чвршће збију наши редови. Позната Вам је декларација Титове владе, која је пуна превара... Немам ништа против да ухватите везу са Берном и да одатле добијате новац... Добро је што сте са војводом }ујићем у добрим односима, као и са осталима... Ви сте у најповољнијој ситуацији, јер сте у захвату америчке армије. Слушајте наше пресе... Не смете ситуацију испустити из руку.''85
Четири дана касније Дража објашњава Презељу како да делегати Народног одбора за Словенију дођу у Врховну команду: илегално, са лажним исправама за путовање преко Хрватске. Они ипак нису дошли. А ово је Дражин радиограм Презељу од 21. марта:
''Дајте нам тачне податке шта тражите Ви а шта комунисти у Словенији, а шта домобранци. Тежња треба да буде да се апсолутно овлада тереном и не дозволи комунистима да народ придобију за себе.''86
Истог дана, Дража шаље команданту Словеније још два радиограма. У првом му наређује да пребаци део људства у Италију, ''да би се 20 до 30 хиљада приморских Словенаца оријентисало за националну ствар'', а у другом га овлашћује да узима зајмове у његово име.87
У ово доба, Дража је послао у Словенију свог помоћн

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Ribnica
Jedno od pravila na forumu jeste da kad nesto preuzmes sa nekog sajta onda ostavis link do istog.
http://hr.wikipedia.org/wiki/Demografski_gubici_Ju.....tskom_ratu

@...
Zanimljiv podatak jeste koliko je malo Nemaca poginulo i nestalo tokom rata. Naravno kad se uporedi sa gubicima koje su trpele sve ostale zaracene strane na prostoru Jugoslavije.
http://en.wikipedia.org/wiki/Yugoslav_Front_(World_War_II)#War_victims

Sremski front je nesto o cemu bi se dalo raspravljati.
http://en.wikipedia.org/wiki/Syrmian_Front

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Iz kog dela su ovi izvodi? On ovde kao da citira pojedine odlomke.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da li neko ima podatak koliko je SFRJ isplaceno ratnih reparacija ukupno?
Da li su isplacene sve dogovorene reparacije ili ih je ostalo i neisplacenih,koliko ih je oprosteno(pricalo se da je Tito oslobodio Njemacku i Bugarsku dobrog dijela reparacija prema YU) i konacno koliko su bili ukupni gubici YU,materijalni,a kolike su bile pak dogovorene reparacije(medjunarodno)?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

[quote="leonard"]@Ribnica
Jedno od pravila na forumu jeste da kad nesto preuzmes sa nekog sajta onda ostavis link do istog.
http://hr.wikipedia.org/wiki/Demografski_gubici_Ju.....tskom_ratu
***********************
Nisam zapazio to pravilo foruma . Ubuduće pokušaću se držati tog " pravila " , ali ne ko pijan plota .
Mislim da nije važno odakle nešto navodiš nego zašto .

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Izvor je uvek najvažnija stvar. Na osnovu izvora podataka, procenjujemo njihovu tačnost. Wikipedija je najgori mogući izvor. Tu se stalno piše-briše, puno netačnih ili nepreciznih podataka.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nele ::Izvor je uvek najvažnija stvar. Na osnovu izvora podataka, procenjujemo njihovu tačnost. Wikipedija je najgori mogući izvor. Tu se stalno piše-briše, puno netačnih ili nepreciznih podataka.
Ja ne potcenjujem nijedan izvor , niti ih ocenjujem , nego ih prenosim ako mi se čine zanimljivim u traženju odgovora na postavljeno pitanje . To je deo mog traženja , bez ikakvih obaveza , a još manje potrebe ispovedanja bilo komu . Ovde nailazim na formalizam , pa ću pokušati biti formalista koliko mi se bude dalo . Ja pokušavam da prenosim ono šta je aktuelno bez nekih okvira , ograda , zagrada .
Vidim da nekome smrdi Wikipedija pa ću je pokušati izbeći . Bojim se da je to više strah od saznanja istine , ali neka vam bude . Budite i dalje formalisti .

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Misljenja sam da ovde ne trebamo otvarati pricu o autorskim pravima. Tako da je vrlo jasno zasto se navode izvori.