Borbeni avioni kolekcija (časopis i model)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

dragan obradovic ::... Ova kompanija je kasnije postala poznata po proizvodnji P-38 Lightning, ... F-16 ...
Zar je Locheed ikada pravio F-16?
Ali, zanima me nesto drugo - kakva je razlika izmedju nodela Hudson i Ventura?

• 1Ovo se svidja korisniku: Recce
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Иако наизглед врло слични, Хадсон и Вентура су заправо два различита типа авиона. Вентура је, да се сликовито изразим, набилдовани Хадсон. Вентура је нешто већа, тежа, има знатно јаче моторе, теже наоружање, већу носивост... ако би требало да упоредим са данашњим летелицама, њихова сличност и разлика је нешто попут оног између Ф-18 Хорнет и Ф-18Е/Ф СуперХорнет



или МиГ-29 и МиГ-35

• 1Ovo se svidja korisniku: Recce
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Odgovor za g. Recce : Jeste, od 1993.

The General Dynamics F-16 Fighting Falcon is a single-engine supersonic multirole fighter aircraft originally developed by General Dynamics (now Lockheed Martin) for the United States Air Force (USAF). Designed as an air superiority day fighter, it evolved into a successful all-weather multirole aircraft. Over 4,500 aircraft have been built since production was approved in 1976. Although no longer being purchased by the U.S. Air Force, improved versions are still being built for export customers. In 1993, General Dynamics sold its aircraft manufacturing business to the Lockheed Corporation, which in turn became part of Lockheed Martin after a 1995 merger with Martin Marietta.
Ili na srpskom:
F-16 фајтинг фалкон је амерички вишенаменски ловачки авион, са једним турбомлазним мотором. Развила га је корпорација Џенерал дајнамикс, за потребе америчког ратног ваздухопловства. Замишљен је као лаки, дневни ловац, а временом је трансформисан у успешни вишенаменски масовни борбени авион. У првој варијанти је био развијен на нивоу 3. генерације, а кроз каснији развој је постигнута четврта. У ствари, започет је као експериментални програм, а доживео је масовну серијску производњу, борбеног авиона мултинационалног значаја. Произведено је око 4.500 примерака, почевши од доношења одлуке 1976. године, о серијској производњи и увођењу у оперативну употребу, све до данас. Производња ће се наставити за инострано тржиште и после интереса Америчког ратног ваздухопловства, претпоставља се, све до 2017. године.
Џенерал дајнамикс је продао цео програм F-16 фајтинг фалкон (цео посао), Локидовој корпорацији 1993. године, а затим је настала нова фирма, под називом Локид Мартин, после Локидовог спајања са Мартин Маријета, 1995. године.

lockheedmartin.com/us/what-we-do/aerospace-defense/aircraft.html

lockheedmartin.com/us/products/f16.html

• 1Ovo se svidja korisniku: Skywhaler
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hvala momci!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da i ja dodam nešto o američkom bombarderu iz Drugog svetskog rata Lockheed Ventura i razlikama od Lockheed Hudson. Ukratko: sličan izgled, veća snaga, nosivost, brzina, jače naoružanje…
Ventura je napravljena po sličnom principu kao Hudson. Ventura je razvijena od većeg transportnog aviona Lockheed Model 18 Lodestar, kao zamena za Lockheed Hudson bombardere u službi Royal Air Force. Prvi let novog aviona je obavljen 31. jula 1941. a prvih 188 aviona su RAF-u stigli sredinom 1942. Hudsoni su najpre korišćeni kao dnevni bombarderi ali se tu nisu dobro pokazali pa su raspoređeni u eskadrone Obalske komande sa zadacima patroliranja.
Ukupno je od 1941. do 1945. proizvedeno 3.028 kom Lockheed Venture u svim varijantama. Pored Britanaca koristile su ga i snage SAD, Australije, Novog Zelanda, Kanade, Južne Afrike, Brazila a posle rata i Portugala, Holandije, Italije, Japana…
Lockheed PV-1 Ventura je imao 2 radijalna 18-cilindrična motora Pratt & Whitney R-2800, snage po 2000 KS. Maksimalna brzina je bila 518 km/h, krstareća 370 km/h. Plafon leta 8016 m, Dolet 2670 km. Dužina je bila 15,77 m, raspon krila 19,96 m, visina 3,63 m. Prazan je težio 9.161 kg, napunjen 15.442 kg. Naoružan je bio sa 4 mitraljeza 12,7 mm Browning ( 2 u nosu i 2 u leđnoj kupoli ), 2 mitraljeza 7,62 mm Browning ( donja pozicija) i do 1400 kg bombi (ili 6 x 147 kg dubinske bombe ili torpedo Mk. 13-2). Imao je 4-6 članova posade.
Postojalo je dosta verzija ovog aviona i još više oznaka jer su oznake davali i britanska vojska i američka (B-34 Lexington / B-37 PV-1 Ventura / PV-2 Harpoon…)
PV-2 Harppon je verzija sa većim površinama krila i repa i većim rezervoarima za gorivo. Napravljeno je 470 kom te verzije.
B-37 verzija sa motorima Wright R-2600-13 snage po 1700 KS, napravljeno je 550 kom.
Danas postoji više očuvanih primeraka u SAD, Australiji, Novom Zelandu, Brazilu, Kanadi…

• 2Ovo se svidja korisnicima: cvrle312, Dukelander
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jedan od noviteta u mojoj kolekciji borbenih aviona je model britanskog torpednog bombardera iz Drugog svetskog rata Bristol tip 152 Bofor (eng. Beaufort).
Bristol Beaufort je bio glavni torpedni bombarder RAF-a od 1940 – 1943. kada ga zamenjuje moćniji Beaufighter. Napravljen je u britanskoj firmi Bristol Aeroplane Company, razvojem lakog bombardera Bristol Blenheim. Prvi let prototipa je obavljen 15. oktobra 1938. a u upotrebu je uveden 1939. U narednih 5 godina napravljeno je ukupno 2.129 kom svih varijanti ovog aviona. Pored Britanaca koristile su ga i snage Australije, Novog Zelanda, Kanade, Južne Afrike, Turske. Avioni Bristol Beaufort su korišćeni u borbama na Severnom Atlantiku, Mediteranu, Južnom Pacifiku, Indijskom okeanu. Korišćen je i za napade sa Malte na konvoje za snabdevanje Romelovog korpusa u severnoj Africi, za polaganje mina, pa i transport. Iz Beauforta je kasnije razvijen Bristol Beaufighter, teški lovac velikog dometa.
Beaufort je imao 4 člana posade. Dužina mu je bila 13,59 m, raspon krila 17,63 m, visina 3,78 m. Težina praznog 5.945 kg, maksimalna na poletanju 9.630 kg.
Varijanta Beaufort Mk. I imao je 2 radijalna 14-cilindrična motora motora Bristol Taurus VI, XII ili XVI snage po 1130 KS. Maksimalna brzina je bila 418 km/h, krstareća 322 km/h, dolet 2.575 km plafon leta 5.030 m. Od naoružanja Mk. I je imao 4 mitraljeza 7,7 mm Vickers ili Browning (2 u nosnoj i 2 u leđnoj kupoli), 1 torpedo od 728 kg Mk 12 ili do 680 kg bombi. Neki modeli su imali još 3 dodatna mitraljeza.
Posle Mk. I koji je najviše proizvođen (preko 1000 kom) rađeni su u Britaniji i Beaufort Mk. II (167 kom). To je bio torpedni bombarder, izviđačka verzija za RAF, sa motorima Pratt & Whitney R-1830-S3C4-G Twin Wasp.
Mk. III je trebalo da se radi sa Rolls-Royce Merlin XX motorima ali se od toga odustalo.
U Australiji je napravljeno po licenci 700 Bristol Beauforta (Mk. V – Mk. IX) sa motorima Pratt & Whitney.
Danas postoji više očuvanih primeraka Bristol Beauforta u muzejima u Velikoj Britaniji, Australiji i SAD.
Model Atlas Editions je u srazmeri 1:144 i težak je 77 gr.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

dragan obradovic ::Jedan od noviteta u mojoj kolekciji borbenih aviona je model britanskog torpednog bombardera iz Drugog svetskog rata Bristol tip 152 Bofor (eng. Beaufort).
Bristol Beaufort je bio glavni torpedni bombarder RAF-a od 1940 – 1943. kada ga zamenjuje moćniji Beaufighter. Napravljen je u britanskoj firmi Bristol Aeroplane Company, razvojem lakog bombardera Bristol Blenheim. Prvi let prototipa je obavljen 15. oktobra 1938. a u upotrebu je uveden 1939. U narednih 5 godina napravljeno je ukupno 2.129 kom svih varijanti ovog aviona. Pored Britanaca koristile su ga i snage Australije, Novog Zelanda, Kanade, Južne Afrike, Turske. Avioni Bristol Beaufort su korišćeni u borbama na Severnom Atlantiku, Mediteranu, Južnom Pacifiku, Indijskom okeanu. Korišćen je i za napade sa Malte na konvoje za snabdevanje Romelovog korpusa u severnoj Africi, za polaganje mina, pa i transport. Iz Beauforta je kasnije razvijen Bristol Beaufighter, teški lovac velikog dometa.
Beaufort je imao 4 člana posade. Dužina mu je bila 13,59 m, raspon krila 17,63 m, visina 3,78 m. Težina praznog 5.945 kg, maksimalna na poletanju 9.630 kg.
Varijanta Beaufort Mk. I imao je 2 radijalna 14-cilindrična motora motora Bristol Taurus VI, XII ili XVI snage po 1130 KS. Maksimalna brzina je bila 418 km/h, krstareća 322 km/h, dolet 2.575 km plafon leta 5.030 m. Od naoružanja Mk. I je imao 4 mitraljeza 7,7 mm Vickers ili Browning (2 u nosnoj i 2 u leđnoj kupoli), 1 torpedo od 728 kg Mk 12 ili do 680 kg bombi. Neki modeli su imali još 3 dodatna mitraljeza.
Posle Mk. I koji je najviše proizvođen (preko 1000 kom) rađene su u Britaniji i Beaufort Mk. II (167 kom). To je bio torpedni bombarder, izviđačka verzija za RAF, sa motorima Pratt & Whitney R-1830-S3C4-G Twin Wasp.
Mk. III je trebala da se radi sa Rolls-Royce Merlin XX motorima ali se od toga odustalo.
U Australiji je napravljeno po licenci 700 Bristol Beauforta (Mk. V – Mk. IX) sa motorima Pratt & Whitney.
Danas postoji više očuvanih primeraka Bristol Beauforta u muzejima u Velikoj Britaniji, Australiji i SAD.
Model Atlas Editions je u srazmeri 1:144 i težak je 77 gr.















































































































Šteta je što je ovaj model napravljen u baš maloj razmeri.

• 3Ovo se svidja korisnicima: cvrle312, Branko GM, Dukelander
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jedan od modela koje sam skoro nabavio je Amercomov F-16C Fighting Falcon poljskog vazduhoplovstva. Pored njega predstaviću i Italerijeve F-16 C Block 30 i Mitsubishi F-2A koji je nastao dobrim delom na osnovu F-16.
Ali najpre o samom avionu. Nedavno smo pominjali proizvođače F-16 pa je rečeno: „F-16 fajting falkon je američki višenamenski lovački avion, sa jednim turbomlaznim motorom. Razvila ga je korporacija Dženeral dajnamiks (General Dynamics), za potrebe američkog ratnog vazduhoplovstva. Zamišljen je kao laki, dnevni lovac, a vremenom je transformisan u uspešni višenamenski masovni borbeni avion. U prvoj varijanti je bio razvijen na nivou 3. generacije, a kroz kasniji razvoj je postignuta četvrta. U stvari, započet je kao eksperimentalni program, a doživeo je masovnu serijsku proizvodnju, borbenog aviona multinacionalnog značaja. Proizvedeno je oko 4.500 primeraka, počevši od donošenja odluke 1976. godine, o serijskoj proizvodnji i uvođenju u operativnu upotrebu, sve do danas. Proizvodnja će se nastaviti za inostrano tržište i posle interesa Američkog ratnog vazduhoplovstva, pretpostavlja se, sve do 2017. godine.
Dženeral dajnamiks je prodao ceo program F-16 fajting falkon (ceo posao), Lokidovoj korporaciji 1993. godine, a zatim je nastala nova firma, pod nazivom Lokid Martin (Lockheed Martin), posle Lokidovog spajanja sa Martin Marijeta, 1995. godine.“
Prvi let prototipa (YF -16) obavljen je 20. januara 1974. a u upotrebu je uveden 1978. Iako je zvanično ime F-16 “Fighting Falcon” (“Borbeni soko”) često se ovaj avion naziva i “Viper” (“poskok”) po zmiji i nazivu lovca iz naučnofantastične serije “Battlestar Galactica” . Veliki podsticaj ekspanziji F-16 je dala odluka članica NATO (Belgije, Holandije, Danske i Norveške) da ovim avionom zamene postojeće lovce F-5 i F-104. Prvi F-16 je u delovima stigao u Evropu juna 1978. da bi fabrike u Holandiji i Belgiji kompletirale 116 aviona za Belgiju, 58 za Dansku, 102 za Holandiju i 72 za Norvešku. Određen broj delova i sklopova se proizvodio u Evropi. Krajem osamdesetih proradila je i linija u Turskoj, a sredinom devedesetih u Južnoj Koreji.
U odnosu na predhodnike F-16 je doneo mnogo naprednih novina. On je bio prvi serijski avion sa električnim komandama leta i aerodinamičkim rešenjima koja su mu omogućavala dobre manevarske sposobnosti i ostvarivanje aerodinamičkih opterećenja do 9 G. Aerodinamički novitet je bio i produžetak napadne ivice u korenu krila tzv. “strejk” koji omogućava bezbedno upravljanje avionom na velikim napadnim uglovima. Ispupčeni poklopac kabine je omogućio pilotu maksimalnu vidljivost u svim pravcima. Kabina aviona je dizajnirana tako da obezbedi maksimalni radni konfor pilota (ugao sedišta pilota, položaj palice i komandi na njoj, detaljni prikazi podataka o radarskoj slici, taktičkoj situaciji, stanju sistema aviona…) Napredak je ostvaren na planu radara gde je povećana daljina osmatranja, broj praćenih ciljeva, primena aktivno vođenih raketa. Od motora su korišćeni najpre turboventilatorski “Pratt&Whitney“ F100-PW-200, a kasnije i „ General Electric“ GE F110-GE-100.
Osim po varijantama A/C/E (jednosedi) i B/D/F (dvosedi) avioni F-16 se često klasifikuju i po proizvodnim serijama (Block). Ukupno je napravljeno preko 4500 kom F-16 od čega oko pola za američko vazduhoplovstvo a ostatak za još oko 25 zemalja . Na bazi F-16 Japan je projektovao avion F-2 koji se od F-16 razlikuje po većim krilima, konstruktivnim ojačanjima, opremi i delu raketnog naoružanja.
Naoružanje, rezervoari za gorivo i dodatna oprema aviona F-16 C kače se na 11 podvesnih tačaka, nosivosti do 6.800 kg. Dve tačke na krajevima krila rezervisane su za rakete AIM-9. Vatreno naoružanje predstavlja jedan šestocevni top tipa M61A1 kalibra 20 mm sa bojevim kompletom od 511 granata. Raketno naoružanje vazduh-vazduh čine rakete AIM-7, AIM-9, IRIS-T, AIM 120 AMRAAM, Derby ili Python 4. Kategoriji vazduh-zemlja/ more pripadaju AGM-65 Maverick, AGM-88 Harm (protivradarska), AGM-84 Harpoon, AGM-119 i Penguin 3 (protivbrodske). Bombardersko naoružanje sačinjavaju klasične avio bombe serije Mk 82/83/84, nuklearna bomba B61, kasetne bombe CBU-87/89/97/105, laserski vođene bombe Paveway, navođene bombe itd.
F-16 C partija 30 je dug 15,03 m, raspona krila 9,45 m, visine 5,08 m. Težina praznog je 8.663 kg, normalna poletna težina 12.020 kg, maksimalna poletna težina je 19.187 kg. Maksimalna brzina na visini je 2,05 Mah a na nivou mora 1,2 maha (1472 km/h). Dolet 3.943 km, radijus dejstva 580 km, plafon leta 17.200 m. Pogonska grupa General Electric GE F110-GE-100.
Mitsubishi F-2 je japansko-američki višenamenski lovački avion koji proizvode Mitsubishi Heavy Industries (MHI) i Lockheed-Martin. Udeo proizvodnje je 60/40 u korist Japana. Uz njih u proizvodnji sudeluje još šest američkih i japanskih kompanija , ali završno sklapanje delova u avionu obavlja MHI u Japanu. Prvi let je obavljen 7. oktobra 1995. Proizvodnja je počela nedugo nakon prvog leta, već 1996. ali prvi primerci su dostavljeni tek 2000. zbog strukturalnih problema s avionima. Razlike između F-2A i F-16 su 25% veća površina krila, upotreba kompozitnih materijala radi manje težine i radarskog odraza, duži nos, veći uvodnik vazduha, veće repne površine, vertikalni stabilizator, trodelna umesto dvodelne kupole kokpita. F-2 takođe ima kočioni padobran poput evropskih F-16 kojeg nema u primercima USAF-a. F-2A je jednosedi lovac, a F-2B je dvoseda verzija za obuku. Ukupno je napravljeno 94 kom i 4 prototipa.

U ratovima na Balkanu imali smo prilike da se sretnemo uživo sa F-16. U Bosni i Hercegovini F-16 su učestvovali u funkciji zaštite zone zabranjenog leta, a kasnije u otvorenim napadima NATO na srpske položaje. Tako su 28. februara 1994. 2 F-16 napala 6 Jastreba J-21 koji su predhodno bombardovali fabriku oružja u Novom Travniku. S obzirom na to da su 4 generacije superiorniji, jedan F-16 je oborio 3 Jastreba a drugi još jednog ( 3 su oborena raketama AIM-9, a 1 raketom srednjeg dometa). Ipak, Vojska Republike Srpske im nije ostala dužna. 2. juna 1995. nedaleko od Mrkonjić Grada, oboren je sistemom 2K 12 Kub (SA-6) jedan F-16. Pilot Scott Francis O’Grady (rođen 1965.) se katapultirao i krio 6 dana po šumi jedući travu, lišće i insekte dok ga nije evakuisala ekipa marinaca sa nosača aviona u Jadranu. Skot je dočekan kao heroj mada je pred kamerama briznuo u plač. 2001. su Amerikanci snimili film „Behind Enemy Lines“ koji nema baš puno sličnosti sa istinitim događajem.
U agresiji NATO na SR Jugoslaviju 1999. jedan holandski F-16 je raketom AIM-120 oborio jugoslovenski MiG-29 № 18111 sa pilotom majorom Nebojšom Nikolićem u blizini Titela. Pilot se katapultirao i spasao se.
2. maja 1999. u 2:08 h naša PVO obara jedan F-16 CG koji je iz pravca Novog Sada naišao u rejon dejstva jedinice 3. raketnog diviziona u blizini sela Petrovčić. Posada pod komandom majora Boška Dotlića otkrila je i pogodila raketom iz raketnog sistema PVO S-125M (NEVA) F-16 pilota potpukovnika Davida L. Goldfeina koji je pokušao da teško oštećeni avion izvuče do Bosne ali nije uspeo već se katapultirao a avion je pao nedaleko odatle u Marjanovićima, zaseoku sela Nakučani na obroncima Cera. Ogromna spasilačka ekipa je evakuisala pilota u Tuzlu. O njemu nije snimljen film ali je prošao još bolje. Danas je taj David L. Goldfein, rođen 1959. u jevrejskoj porodici, general sa 4 zvezdice, načelnik štaba vazdušnih snaga SAD.

Model F-16C Amercom je u srazmeri 1:100 a težak je 96 grama.
Model F-16C Block 30 Italeri je u srazmeri 1:100 a težak je 44 grama.
Model Mitsubishi F-2A Italeri je u srazmeri 1:100 a težak je 47 grama.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Branko GM, Dukelander
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Iz bratske nam republike Kine stize Harbin Z-9G.

• 4Ovo se svidja korisnicima: dragan obradovic, cvrle312, Branko GM, Dukelander
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Stigao i jugoslovenski falcon F - 86 Sabre dog prvo pojacanje kolekcije u 2018 godini