offline
- Pridružio: 05 Okt 2009
- Poruke: 3166
- Gde živiš: Kraljevo
|
RASTKO KOSTIĆ: PAD ARKONE
utorak, 25 septembar 2012 18:43
Arkona, baltički centar slovenske religije, srušena je na Vidovdan, tako da je ovaj datum stariji u slovenskoj istoriji od Kosovske bitke
Pre 14 godina, kada sam kao student druge godine opšte književnosti u Beogradu, u knjizi iz kulturologije prof. Sretena Petrovića pročitao jednu rečenicu o tome da je na ostrvu Rugen (to jest Rujan) u Baltičkom moru postojala Arkona, stari slovenski grad a ujedno i centar slovenske paganske religije, koji su Danci krstaškim pohodom uništili u srednjem veku, to mi se učinilo zanimljivim, ostavivši snažan utisak na mene. Ali, pošto na studijama nemaše druge literature na tu temu, niti opširnijeg opisa, ja sam ga zaboravio, ili potisnuo u drugi plan.
Godine 1997. našao sam se u Danskoj kao politički izbeglica, i tokom pokušaja asimilacije i problema sa identitetom, setio sam se ostrva Rugen na Baltiku. S obzirom da u danskoj kulturi postoji izvesno, latentno antislovenstvo, pokušao sam da otkrijem njegove uzroke. Tako sam počeo da čitam knjige Saksa Gramatika, Adama Bremenskog, Helmolda, Luja Ležea o tim davnim događajima. Ispostavilo se da utemeljenje moderne danske države počiva na slomu slovenskog paganizma. Pitao sam se zatim zbog čega u našim školama nema pomena o predhrišćanskoj veri Slovena. Svi drugi narodi Evrope – Grci, Romani, Germani, Skandinavci, Irci i drugi – imaju opšte znanje o svojim predhrišćanskim religijama. Čak i mi u našem školskom sistemu učimo o njihovim, tuđim verama i bogovima; svi znamo ili smo čuli za Apolona, Zevsa, Veneru, Merkura, Odina, Tora i tako dalje.
Postavlja se međutim pitanje: šta je sa našim bogovima? Počevši da čitam te istorijske izvore – pre svega danske, nemačke i islandske – iznenadio sam se da oni vrlo podrobno govore o staroslovenskoj paganskoj religiji, da opisuju obrede, izgled bogova, bitke, kao i samo uništenje te vere. Posebno me je iznenadilo da su poslednji slovenski hramovi uništeni tek krajem 12. veka. Dakle, ne samo da smo imali veru sa mnogo bogova, sa razrađenim sistemom rituala, već su Sloveni bili poslednji narod u Evropi koji je čuvao svoju predhrišćansku, pagansku religiju. Tim pre bilo mi je nejasno zbog čega se o njoj ne uči u školama; zbog čega je naša istorija osakaćena, a slovenski duh oštećen i uskraćen za to znanje?
Saznavši iz istorijskih izvora detalje o baltičkim slovenskim verskim centrima, saznao sam i za druge činjenice: da su Sloveni koji su tada živeli u istočnoj i severnoj Nemačkoj, pa i na danskim ostrvima, bili poznati pod imenom Vendi i da su se sastojali od mnogobrojnih plemena: Bodrića, Ljutića i drugih, među njima i Lužičkih Srba. Nakon nasilnog, združeno hrišćansko-germanskog pokrštavanja tih Slovena, od cele vendske nacije nije ostalo praktično ništa: 60.000 Lužičkih Srba i zanemarljiv broj Kašuba u Poljskoj.
Šta sam dalje otkrio? Da u našoj sredini ne postoji književno-istorijsko delo niti studija posvećena postojanju i nestanku zajednice zapadnih Slovena (Venda), tačnije padu Arkone, grada-tvrđave na ostrvu Rujan, poslednjeg paganskog hrama u Evropi, koji se desio 1168. ili 1169, i rušenju i uništenju svih tamošnjih paganskih hramova. Takođe sam otkrio da niko do sada, koliko je meni poznato, nije na srpski (ili hrvatski), niti na južnoslovenske jezike uopšte, preveo glavne istorijske izvore o tim događajima. Zato sam odlučio da to preuzmem na sebe, knjigom Pad Arkone ili sumrak slovenskog paganizma.
U njoj se nalazi izbor iz srednjovekovnih hronika sa podacima o rasprostranjenosti slovenskih plemena koja su tada živela u severnoj Nemačkoj i jugoistočnoj Danskoj, o njihovom privrednom, ekonomskom i religioznom životu, karakteru, istoriji, mentalitetu i običajima. Preveo sam tri glavna izvora: Saksa Gramatika, čuvenog danskog istoričara iz 12. veka, dosad neprevođenog kod nas, savremenika uništenja Arkone, kao i ličnog prijatelja i sekretara biskupa Absalona, osobe koja je odgovorna za uništenje slovenske religije na Rujnu, u čemu mu je pomagao i danski kralj Valdemar I. Inače Valdemar I, kršten Vladimir po dedi svoje majke Ingeborg – Vladimiru Monomahu od Kijeva – se, ironijom sudbine, pokazao kao uništitelj slovenske vere. U tom nasrtaju učestvovao je i saksonski kralj Henrik.
Sakso Gramatik je najvažniji i najdetaljniji izvor o ovim događajima. Bitan je ne samo kao istoričar, već mu je i stil izvanredan, te je recimo Erazmo Roterdamski mnogo vekova kasnije pisao da ne može da veruje da je jedan Danac iz 12. veka mogao da bude tako elokventan, i savremen. Čitajući Saksa Gramatika, nailazimo stoga ne samo na podatke o slovenskim bogovima i o toku rata, već i na ubedljivo prikazane likove, psihološki verno razlučenih razlika između kukavica, izdajnika, hrabrih, konformista itd. Uz to, Sakso Gramatik je slavan i po tome što je njegova povest o danskom princu Amletu poslužila Vilijamu Šekspiru za njegovu čuvenu tragediju Hamlet. Ta priča se nalazi u trećem tomu Saksove Istorije, dok nas zanima četrnaesti tom iz kojeg sam preveo deo.
Druga dva srednjovekovna izvora su Adam Bremenski iz 11. i Helmold fon Bozau iz 12. veka. Ne bih detaljno iznosio njihova svedočanstva, koja je bolje pratiti iz knjige. U slučaju Adama Bremenskog srećemo se sa autorom iz 11. veka koji govori o demonima, fantastičnim zajednicama, kinocefalima (psoglavima), Amazonkama koje žive bez muškaraca, ali koji opisuje i slovenska plemena. Drugi, Helmold fon Bozau nije toliko zanimljiv, ali je možda i najbitniji i najprecizniji izvor o padu Arkone i osvajanju ostrva Rujan.
Dalje, iz izvora znamo da je na Rujnu, najsevernijoj tačci Nemačke – Arkona pak budući najsevernija tačka samog Rujna – dakle, na tom ostrvu zabeleženo je obožavanje sedam slovenskih bogova koji su svi imali svoje hramove i svoje kipove. To su: Svetovid (kod danskih i nemačkih izvora Svantevit), Porevit, Porenut, Rujevit, Crnoglav, Pizamar i žensko božanstvo, Baba. Karakteristično za ove bogove je da su većina bili polikefalni, to jest višeglavi. Svetovid je imao četiri glave okrenute ka četiri strane sveta. Otud i potiče ime Svetovid u našoj, srpskoj varijanti. Rujevit je imao sedam glava i sedam mačeva, i verovatno je bio osobeno božanstvo ostrva (Rujevit = Rujanski?), ali nismo sasvim sigurni u to. Porevit i Porenut su imali po pet glava. Porenut je interesantan zato što mu peta glava bila na grudima, čelom dodirujući kažiprst njegove leve ruke a bradom desni kažiprst – zbog čega je Luj Leže ostavio mogućnost da je reč o meditativnom bogu (mada o tome nemamo dovoljno podataka).
Međutim, vrhovni bog celog ostrva, i cele Slavije – svih slovenskih zemalja – bio je Svetovid. Njegove funkcije bile su mnogostruke: između ostalog bio je i bog rata, držeći luk u levoj ruci. Bio je takođe i bog-prorok: njegovo proročište se smatralo za najpouzdanije – ne samo kod Slovena, već i među drugim narodima. Postoji izveštaj od Saksa Gramatika da je danski kralj Sven, vladar pre Valdemara I, verovao u Svetovidovo slovensko proročište do te mere da mu je poklonio skupoceni pehar. Znači da je ono bilo slavno i u geografski nešto udaljenijim krajevima. Naši srednjovekovni izvori potvrđuju da je Svetovid vrhovno božanstvo svih slovenskih zemalja: između ostalog i Sakso Gramatik i Helmold fon Bozau pišu je da su Svetovidovom hramu svake godine „iz svih slovenskih zemalja“ stizale ogromne količine poklona, novca, i da su svi Sloveni išli po savet u proročište.
Kada kažem „svi Sloveni“ mislim i na balkanske – znači i Srbe, i ostale. Natko Nodilo, čija je knjiga Stara vjera Srba i Hrvata po mom mišljenju do dana današnjeg najbolja, možda i najopsežnija studija o staroslovenskoj religiji, mnogobrojnim je argumentima dokazao vrhovnost Svetovida među slovenskim bogovima. Stoga svakome ko je do sada nije pročitao savetujem da je prouči, a posebno da obrati pažnju na deo koji se zove „Sutvid i Vida“ i bavi se Svetovidom. Osim što je bio bog rata i bog-prorok, Svetovid je bio i bog plodnosti, i Sunca. Pretpostavlja se da su njegovi praznici bili slavljeni u doba sva četiri godišnja solisticija – u junu, septembru, decembru i martu. Obred koji opisuje Sakso je jesenji, i ovde ću ga citirati:
„Služba bogu odvijala se na sledeći način: jednom godišnje, kada bi došlo vreme za žetvu, gomilale su se skupine sa celog ostrva ispred hrama gde bi žrtvovali stoku i pravili svečani ručak u čast boga. Njegov sveštenik, koji je u suprotnosti sa onim što je uobičajeno u ovoj oblasti, imao dugu bradu i kosu, imao je običaj da dan pre nego što će preduzeti svetu delatnost uzme metlu i temeljno očisti unutrašnjost svetilišta, gde je jedino on imao dozvolu da pristupi, ali se starao da nikada ne diše u unutrašnjosti građevine. Svaki put kada je imao potrebu da udahne ili izdahne vazduh, on bi žurio do vrata da ne bi – kao što se može pretpostaviti – oskrnavio božansko prisustvo dahom smrtnika
Dan kasnije on bi izvadio rog iz ruku statue dok bi narod držao stražu pred ulazom, i ispitivao pomno ima li manjka te tečnosti koju je sipao u rog, jer bi on to protumačio kao upozorenje o slabom rodu iduće godine. Ukoliko bi to bio slučaj, on bi ih obavestio da sačuvaju jedan deo godišnje letine za kasniju upotrebu. Ali, ukoliko ne bi video pad u plodnosti, on bi proglasio da će polja u narednom periodu dati veliki prinos. Sve u zavisnosti od predskazanja, on bi ih savetovao da štede do iduće žetve ili da se ponašaju rasipnički sa njom. Nakon toga prosuo bi staro vino po stopalima statue kao žrtvu, usuo bi novo vino u prazni pehar i postavio bi se kao da s poštovanjem nudi statui da pije, posle čega bi izrecitovao svečanu molitvu o svemu dobrom za sebe i za otadžbinu, o povećanom blagostanju i pobedi za narod. Posle molitve prineo bi pehar ustima, pio velikom brzinom i ispraznio ga u jednom gutljaju, nakon čega bi ga opet napunio vinom i vratio nazad u desnu ruku statue.
Takođe, bio bi žrtvovan jedan okrugli kolač od meda neobično velikih razmera, koji je bio toliko velik koliko je čovek visok. Njega bi sveštenik imao običaj da postavi na sredinu između sebe i naroda, posle čega bi pitao stanovnike Rujna da li ga (sveštenika) vide. Ako bi odgovorili sa da, on bi izrazio nadu da ga neće videti sledeće godine – što nije bila molitva za smrt, bilo njega ili naroda —- nego za to da buduća žetva bude bogatija.
Neposredno posle ovoga pozdravio bi skup u ime statue, opomenuo bi ljude da ubuduće budu marljivi i da prinose žrtve u čast boga i obećao im da će im strahopoštovanje prema božanstvu sa sigurnošću doneti pobedu na zemlji kao i na vodi. Kada je sve to bilo privedeno kraju, oni bi proveli ostatak dana u velelepnoj gozbi, na kojoj bi napravili banket za halapljiva usta od žrtvenog obeda i učinili bogu posvećeno žrtvovanje životinja – nešto čime bi tolili vlastitu proždrljivost. Kod ovog ručka smatralo se svetom dužnošću napiti se, a grehom ostati trezan.“
No, ovaj običaj zabeležen je kao istovetan u Hercegovini i Bugarskoj u 19. veku, gde se sveštenik, ovog puta pravoslavni, krije iza velikog kolača, pita da li ga vide, oni kažu „Malo“, a on odgovara: „Sada malo, dogodine nimalo!“ Znači, ovde imamo potvrdu, posredni dokaz o velikoj rasprostranjenosti Svetovidovog kulta.
Rekli smo da je Svetovid bog Sunca, čemu u prilog ide činjenica da je imao sopstvenog belog konja, koji se smatrao svetom životinjom, i kojoj niko nije smeo da iščupa dlaku iz tela, a samo poseban sveštenik je smeo da se brine o njemu. Beli konj je u celoj svetskoj mitologiji poznat kao simbol Sunca.
Svetovidovi sveštenici su imali trezor u kome je držan novac od poklona. Jedna trećina sveg novca kojeg bi stanovnici Rujna stekli pljačkom, to jest gusarenjem koje je tada bilo uobičajeno za ceo Baltik a ne samo za Slovene, išla je u riznicu koju su držali Svetovidovi sveštenici. Takođe, Svetovid je imao privatnu vojsku od trista vitezova. Njegov kip bio je od drveta, visok osam metara. (Može se videti danska ilustracija iz izdanja Saksovog dela iz 19. veka.) Evo navoda o tome kako je Sakso opisao uništenje Svetovidovog kipa:
„Sledećeg dana Esbern i Sune dobiše naređenje od Kralja da obore kip boga, što se nije moglo učiniti bez alata. Čim je zavesa oko svetinje bila skinuta, oni poručiše svojim ljudima da odseku kip u podnožju, ali im izričito rekoše da moraju da budu veoma oprezni kada ovaj kolos bude pao jer ukoliko se bude srušio na njih, narod može poverovati da je bog ljut i da im se sveti. U međuvremenu se oko hrama beše iskupila velika masa gradskih stanovnika u nadi da će Svetovid (Svantevit) pokazati svoj bes i svoje božanske moći zbog ovog užasnog skrnavljenja i osvetiti se onima koji su ga izazvali.
Kada su isekli statuu u onom delu noge koji je bio najniže, oboriše je naspram jednog zida. Da bi je izvadio napolje, Sune naredi svojim ljudima da sruše zid. Ali, on ih upozori da moraju da budu vrlo pažljivi i da ne seku s previše poleta i da ne zaborave da paze na sebe i time dovedu u opasnost da ih kip smrvi. Kip se s treskom sruši na zemlju. Svuda po hramu visio je purpur, koji je izgledao prekrasno, ali je bio u stanju raspadanja da se mrvio pri najblažem dodiru. Isto tako, tamo su bili neobični rogovi divljih životinja, i to je bio neverovatan prizor sam po sebi i zbog načina na koji je to bilo upriličeno. Tada se ukaza demon u obliku jedne crne životinje koja iskoči iz unutrašnjosti hrama da bi iznenada nestala pred očima onih koji su stajali unaokolo.
Posle toga stanovništvo grada dobi naređenje da postavi oko kipa užad i da ga izvuku iz grada, ali njihova stara, utvrđena vera učini da se oni ne usudiše da to sami učine, i zbog toga dobiše naređenje da ga uklone s puta ratni zarobljenici i strani trgovci – bilo bi najbolje, smatrali su, da božiji gnev bude usmeren na ove bednike. Pretpostavljali su da će njihov moćni bog, kojeg su imali običaj da obožavaju sa velikim strahopoštovanjem, u trenutku surovo osvetiti onima koji mu nanose uvredu. Ali, u tom trenutku začuše se sasvim različite reakcije među gradskim stanovništom: neki su jaukali nad sudbinom svog božanstva, ali bilo je i drugih koji su se smejali. A nema nikakve sumnje da se razumniji deo stanovništva sramio kada su shvatili koliko su lakomisleni bili tolike godine i koliko ih jedno takvo bedasto sujeverje pravilo budalama. Kip je odvučen do logora, gde se cela vojska zaprepašćeno iskupila oko njega. I tek kada su se ljudi zasitili gledajući ga, velikaši dobiše priliku da ga i oni razgledaju.“
Ovo je tekst Saksa Gramatika, koji je između ostalog bio i hrišćanski sveštenik, tako da možemo razumeti izvesne tonove neobjektivnosti. U svakom slučaju, ovo je najprecizniji opis događaja toga dana koji imamo. Pomenuta statua od osam metara je gledala na Baltik, nalazila se na samom severu ostrva, okružena sa tri strane Baltičkim morem – slično, na primer, Pobedniku na ušću Save u Dunav.
Samo ostrvo Rujan odlikuje se prirodnom lepotom i danas je nacionalni park. Njegova lepota bila je inspiracija mnogim slikarima. Nemački umetnik Kaspar David Fridrih iz 19. veka načinio je puno poznatih slika na ostrvu Rujan, na kojima se vide krečnjačke litice nalik na glečere koji se obrušavaju u more. Kada sam boravio tamo doživeo sam čudno osećanje bliskosti, tajanstvene povezanosti sa svetom predaka, nečeg što je ne samo meni uskraćeno – i to od hrišćanstva, pa i od naše pravoslavne crkve. Čitavo ostrvo puno je slovenskih toponima, table i znakovi obeležavaju bitna mesta. Na ostrvu se nalazi i mesto koje se i danas, u 21. veku, zove Sveta gora, što ne treba da čudi, jer je samo ostrvo Rujan predstavljalo Svetu goru paganske religije svih Slovena. Dakle, nemamo samo Svetu goru pravoslavnu, nego i ovu drugu, stariju.
Za kraj par istorijskih zanimljivosti. Jedna posebno: Arkona je srušena na Vidovdan, Svetovidovo svetilište je srušeno na Vidovdan, 15. to jest 28. juna po novom kalendaru, 1168/69. godine, tako da je ovaj kobni datum izgleda stariji u slovenskoj i srpskoj istoriji od Kosovske bitke. Plan Danaca po uništenju Arkone bio je da od nje naprave prestonicu Danske. Međutim, Danci su se uplašili od Nemaca, i s pravom nisu verovali da će moći da održe Arkonu naspram njih. Umesto toga, te iste godine biskup Absalon utvrdio je Kopenhagen kao prestonicu zemlje. Kopenhagen je, dakle, star osam vekova i njegovo ime u prevodu znači: „trgovačka luka“.
Čitavu akciju uništenja Venda i uništenja ostrva Rujan organizovala je zapravo katolička crkva, jer je čitav 12. vek bio stoleće krstaških ratova. To je bio vek zanosa u želji za pokrštavanjem. U uništenju Venda učestvovali su i templari, kako potvrđuju novi istorijski izvori. Čovek koji je izdao čuvenu zapovest za uništenje Venda i slovenske religije, i koji je pozvao na krstaški rat protiv baltičkih Slovena, bio je poznati katolički svetac, Sveti Bernard od Klervoa, inače slavan po svojoj poeziji o Devi Mariji. Reči iz njegovog pisma nemačkim prinčevima u kojem ih je pozvao u rat protiv Slovena, bile su:
„Da naprave invaziju na Slaviju i da ne sklapaju nikakav mir sa Vendima, niti da primaju bilo kakvu odštetu (naknadu), niti bilo kakav danak (porez) od njih sve dok ili religija toga naroda ili čitav taj (vendski) narod ne budu uništeni.“
Prema tome, ovde vidimo pun izraz jedne nasilne konverzije. Postoji takođe velika količina drugih informacija u ovoj knjizi o vezi staroslovenske religije sa njenim indo-iranskim korenima i drugim religijama, kao i posebno zanimljivi opisi slovenskog mentaliteta kako su ga videli Nemci. Oni naravno nisu naklonjeni Slovenima, ali bez obzira na to, jedno što svi oni ističu je da ne postoji gostoljubiviji narod od Slovena. Jedino kod Slovena je, kao crta njihovog mentaliteta, uvreženo da je gost smatran gotovo jednak bogu. Važio je tako običaj da kada čovek ne bi nekoga ugostio, sutradan je mogla i da mu bude srušena kuća od strane ostalih. Takođe, opisane su druge osobine slovenskih naroda koje možda možemo prepoznati i u naše doba, osim ove gostoljubivosti koja je ostala kao crta, makar u seoskoj kulturi našeg naroda. Tako se pominje i sklonost ka pljački, sklonost ka prežderavanju i napijanju, i taj čudni moralni kodeks po kome imaš pravo da pljačkaš, ali onda sutra to moraš da podeliš sa gostom.
Za sam kraj recimo da je pad Arkone i ostrva Rujan označio kraj i samog postojanja polapskih i baltičkih plemena Pomeranije. Smrt religije značila je kraj smislenog života. Postoje podaci o ponovljenim povremenim ustancima i pokoljima slovenskog stanovništva i nakon pada Arkone, o očajničkim oružanim pobunama Venda i odmazdi nad hrišćanskim sveštenicima na okupiranim teritorijama, čak i na samom ostrvu Rujan.
Ali, Sloveni Baltika asimilovani su nakon pada Arkone sporom i neumitnom germanizacijom (mada se ostaci vendske nacije u vidu nekoliko desetina hiljada Lužičkih Srba i dan-danas grčevito opiru konačnom utapanju u većinski narod). Ipak, pad slovenskog paganizma, i dolazak nove vere značio je rušenje metafizičkih temelja života ovih slovenskih naroda i potpuni gubitak slobode. U tom smislu, mi na ovu priču gledamo i kao na izvesnu opomenu i upozorenje; jer, istorija je učiteljica života, a nenaučena lekcija se mora ponavljati. Priča o narodu kome su tadašnji osvajači najpre oduzeli metafizički koren i dušu okupacijom, uništenjem hramova i religije, što je dovelo do kraja i samog naroda, ima svoju paralelu u sličnoj situaciji u kojoj su teritorije jednog naroda gde se nalaze njegove najveće svetinje pod stranom okupacijom, od potomaka istih zavojevača iz prošlosti.
Odsečen od svojih metafizičkih korena, narod pada u opasnost gubitka volje za otporom. Sakso Gramatik piše da je pad Arkone bio preveliki šok za Rujance i ostale Vende, te da su oni koji su preostali prestali da veruju u dalju mogućnost otpora. U tom smislu ova priča ima neobičnu važnost i u naše vreme.
Rastko Kostić, prevodilac i spisatelj, rođen je 1976. u Beogradu. Tu je počeo da studira Opštu književnost na Filološkom fakultetu da bi nastavio sa Naukom o književnosti u Kopenhagenu, gde se našao kao politički emigrant. Knjiga Pad Arkone, Atos, Beograd 2009, mu je prvo objavljeno delo.
Napomena: Transkript sa predavanja o knjizi „Pad Arkone“ ili sumrak slovenskog paganizma, održanog 2. aprila 2011. u galeriji Stara kapetanija u Zemunu a objavljan na sajtu Svevlad, redigovalo je Uredništvo Srpskog lista. Knjiga se može kupiti u beogradskim knjižarama ili naručiti kod izdavača: Atos, Beograd, Cetinjska 10, telefon (011) 3223-292.
KOMENTAR MOMČILA SELIĆA
Hvala mladome Rastku Kostiću na prevodu značajnih izvora, koje je valjalo da imamo odavno. No tekstova naših autora na tu temu bilo je i ranije mada, da znam, nikada sabranih u neku hrestomatiju. Nadam se da će se gospodin Kostić i njemu slični rodoljubi posvetiti i tome poslu.
No, hrišćanstvo su balkanski Srbi dobrovoljno prihvatili i otpočetka ga “posrbili”. Sveti Sava je tome dao konačni oblik, samo delimično na štetu srpske tradicije. Uzimajući međutim u obzir ličnost Rastka Nemanjića, njegove odluke valja uvažiti i verovati mu makar koliko mu već bezmalo hiljadu godina veruje Srpski narod. Svetovid sa četiri glave možda jeste bio paganska “ikona” Gospoda, ali je takvo poistovećenje – kakvo je i dalo povoda pojavi hrišćanstva – neminovno vodilo zameni suštine obredom i praznoverjem.
Jer, ritual treba verujućeg da podseti na sušt, što pravoslavlje više od ijedne druge vere teži da čini. Zalivati drvena stopala nekoga “boga” vinom, spaljivati mu gugutke ili brave u slavu, ljubiti ikonu, ili prisustvovati liturgiji bez uživljavanja u istinsko značenje njenog “igrokaza” nije vera već bezverje.
Neka drugima takav vid poštovanja Višnjega.
Vrhovnom Sudiji (“Ahuri Mazdi”) se ljudi mogu odužiti jedino životom u vrlini, a on nas “mazdi” spram toga koliko smo tome težili – možda i više nego koliko smo u tome uspeli. Srpske molitve, sudeći po našoj junačkoj poeziji, nisu traženje koristi, već pomoći na Putu ka Dobru. Nisu, naime, baltički Sloveni gubljenjem paganizma izgubili volju za otporom, i identitet, već su vezujući se za obred, kipove, i slično, “metafizičko” unizili u fizičko. U padu Svetovidovog kipa naši baltički srodnici valjalo je da prepoznaju nasrtaj na svetinju sopstva, a ne nacionalni poraz. Sila Boga ne moli, Bog silu ne voli, kažu Srbi naših krajeva – ne hoteći se, osim Neretljana, kaljati gusarenjem, još manje ljudskom žrtvom.
Ni neumerenost paganskih pirova, umnogome još živa u nekim našim krajevima nije srpsko nasleđe koliko nordijsko, “Prećerao si, čoče!” budući najveća pokuda u srpskoj Crnoj Gori. Stara naša vera bila je bliža staroiranskom, arjanskom monoteizmu – veri u Višnjega Boga kome se mole i Narti, praoci Oseta – nama i Evropi poznatih kao Alani. Narti, čije se jedno od tri bratstva nazivalo Borate (srpske Borote ili Borete) jesu imali bezbroj nižih božanstava poput Helena, ali nije zabeleženo da su im dizali obličja. Glavni osetski hram u Rekomu, na Kavkazu, jeste omalena brvnara na svetome mestu, visoko iznad svete doline okružene svetim gorama.
Po svemu sudeći, sve prvotne religije Arja, u koje spadamo i mi, Srbi, bile su jednobožačke – da bi se, entropijski, vremenom razložile u zasebno svetkovanje Božijih svojstava razlučenih u posebna božanstva. Da su Lužičani, Ljutići i Bodrići bili bliži vlastitoj iskoni, ne bi Tevtonci imali šta da im ruše niti da im uzmu, osim zemstva – svim ljudima podarenog na ograničeno vreme.
No, Rastko Kostić je u pravu: kada jedan narod izgubi “metafizičku” osnovu svoga postojanja tada gubi i sve ostalo, slobodu pre svega. “Metafizika” međutim jeste što sama reč kaže: “nadfizika”, prenošenje poimanja tvarnog na netvarno. Nasuprot tome, Srbi su odvajkada sveto osećali kao prisustvo živoga duha a ne kao niz tabua, ili odanost kultovima. Veru kao “zakon” među nas doneli su naši dušmani, koji je drukčije i ne mogu doživeti. Nije slučajno na Zapadu “bonton” zamenio ljudsku prisnost i poštovanje, a na Istoku slatkorečivost i pritvornost ljubav i za druge osim za samoga sebe. Nažalost, i u nas običajnost umnogome nadomešćuje sučeljavanje sa grehom ili greškom, pošto je podvig neprekidne odgovornosti oduran nižem proseku – “ljudskosti” kakvu nam Modernitet nameće.
Jer, nasrtaj na sve srpske duhovne i kulturne tvorevine i obrasce, nastojanje na “novom kulturnom modelu”, “preobrazovanju”, jeste oponašanje ne samo tevtonstva, već i judejstva i turanstva. Sve te religije Moći, nasuprot hrišćanstva kao vere ljubavi, mete su “inženjera ljudskih duša”, kako Staljin beše nazivao kulturne pregaoce, književnike (fariseje) koji treba da nas odvoje od našeg duhovnog “tla”. Poput Anteja, i nas treba zadaviti dok se koprcamo u ništavilu pomodnosti u kojoj Oni veoma dobro bitišu, odavno budući “zombirani”.
Konačno, sveto je svako mesto gde ima Ljudi, ili bar svesti da nismo mi konačni presuditelji bilo čega od važnosti. Ostrvo Rujan nisam video i verujem da nije slučajno izabrano za svetilište makar i jednog palog vida naše stare vere, ali naša odmazda prema sebi i našim dušmanima mora biti osvetljavanje svakog nesojluka istinom, jedinim putokazom ka Pravdi i Lepoti.
Srpski list
Preuzeto sa:
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Лужички Срби: Крик за помоћ
16.01.2012. - Лужички Срби су браћа од стричева балканских Срба
Пре неколико месеци добио сам узнемирујуће писмо са молбом за помоћ од свог истомишљеника Бена Будара – класика србо-лужичке књижевности, песника и приповедача. Читав свој живот Б.Будар је посветио ствари очувања и множења културног наслеђа Лужичких Срба (њих зову и сорби или венди) – реликтног словенског народа који живи у Лужицама, на територији Немачке (области Бранденбург и Саксонија) и који је данас, у демократској Немачкој, доведен до могућности да потпуно нестане…
Ареал који су некада насељавали Лужички Срби је некада био много већи – захватао је скоро трећину савремене Немачке и мали део Пољске. Пре око 1500 година Лужички Срби су се после вишевековног сукобљавања са Немцима нашли унутар немачке државе. Пре тога су успели да се нађу под заставом чешких и пољских владаоца и, очигледно, нису осећали неко посебно угњетавање, јер историји није ништа познато о устанцима Лужичких Срба у том периоду. Што не може да се каже о периоду њиховог боравка под немачком владавином, када су њихови устанци били гушени врло оштро.
Nastavak teksta na:
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
