offline
- Khaless
- Legendarni građanin
- Pridružio: 08 Sep 2005
- Poruke: 5743
|
M. Samardzic ::gorran ::Napisano: 12 Dec 2012 20:03
Ustaški teror počeo je čim su oni stali na noge. Pokolji su bili najintenzivniji tokom leta 1941. Tamo gde su mogle, ustaše su premrežile teritoriju žandarmerijskim stanicama i ustaškim postajama, nastojeći da uspostave striktnu kontrolu kao u konc-logoru. Ono što je bitan element, to je njihova rešenost da unište i potčine stanovništvo bez obzira na stav stanovništva prema njima.
Na primer, u najvećem pokolju, u glinskoj crkvi, stradalo je upravo stanovništvo koje je želelo da iskaže lojalnost NDH i da pređe u katoličku veru. To pokazuje da je namera ustaša bila radikalna i nepromenljiva, a te priče o pokrštavanjima i lojalnosti bile su samo metode da spreče pobunu i olakšaju likvidacije, poput nacističkog igrokaza o vođenju na tuširanje.
Ono što je prekinulo ovu plimu masakra, bio je ustanak. Ustaše su bile malobrojne, i jednostavno nisu imale dovoljno snaga da kontrolišu celu teritoriju, bore se protiv pobunjenika, i organizuju masovne likvidacije.
Međutim, tokom zime ustanici su se podelili. Delovi koji su prihvatili defanzivno opredeljenje i taktiziranje opredelili su se za četnike, a oni koji su prihvatili ofanzivno opredeljenje za partizane. Četnici su obustavili napade i potpisali sporazume, opredelivši se za borbu samo protiv partizana.
Upravo to je omogućilo Nemcima i snagama NDH da, u situaciji minimalnog nemačkog prisustva i minimalnih resursa, juna 1942. izdvoje dovoljne snage za operaciju čišćenja na Kozari i da ih tamo zadrže dovoljno dugo (preko 40 dana) da deportuju pola stanovništva u logore.
Međutim, uprkos četnicima, od leta 42. dolazi do eskalacije borbe i NDH ponovo gubi inicijativu iz ruku. Napadi na Konjic, Prozor, Gornji Vakuv, Bugojno, Livno, Kupres, Ključ, Udbinu, Jastrebarsko, Mrkonjić Grad, Jajce, Bihać, Sanski Most, Bosanski Novi... vezali su njihove snage u ratnim operacijama, i izazvali eskalaciju nemačkog prisustva.
Nemci su pripremili sledeću veliku operaciju čišćenja, još ambicioznije zamišljenu, za januar 1943. Trebalo je da bude "očišćena" teritorija i deportovano stanovništvo iz oblasti između Bihaća i Prijedora. Za akciju su angažovane vlastite 4 divizije, krupne snage NDH, još krupnije italijanske, koji su sa svoje strane angažovali četnike. Već su bili pripremljni tranzitni logori za prihvat desetina hiljada ljudi.
Operacija je počela 20. januara. Međutim, odvijala se mnogo teže i sporije nego što je planiramo. Nisu uspeli da okruže oblasr Grmeča do 11. februara, a kad su se 15. februara popeli na Grmeč, već su iskrsle urgentne vojne potrebe na drugom mestu. Naime, Italijani su pretrpeli katastrofu na Neretvi i hitno su zvali u pomoć. Tako nije došlo do deportacije stanovništva.
Kasnije se taj efekt samo zaoštravao. Nemci su dovodili sve više snaga, ali ratna situacija je po njih postajala sve ozbiljnija, tako da su zahtevi borbenih dejstava apsorbovali ne samo njihove, nego i snage NDH koje su u sve većem obimu taktički potčinjavali. Za obimne operacije protiv stanovništva više nisu imali ni resursa, ni vremena.
Zato imamo tu krivu civilnih gubitaka koja ima naviši vrh tokom leta 1941, pre nego što se ispoljio efekat ustanka, i zatim sledeći vrh tokom maja, juna i jula 1942, kad su se četnici povukli iz borbe, a nakon toga brzo opada.
Znači, da razjasnim: time što su potpisali sporazume, četnici nisu osigurali bezbednost stanovnišrva na svom terenu, oni su samo logikom "neka najpre strada neko drugi" sebi obezbedili poziciju na začelju reda za likvidaciju. Ali, time su u stvari direktno radili za one koji su smislili zločinački plan, dakle, ne samo protiv partizana, nego i protiv sebe samih i svog naroda. Da su pobedili Nemci i ustaše i uništili otpor, ponovo bi došli u poziciju uspostavljanja striktnog terora, a ti sporazumi više ne bi vredeli ni koliko papir na kojem su napisani.
Dok su se, s druge strane, ofanzivnim pristupom, širenjem i intenziviranjem borbe i vezivanjem neprijateljskih snaga, partizani borili ne samo za sebe, nego i za bezbednost naroda, pa i onog na četničkim teritorijama..
Видео сам овај текст одавно, али ево тек сад стижем да га прокоментаришем. Мислим да заслужује пажњу јер убедљиво показује како неко ко је на комунистичким позицијама нема могућност да реално сагледа ратне догађаје, из протог разлога што не може комунисте (дакле своје) да замисли у улози непријатеља (свог народа), што су они били и што је њихова основна карактеристика.
Тачно је да су Хрвати - непрецизно је рећи само ''усташе'', али тако се ''мора'' по бољшевичком концепту нације; непрецизно је јер су учествовале и друге формације, затим политичке структуре, па чак и црква – дакле тачно је да су Хрвати ишли на то да униште што више Срба (и Јевреја и Цигана) и да је плиму геноцида (не ''масакра'') прекинуо устанак. Овде фали ''само'' напомена да је то био српски устанак, и то против НДХ, односно Хрвата.
Већ на следећем кораку, Горан тврди:
''Međutim, tokom zime ustanici su se podelili. Delovi koji su prihvatili defanzivno opredeljenje i taktiziranje opredelili su se za četnike, a oni koji su prihvatili ofanzivno opredeljenje za partizane. Četnici su obustavili napade i potpisali sporazume, opredelivši se za borbu samo protiv partizana.''
Шта овде није у реду?
Није у реду то што је прескочена цела једна акција КПЈ и специјално КПХ, као њеног најбројнијег и најјачег дела, која је у међувремену уследила.
Наиме, лета 1941. и комунисти излазе на терен. Њихови ратни циљеви поклопили су се у великој мери са хрватским, од питања граница (да се укину српске управне јеиднице на западу и југу и да се Србија врати на тзв. предкумановску Србију), па до масовних ликвидација.
Тако, чим су изашли на терен, и комунисти су почели масовно да убијају Србе. Источно од Дрине до краја те године убили су преко 1.000 Срба, а у Црној Гори, Источној Херцеговини, Босни, Лици, Крајини... до коначне, условно речено поделе, односно до почетка грађанског рата у свим крајевима пролећа 1942. године – убили су још најмање 2.000 Срба.
Тамо где је било образложења за убиства, помињали су разне класне елементе, али ипак по тим елементима нису убијали муслиманске бегове и хрватске богаташе, кулаке, затим петоколонаше, итд. Не могу да тврдим да у овом периоду нису убили ни једног муслимана или Хрвата, тј. не могу рећи да су стопостотно њихове жртве били Срби, али је сасвим сигурно да су Срби то били готово стопостотно, што је више него довољно за закључак да су комунисти ратовали против српског народа.
Према томе, нису се четници определили за борбу против партизана, него су се партизани определили за борбу против четника, које су доживљавали као оружану сили Краљевине Југославије, коју су хтели да сруше, и специјално српског народа, за који су говорили да угњетава све друге народе.
Друго, они су ову борбу започели поменутим великим бројем убистава – пре него што су четници убили ма ког комунисту (тј. комунисти су у свим крајевима убијали први).
Тако се српској страни наметнуо задатак заштите народа и од ових нових убица, не само у том моменту, него и убудуће. Јер, када су убили тако много људи док су још били слаби, било је јасно шта ће учинити ако освоје власт. Истовремено се наметнуло питање заштите националних интереса и по другим основама, јер се знало за планове комуниста око Косова и Метохије, Врбаске и Дринске бановине, итд.
То су били разлози да Срби изврше пучеве у нису устаничких одреда које су комунисти у међувремену преузели. На жалост, пучеви нису свугде спроведени и нису свугде успели, тако да су најзападнији деови Босне (Козара), северна Лика, Кордун и Банија трајно остали у рукама комуниста.
Шта је главно дело комуниста у овим областима?
Овде су у лето 1941. постајали српски устаници против НДХ, а у пролеће 1942. хрватски и југословенски (такође под командом Хрвата) партизани, усмерени против четника (Срба).
Дакле, комунисти су српске устанике претворили у хрватску (пара)војску). Када су једном ставили тај део Срба под своју команду, Хрвати су га до краја рата усмеравали пре свега против Срба.
Већински део Срба западно од Дрине имао је сада пред собом два фронта: хрватски нацистички и хрватски комунистички фронт.
Кад кажем већински, само да подсетим да је пролећа 1942. Раде Радић, командант Босанских четничких одреда, имао под својом командом 15.000 бораца, а Ј. Б. Тито у целој земљи 10.000 бораца.
Борити се истовремено на два фронта није било ефикасно, па се у једном случају покушало комбинацијом силе и дипломатије (примирја са НДХ). Комбинација је углавном успела и до краја рата НДХ је успела масовно да ликвидира Србе само у оним областима које су држали комунисти, почев од Козаре.
Када се говори о примирјима и уопште контактима четника са НДХ, ради стицања комплетне слике треба знати да су постојали и контакти комуниста са НДХ, и то много раније (пре рата, априла 1941, и даље). Такође, да су на контакте са четницима органи НДХ били принуђени, тј. да су им ти уговори били наметнути, односно нежељени. Разлог је једноставан: четници су били Срби. Насупрот овоме, контакти НДХ са комунистима били су много дубљи, такође из једноставног разлога: њих је НДХ доживљавала не само као старе усташке сараднике, већ и као хрватски покрет, а чим је рат одмакао, чим се назрео пораз Осовине – као резервни хрватски покрет. Зато се није могло десити да у једном строју, раме уз раме, усташе и четници наступају против партизана, док је било могуће да усташе и партизани наступају раме уз раме против четника. Зато партизани никад као главни циљ нису одредили борбу против усташа, већ против четника. Зато им главни правац наступања није био ка Јасеновцу и Загребу, него према Србији, итд.
Да се осврнем и на неколико грубих ''превида'' у овом ставу:
''Nemci su pripremili sledeću veliku operaciju čišćenja, još ambicioznije zamišljenu, za januar 1943. Trebalo je da bude "očišćena" teritorija i deportovano stanovništvo iz oblasti između Bihaća i Prijedora. Za akciju su angažovane vlastite 4 divizije, krupne snage NDH, još krupnije italijanske, koji su sa svoje strane angažovali četnike. Već su bili pripremljni tranzitni logori za prihvat desetina hiljada ljudi.
Operacija je počela 20. januara. Međutim, odvijala se mnogo teže i sporije nego što je planiramo. Nisu uspeli da okruže oblasr Grmeča do 11. februara, a kad su se 15. februara popeli na Grmeč, već su iskrsle urgentne vojne potrebe na drugom mestu. Naime, Italijani su pretrpeli katastrofu na Neretvi i hitno su zvali u pomoć. Tako nije došlo do deportacije stanovništva.''
Прво, операције на Неретви немају везе са операцијом против ''Бихаћке републике'', нити се италијанско губљење три гарнизона може назвати катастрофом (то није било ни 0,5 посто њихове војске).
Друго, масовне депортације и страдања десетина хиљада српских цивила је ипак било, јер су их комунисти силом натерали у марш у планине, без обезбеђене хране и смештаја. Део становништва је тако поумирао од мраза и глади, а део су поубијале усташе. Наравно, поубијале су и оне које су претходно ухватили. Карактеристично је да је у време почетка операције против ''Бихаћке републике'' – о којој га је обавестио Павелић преко личног изасланика Рушиновића – када је чуо да су усташе упале у област Карловаца и почеле да убијају Србе, Тито своје најбоље јединице послао не на Карловац, већ на четнике у области Книна.
Страдање ових десетина хиљада Срба није тајна ни за комунистичку историографију. Тито је говорио да их је било чак 50.000. Дедијер је то описивао у детаље. Међутим, комунисти тврде да је овај народ са њима пошао добровољно. С друге стране, четници који су се налазили у близини, у другом делу Лике, тврде да су комунисти спречили народ да дође код њих и Италијана и тако се спасе. Други извори тврде да је Титов циљ био да ова маса избеглица закрчи друмове, тј. да направи тампон између партизана и Немаца и успори немачко надирање док он не умакне. То што иза Немца иду усташе које убијају све редом, наравно, за њега није било важно.
Како год, ово страдање десетина хиљада српских цивила спада у један од највећих комунистичких ратних злочина.
Bilo bi lepo da definišete kakve su to "komunističke pozicije".
|
