offline
- Pera Ždera
- Legendarni građanin
- Pridružio: 19 Sep 2013
- Poruke: 3375
|
Текст који следи говори прогону проте Саве Банковића, тј. сам Прота о томе сведочи. Можда је и ово бабологија, али нема везе, хвала Богу наше Баке су памтиле и пренеле нами о времену пре 1945.године. Извор је наведен на крају текста.
" 16 Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“
МРТВИ СЕ НИСУ ОДАЗВАЛИ
У нашу ћелију уђоше три ознаша: први у кожном
капутуичизмама,скачкетомнаглави,вис<ж,црн,доброизбријан;
други омален, плав, пегав у новој енглеској униформи, трећи
дебељушкаст, изразито црн, разрок, лепо одевен.
У ћелији нико не дише, гледамо у њих и чекамо кога ће да
прозову, Чекасе изрицање казне и тај делић секунде дужи је од
године.
Двадесетак људи немо гледау тричовекачијаустаизричу
смртну казну оцу деце која негде ове хладне, зимске ноћи спавају
и у детињем сну смеше се док их он, отац, милује и привија на
груди, а већ сутра ће сазнати да свог оца никад неће видети. Ова
три човека изричу казну сину чији су стари родитељи сузних
очију заспали мислећи насинахраниоца, понос и радост. Из уста
ова три човека излази смртна пресуда овом несрећнику који је
прошао кроз све ратове за ослобођење, верао се по планинама од
Цера до Кајмакчалана, бранећи родну груду и отимајући је од
непријатеља. Кући се својој вратио са ранама по телу и с
Карађорђевом звездом на грудима, са извојеваном слободом у
којој су расла и ова тројица ознаша који сада исричу смртну
пресуду старом ратнику као „издајнику “ и „народном
непријатељу.“
To је та „праведна“ пресуда, изречена у „име народа“ ,
писана законом шуме. Ове ноћи одоше у смрт четрдесет и два
Србина. Нестали су у мрачној ноћи да их никад више не виде
њихови родитељи и деца. Одоше да им митраљези изрешетају
груди. Преко њих ће још у току ноћи прећи ваљак и поравњавати
са земљом њихове гробове. Њихови родитељи, браћа, деца и
рођаци оплакиваће њиховусмрт, али за њихове гробове нико неће
сазнати.
После неколикодана неке од ових несрећника прозивали
су дабиих пустили кућама. Некомоћнији дојавиоим дасу невини
и да их треб а ослободити, али к асно: мртви се не могаше од азв ати...
Нема међу овим убицама ни Хрвата ни Шиптара, нема ни
муслимана, ни Македонаца - све ово чине Срби. Зашто ове људе
убијају, зашто Србин Србина убија? Зашто човек човека убија?
Ови што убијају верују да су ови људи сметња, кочница за бољу и
Мртви се нису одазвали
17
срећнију будућност нове државе, њене власти и „напредног“
човечанства, па убијајући мисле да чине добро дело. Ови што
издају наређења за убијање знају да неће бити ништабоље, али им
треба да се учврсте на власти. Треба убијањем утерати страх
народу у кости па да нико ни прстом не мрдне против онога што
властодршци буду радили.., ‘ ‘
Овако драму многих људи, и своју, описује прота Б анковић,
познати теолог, професор гимназије у Алексинцу и Врњачкој
Бањи, који је ухапшен шестог децембра 1944. године и који ће
потом проћи кроз пет затвора у којима ће се нагледатисвакојаких
јада и наслушати најсуровијих исповести. И сам ће се наћи на
ивици смрти: пресудом Војног суда у Нишу осуђен је на смрт
стрељањем, данима очекујући да га изведу на губилиште као
хиљаде других затвореника.
Они који су га добро познавали питали су се у чуду: које
је то силне грехове починио њихов добри прота и гимназијски
професор из чувене лозе Банковића којаје дала петсвештеника и
десетакистакнутих интелектуал аца? Које њега, часног човека, на
прагу четрдесете године живота довео на отпуженичку клупу и
осудио на смрт? И, збиља, нико се ничег ружног није могао
сетити. Прота није припадао ниједној оружаној сили за време
рата, окупаторе је презирао, пушку није носио. Крсти Јеванђеље
били су једино његово оружје. Његова једина кривица била је у
томе што је уверавао познанике и пријатеље с којима је, као
теолог, био у свакодневном контакту, да безбожници с Јосипом
Брозом на челу доносе велико зло и да ће се зло умножити ако
освоје власт.
Тако се и догодило јер је међу првим жртвама те нове
власти био и прота. Он није крио да је противник марксизма и
комунизма и жестоки противник сваке врсте насиља над умом и
животом. Свесни да никад неће моћи да оправдају протину смрт,
јер није било доказа да је починио ма какво недело, властодршци
су пресуду преиначили тако што је осуђен на 15 годинаробије и
10 годин а губитка гр ађанских и политичких прав a no издрж ав аној
казни. На конфискацију имовине није осуђен из простог разлога
- ништа није имао...
Протасведочи о судбинама људи у затворима у Врњачкој
Бањи, Алексинцу, Нишу, Забели, Сремској Митровици, том
највећем мучилишту у коме је било више затвореника негошто је
у граду било становника.
18 Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“
Већ прве ноћи када је доведен у нишки затвор, прота
сведочи да је из њега на губилиште одведено 29 људи. Нити их је
ко ислеђивао нити им је ко судио! Неко је сачинио списак и
наредио: побити! Следећеноћи на губилиште, негде поред Тврђаве,
или поред Мораве, или на брдо Бубањ, одведено је 25 несрећника,
дабисе, већсутрадан,табројка повећавалана42. И такоиз ноћи
у ноћ само призори ужасаи оно немо, погледом упућено питање:
ко је следећи?
Вратимо се почетку протине исповести:
„Док онај у кожном капуту и онај у енглеској униформи
одмеравају затворенике погледима, дотле онај у цивилном оделу
стоји уз врата и пребројава имена на списку који држи у рукама.
Онај у кожном капуту строго, заповеднички рече:
- Ви који сте прозвани, узмите своје ствари и излазите!
Људи на брзину покупише ствари и журно изађоше из
ћелије као да хитају на последњи и једини воз којим треба да
отпутују у загрљај своје деце или роидитеља. Изађоше сви и врата
се закључаше.
Сутрадан су неки наши затвореници у магацину поред
кухиње приметили гомилу њихове одеће...
He зна се шта је у протиној исповести потресније: да ли
онај кобни час у коме мајка Драгутина Павловића, колара из
Бачине, долази у затвор да последњи пут види сина кога ће исте
ноћи убити, или кад убијају Будимку Миловановић, честиту
сељанку из Брадарца код Алексинца, само зато што је шен муж
Милан, кројач по занимању, материјално помагао Равногорски
покрет. Мил ан се, сл утећи опасност, некуд скл онио с а м ал олетним
сином, пасу „ослободиоци“ у кући затеклисамо Будимку. Нешто
касније ухваћени су и син и отац и без икаквог саслушавања и
суђења убијени. Или сурова судбина Јордана Нешића, надничара,
сеоског слуге, пуког сиромаха који је платио главом што је одбио
да се придружи „ослободиоцима“ и убија невине људе...
Проту Банковића су, да би заплашили народ а њега што
вишеизмучили.вуклииззатворау Врњачкој Бањиу алексиначки
и нишки затвор не би ли, узгред, нашли сведоке његових „недел а“ .
Сведоке, наравно, нису могли да нађу, али је зато прота био у
прилици да упознапоједине целатеи сазнаколикоје људи засамо
неколико дана погубљено и затрпано по рововима, шанчевима,
јаругама...
О тим данима прота овако сведочи:
Мртви се нису одазвали 19
„Кад су ме угурали у ћелију алексиначког затвора, препуну
људи из градаи околине, првосам, у углу, приметио и препознао
штап проте Захарија Бојковића, пароха алексиначког. На врху
штапа био је крст у дуборезу. Стари прота је претходне ноћи
попунио неку ј аругу и ј а се помолих Б огу за покој његове душе. За
три дана само у овом малом месту убијено је око 150 душа...
У алексиначком срезу највише је настрадало село Горњи
Крупац. Према сведочењима неколицине мештана, поузданих
људи и жена, за неколико дана убијено је шест стотина људи!
Пала је готово свака мушка глава. Из овог села нико није хтео да
одеу Брозову „ослободилачку' ‘ војскусвису били узРавногорски
покрет, па их је сустигла Брозова освета. Убијене су, једне преко
других, у три-четири ред а, затрпав али у дугим шанчевима, претећи
смрћу онима који би се усудили да их откопају и траже своје
најближе...
... У то време суђено је Миши Кнезмилојковићу из
Алексинца, чији је отац био први докторхемије у преткумановској
Србији. Био је врло богат човек, имао је педесет хектара земље у
околини града. На том земљишту била је читава колонија
наполичара. Свима су Кнезмилојковићи кумовали и децу им
крштавали. Били су каоједнапородица, међусобносу се ув ажавали
и поштовали...
... Цело пре подне трајало је суђење Миши
Кнезмилојковићу - оптужен је да се обогатио за време немачке
окупације и да је искоришћавао туђу радну снагу. Благодарећи
својим многобројним кумовима - наполичарима, од којихсу неки
одржавали везес партизанима,суђењесе преокренуло у Мишину
корист: кумови су га жестоко бранили, уверавајући суд да је ту
земљу наследио од својих предака, да никад немачка нога није
крочила нато земљиште, да је с њима, наполичарима, поступао
честитои људски...
...Кад су јавни тужилац и судије видели да им пресуда
измиче, прекинули су суђење, Мишу су вратили у затвор, a
сведокезадржалидабиимјавни тужилацрекао: „Мајкувамвашу,
ја хоћу да му отмем земљу и поклоним је вама, да ви будете
власници и господари а не слуге. Ако останете при тој одбрани,
све ћу вас похапсити и стрпати у затвор. Како вас није стид да
браните тог богаташа. А, сад, марш напоље и да видим како ћете
се понашати у наставку суђења...“
... И догодило се чудо, преокрет, који ће Миши одрубити
20 Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“
главу. Кумови - наполичари просто су се утркивали ко ће више да
оцрни кумакојиихјехранио.кумоваоимнавенчањимаи крштавао
њихову децу, надајући се, при том, да ће за што већу оптужбу
добити већи комад земље. Миша Кнезмилојковић је убрзо потом
погубљен, а наполичари, разуме се, од обећане земље нису добили
ни метар. Тако су неки људи губили главе, а други душу...
Своје петнаестогодишњетамновање протаСаваБанковић
је започео крајем маја 1945. године у Забели, да би у августу исте
године био пребачен у нишку робијашницу, ау септембру у по злу
чувени митровачки казамат. У Забели је упознао свештеника
Добривоја Јаковљевића, пароха у Јагодини, Константина
Константиновића, пароха у Доњем Вилову код Параћина,
МилутинаПродановића, парохауГ одачици код Краљеваи Душана
Летића, некадашњег пароха у Ердевику који је као избеглица
нашао уточиште у Србији и био у Заклопачи код Смедерева.
У кругу робиј ашнице у Забели билајекапелау којој се пре
рата служило и у њој осуђеници причешћивани. Прота Сава
Банковић је у њој служио три-четири пута. На Петровдан
причестиоје неколикостотинаробијашаи међу њимадве попадије,
осуђене на вишегодишњу робију.
Последњи пут прота је служио у овој капели крајем јула
1945. године. Неочекивано,милиција је опколила капелу, ушлас
оружјем унутра и истерала затворенике, гурајући их уз псовку и
вику. У капелијеостаосамосвештеникМилутин Продановић. На
гурање и претње одговорио је громким гласом: „Можете овде да
ме стрељате, али нећу изаћи из цркве док се служба не заврши! “
Остао је до краја, а потом одведен у самицу.
Према протином сведочењу најстарији осуђеник у Забели
био је Лука Милишић, индустријалац из Београда - било му је
осамдесет две године, био је потпуно слеп и осуђен на 20 година
робијесамо зато даби му конфисковалиимовину. Његов синовац
Михаило, такође осуђеник, водио га је и бринуо о њему. Лука је
убрзо умро у затвору.
Прота Сава је забележио и један одиста величанствен
призор. На дан своје крсне славе, Светог Симеона Столпника, 14,
септембра 1945. године затекао се у Београду, на путу за највећу
робијашницу, Сремску Митровицу. Даље се возом није могло јер
је мостна Сави био оштећен. И ту,у вагону запревозстоке, пуном
затвореника, прота је прославио своју крсну славу. Свет је врвио
около и он замоли једног пролазника да му купи хлеб и дотури
Мртви се нису одазвали 21
кроз решеткена вагону. Тај хлеб протаје претворио у свој славски
колач, а из торбе извадио славску свећу коју је месецима чувао.
Упаљена свећа, пререзани хлеб - колач и молитва у сточном
вагону! Затвореници, протини сапутници, поскидали капе,
побожно се крсте, а неки од њих учествују у молитвеном појању.
Путници који су се затекли на станици застају, крсте се, плачу.
Око тог вагона створила се гужва, народ је хрлио и кроз решетке
честитао крсну славу. Некису покушали дадотуре нешто хране и
пића, али их је милиција грубо одбила.
Тај призор, тај велики тренутак, причаоје прота, никад
није могао да заборави. А и како би кад је тог тренутка схватио д a
јечитав српски народ утамничен, али дасе нећепокорити, да нема
те силе која ће у њему убити Бога.
У рано јутро, 15. септембра 1945. године, велика колона
затвореника, у којој је био и прота Сава Б анковић, праћенајаком
стражом, вукл аје своје ствари од железничке станице у Сремској
Митровици до капије робијашнице, иза које ће, у јаду и муци, у
болестии глади, провести петнаестгодинаживота. Добардеотих
година провео је у самицама, потпуно изолован, а понекад са
двојицом или тројицом затвореника.
Прота је био у прилици да изблиза упозна најистакнутије
људе из Равногорског покрета од Стевана Мољевића и Ђуре
Ђуровића до најмлађег доктора наука у земљи Војина Андрића.
Упознао је бивше министре Лазицу Марковића и Косту
Куманудија, бивше официре и индустријалце, међу њима Владу
Илића и браћу Теокаревић - Лазара, Владу и Славка.
У јесен 1950. године Брозови емисари из Министарства
финансијаи Народне банке почели су да зивкају једног по једног
индустријалца који су имали капитал у иностраним банкама
западнихземаља. Поредосталихпозвалисуи ЛазараТеокаревића,
чувеног индустријалца из Лесковца. Дочекали су га лепо,
почастили а затим уверавали да је дошао час да посведочи свој
патриотизам: они, комунисти, који су га стрпали у затвор и
лишили имовине, нем ају девизе, нем ају пшеницу, а он, Теокаревић,
има доларе у америчким и аустралијским банкама, па ако је
патриота неће, ваљда, дозволити да народ умре од глади... Неће,
наравно, ништа бити бадава, направиће уговор по коме ће му за
сваки амерички долар дати 50 динара. (У то време туристички
долар вредео је 300 динара.) Бто, псггребан је само његов потпис,
Несрећни Лазар, притиснут страхом да не изгуби главу, пристао
22 Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“
је, паје још наговорио Владу и Славка даи они потпишу. Такосу
Теокаревићи опељешени: остали су без девиза у иностранству, без
обећаних динара у земљи и за то време ишли у поцепаним
робијашким оделима...
Прота Сава Банковић је, по изласку с робије, после
неколико година, једва добио место пароха у Бешки код Инђије,
алије ујуну 1973. године поново ухапшен и осуђен нашест година
тешког принудног рада. Осуђен је, укратко, због „изражавања
неверице“ у развој усрећитељског комунизма и социјализма и
због помињања владике Николаја Велимировића, свог духовног
идола, чијим се беседама у проповедама служио. Прошао је,
поново, кроз ћелије у Сремској Митровици. Пуштен је после
четири године, али је остао без парохије, и, наравно без пензије.
У једној собици манастирске Раванице у Врднику прота је нашао
једино уточиште. Данас је на прагу деведесете године живота.
Објавио је две књиге, а обиман рукопис о свему што је преживео
оставио је на три поуздана места.
Деветнаест Божића је професор и прота Сава Банковић
провео у казаматама. И данас је Божић.
- Христос се роди, честити српски прото!
Антоније Ђурић
Прошло је скоро три године откако је талентовано перо
књижевника Антонија Ђурића, нашег сарадника и пријатеља,
забележило ове потресне редове. Честити прота није више међу
живима. Преселио се у вечност да би својим блиставим примером
вечноживеоу нашој захвалној успомени. Тазахвалностјеречито
изражена и у поеми посвећеној проти Сави Банковићу, коју
доносимо у рубрици наших преминулих чланова и пријатеља.
Из уредништва"
Извор одакле је текст преузет је ГЛАСНИК СРПСКОГ ИСТОРИЈСКО-КУЛТУРНОГ ДРУШТВА
" ЊЕГОШ" СВЕСКА СЕДАМДЕСЕТ СЕДМА ЈУНИ 1997.
и налази се на овој адреси
http://www.scribd.com/doc/203356287/Glasnik-srpsko.....jegos-sv77
|
ово већ постаје забавно
:
