offline
- Republikanac
- Super građanin
- Pridružio: 29 Dec 2011
- Poruke: 1478
- Gde živiš: Usce dve Morave u jednu veliku
|
Napisano: 02 Apr 2012 16:01
Posto ne znam da li postoji posebna tema o postupku za rehabilitaciju generala Draze Mihailovica, a kao relativno nov clan ne bih da je otvaram ukoliko ne postoji, osecam potrebu da ukazem na jedan poduzi clanak profesorke Pravnog fakulteta Univerziteta Union Vesne Rakic-Vodinelic. Clanak je bas dugacak, pa ne bih da ga celog ovde "nalepim" i u uvodnim napomenama objasnjava koje su to pravne mere kojima se drzava suocava sa prosloscu i navodi da je nasa drzava od 1990. godine sklona selektivnoj upotrebi tih mera. U njoj se, narocito posle 2000. godine insistira na rehabilitaciji i selektivnoj denacionalizaciji, a zanemaruju se pokusaji lustracije i otvaranja dosijea tajnih sluzbi.
Samom sudjenju generalu Mihailovicu ne pristupa se na istorijski i ideoloski nacin, vec se vodi racuna o pravnom aspektu rehabilitacije lica osudjenih za kolaboraciju u Drugom svetskom ratu i ratne zlocine tokom sukoba u toku najveceg rata u istoriji covecantsva. Autor je, da napomenem i to, pristalica liberalne skole koja se protiv tumacenjima ekstremnih legalista i pre svega vodi racuna o principima prirodnog prava i nepovredivosti osnovnih ljudskih prava medju kojima je nesumnjivo pravo na zivot.
Na samom pocetko clanka Rakic-Vodinelicka pokusava da pronadje definiciju pojma politickg sudjenje buduci da pokretaci postupka za rehabilitaciju generala Mihailovica ukazuju da je cetnickom komandantu sudio komunisticki politicki sud. U pregledu dosadasnjih odredjenja pojma politicko sudjenje Rakic-Vodinelicka skrece paznju da ni medju pravnim strucnjacima ne postoji konsenzus oko toga sta je to politicko sudjenje, a raspon tumacenja tog pojma seze od pogleda da je svako sudjenje politicko jer je sud, kao institucija drzave, ujedno, i politicka insitucija do shvatanja prema kome je politicko sudjenje ono u kome se sudi i presudjuje politickim protivnicima rezima koji u sustini ne krse pozitivne pravno propise.
Zatim autorka clanka daje uporednu analizu sudjenja saradnicima okupatora nakon Drugog svetskog rata ju zemljama konsolidovane demokratije (dakle ni u jednoj od njih posle 1945. godine nisu komunisti dosli na vlast). U toj analizi spominju se: Francuska, Norveska, Grcka, pa cak i Velika Britanija. Iako nisu bili pod britanskom okupacijom oni su sudili i presudjivali nemackim spijunima medju kojima su bili cak i strani drzavljanji!
Dopuna: 02 Apr 2012 16:05
Ono sto bih da citiram iz tog teksta je autorkin osvrt na sam slucaj generala Mihailovica u okviru kojeg je, ujedno, dat i njen pravni zakljucak:
"
Šta bi, međutim, valjalo ispitati, da bi se utvrdilo da li su ispunjeni pravni uslovi za rehabilitaciju?
1) Koji sud je sudio? Suđenje je sproveo i presudu doneo Vrhovni sud FNRJ – Vojno odeljenje u veću od troje sudija (nije bilo sudija porotnika). (Vidi http://www.znaci.net/00001/60_3_34.pdf, odeljak o objavljivanju presude). U pitanju je redovni najviši sud, čiji zadatak obično nije da sudi u prvom stepenu. Ista praksa primenjena je prilikom suđenja Džojsu, a suprotna – suđenje od strane ad hoc suda u Petenovom slučaju.
2) Za koja dela je osuđen Dragoljub Mihailović? Presuda je izrečena za krivična dela izdaje, direktne kolaboracije sa nemačkom nacističkom okupacionom silom, priključivanjem ovoj sili u izvođenju vojnih akcija protiv partizanskih jedinica, indirektne kolaboracije sa marionetskom vladom Milana Nedića, za delo raspirivanja nacionalne mržnje i razdora, za terorizam i za naređivanje ubijanja i za ubijanje partizana i ne-Srba (videti tač. 1 – 8 izreke presude koja se odnosi na D. Mihailovića, http://www.znaci.net/00001/60_3_34.pdf).
3) Na koje zakone se pozvao sud? To je bio Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, tj. zakon koji je donesen pošto su krivična dela koja su mu stavljena na teret, bila izvršena, te je ovaj zakon delovao retroaktivno. Međutim, sud će u rehabilitacionom postupku biti dužan da ispita da li činjenični opisi odgovaraju biću, na primer, krivičnog dela izdaje i kolaboracije iz Krivičnog zakonika Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine, čiji paragraf 105. glasi:
„Državljanin Kraljevine Jugoslavije koji se u vreme rata što se protiv Kraljevine ili njenih saveznika vodi, primi službe u neprijateljskoj vojsci ili u njoj i dalje ostane i ako na to nije prisiljen, kazniće se robijom do petnaest godina.
Ako je takav državljanin učestvovao i u samom ratu kao borac kazniće se smrću ili večitom robijom.“
4) Kako je poštovano pravo na odbranu? Ovde valja napomenuti da je D. Mihailović imao dva advokata.
5) Kada je suđenje održano? Odmah posle rata, početkom 1946. godine.
Što se tiče ubijanja nesrpskog stanovništva, kao i pripadnika partizanskih jedinica, sud koji odlučuje o rehabilitaciji, morao bi da ima u vidu Hašku konvenciju o pravilima i običajima rata, koja je važila u Kraljevini Jugoslaviji, naročito čl. 1. Aneksa ove Konvencije o pravilima i običajima rata na zemlji (komandna odgovornost i način vođenja ratnih operacija), čl. 3 – 12 (ratni zarobljenici) i čl. 22 (ograničenja u nanošenju povreda sukobljenih strana).
Na osnovu uvida u dostupne dokumente, suđenje D. Mihailoviću jeste imalo neke odlike političkog suđenja, najpre kad je reč o tome na koje zakone se sud pozvao prilikom donošenja odluke, s tim što se mora imati u vidu i Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine kao i Haške konvencije iz 1907. Ono je imalo sve odlike postratnog suđenja. Držanje suda i kvalitet odbrane, pokazali su više poštovanja prema pravičnosti suđenja, nego što je to bio slučaj sa, na primer, suđenjem Pjeru Lavalu u Francuskoj ili Vilijamu Džojsu u UK. Francuska i UK posle Drugog svetskog rata su bile demokratske države. Srbija (i FNRJ) je bila komunistička država i to je jedina differentia specifica u odnosu na suđenja u Francuskoj, Britaniji, Norveškoj i Grčkoj. Ta se razlika naročito potencira banalno zlom primedbom da su Mihailoviću sudili pobednici. Međutim, oružani sukobi obično završavaju nečijom pobedom, odnosno porazom, a sasvim retko pomirenjem. I de Gol je kao pobednik organizovao suđenje poraženom Petenu. Postratna suđenja zbog kolaboracije i izdaje su upravo, po definiciji takva. Takođe se tvrdi da je, budući održano pred komunističkim sudom, ovo suđenje ujedno bilo partijsko, najviše zbog visoke partijske uloge javnog tužioca, Miloša Minića. Podsećam još jednom da je javni tužilac u postupku protiv Kvislinga bio Sven Arncen, prvi policajac i bezbednjak norveškog Pokreta otpora, što bi bilo uporedivo samo sa eventualnom tužilačkom ulogom Krcuna Dragovića.
Posebnost suda, retroaktivnost i pravo na odbranu u slučaju Mihailovića su, ipak, imali manje devijacija u odnosu na prosek, nego što je to bio slučaj u Francuskoj i Britaniji. Ni u jednoj od obuhvaćenih država nije došlo do rehabiliticije postratnih osuđenika za dela izdaje, kolaboracije i/ili ratnih zločina."
|
