offline
- Pridružio: 02 Apr 2010
- Poruke: 271
|
U ovoj temi dosta toga je rečeno, otkriveno, ali ništa me nije toliko zapanjilo kao info iz članka koji je objavljen krajem prošle godine. Još me drži pod utiskom.
DVE HOROR PRIČE O STANJU SRPSKE NAUKE
Kako je moguće da srpske geonauke 30 godina zaostaju za savremenom tehnologijom a SANU i celih 40 godina
PRIČA 1: SRPSKE GEONAUKE I VISINSKA KARTA
U geonaukama (geografiji, geologiji i geodeziji) koristi se nešto što se zove visinska karta. To je karta na kojoj je u pravilnim razmacima — na primer na svakih sto metara — zapisana visina terena.
Na osnovu ovako izmerenih visina može se iscrtati karta terena, povući izohipse i slično. Međutim, jedan nedostatak visinske karte je to što je previše precizna. Svaka mala izbočina ili udubina na terenu može se odraziti na izmerenu visinu, bez obzira na to što je okolni teren ustvari druge visine. Da bi se ovo prevladalo, na kartu se primenjuje postupak za koji pretpostavljam da se može nazvati niskopropusnim filterom.
Naime, na gornji levi ugao karte se postavi kartonski šablon sa rupom od 3×3 polja; potom se nađe najviša tačka unutar šablona i njena visina zapiše. Potom se šablon pomeri za jedno mesto udesno, ponovo nađe najviša tačka i njena visina zapiše... i tako do desne ivice karte. Potom se šablon vrati na levu ivicu, pomeri za jedno mesto nadole, visina se zapiše, šablon pomeri udesno... i tako do donjeg desnog ugla karte.
Sad treba imati u vidu da, ako visinska karta, na primer, pokriva predeo od 70×70 kilometara sa visinama izmerenim u razmacima od 100 metara, ona će ukupno imati skoro pola miliona tačaka. Ništa zato: naš neustrašivi srpski geonaučnik sešće ispred karte i pomerati svoj šablon, da bi do kraja meseca uspeo da je celu obradi. Imajte u vidu još i to da je današnjim metodama merenja moguće napraviti veoma, veoma precizne karte: na primer, sa visinama izmerenim u razmacima od 10 metara, za čiju bi obradu bilo potrebno sto puta više vremena.
 
Zove mene tako jednog dana jedan moj prijatelj koji se pomalo bavi geonaukom a kome je dosadilo da pomera šablon i pita me da li bi ovo moglo da se radi na kompjuteru? Moglo bi, kažem ja. Pošalje on meni visinsku kartu u elektronskom obliku i napravim ja njemu program koji je obrađuje.
Izrada ovog programa je — merio sam — trajala 15 minuta. Budući rađen u interpretiranom jeziku, program na kućnom kompjuteru obrađuje svega oko 60.000 tačaka u sekundi, ali i tako će gorepomenutu kartu obraditi za oko osam sekundi ili 300.000 puta brže od našeg geonaučnika.
I tako je jedan srpski programer — za geonauke potpuni diletant — za 15 minuta unapredio srpsku geonauku za 30 godina. Naime, pre 30 godina kućni kompjuteri su postali dovoljno snažni da bi radili tek desetak puta brže od srpskog geonaučnika.
Uzgred, srpski poreski obveznici poslednjih 30 godina plaćaju profesore geonauka da sede ispred karti i pomeraju šablone.
PRIČA 2: SRPSKA ENCIKLOPEDISTIKA I GRAFITNA OLOVKA
Srpski narod jedan je od poslednjih u Evropi koji nema svoju nacionalnu enciklopediju. Da se ovakva situacija promeni, srpske vlasti su čak donele poseban Zakon o Srpskoj enciklopediji. Na izradi Srpske enciklopedije angažovane su SANU i Matica srpska, a potrebna novčana sredstva se izdvajaju neposredno iz budžeta Srbije — oko 25 miliona dinara godišnje [1].
SANU i Matica srpska udarnički su prionuli na posao i tako su — radeći od 1996. do 2010. godine (sa prekidima od četiri godine) — uspeli da završe prvi tom Srpske enciklopedije, koji pokriva slovo A i početak slova B. Naravno, drugi tom Srpske enciklopedije, koji pokriva ostatak slova B, će se već raditi mnogo brže, pa se očekuje već 2011. (može se proceniti da će, ovom brzinom, cela enciklopedija verovatno biti završena negde oko 2025. godine).
Verovatno vam čini da je ovo nedopustivo sporo, i da će, dok se pojavi poslednji tom, prvi tom već biti beznadežno zastareo (zamislite savremenost enciklopedije objavljene 1996). Međutim, za ovakvu sporost postoje dobri razlozi, a te razloge objasniće vam profesor Tibor Sabo, pomoćnik ministra nauke [2]:
„Najveći broj saradnika šalje nam podatke elektronskom poštom ili diskovima. Ali intervencije sve moramo da radimo na papiru, da bi to ostalo kao jasan trag — šta se sve intervenisalo i kako se postepeno dolazilo do najbolje forme. Sve ispravke zatim moraju da budu unesene u kompjuter. Jer, ako ispravke nisu vidljive, mi onda ne bismo bili sigurni i [sic] onda bismo morali stalno da poredimo... To bi onda odužilo [sic] posao“
Možemo zaključiti da sva eminencija SANU i Matice srpske, otelotvorena u uređivačkom odboru od 24 člana i 14 saradnika u okviru 33 stručne redakcije, ne zna da je u informatiku početkom sedamdesetih godina prošlog veka uvedeno nešto što se zove sistem za kontrolu revizija a čija je namena upravo — da iza svake intervencije na dokumentu (elektronskom) ostane jasan trag. Sistemi za kontrolu revizija omogućavaju potpun pregled svih izmena dokumenta, što uključuje podatke o tome kada je ko zašto napravio izmenu, automatsko poređenje revizija sa potpunim pregledom promena teksta između dve revizije, a moguće je čak i napraviti i upoređivati više grana istog dokumenta (na primer, kraću za papirno izdanje i dužu za elektronsko).
Postoji i još jedan dobar razlog za ovako temeljan rad. Naime, kad bi se radila elektronski, Srpska enciklopedija mogla bi da se raspadne:
„Mi jesmo razmisljali [sic] o elektronsklom [sic] izdanju, međutim, [sic] u slučaju kad bi se samo to radilo, postoji mogućnost da dođe do nekog raspada globalnog sistema informacija“.
Da parafraziram Čarlsa Bebidža — ne mogu uistinu da shvatim zbrku misli koja bi mogla da izazove ovakvu izjavu. Sistemi informacija se jednostavno ne raspadaju. Da upotrebim analogiju sa automobilom, ovo bi bilo kao kad bi se neko selio noseći sav svoj nameštaj na leđima jer je načuo da na kamionu može da pukne neka guma. Uz ispravno upravljanje rezervnim kopijama, elektronski informacioni sistem je sigurniji od papirnog (podsećam da se ceo odštampani tiraž Rečnika SANU svojevremeno raspao usled požara [3] — elektronski sistem sa višestrukim rezervnim kopijama na razdvojenim mestima potpuno je obezbeđen od takve mogućnosti).
Uzgred, može se proceniti da će završena enciklopedija koštati 64.000 dinara i biti potpuno nedostupna prosečnoj srpskoj porodici. Elektronsko izdanje, kako izgleda, praviće se tek posle završetka papirnog.
- * * * -
Kako je došlo do ovoga? Kako je moguće da srpske geonauke od Jovana Cvijića i Milutina Milankovića stignu do 30 godina zaostajanja za savremenom tehnologijom? Kako je moguće da SANU stigne do 40 godina zaostajanja za savremenom tehnologijom?
Ima li kraja kraju?
http://www.standard.rs/dve-horor-price-o-stanju-srpske-nauke.html
|
!
