offline
- Pridružio: 14 Feb 2011
- Poruke: 76
|
posle sedam dana, nekoliko reči i od mene.. i fotografija, preko kojih smo se i upoznali, ne da se hvalim kako ih posedujem ili kako sam ih dobro (ako sam ih dobro) napravio, vec jer zelim da ih podelim sa svima vama, Savketovim prijateljima..
NAPOMENA: šta mislim o udesu aviona Lasta, medijima, odlikovanju Vrhovnog komandata, neukusnom pi aru i traženju heroja kao leka za apatiju bilo pojedinca bilo društva, napisao sam u nedeljniku Vreme i u posebnom postu na b92. Tekst koji sledi je lični doživljaj Savketove smrti, objavljen na blogu b92 ali osecam potrebu da ga prenesem u celosti i ovde, među njegove prijatelje i postovaoce. Uostalom, mislim da sam ga ovde i upoznao i prvi put komunicirao sa njim...
Pre nedelju dana, prošle srede (26. septembra) u padu aviona „Lasta“ poginuo je major Goran Savić (39), major, pilot Vojske Srbije.
Imao sam čast i privilegiju da za razliku od većine koji su za ovog, po svim kriterijuma izvrsnog čoveka, pilota, oca, supruga i sina saznali tek post mortem, bar deo njegovih pozitivnih osobina upoznam i ranije: na stajanci aerodroma, posredstvom foruma gde je učestvovao u diskusijama, ispod fotografija na fejsu, jedan ili dva puta i u njihovom toplom porodičnom domu koji tada nisam primetio ni da je mali ni da je iznajmljen a ni trošan – to sam kasnije pročitao u novinama.
Neću tvrditi da smo bili prijatelji i tako davati dodatni značaj ovim redovima, možda i jesmo, to je subjektivna stvar, sada nebitna. Uostalom čoveku otvorenog srca i uvek voljnog da pomogne nije teško biti prijatelj. Od drugova iz detinjastva, klasića sa školovanja sa kojima je prošao „sito i rešeto“, preko prijatelja radioamatera, kolega sa posla u kome se tamo gore stavraju neke posebne međuljudske veze koje mi što uglavnom hodamo po zemlji nikad nećemo razumeti do kadeta vojne akademije kojima je podario sa drugim nastavnicima u „Dvapetdrugoj“ veštinu i znanje da lete a to se nikad ne zaboravlja, Savke je imao prijatelja i poštovalaca mnogo više nego što će većina ljudi imati. Zasluženih, sve do poslednjeg.
Voleo je da leti. Tu svoju veštinu i znanje, koja mu nije dana sama od sebe već stečena godinama školovanja i stalnog usavršavanja, je nesebično delio, približavao ostalima. Nekima, poput mlađih pilota, u pravom smislu te reči, podučavajuči dok je radio kao nastavnik letenja, drugima preko video snimaka i fotografija koje je, bez ikakve obaveze da to radi, možda i mimo često nepotrebno rigidnih pravila, snimao i kačio na youtube, forume, fejs... Pravio je kompjuterske modele domaćih aviona za čuveni „flajt simulator“, na forumima strpljivo odgovarao na pitanja od onih banalnih laičkih do stručnih.. imao skoro uvek vremena za svakoga, bilo da je u pitanju slučajni prolaznik koji ga je prepoznao i zaustavio na aerodromu ili general avijacije . Kao jedan od, što se kaže u vojsci „najperspektivnijih“ pilota primljen je prošle godine u Sektor za letna ispitivanja Tehničko opitnog centra. Ustanova koja je daleko poznatija po starom nazivu „vazduhoplovno opitni centar“ je mesto gde se primaju, bez imalo preterivanja, samo najbolji od najboljih. Njihov posao, između ostalog, je da ispituju nove avione, i modifikacije onih starijih, daju ocene da li zadovoljavaju postavljene zahteve, „guraju“ mašine do maksimuma i tako propisju granice sigurne upotrebe za sve ostale. Piloti VOC-a su zaduženi i za prikazivanje aviona pred publikom – na nedavno održanom aeromiting na Batajnici major Savić je izveo po mnogima jedan od najboljih ikad viđenih prikaza aviona „Super galeb“.
Kada sam čuo vest o udesu, meni je prva asocijacaija bila – otac one dvojice klinaca, neka mi momci ako ikad ovo budu čitali ne zamere na kvalifikaciji, nije pejorativno. I pred očima prizor Savketa u pilotskom kombinezonu kako opušteno hoda iza svog petogodišnjeg sina, takođe u (dečijem) pilotskom odelu, supruga i mlađi pored, na Batajnici kad je bio otvoreni dan vazduhoplovne brigade. On ponosan na njih, oni na njega. Četiri lepa, srećna i nasmejana lica. Od kojih se jedno nažalost više neće nikad nasmejati. Tri hoće, ali sa koliko tuge u osmehu i kada, to znaju samo oni.
Salinger Igor, 03. 10. 2012.
|
