offline
- Lažni Kalabić
- Ugledni građanin
- Pridružio: 03 Dec 2012
- Poruke: 316
|
ODGOVOR MILOSLAVU SAMARDŽIĆU
1) Ne razumem zašto imate potrebu da čak tri puta postujete isti komentar. Zamislite kada bi to svako od nas radio, na šta bi to ličilo?
2) Još jednom o Augustu Heleru, borcu Ljubićkog bataljona Čačanskog NOP odreda koji je ubijen 15. oktobra prilikom opsade Kraljeva. Kažete da nećete poverovati da je Heler bio partizanski borac i prebeg iz Vermahta dok vam ne dostavimo nekakav partizanski dokument iz 1941. u kom to izričito piše. Korisnik „Padobranac75“ je jako dobro primetio: „Dakle, krećemo u potragu za dokumentom, koji bi možda trebalo da se zove "Pristupnica partizanima".“ Međutim, gospodine Samardžiću, takav dokument postoji: reč je o poznatoj fotografiji boraca Ljubićkog bataljona na kojoj se vidi i Heler.
3) Dozvolite da vas citiram: „Историографија социјалистичке Југославије препуна је фалсификата и ко зна колико би времена трабало да се све то исправи. Уместо тога, боље је да се све то одбаци као пропаганда и да се историја пише поново, пре свега на основу примарне грађе.“
Gospodine Samardžiću, vi ste najosporovaniji autor koji je pisao na temu Drugog svetskog rata na tlu Srbije, nakon Borivoja Karapandžića. Dakle, vi ste poslednji čovek koji ima pravo da izgovori gore navedene reči, s obzirom da je Borivoje Karapandžić umro prošle godine. Gospodine Samardžiću, vi ste jedan od najosporovanijih autora koji pišu o Drugom svetskom ratu na području bivše Jugoslavije, pored neoustaških „istoričara“ Josipa Jurčevića i Stjepana Razuma.
4) Drago mi je što ste pokrenuli pitanje Vrnjačko-trsteničkog NOP odreda. Međutim, iz vašeg komentara stiče se jasan utisak da uopšte niste čitali radove Dobrivoja Sekulovića Mališe, pogotovo ne njegovu knjigu: Добривоје Секуловић Малиша, Врњачка Бања у НОБ, Београд, 1977. Očigledno je da materijal i teze za komentar u kom govorite o ovom odredu verovatno dugujete vašem saradniku Aleksandru Dinčiću, koji je umesto vas pročitao knjigu. Sem toga, poznato je da je Dinčić istraživao u Istorijskom arhivu Kruševac.
Kao dokaz da uopšte niste čitali ovu knjigu neka posluži i tvrdnja (koju je primetio i korisnik Dobri Čovek, kako su na str. 188-189. ove knjige zabeležana nekakva navodna svedočenja četnika učesnika ove bitke. To vas je neko obmanuo.
Kao dokaz za tvrdnju da vam je navedene podatke ustupio neko drugi (verovatno Dinčić), napominjem da ste u prethodnim komentarima kategorično odbijali da borbu Vrnjačko-trsteničkog NOP odreda, odnosno borbu na Popini kod Vrnjačke Banje (13. oktobar 1941) uvrstite u borbe oko Kraljeva 1941. Međutim, iznenada ste počeli da ovu borbu indirektno svrstavate u kontekst „Nad Kraljevom živa vatra seva“, i da u isti mah falsifikujete strukturu Vrnjačko-trsteničkog NOP odreda i strukturu boraca koji su se na Popini suprotstavili višestruko jačem i bolje naoružanom nemačkom neprijatelju.
5) Vrnjačko-trstenički odred. Borba na Popini kod Vrnjačke Banje (13. oktobar 1941)
Tačno je da je Vrnjačko-trstenički odred bio mešovitog sastava i da su u njemu sem partizana participirali i konzervativniji elementi koji će kasnije prići Gordiću (Pećančevi četnici) i Keseroviću (četnici DM). Ova činjenica ni na koji način nije bila skrivana. Pominje je i Dobrivoje Sekulović Mališa u njegovoj knjizi (Добривоје Секуловић Малиша, Врњачка Бања у НОБ, Београд, 1977). Da ste pročitali ovu knjigu to bi vam bilo jasno.
Međutim, treba naglasiti da konzervativniji elementi u okviru Odreda nisu participirali u dve čete, već u jednoj (Novoseljanska četa), ali i u ovoj četi je bilo komunista i simpatizera KPJ, dok su ostale tri čete (Omladinska ili Vrnjačka, Dragosinjačka i Trstenička) bile pod rukovodstvom komunista i da u njima nije bilo nikakvih četnika. Najveći broj od oko 250 poznatih imena boraca Vrnjačko-trsteničkog odreda bili su partizani, pogotovo s obzirom da su mnogi među njima bili organizovani komunisti. Ovo se naročito odnosi na Dragosinjačku četu koja je bila sastavljena dobrim delom od radnika iz kraljevačkih fabrika (Dragosinjačka četa je organizovana u okviru Kraljevačkog NOP odreda i jedan broj boraca je uoči 13. oktobra 1941. došao na položaj kod Popine, kao i za Omladinsku četu, čiji zapovednik je bio španski borac Stevan Varga.
Upravo su borci Dragosinjačke čete, iako su bili među malobrojnijima (oko 40 boraca) podneli najveći teret borbe na Popini. Dragosinjačka četa je podnela i najveće gubitke u ovoj borbi. Od poginulih 38 boraca Odreda, njih 17 su bili borci Dragosinjačke čete.
Treba odmah naglasiti da se konzervativniji delovi Odreda (Novoseljanska četa) nisu smatrali delom nekakvog četničkog pokreta. Naime, oni nisu bili pod komandom niti Draže Mihailovića, niti Koste Pećanca, niti nekog od njihovih lokalnih komandanata. Sem toga, oni nisu bili ni pod komandom generala Ljube Novakovića (najvećeg Mihailovićevog rivala).
Kada je reč o Ljubodragu Milenkoviću, podaci koje ste izneli su u osnovi tačni. On je bio kapetan Vojske Kraljevine Jugoslavije. Pošto je bio izuzetno blizak sa Radetom Vilotijevićem-Vićom, članom KPJ i političkim komesarom Odreda, Milenković je imao odličan kontakt sa komunistima.
Inače, sama činjenica da je Odred imao političkog komesara (član KPJ Rade Vilotijević) činjenica je koja dovoljno govori o karakteru Odreda. Sem toga, sve četiri čete, uključujući i Novoseljansku, imale su političke komesare. Komesar Novoseljanske čete bio je Dragi Ristić, član KPJ od 1921. (ubijen od četnika decembra 1941).
Inače, Odred je imao prvi značajniji uspeh zauzimanjem Vrnjačke Banje 1. oktobra 1941. (Nemci su napustili Banju nekoliko dana ranije i žandarmerijski odred nije predstavljao značajniju prepreku za zauzimanje mesta, pogotovo jer su žandarmi odbili da pruže otpor ustanicima, tj. predali su se, a životi su im pošteđeni).
Nakon zauzimanja grada došlo je do hapšenja petokolonaša (mahom Folksdojčeri i ruski beloemigranti). Njih između 10 i 15 je uhapšeno i osuđeno na smrt odlukom prekog suda. Ovo je tipično revolucionarni postupak prema petokolonašima. Da je odred imao četnički karakter do ovoga ne bi došlo, to je jasno samo po sebi. Pogotovo jer je hapšenje petokolonaša izvršila Omladinska četa.
Kažete sledeće: Одред је био мешовитог састава. Четници нису дозволили да се зове партизанским именом, затим да се носе звезде петокраке, црвене радничке заставе, да се поздравља по шпански, итд. Имао је четири чете, од којих су прве две држали комунисти или њима наклоњени, а друге две четници (Драго Гочанин и Миодраг Петровић-Вујкинац).
Tačna je samo prva rečenica. Petokrake su nošene u odredu i to naveliko, o čemu svedoči i nemačka građa koju je koristio Sekulović. Sem toga, velik broj boraca su bili komunisti i skojevci, dok je komandir Omladinske čete bio španski borac, tako da je ova konstatacija o nedozvoljavanju da se koristi pozdrav stisnutom pesnicom (ili „španski pozdrav“ kako pogrešno navodite) nije nimalo prihvatljiva. Sekulović ne govori o Vargi kao o španskom borcu, ali njegovo ime egzistira u zvaničnom spisku Udruženja španskih boraca, kao i u petotomnom zborniku Španija, 1936-1939. (Beograd, 1971). Stevan Varga je, koliko znam, najmlađi jugoslovenski interbrigadista. Njegov otac, Ištvan Varga je poginuo u Španiji. Otac i sin su se zajedno borili u redovima Interbrigada. Stevan je kao pripadnik krajnje levog krila KPJ nakon 1949. završio na Golom otoku, o čemu Sekulović takođe ne govori jer nema značaja za njegovu temu. Ove činjenice pominjem kako bih vam ilustrovao do koje mere su borci Odreda bili idejno-politički izgrađeni komunisti. Ovo se naročito odnosi na kraljevačke radnike iz Dragosinjačke čete koji su bili članovi KPJ godinama pred rat.
Ponavljam, konzervativniji delovi Novoseljanske čete nisu bili pod komandom nijednog Dražinog oficira. Ravnogorski pokret nije imao nikakvog uticaja na Vrnjačko-trstenički odred oktobra 1941. Ali, apsolutno nikakvog uticaja. S druge strane kapetan Ljubodrag Milenković, komandir Odreda bio je u bliskim odnosima sa komunistima. Iz rata će izaći kao oficir NOVJ/JA. Istina da je jedno vreme bio u redovima organizacije DM, ali kao što je poznato preko 700 oficira Jugoslovenske (narodne) armije bili su duže ili kraće vreme u redovima organizacije Draže Mihailovića.
Netačna je vaša konstatacija da su Drago Gočanin i Miodrag Petrović-Vujkinac „držali dve čete“ kad su obojica bili borci iste čete – Novoseljanska četa.
Vaša sledeća konstatacija je najobičnija neistina: „Поред учешћа у борби на Попини, део одреда је послат на планину Гоч да чека спуштање совјетских падобранаца... Одатле су их протерали четници војводе Богдана Гордића, којима су се мештани жалили на партизане. Неке су и заробилали су их на молбу Драга Гочанина пустили.“
Četnici Bogdana Gordića jesu zarobili jedan deo boraca Odreda, ali tek nakon borbe na Popini, u nekim slučajevima i danima nakon borbe. Drago Gočanin je završio u redovima Pećančevih četnika (četnici vojvode Gordića) i pored činjenice da je jako dobro znao da su Gordićevi četnici bili saradnici okupatora, između ostalog i u borbi na Popini, što najbolje kazuje kakva „veličina“ je bio Drago Gočanin. Prešao je na stranu nemačkih plaćenika i vucibatina nakon pogibije 38 drugova. Ovo je karakteristika kukavice i bednika. Kasnije je prišao Keserovićevim četnicima. Likvidiran je 1947. kao odmetnik, koliko znam.
Sledeća vaša konstatacija je notorna neistina: „Одред се расформирао после Попинске борбе, тако што је 80% људи прешло код Кесеровића и Гордића.“ Pri tom navodite dokaze za samo 6 boraca Odreda koji su pristupili Keseroviću (ne računajući Dragu Gočanina i Miodraga Petrovića-Vujkinca).
Dobrivoje Sekulović Mališa u jednom svom radu (Д. Секуловић Малиша, „Врњачко-трстенички НОП одред и други облици НОП-а у брњачком крају 1941.“, Народни устанак и борбе за Кралјево 1941. године, Београд-Краљево, 1985, стр. 342) tvrdi decidirano: „zna se za imena desetak pročetničkih elemenata koji su posle borbe na Popinskoj reci i kasnije napustili Odred i prešli četnicima“. Ako ih je bilo više od desetak, navedite njihova imena. Prema vašoj tvrdnji bilo ih je 80% što znači da ih je bilo oko 200 što je potpuni nonsens. Pogotovo ako znamo da su poznata imena 28 boraca Odreda koji su prešli u Kraljevački NOP odred u vreme borbi oko Kraljeva (nakon poraza na Popini), i ako znamo da su poznata još 20 boraca Odreda integrisani u Kraljevački NOP odred u kasnijim mesecima, nakon propasti Užičke republike i povlačenja u Sandžak. Ovde se ne računaju 23 preživela borca Daragosinajčke čete. Ostatak je prišao drugim partizanskim formacijama.
Sekulović navodi podatke za dvojicu boraca Odreda (Milan Radivojević i Kosta Mudrić) koji su 1942. prišli Keserovićevim četnicima da bi iste ili naredne godine bili ubijeni od četnika kao nepouzdani.
Sekulović u ovom radu pominje da postoje podaci za 198 boraca Odreda (bez imena 40 boraca Dragosinjačke čete koji su formacijski pripadali Kraljevačkom NOP odredu). Među njima je bilo 25 članova KPJ, 5 kandidata za članove, 27 članova SKOJ-a i 70 simpetizera KPJ.
Odred je brojao između 200 i 250 boraca od kojih je na Popini poginulo 38, a nekoliko dana kasnije u borbama oko Kraljeva još šestorica (ukupno 44 borca čiji identitet je poznat, ogromna većina njih su bili partizani). Ostatak Dragosinjačke čete (oko 25 boraca) kao i najveći broj preživelih boraca Omladinske i Trsteničke čete, koje su bile komunističke, zaputio se prema Kraljevu gde su se pridružili većim partizanskim formacijama. Sem toga, ne postoje dokazi da su se svi borci Novoseljanske čete (ukupno: oko 100 boraca) pridružili Gordićevim i Keserovićevim četnicima. Omladinska četa je brojala između 60 i 70 boraca, dok je Trstenička četa brojala oko 50 boraca (međutim, nisu svi borci Trsteničkog odreda uspeli da se prebace preko Morave, tako da je u borbi na Popini učestvovalo njih oko 30)
U borbi na Popini učestvovalo je oko 200 boraca, s obzirom da je jedan broj Novoseljanske čete bio u rezervi.
U Odredu se nalazilo i 6 Slovenaca, simpatizera i članova KPJ, izbeglica iz Slovenije, koji su bili borci Trsteničke čete.
Da je Vrnjačko-trstenička četa bila jedinstvena (iako je postojala ideološka razlika u strukturi boraca, ali nju ne treba apsolutizovati pre 13. oktobra) svedoči i činjenica da je 2. oktobra obrazovan zajednički vojnički logor. U ovom logoru je započeo sa radom i aktiv SKOJ-a, naročito u Omladinskoj (Vrnjačkoj) četi u kojoj je bio najveći broj levičarskih omladinaca.
kada je reč o obeležjima, treba naglasiti da je komandir Odreda, Ljubodrag Milenković zabranio korišćenje kokarde kao simbola propale vojske i da su mnogi borci koristili „sovjetske zvezde“, dok je u odredu bilo ustaljeno oslovljavanje sa „druže“ za većinu boraca. Naravno, konzervativni elementi nisu nosili levičarska obeležja niti ih je neko primoravao da koriste ova obeležja, niti su koristili izraz „druže“ u međusobnom oslovljavanju.
Uoči borbe na Popini, logor Odreda posetili su general Ljubo Novaković i major Dragutin Keserović. Međutim, njih dvojica nisu uvažili predlog boraca Odreda da ostanu na borbenim linijama, iako se očekivao skorašnji udar neprijatelja iz pravca Kruševca. Nastavili su prema Kraljevu.
Rezime borbe na Popini je jednostavan. U ranim jutarnjim časovima Nemci (900-1.200 nemačkih vojnika, prema raznim procenama) uspeli su da savladaju oko 200 ustanika.
Ono po čemu je borba na Popini ostala upamćena jeste hrabrost boraca Dragosinjačke čete, sastavljene od idejno izgrađenih komunista, koji su, na čelu sa komandirom čete Radovanom Pavlovićem-Jevremom, odbili Milenkovićevu zapovest za povlačenjem. Od 40 boraca ove čete njih 17 je poginulo u borbi na Popini, na čelu sa komandirom čete.
Ostatak poginulih (21 borac) pretežno su bili borci Omladinske čete.
Nemci su ipak bili suporeni na putu za Kraljevo, jer su u naredna tri dana bili prinuđeni da savlađuju brojne prepreke na putu (bili su porušeni svi mostovi) i da povremeno ulaze u borbu. Prodrli su u grad tek 16. oktobra. Ovo je sprečilo veće gubitke ustanika koji su napadali Kraljevo 14. i 15. oktobra.
Sledeća kosnatacija je samo jednim manjim delom tačna: „Миленковића после (rata) комунисти нису хтели да приме у КПЈ. Касније се и он разочарао у њих. Углавном, разочарење је било обострано, и он се ретко помиње, или се уопште не помиње, у вези борбе на Попини.
Naime, Milenković se jeste razočarao u posleratne vlasti. Međutim, netačno je da je retko pominjan „u vezi borbe na Popini“. Ovo je još jedan dokaz da niste čitali knjigu Dobrivoja Sekulovića Mališe.
Na Popini je poginulo 38 boraca Odreda, zaim ubrzo nakon toga još 6 u borbama oko Kraljeva, a u narednim godinama poginulo je još 65 boraca Odreda na raznim jugoslovenskim bojištima sa komunističkim obeležjima.
|
