offline
- Pera Ždera
- Legendarni građanin
- Pridružio: 19 Sep 2013
- Poruke: 3375
|
Napisano: 31 Jan 2014 8:01
apostata ::Pera Ždera ::Napisano: 28 Jan 2014 22:55
Па знате како, за мене не постоји могућност да је религија опијум за народ,
(...)
Jedan off .., ali princiipjelan  .
U Kritici Hegelove filozofije prava Marks ne kaže da je religija "opijum za narod" nego "opijum naroda" ("Sie ist das Opium des Volks").
Izmjenjena verzija se u zapadnoj literaturi veže za Lenjina .., ali ja, u ruskim originalima njegovih Socijalizam i religija i u Odnos radničke partije prema religiji, to pronašao nisam - i tamo je jasno rečeno "opijum naroda".
Razlika između ove dvije verzije je znatna.
p.s. Što ja nemam opcije za bold, spojlere, linkovanje i sve ostalo
Vicisti, Galilaee! 
Dopuna: 31 Jan 2014 8:06
Прекопирано из књиге BRANKO LAZIĆ, TITOV POKRET I REŽIM U JUGOSLAVIJI, ( 1941- 1946), 1 9 4 6, без места издања.
књига је доступна на адреси http://www.scribd.com/doc/169460846/Titov-pokret-i.....anko-Lazic
" Prosveta i pravosudje
Prosveta je takodje preudešena u duhu narodno-oslobodilačke borbe.
Crkvene škole su zatvorene, crkvene molitve ukinute, religiozna nastava u
školama i verski listovi su zabranjeni. Umesto toga djaci u osnovnim ško
lama i gimnazijama dobij aju prve lekcije o tekovinama partizanske borbe i
zaslugama maršala Tita. Radio Beograd u emisiji od 20-og aprila 1945 godine
je -jav io : “ Izdavačko preduzeće Kultura izdalo je novi bukvar za osnovne
škole (100 000 primeraka). Pored čisto prosvetne strane, ovaj bukvar je
prožet i sastavljen u duhu narodno-oslobodilačke borbe protiv fašizma.“
Kakav je taj duh najbolje ilustruje činjenica da su u bukvaru početna slova
T, I, O, a prva reč koja se sriče Tito. Deca u osnovnim školama organizovana
su u pionire, uniformisana u jednoobrazne kape, košulje i crvene marame,
rukovodjena od partijaca ili skojevaca, obučavana u militarističkom duhu,
sa vojnim ustrojstvom, vaspitavana u duhu vernosti maršalu Titu i njegovom
režimu. Cilj je da se deca što više odvoje od uticaja porodice i crkve.
Njihovi novi prosvetitelji staraju se zato da deca budu potpuno apsorbovana
učenjem, ražonodom, igrom, kroz novu organizaciju, potpuno svesni, kao i
tvorci Balila u fašističkoj Italiji, da je mnogo lakše decu vaspitavati, nego
starije prevaspitati. Pioniri priredjuju manifestacije i mitinge sa transpa
rentima, uniformisani marširaju u vojničkim redovima, na priredbama re-
citiju pesme “ Mi smo mali Titovi junaci“ ili pevaju marš “ Tito, Tito, Tito“ .
Za njih su ponegde otvoreni domovi, gde im vaspitači, kako je rečeno u jednoj
reportaži “ pričaju o svemu što se dogadja u svetu: o narodno-oslobodilačkoj
vojsci, o borbi, o Titu. Kasnije pioniri o tome pišu, diskutuju i crta ju ,...
Najmladji pioniri imaju svoje zidne novine “ Mali pionir4'. Na njima su sitni
člančići od po nekoliko rečenica, napisanih velikim, nezgrapnim, štampanim
slovima. Na njima piše: “ Tito je vodja. Staljin je saveznik, Netnac je okupa
tor8." Radio Beograd je javio (13 marta 1945 godine) o primanju delegacije
pionira kod maršala Tita: “ Najstariji delegat medju pionirima imao je
11 godina, najmladji je bila jedna devojčica od 3 godine. Maršal je pozdravio
delegate antifašističkim pozdravom: Smrt fašizmu — sloboda narodu."
Srednjoškolska omladina organizovana je u svojim srednjoškolskim anti
fašističkim organizacijama. U školama postoje srednjoškolski narodni odbori,
drže se političke konferencije na kojima se čitaju predavanja o Titu, čuju
ovacije samo Titu, šalju pozdravni telegrami uvek Titu. U velikim mestima
prisustvuju sastancima i ministri prosvete.
Nova demokratija višeg tipa, primenjena je isto tako i u srednjim
školoma, kao i u ostalim oblastima društvenog života. Kao što se u državi
ona sprovodi pod rukovodstvom Komunističke partije, tako se i u srednjim
školama kao i u celokupnoj omladini to čini pod rukovodstvom Saveza Ko
munističke omladine Jugoslavije (SKOJ;. “ Reakcionari" nemaju ni u srednjim
8 “ Borba", 2 januara 1945 godine.
154
Dopuna: 31 Jan 2014 8:06
školama pravo da uživaju višu demokratiju, kao ni u državi, a izbori koji se
u školama sprovode, pretstavljaju još veću lakrdiju. Tako uaprimer, sredinom
januara 1946 godine, bili su odredjeni izbori za srednjoškolske narodne
odbore po beogradskim gimnazijama. Na tim izborima pristalice SKOJ-a
ostale su u manjini. Po jednom izveštaju iz zemlje, u Prvoj beogradskoj
gimnaziji pošto je rezultat ispao nepovoljan po komuniste, direktor gimnazije
je rasturio zbor i proglasio izbore nevažećim. Nekoliko dana docnije zakazana
je konferencija na kojoj je prisustvovalo nekoliko agenata OZNE, koji su
osuli grdnju na djake, nazivajući ih koljašima, dražinovcima i reakcionari
ma, optužujući čak dečake da su njihove ruke uprljane krvlju najboljih
sinova jrpskog naroda. Dečaci su posle tih opomena, uplašeni razišli kućama.
Na dan 30 januara svi su djaci pozvani na skup koji je održan u svečanoj
dvorani radi ponovnog održanja izbora, čemu su prisustvovali direktor i
nastavnici. Jedan od djaka, elan SKOJ-a, održao je govor, tražeći da se
gimnazija očisti od reakcionarnih elemenata. Zatim je počela prozivka i kako
se koji djak javljao obasipan je pogrdama: koljaš, dražinovac, esesovac,
monden. Posle pogrda sleđovale su batine i pljuvanje. Kad su napadi ko
munista na nekomuniste dostigli vrhunac, izvestan broj dečaka pokušao je
da bezi, ali su svi ulazi na zgradi gimnazije bili blokirani. Pred vratima na
ulici, stajale su grupe mladih komunistkinja, od kojih su mnoge nosile parti
zanske uniforme. One su pljuvale na isterane djake. Sutra dan je izbačeno iz
Prve beogradske gimnazije 27 djaka nekomunista, koji su izgubili pravo
školovanja u svim gimnazijama u zemlji. Ukupno je izbačeno iz beogradskih
gimnazija 460 djaka. U gimnazijama u unutrašnjosti Srbije, izbačeno je od
10 do 30 % djaka viših razreda, a negde još više, kao u Jagodini.
Učenici gimnazija su obavezni da prisustvuju političkim mitinzima koje
organizuje Komunistička partija. Prilikom predizbornog omladinskog mitinga
kod Tehničkog fakulteta u Beogradu, 14 oktobra 1945 godine, djacima je
preko školskih vlasti naredjeno da obavezno na njemu učestvuju. Isto tako,
prilikom sindikalnog mitinga nedelju dana ranije, naredjeno je preko beograd
skog dnevnika “ Politika** učenicama Treće ženske gimnazije da se skupe radi
zajedničkog odlaska.
Demokratija višeg tipa uvedena je i na Univerzitetima. Dok je pre rata
broj studenata bio neograničen, sada je uveden numerus klauzus u okviru
koga prvenstvo upisa imaju partizani, čak i nad onima koji imaju bolja
školska svedočanstva od njih. Dok su nekada na Univerzitet primani svi
studenti bez obzira na svoja politička ubedjenja i rad, danas svaki student,
kao što se vidi iz “ Glasa1* organa Naroduog fronta za Srbiju od 20 oktobra
1945 godine, mora pri upisu da podnese karakteristiku nadležnih vojnih i
narodnih vlasti i anketni list, kao dokumente svoje ispravnosti u odnosu na
režim, što praktično znači da se protivnicima uskraćuje pristup na Univer
zitet. Fakulteti imaju svoje tužioce koji kontrolišu držanje studenata. Na
osnovu njihovih referata na zagrebačkom univerzitetu samo na jednoj sednici,
sud časti je isključio sedam studenata sa svih univerziteta u Jugoslaviji za sva
vremena, a osmog kaznio sa tri godine zabrane upisa, kako je rečeno u
obrazloženju: ‘'zbog unošenja smutnji medju studente**. (“ Politika", 4-III-46).
Inače u školama je najglavniji i najopširniji deo gradiva Titova nova
153
Dopuna: 31 Jan 2014 8:07
narodna istorija o 7 ofanziva, dok se o srednjovjekovnoj istoriji Srba skoro
uopšte ne govori, a o borbama za oslobodjenje do 1918 godine, vrlo malo.
Računica je ista kao i kod svih totalitaraca. da se u školama odgajaju oni će
da veruju da je vodja nepogrešiv, da je zvanično učenje božanski tačno, da
je postojeći sistem najidealniji i da svaki onaj koji se ne slaže ili je protivan,
ne zaslužuje ništa drugo nego da bude ubijen. Kad su od polemike napravili
klevetu, od nauke agitaciju, zašto ne bi onda Titovi komunisti i vaspitanje
omladine pretvorili u najnotornije totalitarno dresiranje.
Pitanje pravosudja takodje je rešeno uobičajenom formulom narodno-
oslobodilačke borbe. Titov komitet Nacionalnog oslobodjenja, još pre fuzije
sa londonskom vladom Subašića, 3 februara 1945 godine, objavio je “ ukidanje
celokupnog zakonodavstva zasnovanog na zakonima, uredbama, naredbama
itd. na snazi u Jugoslaviji do 6 aprila 1941 godine u koliko su i oni u
suprotnosti sa tekovinama narodno-oslobodilačke borbe i sa deklaracijama
vlade i AVNOJ-a“ . Na osnovu toga ne samo da su ukinuti stari zakoni i
da je izbačen iz državne službe dobar broj sudija, naročito viših, makar
da nisu službovali pod okupacijom, nego su jednostavno ukinute i sudske
instance kao Kasacioni sud i stvorene nove partizanske. Za Titovo pravo-
sudje glavna je briga da bude što više javnih i narodnih tužilaca i to da svi
budu odani režimu. Kad neko ne može da se ukloni iz javnog života pod
izgovorom da je štetan narodno-oslobodilačkoj borbi, onda se to vrši običnim
dekretom, protivno normalnoj logici i slovu svake demokratije. .Jedan od
najkarakterističnijih slučajeva i dokumenata o demokratiji Titovog režima i
o položaju advokatskog reda u Titovoj državi, jeste odluka pretsedništva
Narodne skupštine Srbije, od 18 maja 1945 godine, koja je objavljena u
beogradskoj štampi (20 maja 1945 godine). Predsedništvo, Skupštuine
svojim ukazom od 2 februara 1945, postavilo je 11 advokata sa zadatkom da
vrše ulogu Privremene advokatske uprave za Srbiju. Kada im je podnet spisak
članova Advokatske komore od strane Skupštini, koje je trebalo iskjučiti,
desilo se nekoliko vrlo karakterističnih pojava. Prvo, većina od partizana
postavljene uprave, izjasnila se protiv predloga Privremene skupštine, drugo,
Skupština nije uopšte uvažila odluku većine Privremene uprave Advokatske
komore i treće, ne samo da je proglasila zakonitim svoj predlog o brisanju
advokata iz spiska članova Komore, nego je šta više, iz Privremene uprave
koju je sama postavila ne samo izbacila većinu članova, nego i izbrisala iz
imenika advokata, lišavajući ih svih prava na advokatski rad i stavljajući
ih u isti red sa onima koje su ovi trebali da isključe.
Ekonomske mere
Titov režim pokazao se ako ne demokratskim ono svakako novim ne
samo u organizaciji pravosudja i prosvete, nego i po svojim ekonomskim
merama. Partizani su mogli pod formulom narodno-oslobodilačke borbe i
obračunavanja sa njenim protivnicima, odstranjujući mnogobrojne ljude,
ustvari da menjaju sam poredak. Stranke, politički život, štampa pravosudje,
prosveta, činovnički aparat, postali su na taj način potpuno nove tvorevine
u odnosu na sve staro. Privredni život takodje je pogodjen čišćenjem pro
tivnika Titove narodno-oslobodilačke borbe, ali nije mogao biti uništen
156
celokupni stari ekonomski poredak. Formula narodno-oslobodilačke borbe
nije dala Titovom režimu motivaciju za potpuno razaranje dotadašnjeg
ekonomskog života, kao što je to bilo sa političkim i državnim, a druga
doktrinarna učenja partije o privatnoj svojini, kao i o crkvi, nisu se smela
primeniti, jer se pred narodom i inostranstvom moglo istupati u ime demo
kratije i narodno-oslobodilačke borbe, ali ne i u ime Komunističke teorije.
U pogledu ekonomskog poretka, kako kaže Eduard Kardelj: “ Narodno-
oslobodilački pokret nije zadirao u sopstveničfee odnose3.“ Ali ako u ime
narsjlno-oslobodilačke borbe partizani nisu mogli izvesti radikalne promene
ekonomskog poretka, oni su zato uspeli u ime nje, da ostvare druge mere.
Prvo, konfiskaciju imovine svih neprijatelja njihove partizanske borbe, što
je ostavljeno isključivo nadležnosti njihovih vlasti i tako dobilo široku i
potpuno proizvoljnu primenu. Još poverenik za Narodnu privredu u Tito
vom Komitetu nacionalnog oslobodjenja, Andreja Hebrang, nagovestio je
15 novembra 1944 godine, konfiskaciju 2000 industriskih i trgovačkih pre-
duzeća na oslobodjenoj teritoriji. Istoga dana 30 000 malih seoskih gazdin
stava, koja su pripadala srpskim seljacima, konfiskovana su pod izgovorom
da su njihovi vlasnici saradjivali sa neprijateljem, što je u prvom redu imalo
da pogodi učesnike i saradnike pokreta djenerala Mihailovića, jer okupator
nije imao svoje garnizone po selima. Drugo, u ime narodno-oslobodilačke
borbe i čišćenja od neprijateljskih ili nepouzdanih elemenata, Titove vlasti
uzele su u svoje ruke sve zadružne organizacije, kao što su velika preduzeća
dobila komesare, a mnoge industriske grane etatizovane. Treće, preko Titovog
aparata ostvaruje se sve veća zavisnost egzistencije i seljaka i radnika i
zanatlija i inteligencije od postojećeg režima. Titov režim ne ostvaruje samo
političku zavisnost, već i ekonomsku; kao što se ne dopušta ubedjenje van
zvaničnog, tako isto ni izdržavanje i zarada van kontrole vlasti. Nijedno
mesto u državnoj i samoupravnoj službi ne može se dobiti bez “ karakteristi-
ka“ — svedočanstva o političkoj ispravnosti, koje izdaju narodni odbori.
Novom agrarnom reformom, zemlja je dodeljivana prvenstveno učesnicima i
saradnicima Titovog pokreta i njihovim porodicama, dakle po jednom po
litičkom merilu, a ne prvenstveno onima kojima je u pitanju egzistencija,
dakle po ekonomskom merilu. Isti je slučaj i sa deljenjem pomoći UNRE.
Za njeno dobijanje potrebno je uverenje Titovih vlasti i one svakog svog
protivnika proglase da je dobrog imovnog stanja. Pomoć namenjena civilnom
stanovništvu, delila se Titovoj vojsci, čak su se prve pošiljke vune upotrebile
za izradu štofova za albansku vojsku.
Problem ekonomske obnove u Jugoslaviji, godinu dana posle povlačenja
Nemaca iz nekih pokrajina, nalazi se stalno u akutnom stanju, jer ne dostaje
ni stručnog osoblja, ni sredstava svih vrsta. Saveznička zemlja sa ogromnim
materijalnim razaranjima, kao što je Jugoslavija, nalazi se opet u teškom
položaju, jer ima najmanje mogućnosti za ekonomsku rekonstrukciju. Eko
nomska kriza i Opšta oskudica u Jugoslaviji su velike, pa je sam Tito u
toku leta 1945 godine, u dva tri maha rekao da njegova nova vlast, još
ništa nije mgola dati seljaku i radniku. U naknadu za to, Tito i svi njegovi
9 Eduard Kardelj: “ Put nove Jugoslavija".
157
saradnici obećavaju seljacima i radnicima uvodjenje nove demokratije širokih
radnih masa, ispunjene socijalnom sadržinom. Kad god lični i diktatorski
režimi narodu nisu davali političke slobode, onda su mu u naknadu nudili
socijalne planove; kad nisu mogli da dadu slobodouman politički poredak,
onda su mu u zamenu obećavali progresivan socijalni program.
U organizovanju privrede i saniranju finansiskih prilika današnji šefovi
Jugoslavije pokazali su potpunu nesposobnost. Budžet za drugo polugodje
1945 godine, bio je predvidjen na 12 milijardi dinara. On je mogao biti
pokriven redovnim budžetskim prihodima jedva sa 15 do 20o/o. Rashodi
federalne jedinice Crne Gore, predvidjeni su sa 400 miliona: a prihodi sa
300 miliona dinara. Stvarno ostvareni prihod za šest meseci je nešto preko tri
miliona. Prihod od državne privrede, koji je za to polugodje bio predvidjen
sa tri i po milijarde nije tako reći ni postojao, pa je država morala da
pokriva veliki deficit u preduzećima. Opšti budžet za 1946 godinu, izradjen u
martu mesecu, predvidja (“ Politika", 7-III-1946) rashode od 33.966,415.000
dinara i prihode od 27.456,134.000. Višak rashoda nad prihodima po predvi-
djenom proračunu, treba da iznosi 6,510.281.000. Ncizvesno je kako će
država ostvariti predvidjene prihode. Od tri oblika svojine naznačenih u
Ustavu — državnog, zadružnog i privatnog — onaj prvi, ma.da je od novih
vlasti favoriziran, ipak je deficitiran. Industrija je sa oko 85°.o u državnim
rukama, ali je rad tokom 1945 godine u mnogim preduzećima do te mere
bio nerentabilan, da radnici u mnogim preduzećima nisu privredili ni vrednost
svoje nadnice. Trgovina je skoro potpuno uništena. Spoljna trgovina je po
Ustavu stavljena pod kontrolu države i pošto je upućena sva u pravcu Sovjet
skog Saveza, donosi državnom budžetu opterećenje. Promet sa Sovjetskom
Unijom bazira na predratnim cenama. Jugoslovenske predratne cene bile su
na nivou svetskog pariteta, dok su ruske bile daleko iznad toga. Gubitak koji
je za jugoslovensku privredu nastao iz tih razlika u ceni iznosio je do kraja
1945 godine, po podatcima iz zemlje, oko 800 miliona dinara, koji su takodje
morali biti pokriveni iz državnog budžeta. Po jednom izveštaju iz zemlje od
kraja 1945 godine, izvezeno je u Sovjetski Savez 1600 vagona šećera, dok je
u Srbiji do oktobra 1945 godine, dakle godinu dana od Titovog dolaska na
vlast, narod primio ukupno 550 grama šećera po osobi. Naročito veliki
problem državnog budžeta pretstavljaju ogromni lični rashodi. Ne računajući
vojsku koja guta najveći deo budžetskih rashoda, državni aparat danas
obuhvata broj od blizu 800.000 državnih platežnika, prema 200.000 koje je
imalo predratno vreme. Jednom predratnom ministarstvu odgovara 7 da
našnji, od kojih svako ima veći broj činovnika nego li jedno predratno.
Predratnom ministarstvu trgovine i industrije, sa oko 150 činovnika, koje je
sada podeljeno na dva resora i prebačeno na nadležnost federalnih repu
blika, odgovara sada 14 ministarstava od kojih svako ima 150 do 400 či
novnika. Ministarstvo unutrašnjih dela za Srbiju imalo je budžet od 480
miliona dinara. Od toga je na izdržavanje milicije koja broji samo u Srbiji
15.000, naspram 18.000 žandara kloiko je imala cela predratna Jugoslavija—
išlo 350 miliona.
Glavni izvori kojima se pokrivaju svi ti rashodi jesu prvo, štampanje
novčanica i drugo, Fond za obnovu zemlje, u koji ulaze svi prihodi od robe
158
UNRE, sva konfiskovana roba i gotovina, kao i ratna dobit. U Jugoslaviji je
pljačka privatne imovine dignuta na stepen sistema. U prvim mesecima
vladavine partizani su je sprovodili prema svim imućnim ličnostima koji nisu
bili prijatelji narodno-oslobodilačke borbe, optužujući ih za “ političku sa
radnju sa okupatorom i njegovim pomagačima11. Potom su prešli na pljačku
onih koji su se držali po strani od svakog političkog eksponiranja u gra
djanskom ratu, optužujući ih za privrednu saradnju sa okupatorom. Zatim
su pribegli istraživanju i kažnjavanju “ ratnih dobitnika11, idući od kuće do
kuće u svakom naselju, oduzimajući i njima imovinu ili ih kažnjavajući.
U beogradskom listu “ Politika11 (4-III-1946) nalaze se izveštaji o osudama
izričenim prethodnog dana: jorgandžija zato što je trgovao zatečenom robom
u toku rata, kažnjava se sa 300.000 dinara; pekar zato što je obavljao posao
sa 1,025.000; preduzimač zato što je učestvovao u zamračivanju Pan eva sa
1,200.000; starinar zato što je prodavao tepihe sa 68.000; stolar zato što je u
toku rata rasprodao stovarište gradje sa 1,800,000; abadžija zato što je
trgovao gunjevima ucenjujući seljake sa 40.500; zastupnik fabrike kafe; zato
što je prodao u toku rata zatečeno stovarište, sa 250000; dimničar, zato što
je čistio odžake na zgradama gde su stanovali Nemci, sa 250000 dinara. Kao
što za sticanje službe nisu merodavne stručne kvalifikacije već privrženost
režimu, tako je i za oduzimanje imovine presudan politički stav. Ko je prišao
Titu, neće biti podvrgnut narodnom sudu za istraživanje ratne dobiti, lco se
pak deklarisao protiv režima, taj će biti izložen svim mogućim maltretiranji
ma od strane vlasti. Odredbama Ustava, da privatnu svojinu niko ne sme
upotrebiti na štetu narodne zajednice i zadržavanjem prava države po istom
(1 članu Ustava da se privatno vlasništvo, kao i pojedine privredne grane i
preduzeća, mogu eksproprisati, ako to traži opšti interes, režim ima formulu
ne samo da oduzima vlasništvo svojim protivnicima, negoi da ekonomski
likvidira srednje slojeve, što se već i sprovodi.
Kako je rečeno u jednom izveštaju iz zemlje: “ Privredne teškoće da
našnjih vlastodržaca u Jugoslaviji ne daju se savladati metodama kojim se
oni služe. Parlamenatarna vlada bi odavno pala na njima. Sadašnjoj vlasti
pak, te teškoće su samo povod za pojačanje stege, kojom drže narod. Ko
munistička dogma za državne dukovodioce pretstavlja veću vrednost nego
finansije, privreda pa i sam narod.
Odnos prema crkvi
Kao što partizani nisu mogli u ime narodno-oslobodilačke borbe stari
ekonomski poredak da razore, tako nisu mogli ni crkvu da stave u svoju
službu. Ipak je primenjeno nekoliko mera u tom smislu. Prvo, ubijanje
mnogobrojnih sveštenika, pod starim i uvek istim izgovorom da su protiv
narodno-oslobodilačke borbe. Samo u jednoj rezoluciji pravoslavnog svešten-
stva, od 15 marta 1945 godine, u bosanskim planinama, naveden je spisak od
40 sveštenika ubijenih od partizana. Za vreme okupacije je od Nemaca i
ustaša 350 sveštenika i 5 vladika, o poslednju godinu i po dana, od dolaska
Tita na vlast, oko 150 sveštenika, medju njima i mitropolit Joanikije. Od
22 vladike koliko ih je bilo pre rata 12 nisu živi. Novosadski vladika više od
godinu dana nalazi se u pritvoru, dok mitropolit Josif, zastupnik Patrijarha,
159
mesecima ima ograničeno kretanje. 0 ubijanju katoličkog sveštenstva, jedan
britanski vojnik u pismu Tajms-u. 23 maja 1945 godine, kaže: “ U Šibeniku
je ubijeno 8 sveštenika, u Splitu 10, u Dubrovniku 14, u Mostaru 45.(t Drugo,
onemogućavanje vršenja funkcija najvišim crkvenim velikodostojnicima. Po
glavari Srpske pravoslavne crkve Patrijarh Gavrilo Dožić. vladika Dr. Nikolaj
Velimirović, koji su za sve vreme okupacije bili internirani od Nemaca i to
poslednjih godinu dana u koncentracionom logoru u Dahau i vladika Dr.
Irinej Djordjević, koji je bio interniran od Musolinijevih vlasti u Italiji,
ostali su u inostranstvu. Ljubljanski katolički biskup zajedno sa mnogim
Slovencima, pred ulazak Titovih trupa u Ljubljanu izbegao je u Italiju, kao i
nekolicina hrvatskih biskupa. Treće, plansko onemogućavanje rada crkve u
zemlji, otstranjivanje crkvenog uticaja u školama i faktičko odvajanje crkve
od države. U izjavi koju je dao vršilac dužnosti Poglavara Srpske pra
voslavne crkve, Mitropolit Josif (7 avgusta 1945) rečeno je : “ Nema nikakvih
zakona protiv crkve, ali uprkos tome došlo je do konfiskacije crkvenih
dobara. Nema takodje nikakvog zakona protiv religiozne nastave, ali se
časovi veronauke često odlažu. Nema nikakvih odredbi protiv bogosluženja.
ali se pred crkvama često održavaju politički skupovi. “ U oktobru 1945
godine, katolički biskupi su u svojoj pastirskoj poslanici izneli žalbe na neto
leranciju Titovog režima prema katoličkoj crkvi i na, proganjanje sveštenstva.
U crkvama je zabranjeno pominjanje Kraljevog imena pri bogosluženju što
čak nisu uskraćivali pod okupacijom ni Nemci i preti se cepanjem Srpske
pravoslavne crkve, kao što je već uradjeno sa srpskim narodom, što nisu
činili čak ni turski osvajači. Režim je pokušavao da čini pritisak na Sveti
Sinod preko nekolicine sveštenika koji su prišli Titu, da traži izbor novog
Patrijarha. Vrši se jak pritisak da se Srpska pravoslavna crkva stavi pod
vlast ruskog patrijarha. Moskva radi takodje na tome da čehoslovačku pra
voslavnu crkvu stavi pod svoju jurisdikciju, odvajajući je od nadležnosti
srpske pravoslavne. I za Potkarpatsku rusku crkvu, koja je oduzeta iz nadlež
nosti srpskog Patrijarha i stavljena pod moskovskog, mitropolit Josif je uslo-
vio da konačna odluka o tome ima da pripadne Arhijerejskom saboru.
160"
|
