offline
- Pridružio: 21 Maj 2008
- Poruke: 15226
|
Мислим да је текст новији, и да се није пуно променило од тога.
Мало је интересовање да се тако нешто уради...
Ево још пар примера, из исте новине:
Drastični primeri stradanja dokumentacije
Citat:Bombardovanje voza
Arhiva Vojske Kraljevine Jugoslavije ukrcana je u železničku kompoziciju od 11 teretnih, drvenih vagona, koja je krenula ka Solunu, ali su je Nemci 6. aprila pogodili iz vazduha kod Boljevca. Za 10 dana je izgorela.
Zaboravljeni sanduci
U hodnicima i podrumima Muzeja vazduhoplovstva nalazi se više od 40 metalnih sanduka arhivske građe koja se odnosi na preseljenje vojne industrije iz Beograda u druge delove zemlje (Rakovička Praga - današnji mariborski TAM, Teleoptik - današnji sarajevski Zrak...).
„Čišćenje“ arhiva tajnih službi i državnika
Spaljivanje arhivske građe obaveštajnih službi nije samo praksa Jugoslavije, već i moćnijih zemalja. čiste se arhive CIA, FBI dok je Huver bio na njenom čelu, Intelidžent servisa, čak i velikih državnika! Nije li čerčil spalio svoju arhivu 1941-1961? Isto je uradio i Bili Hadson, koji 1941. došao u Srbiju da pomiri partizanski i ravnogorski pokret, prilikom šestog susreta s prof. dr Jovanom Marjanovićem u Londonu. Spalio je originale telegrama čerčilu iz 1941. i 1942.
U Požegi spaljeno nekoliko vekova
Po naređenju Duška Brkića, predsednika hrvatskog Sabora, iz Magistrata Slavonske Požege izneta je ogromna količina arhivske građe stare nekoliko vekova, i na pijaci spaljena. Većina građe ustaškog pokreta bila je „na vreme“ sklonjena na tavan zgrade Požeške županije i pronađena tek 1963.
„Komunjare“ proterane iz biblioteka
Moj saradnik sa Katedre, prof. dr Ljubodrag Dimić, jurio je kolima da spase „komunjarske“ knjige i časopise iz biblioteka u Šapcu i SKC u Beogradu, a knjige bogate biblioteke Instituta za savremenu istoriju (bivša biblioteka CKSKJ) mogli ste slobodno da uzimate jer su bile pobacane po stepeništu cele zgrade. Koliko sam obavešten, „čišćenje“ biblioteka i arhiva urađeno je u svim većim mestima u Srbiji.
Filmovi završili u fabrici lepka
Veća količina filmova nemačkog i srpskog porekla, koje su Nemci skladištili u tunelima Tašmajdanskog parka, počela je da se odnosi u fabrike lepka, a ostatak je spasao Vladimir Pogačić, prvi upravnik Jugoslovenske kinoteke.
Grejanje dragocenim spisima
Ne zna se koliko je arhivske građe uništeno prilikom partizanskog spaljivanja opštinskih arhiva, niti šta je izgorelo u kućama viđenijih političara u Beogradu 6. aprila 1941, kao Živojina Balugdžića i Huga Klajna, koje su direktno pogođene u nemačkom bombardovanju. Gde su biblioteke i porodične arhive iz „buržoaskih kuća“ u koje su se 1944-45. uselili „novi stanari“? Znamo da su neke biblioteke i arhivske zaostavštine poslužile kao gorivo za grejanje stanova tokom oštre zime te godine.
Podaci o četničkom pokretu u Sloveniji
Zašto je hrvatska Nacionalna sveučilišna biblioteka jedina na prostorima bivše SFRJ imala sačuvane sve primerke novina i knjiga štampanih od 1918? Nije li indikativno što je Nacionalna biblioteka u Vašingtonu snimila celokupni fond Nacionalne sveučilišne biblioteke u Zagrebu 1984? Nasuprot tome, spaljena je celokupna arhiva i biblioteka u Zadru, u kojoj je bilo dokumenata i knjiga starih i pet vekova. Otkud u Kardeljevoj zaostavštini u Državnoj arhivi Slovenije 60 kutija najvrednije građe za četnički pokret? Zbog čega se u istom arhivu nalazi celokupna porodična zaostavština Marka Nikezića?
40 misterioznih kutija u Huverovom institutu
Nemamo predstavu šta je u inostranstvo odnela jugoslovenska politička emigracija posle 1945. Šta ima u 40 kutija u Huverovom institutu na kojima piše „Jugoslavija“, ili je ostalo u posedu sinova Milorada Draškovića u Kaliforniji, Dragiše Cvetkovića u Parizu, sina predsednika emigrantske vlade u Londonu Purića, koji živi u Vašingtonu, i njegove supruge Dare (najmlađe Pašićeve kćerke). Gde su dokumenti i stvari koje je Nikola Pašić ostavljao kod najstarije kćerke Pave, udate Račić, u Cavtatu? Šta se čuva u stotinama kutija Zagrebačke direkcije železnica, koja je bila glavna železnica NDH, a koje su u Železničkom muzeju u Beogradu?
Zaboravljen kabinet Antona KoroŠeca
Da li postoje pisani tragovi o političkim partijama?
- Niko ne zna gde je arhivska građa stranaka. Nema nijednog papirića. Imamo samo poluinformaciju da su je Rusi zaplenili iz dvorske arhive, preneli u svoj kulturni centar i da je odatle nestala. Slovenci dan-danas ne mogu da napišu biografiju Antona Korošeca jer nemaju ništa. Kad su bili u Beogradu, odveo sam ih u zgradu u kojoj je zasedala Jugoslovenska vlada, pored Ekonomskog instituta. Na drugom spratu je i danas Korošecov kabinet, u istom stanju kao 1928, s bibliotekom, okruglim stolom, slikama, kapelicom, klecalom i Isusom na krstu. To sve stoji zatvoreno umesto da se pretvori u muzej. Slovenci mi kažu: Vi Srbi ste potpuno ludi!
50-tak sastanaka za povraćaj spisa iz Beča
Kako komentarišete to što je u Arhivu Srbije pronađena važna građa iz perioda 17. do 20. veka, koju čine i dokumenta dobijena restitucijom iz Beča?
- Na području ex-Ju ima oko 6,5 miliona kutija arhivske građe, od čega je do sada arhivski sređeno svega oko milion, a istraživači su istražili između 600.000 i 800.000 kutija. Pronađeno je nekoliko ubojitih dokumenata, a ostalo je građa tekućeg karaktera. Građu vraćenu iz bečkih arhiva tražimo od kako je Vladimir ćorović išao u Beč po nalogu Konferencije mira 1919. i 1920. On je popisivao dokumenta, i nešto je i vraćeno u zemlju do 1923-24. I posle 1945, sve do 80-tih, bilo je 50-60 konferencija oko povraćaja te građe. Tražili smo sve što su Austrijanci i Nemci opljačkali i odneli za vreme Prvog i Drugog svetskog rata.
Citat:Anketa NT
Istoričari o senzacionalnom otkriću u Arhivu Srbije
Domaću javnost uzburkala je prošle nedelje vest da su u depou Arhiva Srbije pronađena značajna istorijska dokumenta vezana za period 17-20. veka, za koja istraživači više decenija uopšte nisu znali. Dokumenta, od kojih je neka NT ekskluzivno objavio u prošlom broju, bila su skrivena u kutijama sa natpisima „razno“, „prazno“ i „za škartiranje“.
Među njima je i pismo Karađorđa Antoniju Pljakiću iz 1809, pismo Miloša Obrenovića velikom veziru iz 1860, akta sa Svetoandrejske skupštine, dokumenta o dolasku kralja Petra Karađorđevića na presto 1903, spiskovi stradalih srpskih vojnika širom Evrope tokom Prvog svetskog rata...
Povodom ovoga, redakcija Nedeljnog Telegrafa obratila se za mišljenje stručnoj javnosti, i zamolila naše ugledne istoričare da odgovore na tri pitanja:
Kako ste reagovali kada ste čuli vest da je izuzetno značajna arhivska građa, pronađena van fondova, decenijama bila van istraživačke funkcije i za koju brojne generacije istoričara nisu znale da postoji?
Kakve je to posledice ostavilo na našu istoriografiju?
Među novopronađenom građom nalaze se i važna dokumenta koja su dobijena iz Beča restitucijom, početkom 80-tih. Kako je moguće da niko od istoričara za sve ove godine nije zatražio uvid u ovu građu?
-------------------------------------------------------------------------
Dr Vasilije Krestić, direktor Arhiva SANU
Okruženi javašukom
Srpski akademik, direktor Arhiva SANU, dr Vasilije Krestić, kaže da se nije mnogo iznenadio kada je objavljena vest da je pronađena neevidentirana građa u Arhivu Srbije:
- činjenica je da je taj arhiv, kao i mnoge druge naše kulturne ustanove, već odavno postao objekt u rukama naših političara i političkih stranaka. Na njihovo čelo dolaze ljudi ne po stručnom i naučnom znanju, već po partijskoj pripadnosti i ličnim vezama sa nadležnim ministrima. Položaje direktora Arhiva dobijaju ljudi kao sinekure, a ne kao velike i značajne stručne, naučne i kulturne obaveze. Osim toga, i kada se nađe pogodna stručna osoba, a i takvih je bilo i danas ih ima, koja bi mogla da vodi Arhiv, zadržava se u njemu toliko koliko je na vlasti partija koja ga je postavila. Zbog toga u rukovođenju poslovima Arhiva nema nužnog kontinuiteta, nema osmišljene stručne politike, nema odgovornosti i neophodnog rukovodećeg autoriteta. Nimalo nije slučajno što se pri takvom stanju u toj našoj značajnoj kulturnoj ustanovi desilo to što se desilo.
- Uzgred budi rečeno, događaju se sa našim arhivskim blagom i mnoge druge neprijatnosti. Tako, recimo, iznosi se vredna arhivska građa iz naše zemlje, iako je to protivzakonito i kažnjivo. Međutim, to se dogodilo čak i sa znanjem jednog od bivših potpredsednika Vlade Srbije zaduženog za kulturu, koji, kada je o tome službeno bio obavešten od jedne stručne ustanove, prstom nije mrdnuo. Mudro je prešao preko te činjenice zato što je prekršaj učinila osoba koja je bliska njegovim političkim pogledima.
- činjenica da je posle više decenija „pronađena“ građa koja je vraćena iz Austrije i na ime restitucije, dokaz je velikog javašluka i nereda koji vlada u Arhivu Srbije. Više godina bio sam član jedne od restitucionih komisija koja je u ime Republike Srbije vršila istraživanja u arhivima Austrije, pre svega u Kućnom, dvorskom i državnom, kao i u Ratnom arhivu Austrije. Sve što je od naših stručnjaka pronađeno u tim arhivima i što je po raznim osnovama pripalo nama i što nam je vraćeno, učinjeno je uz podroban popis restituisane građe. Zato je u najmanju ruku čudno da je ta građa mogla da se zaturi. Sklon sam da verujem da ju je neko namerno sklonio, možda i zato da bi se njom naučno pozabavio.
- Teško je govoriti o naučnim posledicama za našu istoriografiju bez potpunog uvida u sadržaj dokumenata koji su sada „pronađeni“. Međutim, ne mogu da verujem da će se u nauci nešto bitno moći promeniti. Sasvim je moguće da ćemo saznati neke nove činjenice, neke više ili manje interesantne pojedinosti, ali do nekih krupnih zaokreta gotovo je sigurno, neće doći. Mislim da je za pohvalu to što je sadašnji direktor Arhiva Srbije, g. Perišić, koji ulaže velike napore da ustanovu koja mu je poverena postavi na zdrave osnove, javno istupio sa obaveštenjem da je vredna građa Arhiva bila zaturena i da je sada „pronađena“. On je tu činjenicu mogao da prikrije od javnosti i očuva privid da je u njegovoj kući, kojom od skoro rukuje, sve u najboljem redu. Obelodanjivanjem podatka o „pronalasku“ zaturene građe, g. Perišić je upozorio nadležno ministarstvo i čitavu javnost da stanje u Arhivu Srbije nije na nivou na kojem bi moralo da bude, da tom kućom treba upravljati odgovornije i stručnije. Nadajmo se da će apel direktora Perišića naići na puno razumevanje.
Čedomir Antić, istoričar
Država nezainteresovana
Bilo mi je drago što je pitanje arhiva dospelo na naslovne strane novina i u prve vesti televizijskih stanica. Što se tiče spektakularnosti pronalaska ne bih želeo da iznosim konačan sud dok ne budem u prilici da se u potpunosti upoznam sa njihovim sadržajem. Ipak, na osnovu vesti koje su objavljene reč je o dragocenim dokumentima, koji međutim neće značajno promeniti dosadašnja saznanja o našoj prošlosti. Pronalazak dokumenata je zato mnogo važniji zbog toga što je otkrio nedostatak dobre organizacije i finansiranja arhiva, nego zbog dokumenata pojedinačno, kaže istoričar čedomir Antić.
- U poređenju sa arhivima i arhivistikom velikih država, posebno onih koje nisu trpele razaranja, jasno je da naši arhivi nisu na zavidnom nivou. Ipak, određeni pomak tokom proteklih osam godina je nesumnjiv i očigledan čak i slučajnim posetiocima naših arhiva. Što se posledica po istoriografiju tiče, mislim da ostaje da se vidi. Pošto veoma važni dokumenti iz spomenutih razdoblja ( 17. i 19. vek) i dalje nedostaju, svaki pronalazak je izuzetno vredan sam po sebi.
- U depoe arhiva imaju pravo ulaska samo zaposleni u ustanovi ili oni kojima uprava da posebnu dozvolu. Dakle, istoričari i drugi čitaoci u arhivu nemaju mogućnost da samostalno pretražuju po arhivu. Njima na uvid pružaju inventare (kataloge, popisnike), a očigledno je da ova dokumenta nisu bila u inventarima, inače bi bila ranije pronađena. Postavljaju se međutim pitanja da li postoji organizovana naučna javnost, kao i da li država pokazuje spremnost da arhivu i istoriografiji da veću praktičnu političku važnost od one koju pridaje recimo, uz dužno poštovanje, numizmatici, filateliji ili posmatranju ptica. Dakle, logično je da država omogući nezavisnom i dobro finansiranom nacionalnom društvu istoričara jasno regulisan ali samostalan uvid u građu, čak i ukoliko ona još uvek nije otvorena za javnost (dakle mlađa je od trideset godina). U Velikoj Britaniji recimo specijalizovan časopis obaveštava javnost između ostalog i o tome šta se nalazi u arhivskim fondovima ne kršeći pritom pravila o dostupnosti dokumenata.
Dr Svetozar Rajak, direktor centra za diplomatiju i strategiju Londonske škole ekonomije i političkih nauka
Kriminalna nebriga
Jednostavno, bio sam šokiran ali ne i iznenađen, prva je reakcija dr Svetozara Rajaka, direktora Centra za diplomatiju i strategiju Londonske škole ekonomije i političkih nauka.
- Naime, svi mi iz šire struke, pri tome mislim i na arhiviste i na istoričare, jer konačno mora da prevlada svest kod nas da smo jedno i da jedni bez drugih ne možemo, već dugi niz godina svesni smo loše situacije u kojoj se nalaze naši arhivi. Mnogi među nama odavno upozoravaju da se nasleđena indolentnost prema arhivskoj građi iz 80-tih u poslednje dve decenije srozava, iz godine u godinu, u kriminalnu nebrigu. Mislim pri tome na kamione nesređene građe, na uslove skladištenja koji uzrokuju truljenje i trajno uništavanje arhivskog blaga od neprocenjive i nenadoknadive vrednosti i značaja, o nedostatku stručnog kadra i stručnog rada, srozavanju institucionalnog položaja arhiva, nepostojanju zakona o arhivima, itd. To je realnost našeg odnosa prema sopstvenoj istoriji i identitetu.
- Mora se već jednom shvatiti da bez uređenih arhiva nema istoriografije i naučnog i objektivnog sagledavanja sopstvene prošlosti i iskustva; bez tog pamćenja nema svesti o sebi - nacionalnog identiteta; bez nacionalnog identiteta nema neophodne društvene kohezije i kolektivnog usredsređenja koji su preduslov političkog, ekonomskog i kulturnog preporoda; bez brige o nasleđu nema građenja institucija; bez jakih institucija nema demokratije.
- Zbog svega ovoga smatram izuzetno važnim i potrebnim to što je kolektiv Arhiva Srbije, na čelu sa direktorom Perišićem hrabro odlučio da alarmira javnost i ukaže na posledice do kakvih dovodi ovo opasno stanje naših arhiva. Smatram njihov gest dobrodošlim pozivom na buđenje i promenu odnosa države i društva prema arhivima. Pozdravljam stoga izraze podrške i obećanje pomoći koju povodom vesti iz Arhiva Srbije upućuje ministar kulture gospodin Bradić, kao i prve korake koji su u poslednjih godinu dana počeli da se čine od strane Ministarstva kulture ka saniranju situacije, pre svega dovođenjem stručnih ljudi na čelo arhivskih institucija.
Radoš Ljušić, direktor Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva
Podržavam Perišića
Radoš Ljušić, direktor Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva rekao je za naš list:
- Nasmejao sam se, jer ništa nije otkriveno i ništa nije nepoznato, bar za nas koji smo proveli godine istražujući u Arhivu Srbije. Sam direktor Perišić je izjavio: „Pronalazak važnih istorijskih dokumenata u samom arhivu svedoči o nemaru i stručnoj neodgovornosti zaposlenih’“ (podv. R. Lj). Dobro je što je direktor Perišić o ovome upoznao javnost i nadležnog ministra i što je skrenuo pažnju na neke goruće probleme važnih državnih institucija kulture od nacionalnog značaja. Voleo bih da istraje u ovom naporu i od države izbori koju paricu (baš tako, jer za to nisu potrebna velika sredstva) i građu sredi i omogući istraživačima da do nje dođu. Mislim da je sada trenutak da se pokrene još mnogo nerešenih problema vezanih za arhive Srbije, Istorijski muzej Srbije, Narodni muzej i druge značajne institucije kulture ovog naroda. Pre svega mislim na potrebu da država što pre donese zakon i ustroji Enciklopedijski zavod. Mnogo toga važnog ima još da se uradi za dobrobit ovog naroda i njegove države.
Ljušić smatra da šteta po istoriografiju nije velika jer su ta dokumenta istoričari koristili i pre Prvog i pre Drugog svetskog rata:
- Naravno, da među njima ima i dokumenata koje niko ni tada nije koristio, ali dok se dokumenta ne srede i ne upozna njihov sadržaj sve je u sferi nagađanja. Sigurno je da ova dokumenta neće menjati sadržaj udžbenika, kako je neosnovano napisao novinar Blica. Trebalo bi sačekati uvid u njih da bi se dao pouzdan odgovor.
- Istraživači su znali da je deo odnete građe vraćen restitucijom, ali je istoričarima ostala nepoznanica njihov sadržaj, pošto nisu mogli da ih dobiju na uvid iz prostog razloga što arhivisti nisu sredili ovu građu, odnosno arhivistički je obradili i vratili u stare fondove. A oni to nisu hteli zbog svoje lenjosti. Apeli istraživača bili su godinama ignorisani. Tajna je u neradu onih koji su vodili ovu kuću i koji su bili dužni da ovaj posao obave. Iskustvo govori da će i od ove vike ostati samo povika i da će sve ostati kao što je bilo.
Prof. dr Ljubinka Trgovčević, Fakultet političkih nauka
Arhiv - vrlo značajan
Na pronalaženje ove arhivske građe reagovala sam sa iznenađenjem, iako istoričari uvek znaju da postoji mnogo više dokumenata nego što su oni mogli da vide. Nažalost, dok se ovako nešto ne desi javnost i ne zna da arhivi postoje i čemu oni služe. Dok se pronađena građa ne prouči, ne možemo znati da li će se bilo šta pomeriti od dosadašnjih zaključaka, jer je to samo jedan kamenčić u mozaiku naše prošlosti, kaže prof. dr Ljubinka Trgovčević sa Fakulteta političkih nauka, i dodaje:
- Deo građe odnet je za vreme Prvog, a deo tokom Drugog svetskog rata. Postojala je zajednička jugoslovenska komisija koja se bavila restitucijom, povratkom te zaplenjene građe. Onda su iz Beča, na osnovu rada naše komisije, slali deo po deo građe u Jugoslaviju. Postavilo se pitanje gde smestiti tu građu i kome to pripada. U svakom slučaju, mi ne možemo da tražimo ono što nam arhivisti ne daju, što ne objave da je sastavni deo nekog arhiva.
http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/backup/arhiva/646/text3.html
|
