Mercury ::Kaplar ::Пише се Српски језик. Наравно не очекујем да ме неко прати у стопу шта пишем по форуму, али ако се потрудите, видећете да пишем исто тако и Немачки језик, Енглески језик, Руски језик и тако даље.
Srpski jezik, Nemacki jezik, Ruski jezik moze biti samo naslov neke knjige koja se bavim tom tematikom.
Imena jezika se pisu malim slovom, srpski, ruski, nemacki, engleski jezik...
Да те допуним Меркјури
У српском језику присвојни придеви на -ски, -шки, -чки се пишу малим почетним словом.
Извињавам се, ово је била моја велика грешка. Проверио сам где се једино пише име језика великим почетним словом. Према Правопису, име језика се пише и великим и малим почетним словом, тачније, могу оба. У обичној комуникацији, не пише се великим почетним словом. Ако себи желим да дам за право да могу на форуму писати сваки пост са неком мојом уметничком нотом, онда имам апсолутно право да пишем великим почетним словом, али то право ћу задржати само за себе. Ако пишем назив језика у сведочанству (или било ком другом службеном документу), онда морам писати великим почетним словом.
U Zrenjaninu se ovih dana gasi pozorisni klub Zeleno Zvono. Ko je odavde ili je bio, sve mu je jasno, ko nije... Znate kada je nesto suvise demokratsko za vreme Slobe, a nedovoljno napredno u danasnje vreme...
Citat:ZATVARA SE „ZELENO ZVONO“
U „Zelenom zvonu“ od 1991. godine, kada je osnovano, pa sve do danas, organizovano je preko 1700 koncerata i preko 1000 tribina, promocija, i raznih drugih kulturnih i obrazovanih aktivnosti.
Usudićemo se da kažemo da je za mnoge građane i građanke Zrenjanina, “Zeleno zvono” predstavljalo, pored mesta za izlazak ili kafu, mesto slobode, odnosno – utvrđenje zdravog razuma.
Ipak, evidentna je i činjenica da “Zeleno zvono” poslednjih godina ne posluje dovoljno profitabilno da bi moglo da izmiruje stalne i novonametnute obaveze.
Razlozi zašto je to tako su razni.
Pre svega, hiljade gostiju i posetilaca programa “Zelenog zvona” nažalost više ne žive u Zrenjaninu. Kao što je nedavno istaknuto na izložbi o propalim zrenjaninskim preduzećima otvorenoj u “Zelenom zvonu”, u nekim prošlim vremenima Zrenjanin je bio grad u koji se dolazi, u kome se radi, stvara, privređuje i – troši. Danas, imajući u vidu sve veći rast nezaposlenosti u gradu, Zrenjanin je postalo mesto iz kojeg hiljade mladih odlaze i u koji samo povremeno svraćaju. Hiljade naših gostiju sada su u Novom sadu, Beogradu, ali i širom Evrope i sveta.
Dalje, način i vrsta produkcije kulturnog programa “Zelenog zvona” ima sve manju tržišnu vrednost, a za to postoji i sve manje interesovanja, uprkos tome što je “Zvono” za svoj kulturni nivo dobio niz priznanja.
Treći razlog je što „Zeleno zvono“ za 25 godina svog postojanja nikada nije imalo podršku lokalne samouprave i lokalnih institucija, već permanentno nerazumevanje i/ili ignorisanje. U određenim periodima je „Zeleno zvono“ trpelo i strašne pritiske ne bi li se zaustavio njegov rad. Ti pritisci su bili naročito izraženi devedesetih godina kroz slanje raznih inspekcija, paradržavnih reketaša, da bi sve kulminiralo 1999. godine lažnom optužbom o NATO lokatorima i čašćavanju kafane, što je bio otvoren poziv da se matično „Zeleno zvono“ u Prvomajskoj ulici izrešeta i na kraju spali. Naravno, bez ikakve istrage u počiniocima, materijalne nadoknade ili društvene satisfakcije. Tako je ostalo do dana današnjeg.
U poslednje četiri, a naročito u poslednje dve godine, pritisci od strane formalnih, a još više neformalnih čelnika gradske vlasti, su postali apsolutno nepodnošljivi. Činjenica da je osnivač firme „Zeleno zvono“ Branislav Grubački Guta naizgled na smrt oboleo 2013. godine je celu stvar na jedno vreme stavila na stranu, da bi se nakon brzog oporavka pritisak nastavio još većim intenzitetom bez ikakvih ljudskih i moralnih skrupula.
Činjenica je i da se „Zeleno zvono“ usled rekonstrukcije Trga u jesen i zimu 2014/2015 godine našao u potpuno nezavidnoj situaciji kao ostrvo usred blata i gradilišta, kom je bilo teško prići i koji je iz tog razloga više meseci zvrjao gotovo prazan. Nakon toga, nadali smo se lepom vremenu i bašti, makar i na ogoljenom trgu, bez lipa ispod kojih je više od deceniju stajala predivna bašta „Zelenog zvona“ koje će se Zrenjaninci dugo sećati.
Čak ni na ogoljenom trgu, nismo mogli postaviti baštu sve do 18. septembra, kada je konačno završena administrativna ujudurma i potpisana urbanistička saglasnost za baštu. Tri meseca pokušavali smo da dopremo do odgovora na pitanje zašto je saglasnost u avgustu data, a onda preko vikenda naglo povučena. Odgovor se mogao samo nazreti, jer smo se sve vreme susretali sa malim, uplašenim činovnicima, koji su prećutno činili ono što im je rečeno, iz straha pristajaći na pritisak „odgore“. Prećutno su nam stavili do znanja da oni znaju da je ta stvar krajnje nepravedna prema nama (po stoti put), ali da oni tu ništa ne mogu da urade, jer je odluka doneta na nekakvom najvišem mestu.
Nikada do kraja „Zeleno zvono“ i njen osnivač nisu imali prilike da se suoče i razgovaraju oči u oči sa ljudima koji su odlučili da prognaju „Zeleno zvono“ iz Zrenjanina, ne bi li čuli STVARNE razloge za to.
Na svaki naš medijski pokušaj da objasnimo stvarno stanje stvari, dobijali smo ili zajedljivu botovsku mržnju ili spočitavanje sa najvišeg mesta o tome koliko je „Zeleno zvono“ dužno ovom gradu.
Zbog svih gorenavedenih razloga, veliki novac za kiriju nikada nije zarađen, pa tako ni kirija nije do kraja plaćena. „Zeleno zvono“ opstaje zahvaljujući volji nekoliko entuzijasta da se bave produkcijom programa bez zavidne ili ikakve nadoknade. Ipak, ostaje pitanje kako to da je samo „Zeleno zvono“ u gradu Zrenjaninu dužno za kiriju, i kako to da je samo „Zeleno zvono“ problem? Kako to da se baš za uklanjanje „Zelenog zvona“ prave razni formalni i neformalni sastanci?
Visina kirije je u iznosu od jedne plate nekog bespotrebno “zaposlenog” u javnom sektoru. U „Zelenom zvonu“ mnogo ljudi je prethodnih godina radilo volonterski i iz čiste ljubavi i entuzijazma da se organizuju neprofitabilni kulturni događaji, za koje verujemo da su ključni za funkcionisanje jednog zdravog društva. Verujemo da entuzijazam više ljudi koji iz meseca u mesec rade samoinicijativno za dobro grada, kao i dvadesetpetogodišnje delovanje kluba, mogu da opravdaju gradu neisplaćen novac u visini jedne mesečne plate nekog koga je neka partija zaposlila u javnom sektoru.
Na kraju, nikad se nije pričalo o tome da li je grad nešto dužan „Zelenom zvonu“, odnosno da li je „Zeleno zvono“ svojim dvadesetpetogodišnjim delovanjem nečim zadužilo ovaj grad.
Sve ono što je “Zeleno zvono” uradilo za grad Zrenjanin, ako već ne prepoznaje lokalna javnost, u svakom slučaju ostaće u sećanjima ljudi koji žive ili su živeli u ovom gradu.
Vreme je da usled pritisaka i nerazumevanja stavimo tačku na naše dosadašnje delovanje. Da ne bismo otišli u tišini, jer nikada nismo ćutali, zvonićemo do izbora 24. aprila. A 24. aprila – svi biramo svoje društvo. Mi smo svoje davno odabrali.
Pozivamo vas na program u poslednjoj nedelji „Zelenog zvona“, a neki od događaja su:
Utorak, 19.04. u 19h – Tribina o „Zelenom zvonu“: „Izlaz uvek postoji – ovo je bio naš pokušaj“
Sreda, 20.04. u 21.30h – Predstava: „Naši dani“ u adaptaciji, režiji i izvođenju Raleta Milenkovića
Četvrtak, 21.04. u 20h – Dodela nagrade „Tradicija avangarde“ Božidaru Mandiću
Guta je drugarčina i lafčina pa je tako nedavno bio i kod nas u motel i dovodio dosta svojih prijatelja kao da je najavljivao ovo.
Šta reći sem šteta i za grad a i za sve ljude dobre volje kojima je Zeleno zvono i staro i ovo zadnje bilo LEGLO kulture u gradu na Begeju..
Kao sekretar seoskog KUDa Zora znao sam u povratku sa neke turneje da svratim sa svom decom na malo opuštanja jer je tamo atmosfera uvek bila najbolja a i skoro sva veća dešavanja od kulturnog značaja su održavana više tamo nego u za to namenjenim ustanovama..
Greota je ovo i nadam se da neko makar od gore neće dozvoliti da Zvonu odzvoni...
