offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26095
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Napisano: 20 Apr 2021 18:48
Е, да су само они...сети се колико је конструктора било по специјалним логорима. Посебна прича је везана за Павела Гроховског који је патентирао касете с којима су падобранци могли да се десантирају без падобрана! О томе сам написао један текст, а постоје и историјска сведочанства (датум, место, учесници, жртве, ефекти, итд) о томе. Чак и две написане књиге. Немци су потврдили да су се бранили од таквих десанта...Али! Павела су стрељали као будалетину која би бацила у смрт елиту , мада је он, сам, лично извео такво десантирање. Постумно је добио признање под Москвом, првом таквом акцијом, чувеним ''Можајским десантом''.
Dopuna: 19 Maj 2021 19:17
Sirius ::Ра-зумем!  Стиже мезе, резервисан сто за форумаше...
Друже маршале, дозволите да се обратимо...
таласаста каријера једног војсковође
Свака сенка је дете светла. Тако би, пригодно, могао започети сваки текст о успону и паду било ког познатог човека. ''Трофејни досије '' , или ''Генералски досије'' јесте једна од књига (редактор архивске грађе Олег Новак) која је међу историчарима изазвала много расправа које су представљене у више радова, у часописима и дневним новинама. О чему је реч?
Иза тог наслова дуго се крила акција органа државне безбедности СССР , коју је организовао и лично спроводио В.С. Абакумов, тада министар Државне безбедности СССР. Акција је спроведена у периоду од 1946. до 1948. године, по личном наређењу Ј.В. Стаљина, с циљем да се разоткрију злоупотребе, махинације и корупција, па и оно што се данашњим говором зове - трговина утицајем. Том акцијом обухваћено је петнаестак највиших старешина. Централна мета ове акције био је Г. К. Жуков, ни мање ни више! Касније, пред само стрељање, Абакумов (кога по злу памте бројни заробљеници који су се вратили из Немачке, па су сместа послати у Сибир као издајници народа) изјавио је: ''Ја ништа нисам радио сам. Стаљин је издавао наређења, а ја сам их испуњавао''.
Погледајмо како је све почело. Стаљину је од Булгањина стигао телеграм војнички кратке садржине: ''Другу Стаљину! На царини у Јагодини , (у близини града Ковеља) задржано је седам вагона у којима се налазило 85 сандука с намештајем и теписима. Приликом провере докумената разјаснило се да ствари припадају маршалу Жукову.'' У потпису Булгањин, 23. августа 1946. г. Међутим, није он једини који је пријавио (да не кажемо неку тежу реч) Жукова. То је урадио и маршал Новиков, главнокомандујући авијације РККА. Пријава се односила и на неке чланове његовог штаба, пре свега ађутанте.
Чим му је ово предочено, Жуков је сместа признао да је из Немачке довезао много намештаја , тепиха и друге употребне технике. Он се том приликом покајао што о томе није известио вишу истанцу (ВК, Политбиро). У писму Жданову (који је био један од његових егзекутора) Жданов изјављује: ''Признајем да сам веома крив што нисам пријавио нешто за шта сам мислио да никоме не треба. Дајем чврсту заклетву бољшевика да нећу себи дозволити више такве грешке и глупости. Уверен сам да ћу још бити потребан отаџбини и великом вођи, другу Стаљину''. Тако је свој поступак правдао Жуков. Не браним га. Он је потомак ратничког народа где је то била уобичајена појава. Такву врсту ''увоза'' из Немачке сви су мање-више (ко год је могао) радили, само што се он, прослављени војсковођа, први командант окупационе зоне у Немачкој, није ''сетио'' да то пријави (као и сви други) или је мислио да има прећутно право да после свих подвига и заслуга уради и нешто ''испод руке'', за шта му не треба дозвола. Американци су поштом слали кући заплењени накит, прибор за јело, чак и трофејно оружје. Истина је да су Руси (од обичног војника па надаље) из Немачке довлачили све - од прекидача, утичница, пегли, вц шкољки (''унитаз''), када, славина, бицикли...свега што је могло да се пренесе било ваздушним мостом, било друмско-железничким транспортом. Та ''магистрала'' је била прилично широка (Москва-Берлин-Москва) јер су логистичке потребе једне огромне армаде биле велике, па никакво чудо није било да су хиљаде камиона и десетине композиција возова саобраћале на тој основној линији. Да ли је Жуков мислио да ће у тој гужви неопажено проћи, да ли су цариници били савесни или је ''дојава'' стигла на време, није утврђено.
То је, као што се може видети, била уобичајена пракса и нормална ''освета'' за оно што су Немци немилице уништавали и пљачкали по Русији...Али! Маршалу то нису хтели да опросте . Боље речено: искоришћена је прва могућа прилика да му се Стаљин освети за већу популарност и невитешко хваљење ратним успесима и приписивањем заслуга које нису биле у целости његове. Истине ради, треба рећи да Жуков јесте био иницијатор и, са својим штабом, планер највећих руских победа, али и учесник и кривац за неке велике поразе. Највише му је замерано хвалисање поводом успеха Стаљинградске битке коју су изнели Васиљевски, Чујков и Јерјоменко, док је он био присутан у име Ставке да надгледа операцију. У самој војсци, па и у народу, Жуков је био енормно популаран што Стаљину никако није одговарало. Прилика се, такорећи , сама указала и Жуков је релативно брзо пребачен деветог јуна 1946. године с дужности главнокомандујућег копнене војске и заменика министра Оружаних снага СССР на положај команданта војног округа Одеса. Успут је оптуживан међу колегама за бонапартизам и само га је неприкосновени ауторитет спасао неке врсте друштвеног линча, па и смрти. Не би био први маршал који је стрељан. Даљи пад је уследио прекомандом на споредну дужност Уралског војног округа , а из списка кандидата за члана Политбироа искључен је у фебруару 1947. године.
Његов лични живот је посебна прича и може бити корисна илустрација односа који су тада владали. Имао је две жене (и није једини војсковођа с таквом репутацијом), четири кћери, итд, али све то код Руса није било нека трагедија нити велики грех. Али, зашто је то важно? Његова ''службена жена'', Галина Александровна, умире крајем 1973. године после чега маршалу бива све горе и горе. Прешао је на инсулин, а затим доживео инфаркт, а потом , у пролеће пао у кому. Умро је 18. јуна 1974. после неколико недеља у коми. Без обзира на то што је његова последња жеља била традиционална сахрана, он је кремиран и зазидан у кремаљски зид, на Црвеном тргу. На стогодишњицу његовог рођења, Георгију Жукову је први пут у историји кремаљске некрополе служена панехида.
Међутим, за историчаре и архивисте настала је сензација када је његов лични картон (личое дело) постао доступан под називом 45-Ж/4-а. Специјалисти из области истраживања историјских појава ово сматрају чудом пошто се обично чека 50 година за отварање таквих досијеа!
Поред тог личног картона, за преглед је постало доступно неколико фасцикли тамно-црвене боје, све донесене из бившег архива Политбироа ЦК ПССС. Решење о престанку тајности и предаји материјала из Владиног архива у Руски државни архив новије историје (РГАНИ) било је донето од стране Мешовите управе за чување државних тајни (МВК) под бројем Н-517 рс још 22. новембра 2011. године. Међутим, у Русији тај појам не значи одмах учинити јавним (растајнити , обелоданити - рассекретить). Тај поступак је почео четири године касније, а како се показало у пракси, то је могло да потраје годинама и деценијама. Зато су упућени људи и убеђени: с личним картоном Жукова догодило се чудо. Жуковљеве фасцикле су у рекордном року постале доступне.
Пријаве против маршала, које се налазе у досијеу, раскринкавају механизме рада описаног и сачуваног у Федералном закону Н 144-Ф3 ''О оперативно-истражној делатности''; лекарске тајне и друге закључке о смрти забрањено је разглашавати по другом Федералном закону Н 323-Ф3 ''О заштити здравља грађана''; привилегије маршала и његове деце и унука - то је , уопште речено , лична тајна (према Грађанском кодексу, члан 152.2); адреса, кућа у којој је живео; то је ''наличје извештаја о личној и продичној тајни грађана, њиховом приватном животу, а такође се могу употребити као претња њиховој сигурности'' (Федерални закон Н 125-Ф3 - ''О архивском раду у Руској Федерацији''. И тако, укруг, док истраживач не полуди лутајући од закона до закона, а лични картон може да се сада пронађе свуда.
Могу ли се с таквим рогобатностима нормално писати урачунљиве и адекватне биографије, снимати документарни филмови, а да не говоримо о академским напорима у зборницима докумената о персоналним историјама из отаџбинске историје двадесетог века? Ово питање није само реторичко, колико је стварно практично, поготово у наше време. Још увек од историчара скривају и догађаје из Октобарске револуције којој је прошло већ и читав век! До данас се ограничава приступ личним картонима таквих људи какав је Фрунзе, Ђержински, Красин, Крупска, итд.
Жукову су неки историчари (посебно украјинског порекла) приписивали пљачке по Одеси, Криму и Украјини. Међутим, узевши у обзир да је већ пре тога ''мачка побегла из џака'' тешко је поверовати да би Жуков поновио исту грешку, с тим да би она сада била много гора - пљачкање свог народа. Овим инсинуацијама отвара се прилично велика сторија о којој и због које Руси мудро ћуте. Реч је о ''рату у рату'' између тајних служби. Прилично је убедљива теза да је РСХА подметнула Русима предмет Тухачевског . Стаљин је једва дочекао тако нешто да би се решио авангардног, најмлађег маршала кога нису трпели ''стари кадрови'' Буђони и Ворошилов. Тај редак, али велики пораз ГРУ представљен је као колосални успех руске контраобавештајне службе (раскринкавање шпијуна у самом врху војске није за похвалу, али јесте оправдање''). Цео поступак је спроведен у стилу изреке ''не покажи да си насео'' , па се деценијама провлачила ''легенда'' о томе да је био смртни противник Стаљина, да је Жуков био тај који је био против доктрине дубоких удара (коју је и сам примењивао) , а за употребу коњице; да је све то смислио неспособни маршал, сплеткарош Ворошилов коме је у доктрини наступања Тухачевски ''претио'' да преотме славу (Ворошилов је био стратег нападне армије, не бавећи се уопште повлачењем као објективним поступком у рату) , итд. Руси су се противничким службама осветили на много начина - преко Црвене капеле, Милера (шефа Гестапоа који је радио за њих и изненада нестао из Хитлеровог бункера ), Кима Филбија, итд, итд. Та битка траје.
Шта се догодило са Жуковим после рехабилитације коју је заслужио тиме што је лично учествовао у хапшењу и уклањању крајње опасног, превејаног и лукавог Берије? По свој прилици - Хрушчову (који је био његов егзекутор, уместо да буде захвалан што га је довео ''на престо'' уклањањем Берије, што Хрушчов никад не би могао да уради јер је пола Политбироа било против њега ) , подметнута су нека документа. Пре свега, ''преписка'' из Француске из периода рата (у то време Други светски рат био је још увек свеж у сећању и практично је продужен тајним обавештајним ратом) која терети и компромитује Жукова како је настојао да на своју руку води тајну дипломатију, да би искористио потенцијал немачких научника да се сами предају Русима и добију третман (за који су Американци већ имали сличан програм). Друга верзија је тврдила да је он спреман, преко Француске и њеног посредовања, да , уз помоћ САД, похапси највиши државни и војни врх СССР и распусти партију. Дојава је службено прослеђена из совјетске амбасаде у Паризу Булгањину и као таква ушла је у документацију, са свим оним што то подразумева, а није рекла-казала.
Други документ је инкриминишућа молба једне од жена с којом је он имао дете (Немица) , која је у мање-више отвореном (грађанском) писму тражила медицинску помоћ за свога сина који је боловао од тешке болести, уз образложење ''да није у реду да син једног маршала Победе умре без лека). Тим документом је ''неко'' хтео да покаже да је Жуков обичан курвар, хвалисавац и да не треба као такав да буде више у врху СССР. Могуће је да се у ту причу уклапају сва друга нагађања, јер ни Запад није могао Жукову да опрости ароганцију и победничко кочоперење по Берлину, а о његовој улози у јачању Оружаних снага у доба Хладног рата, да и не причамо. Уклоњен је један рођени војсковођа, са свим својим манама и врлинама.
|
