offline
- voja64
- Stručni saradnik foruma
- Pridružio: 10 Okt 2012
- Poruke: 25798
|
Gde MI živimo kada nam se mnoge misli i izreke od više stotina godina i danas aktuelizuju.
Tako sam naišao na mnoga zavetovanja ili poruke koje je tada već monah Simeon a predanji Stefan Nemanja ostavio svom sinu Rastku..
Poruka o VLASTI tada a i sada aktuelna:
"ЗАВЈЕШТАЊЕ ВЛАСТИ
У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар. Свуда је тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећег свргне четврти, док петог не свргне шести и тако иде редом док је царева и царства.
Најгоре је кад нема ни царства ни цара, ни краљевства ни краља, ни власти ни владара, него сам пуст и распуштен народ, какав је наш, спреман да свакога олако прихвати за цара и господара и да га још лакше збаци и одрече га се као губавца.
Просјаку се то не дешава. Ја сам, чедо моје, имао срећу и несрећу да владам Србијом. Највише што сам могао постићи то је да будем велики жупан, мегалоиупанос, а то је често било, у суштини, бити само слуга великих царева.
Туђи цареви и краљеви не дадоше нам да оснујемо своје краљевство и царство. Највећа милост царева почињала је и завршавала се тиме да мени, великом жупану, дају да владам овим народом, с којим они сами не могу изаћи на крај, јер нас никада не могу ни покорити ни признати нас за себи равне.
Треба им неко ко ће умјесто њих да се бакће са овим пустим и врлетним народом, да им купи војску за ратове, убире порезе и да их као велики непробојни живи зид чува од других народа на границама царства.
Док то чинимо, добри смо, можемо бити и велики жупани. Помислимо ли на себе и своју државу, ето их са великом војском да нас казне и покажу нам ко је господар а ко слуга у нашој рођеној земљи.
А кад крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. Испред своје војске шаљу гласнике да објаве како ће цар срушити великог жупана, а на његово место поставити онога војсковођу српског или кнеза који му највише помогне.
Српски полкови прелазе тада, један по један, на страну цареву, а велики жупан бежи са мало присталица у најдубље шуме и пећине, или тражи заштиту којег другог цара.
Српског владара не призна нико, ни цар ни краљ, ни папа ни патријарх, ни туђинац, ни брат, па ни последњи опанчар.
У Диоклитији је био баш један убоги опанчар Блаж. Ни тај сиромашни опанчар није ме признавао. Дојадило опанчару шило и одлучи па се одметне у шуме и на друмове и накупи доста дружине, све истих као он. Наумио Блаж опанчар да се окруни и завлада не само шумом и другом него и цијелом државом.
Чедо моје, кад то науми опанчар, како неће кнез и војвода. На крају све је остало како је било,само је шило остало без опанчара, кнежевине без кнезова, а војске без својих војвода. Бог и сви свеци су ми помагали.
Чедо моје, шта је друго наша историја негонепрекидно постављање и свргавање владара, безброј покушаја да се успостави власт и држава.
Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема. Друго ми је име Стефан, онај који носи венац, Стефанос, овенчани, а на моју главу није пао ни венац ни круна. Сада сам Симеон монах, а од свег имања остало ми ово оронуло тело, а од власти гола душа. Сад ово тело предајем земљи по којој је ходило, а душу своју грешну препуштам теби, чедо моје, да је молитвама својим очистиш од гријехова пред судијом небеским."
|
:
