offline
- Pridružio: 05 Jan 2011
- Poruke: 1037
|
Ovo je takođe događaj o kome se dosta govorilo:
Инцидент косовско-метохијских Шиптара у Бару и тешка трагедија
Крајем децембра 1944. године избила је контрареволуционарна побуна Шиптара на Косову и Метохији против народноослободилачке власти и нове Југославије, предвођена од националистичких албанских комитета, чији су састав чинили сарадници окупатора - балисти, који су имали велики утицај на албанске масе. Ангажовањем знатних снага НОВЈ побуна је угушена у фебруару 1945. године када је на Косову и Метохији заведена и војна управа. јер су разни облици отпора Шиптара настављени и касније. Једна од мјера за санирање прилика на Косову и Метохији састојала се и у мобилизацији Шиптара за НОВЈ односно Југословенску армију. Ово ради тога да би мобилисачо људство било склоњено из контрареволуционарног жаришта и истовремено дало допринос завршним операцијама за ослобођење земље, што би са своје стране и допринијело политичком угледу албанске народности код осталих народа Југославије. Мобилисани Шиптари су упућивани у два правца: према Београду, ка Сремском фронту и према Црногорском приморју, ка Истри и Словеначком приморју. Међутим, са мобилисаним Шиптарима није ишло лако јер су они и даље вршили разне врсте отпора и деструкције, а у Црној Гори су направили инцидент који је изазвао непримјерено јаку реакцију једне јединице Десете црногорске бригаде, што је коштало живота више стотина мобилисаних Шиптара. Због трагичности овог случаја и могућности даљих импликација поводом њега, о читавом догађају се заћутало, а писани трагови о томе, уколико их је било, скрајнути су и стављени под надзор.[92] Међутим, постоји свједочење Бошка Ђуричковића у његовој књизи Сјећања Размишљања Реаговања, који је у вријеме догађаја био политички комесар Приморске оперативне групе и као надређен руководилац вршио истрагу о овом случају. Зато, умјесто да га коментаришемо, држимо да је најбоље да га дословно цитирамо. Ево текста о томе:
"Док је Десета бригада била на приморју, почетком априла се збио један веома непријатан догађај. Тих дана је на Косову и у Метохији, послије угушивања побуне албанских шовиниста мобилисано људство којим је требало попунити Четврту армију, која је приморјем и његовим залеђем наступала ка Ријеци, Истри и Трсту.
За извршење тог задатка штаб Четврте армије је наредио штабу 26. дивизије да формира пунктове за прихват и опремање тог људства у Призрену, Куксу, Скадру, Бару и Дубровнику. Група обвезника албанске народности, њих 2.381, крајем марта је упућена из Призрена преко Кукса (Љум-Куле) и Скадра за Бар, одакле је требало да се укрца на бродове и настави пут за попуну јединица Четврте армије. У тој групи је био знатан број учесника у побуни на Космету, па су и овдје наставили са својом разорном работом, ширећи, између осталог, и вијести о томе како је скројен план по коме ће их кад се укрцају у бродове потопити у море.
Због такве агитације на читавом путу долазило је до грдних инцидената. Најпре су приликом превожења преко Дрима, у Љум-Кули, побацали неколико спроводника у воду, али благодарећи присебности бораца и старјешина јединице која их је пратила није дошло до тешких посљедица. То се поновило и у Скадру, када су превожени преко Бојане. Но и ту се све свршило без тежих посљедица.
У Скадру је групу прихватио батаљон Дссете црногорске бригаде, који је имао задатак да је спроведе до Бара. Старјешини бораца Десете бригаде је речено да су сви мобилисани Албанци претресени и да не посједују никакво оружје. Формирана је колона од 12 група на челу је ишла десетина из Десете бригаде, а иза ње 200 Албанаца, све док је формирана читава колона. Уз колону су, на одређсном растојању постављени борци из Десете бригаде. У тако формираном маршевском поретку колона је стигла до испред Бискупије, на домак Бару око 4 км. Ту је дошло до инцидента који је касније ескалирао у тешку трагедију.
Наш спроводник, деветнаестогодишњи скојевац Дабановић, родом из села Понара у Зети (општина Титоград), прешавши пут од Бара до Скадра и натраг у дужини од преко 100 км, био је потпуно исцрпљен од умора. На застанку је, око руке обавио каиш своје пушке, прислонио је уз тијело, па је одмах, тек што се спустио на земљу, утонуо у дубок сан. Један Албанац је то опазио хитро ножем прекинуо каиш зграбио му пушку и убио га. Одмах су интервенисали остали спроводници, али се убица умијешао у масу својих сународника и нијесу могли да га идентификују. Због тога су издвојили групу од њих 16, који су били најближи мјесту гдје се убица склонио.
Када је дошао командант батаљона Десете бригаде на мјесто догађаја и питао шта се збило нападнут је штаповима. Том приликом је један Албанац насрнуо на нашег официра покушавши да му узме пиштољ, а овај га је убио. Послије тога ситуација се привремено стишала и покрет је настављен.
О инциденту су убрзо обавијештени сви борци. Све што се збило огорчило је спроводнике а и остале војнике и старјешине који су се припремали да их прихвате и смјесте на одмор. Спроводници су и раније били упознати са свим што се десило у Љум-Кули и Скадру, а знали су и за побуну која је угушивана тих дана на Космету, јер су на све то упозорени. Тај инцидент је изазвао силно огорчење и спремност на енергичан поступак, да не кажем освету, уколико се што слично понови. Због тога су били запосједнути положаји око пута куда се колона кретала, као и око круга Дуванске станице (Монопола) у Бару, гдје су мобилисани Албанци требали да се смјесте.
Колона је најзад стигла у пространу улицу на улазу у Нови Бар и требало је испод самог брда Волујица да скрене улијево, у круг који је био предвиђен за њен смјештај. Тада је патрола издвојила оних 16 раније осумњичених да је међу њима и Дабановићев убица и с њима кренула у Команду мјеста ради вођења истраге. Маса мобилисаних је почела да се таласа и протествује, а неко је из те гомле у правцу спроводника бацио и једну офанзивну талијанску бомбу. Убрзо је планула и друга бомба. Када су бомбе експлодирале и тиме изазван метеж, зачуо се повик: 'Побуна Шиптара'.
У брду изнад самог улаза у круг Дуванске станице био је постављен један пушкомитраљез. Он је одмах почео да дејствује по густој гомили, која је у паници почела да бјежи на све стране. На повик 'Побуна' ступила је у дејство чета Команде мјеста а и сви грађани који су имали оружје. Мобилисани Албанци су почели у нереду да бјеже према сјеверу, ка брдима. Један батаљон Десете бригаде био је у Старом Бару. Обавијештен о побуни, он је у стрељачком строју стао пред ту масу. То је био страшан призор. Погинуло је око 400 људи, а неколико стотина је рањено.[93] Остатак је прикупл>ен и смјештен на предвиђено мјесто. Били су страховито уплашени, спремни да учине све што се од њих тражи.
Штаб ПОГ био је тада у Будви, а ја сам тог дана био у унутрашњости Црне Горе, тако да сам у Бар стигао тек сјутрадан. Одмах смо спровели истрагу и установили да су се догађаји одвијали како је већ речено. Истрага је наставлзена у Београду одмах послије завршетка рата и предузете су одређене мјере кажњавања.
Наши војници били су изазвани на најсвирепији и најнељудскији начин, па је због тога и дошло до те трагедије. Тешко је било тражити од прекаљених ратника, под оружјем, у рату, да их се убија а они да то нијемо подносе. Ово је један од примјера који говори до каквих све посљедица може довести безумље и безобзирност фанатизованих шовиниста".
92) Аутор је обавијештен да о овом случају постоји извјештај Вељка Мићуновића, онда начелника ОЗН-е за Црну Гору, али он до њега није могао доћи.
93) Како ме је обавијестио, Ђуричковић се одлучио да региструје наведени број погинулих на основу неких написа који су се појавили у штамни, мада се њему чини да се радило о броју од око 700 погинулих.
Dr Đuro Vulović: CRNA GORA U NARODNOOSLOBODILAČKOM RATU 1941-1945, Istorijski institut Crne Gore, Podgorica 1997.
|