offline
- Pera Ždera
- Legendarni građanin
- Pridružio: 19 Sep 2013
- Poruke: 3376
|
Мало о страдањима епископа хвостанског Варнаве Настића, уклапа се у тему, мада ће вероватно цела СПЦ бити окарактерисана као несигуран извор података. Извор текста је наведен на крају постављеног текста.
" Свети Владика Варнава Хвостански и Беочински
ЕПИСКОП ХВОСТАНСКИ – ВАРНАВА НАСТИЋ
Епископ хвостански Варнава Настић је рођен 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана, САД, од родитеља Атанасија и Зорке. На крштењу је добио име Војислав. У отаџбину је дошао као дете. Основну школу и гимназију са испитом зрелости завршио је у Сарајеву, а Богословски факултет 1937. у Београду.
После завршетка школовања постављен је на дужност катихете при Државној учитељској школи и сарајевској гимназији. Замонашио се 1940. године у манастиру Милешеви добивши име Варнава. Блаженог спомена нови Свештеномученик српски митрополит дабро-босански Петар Зимоњић га је рукоположио у чин јерођакона.
Други светски рат га је задесио у Сарајеву, где је остао за време постојања злогласне НДХ делећи судбину са својим страдалним српским православним народом. Поглавник НДХ Анте Павелић га је једном приликом позвао да дође у Загреб и понудио му да прими дужност епископа тзв. Хрватске православне цркве. Отац Варнава је ту понуду категорички одбио.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1947. године изабрао за викарног епископа хвостанског. Хиротонисан је исте године у Београду.
Године 1948. комунистички суд у Сарајеву га је осудио на десет година тешке робије због «злочина издаје, слабљења економске и војне моћи наше земље, помагања терористичких банди, вршења непријатељске пропаганде и вршења шпијунаже у корист англо-американаца», како је наведено у пресуди Окружног суда у Сарајеву од 1. марта 1948. године. Стављено му је на терет и то што је своју сестру Добрилу научио енглески «како би могла да дочека англо-американце», како су навели комунисти. Кривично дело шпијунаже му је монтирано, а састојало се у «кривици» епископа Варнаве што је у своју кућу примио шофера УНРР-е који је довезао хуманитарну помоћ у Сарајево.
Затворску казну је издржавао у зеничкој робијашници. Све време је био у најстрожој изолацији, у мрачној и влажној ћелији злогласне зграде 3/А. Комунисти су га одмах ошишали и обријали. Одредили су га да изучава браварски занат јер су знали да је слабе физичке снаге и крхког здравља. Мучили су га глађу, жеђу и самоћом како би га сломили, али епископ Варнава је остао веран свом опредељењу за Богочовека Христа и свој српски правоверни народ. Епископ Варнава је имао специфичан одговор на сва мучења и понижења која је у затвору трпео. Свакога дана, недељом и празником, певао је тропаре и црквене песме, што је тамничаре људских тела и душа доводило до лудила, и после чега су га још више и још страшније кажњавали.
С обзиром на то да је епископ Варнава био омиљен међу затвореницима, а посебно међу интелектуалцима који су се као «националисти и реакција» нашли у тамници, за које се он молио Богу, комунисти су га 1949. године преместили у сремскомитровачку робијашницу. Са њим је премештено још неколико осуђеника, углавном српских интелектуалаца.
Све су их везали жицом, а епископ Варнава је био везан за руку са једним католичким жупником. Када је воз стигао у Сремску Митровицу, вагон са осуђеницима је одвојен од композиције и остављен на један споредни колосек. Пошто су у току ноћи сви осуђеници заспали, полиција се повукла и закључала вагон. Око један час иза поноћи, на вагон у коме су се налазили осуђеници, који су чекали да буду спроведени у сремскомитровачку робијашницу, «случајно» је налетела једна локомотива у пуној брзини. Од пуног вагона осуђеника само су једанаесторица преживели несрећу. Епископ Варнава се спасао тако што је од удара одлетео кроз прозор заједно са везаним римокатоличким жупником, који је на месту остао мртав. Епископ Варнава је том приликом поломио обе ноге и једну руку.
Лица која су се налазила на железничкој станици, у непосредној близини колосека на коме се одиграо смишљени комунистички злочин, потрчала су да пруже прву помоћ повређенима, али полиција их је у томе спречила. Медицинска екипа је стигла читав час касније док су се поломљени и угрувани осуђеници превртали и мучили на камењу и у вагону. Медицинску екипу је пратила патрола ОЗНА-е. Сви повређени су пребачени у сремскомитровачку болницу. Лекари су у болници вршили хитне хируршке интервенције, али ОЗНА је после неколико часова дошла и забранила да се повређенима даље пружа лекарска помоћ. Епископ Варнава се у том тренутку налазио на операционом столу. Пета му је била пробушена сврдлом како би се у њу ставила метална шипка. Лекари су узалудно покушавали да објасне погубност такве одлуке. Јер, наређење је, ипак, било наређење, макар и по цену људских живота.
Официри ОЗНА-е су наредили да се сви осуђеници потрпају у камион, на голе даске каросерије и без игде ичега. Требало је да их превезу у сремскомитровачки затвор. До затвора су вожени великом брзином и по неравном и разлоканом путу, тако да су двојица поломљених осуђеника умрла на путу до затвора. Остали су однесени у затворску болницу. Одатле су после неколико дана поново враћени у градску болницу. До болнице су их превезли – коњском запрегом.
Епископ Варнава је у сремскомитровачкој болници остао неколико месеци. Одатле је пребачен за Београд, а одатле на принудан боравак у београдски манастир Ваведење, где је остао да лежи скоро годину дана.
Народ је масовно долазио да посети и види живог мученика епископа Варнаву. То је узнемирило ОЗНА-у, те је донето наређење да се владика пребаци у манастир Гомионицу код Сарајева.
Епископ Варнава је у кућном притвору, у мастиру Гомионици, одлежао казну до 1960. године. Владика је после издржане казне отишао у манастир Крушедол, а одатле у манастир Беочин, где је и умро 12. новембра 1964. године у педесетој години живота. Према неким подацима, који се сада не могу проверити, епископ Варнава је отрован кафом.
У манастир је често долазио Милан Вилић, шеф верске полиције за Србију. Непрестано је убеђивао епископа Варнаву да измени став према «народној власти», али је то било узалудно. Епископ Варнава је остао непоколебљив у свом православно-хришћанском и националном уверењу.
Вредно је сетити се проповеди коју је епископ Варнава једном приликом одржао у Саборној цркви у Сарајеву. Он је том приликом рекао: «Радује ме што је село код Сарајева добило електрификацију, али ме не радује то што је то срачунато на помрачење душа наше благочестиве деце српске. То су светле куће са мрачним душама. Данашње власти осветљавају простор око себе, а душе народа воде у таму. Електрификација се искориштава од стране безбожника за помрачење душа људских, а то је најстрашнија тама за мој народ чији сам епископ... И докле комунистичка партија лута кујући паролу «братства и јединства», дотле је ми већ имамо од Господа Исуса Христа који вели:»Љуби ближњег свог као себе самог». Зар то није далеко узвишеније од парола «братства и јединства». И докле се аналфабетски течајеви труде да описмене људе и науче их писати слова азбуке, дотле се Црква труди да прво описмени људе са три слова, а то су БОГ. Према томе, ко не зна та три слова, он је највећи аналфабета, па макар какве дипломе овога света имао...»
Комунистима су ове речи епископа Варнаве посебно засметале. Јавни тужилац Чеда Милојевић му је на суђењу поставио питање: «Значи, Војиславе (крштено име епископа Варнаве), за вас је и друг Тито аналфабета?» Епископ Варнава му је на то одговорио.»Јесте. И он и сви други који неће да знају за три слова БОГ, аналфабете су». У својој завршној речи на суђењу епископ Варнава је изјавио:»Не изненађује ме што ми судите и што је већ толико Хришћана осуђено, јер то су Турци и Немци и усташе са нама чинили».
Српски народ је у тим тешким данима комунистичког терора о прогона кришом певао песму:
«Варнаву нам у тамници муче,
Нектарије пребијен јауче,
Василије још ожиљак има
Од камења кад га руља стигла.
Арсенија спроводе удбаши,
Црној Гори пред «народне власти».
Епископ Варнава Настић, велики Архијереј Српске Цркве и мученик, умро је у манастиру Беочин у педесетој години живота. Сахрањен је 14. новембра 1964. године поред манастирске цркве. У свете мученике уврштен и канонизован 2005. године.
Истински служитељ олтара Божјег
Аутор: вероучитељ Петар Николић, Број 926, Рубрика Догађај
Поводом канонизације новопрослављеног Светог исповедника вере, епископа Варнаве (Настића), у Епархији сремској одржани су црквенонародни сабор и молитвено - литургијске свечаности које су окупиле више хиљада верника Србије и Војводине. Прослављање Светог Варнаве започело је 1. октобра архијерејском Литургијом и парастосом у фрушкогорском манастиру Беочину, где се 1964. године упокојио и био сахрањен свети владика. Чинодејствовао је епископ сремски господин Василије са више свештеника и ђакона архијерејских намесништава Срема. Увече је служено празнично бденије, уз појање Студијског хора Музиколошког института САНУ под диригентском палицом проф. др Димитрија Стефановића.
Велика духовна радост настављена је 2. октобра када се у порту храма и око ње слила река људи из многих крајева наше земље који су дошли да присуствују овом црквеном собрању. На свечаној бини, у близини манастирске цркве, архијерејску Литургију служило је девет владика, митрополити загребачко-љубљански Јован, и дабробосански Николај, епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, осјечко-пољски и барањски Лукијан, славонски Сава, хумски Максим и сремски Василије, који се након Литургије пригодном беседом обратио народу, свештенству и монаштву: „Радосни јесмо и велику благодарност Богу дугујемо што је крајем прошлог и почетком овог 21. века почаствовао и подарио и обогатио својим светим благословом нашу помесну цркву мученичку и напаћену епархију Сремску и благочестиви народ српски са своја дивна, у Господу Васкрслом, два мученика и исповедника вере: Светог Рафаила Шишатовачког и Светог Варнаву хвостанског и беочинског. Присуство светитеља међу нама чини да је сведочанство истине у историји живо".
Подсећајући на визионарске речи и мисли свог претходника блаженопочившег владике сремског Макарија који је за св. Варнаву говорио да „је све волео, увреде радо праштао и да се никада није љутио нити поглед на лицу намрштио", епископ Василије је нагласио да је он у свим својим искушењима непрестано понављао светопавловске речи: „Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје". (Фил.4.13).
Преживео је цео свој младалачки живот и епископски стаж у казаматима Сарајева, Зенице, Сремске Митровице, Стоца, а кад је у манастирима покушао да нађе свој духовни мир и спокојство, Удба ни једног тренутка није престала да на њега мотри. У свом страданију био је свестан схвативши да страдања у овоземаљском животу „нису ништа према слави која ће нам се открити, где ће се не само човек већ и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божје". (Рим. 8,18-21). Био је неустрашиви борац за истину и правду, несаломиве позитивне енергије, ватрени родољуб, истински служитељ олтара Божјег, достојанствени сведок Христа Васкрслог.
На крају је епископ сремски Василије, преносећи поздраве Његове светости Патријарха српског господина Павла, прочитао текст којим је 18. маја 2004. године Архијерејски сабор СПЦ у Диптихе светих Православне цркве уврстио исповедника Варнаву, епископа Хвостанског и Беочинског, чији ће спомен Српска црква убудуће обележавати сваке године 12. новембра. ..."
Извор текста [Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
