offline
- Pridružio: 24 Dec 2010
- Poruke: 609
|
Polje smrti u dolini gladi
Najpoznatiji srpski avanturista je u Ukrajini posetio jednu od najvećih vojnih baza iz kojih su rakete sa nuklearnim glavama mogle da polete ka Americi i Evropi, ali i video ožiljke „golodomora", najveće katastrofe u istoriji ove zemlje
1
Kada je ruska vojna delegacija pre nekoliko godina bila u radnoj poseti Americi, američke kolege vodile su Ruse u obilazak jedne njihove vojne baze. Autobusom su se vozili kroz pustinju kada su prošli pored polusrušene straćare. „Ovde je nekada živeo moj ujak", rekao je američki general ruskom prijatelju. „Znam tu kućicu", odgovorio je Rus.
Zapanjenom Amerikancu objasnio je da su u doba Sovjetskog Saveza baš tu pustinju merkali za ispaljivanje najjačih nuklearnih raketa u slučaju trećeg svetskog rata. Satelitima su češljali i fotografisali teren, a u ogromnom prostranstvu ravnice jedino se taj objekat izdizao kao očigledna meta. Ka njoj su uprli sve svoje rakete sa bojevim glavama, u odnosu na nju su vršili proračune napada.
Trošna napuštena kućica našla se, ni kriva ni dužna, u središtu Hladnog rata, u pustinji, jednom od toplijih mesta planete. U slučaju sveopšteg uništenja, ona bi bila prva na udaru.
3
U nuklearnoj bazi
Kako to da Rusi za metu nisu izabrali neki važniji cilj, recimo Njujork ili San Francisko? Najjača raketa uperena na tu kućicu potpuno uništava oko 300.000 kvadratnih kilometara zemljišta. Ukrajina je najveća zemlja evropskog kontinenta posle Rusije, i ima površinu od oko 600.000 kvadratnih kilometara. Koliko je bombi potrebno da se toliko prostranstvo uništi? Da li je bitno gde će pasti bomba koja će vas, zajedno sa celom vašom državom, možda i planetom, ubiti?
Ovaj događaj mi je prepričao jedan od kolega ruskog generala, nekada profesionalni vojnik, sada turistički vodič. Čudan razvoj karijere, pomislio sam. Kada se raspao SSSR, ceo sistem otišao je naglavačke, i tako naglavačke posađen ostao da stoji, ali nasađen na drugačiju stranu u svakom od svojih delova.
Ukrajina, do tada tek delić velike države, postala je treća po jačini među nuklearnim silama sveta, rame uz rame sa Belorusijom i Kazahstanom. Svog nuklearnog arsenala odrekli su se u korist Rusije, pod pritiskom međunarodne zajednice, zauzvrat dobivši mnogo lepih reči i obećanja, pa čak i finansijsku pomoć da svoj nuklearni potencijal unište, a neke od najmoćnijih nuklearnih centara sveta pretvore u - muzeje.
4
Tako se dogodilo i da profesionalni vojnik u vojnoj bazi sa nuklearnim naoružanjem, u koju ste ranije mogli ući ili kao zaposlen ili kao mrtav, sada kao turistički vodič vodi grupe turista u glavnu komandnu prostoriju sakrivenu 40 metara pod zemljom, postavljenu u posebnom cilindru na amortizerima tako da može da preživi i tri uzastopna nuklearna napada.
Sa Milevom i „ladom" obreo sam se i ja ispred ovog neobičnog kompleksa. Dočekale su me na desetine raketa i hladnoća najhladnijeg od svih ratova. Opustela vojna baza uliva strah u kosti; sve mi se čini da ovde stranci nemaju šta da traže. Pored najveće rakete, zvane „satana", izgledam malecki. Vodič me poziva da krenemo pod zemlju. Tvrdi da bi u trci naoružanjem pri ofanzivnom napadu SSSR nadmašio Amerikance za 1,50 sekundi. U nuklearnoj tehnologiji to znači apsolutnu pobedu. Prijatelju, dabogda takvu pobedu nikada niko ne video...
Skučene prostorije nisu smišljene za udobnost već samo za jednu misao - uništi neprijatelja, uništi čoveka. Monstruoznost nadmašuje samu sebe. Otvaraju se neprobojna metalna vrata, stepenište i lift kao da silaze u ambis. Stari telefon i još stariji računari.
- Na ovaj panel dolazila je komanda iz centrale... Kada prođe tri potvrde, sledi ispaljivanje raketa...
Po okolnim poljima bilo je posejano čak 16 skrovišta u kojima je skladišteno najmoćnije oružje. Samo njihovi poklopci toliko su teški i tako kvalitetno urađeni da ih je bilo nemoguće uništiti... Kada je takva naredba ipak stigla, stotine hiljada vojnika rezalo je metal, delić po delić, mesecima, ne bi li probili neprobojne oklope i odneli ga u staro gvožđe. Pitam da li je moguće da su ga ručno sekli, zar nisu imali mašine za to? Specijalne mašine su stravično skupe, a vojnička radna snaga za državu besplatna...
5
Najzad siđoh i do dna, do komandnog stola. Dva ključa; dva komandanta morala su ih istovremeno okrenuti da bi se aktivirale rakete. Svaka greška bila bi kobna. Vodič nudi da ih zajedno okrenemo, da zamislimo sebe u tom teškom trenutku, u takvom svetu. Neka hvala, prijatelju!
Ubistvo glađu
Tek nešto dalje od muzeja nuklearnog oružja ugledao sam ogroman putokaz ka spomeniku žrtava „golodomora". To je veštački izazvana glad koja je tridesetih godina prošlog veka harala Ukrajinom ali i drugim delovima SSSR-a. Hrana je oduzimana od seljaka koji su primoravani da rade na kolektivnim farmama, a zauzvrat su im davane parole i ideali, koji su, bukvalno, nesvarljivi...
Glad je ubijala kao najgora bolest; smatra se da je više od deset miliona Ukrajinaca tad umrlo od gladi. Kada ludilo zavlada, životi postanu brojke, a brojke dobiju sumanuto mnogo nula. Taj događaj ukrajinski parlament smatra za genocid, kao i još 13 država.
Dvadesetak kilometara od ogromnog putokaza zatekao sam skroman, izlizan spomenik, tek jedan među mnoštvom na groblju. To je zapravo masovna grobnica, ničim neoznačena sem sećanjem meštana. Prošao sam pored njega nekoliko puta, ne prepoznavši da upravo to mesto tražim. Tek jedna baba vračara pokazala mi je potresno mesto i ispričala kako su njoj u to vreme od gladi umrli svi, i otac i majka, i baba i deda.
6
- Svaka smrt je strašna, ali retko koja je strašnija od one kada ti sa stola otmu hranu koju si sam uzgajao i ostave te da gladuješ dok ti ruka crnog anđela ne sklopi oči zauvek - kaže. Bila je dete; stariji su svaku mrvu hleba žrtvovali da bi ostala u životu.
Poklonila mi je kesu punu grožđa, sa željom da njeno napaćeno lice ne zaboravim i da nikad ne budem gladan. Za čas je u „ladi" okrenula i tarot, besplatno, od srca, da mi se putevi otvaraju kao njoj karte... Pa da se sretnemo u nekom normalnijem svetu, u kome su putokazi manji, a spomenici i pamćenje veći.
Na delti Dunava
Jedna od najlepših delti sveta, druga po veličini u Evropi, jeste delta Dunava na granici Ukrajine i Rumunije. Kao na granici svetova, Dunav napušta kontinent i, šireći svoju vodu kao prste ruke ka moru, uliva se u nepreglednu tminu Crnog mora.
7
Dunav tu više kao da nije reka, već ogroman magnet za ptice, Nojeva barka za životinje iz raznih krajeva sveta. Tu se odmaraju ti najveći putnici planete, doleteli iz Mongolije, sa Arktika i iz Sibira. Svako mesto je blizu onome ko ima krila. Više od milion ptica upravo se ovde okuplja da prezimi u toploj raširenoj šaci Dunava. Među bezbrojnim labudovima, divljim patkama i raznim ugroženim vrstama, oseća se i deo Beograda. Jer, ova voda protekla je i pored Kalemegdana.
Otresla je sa sebe hladnoću nemačkog Švarcvalda, obukla eleganciju Beča i šarm Bratislave, upila svetla budimske tvrđave i na ovom mestu skupila srce Evrope, te boginje starog Rima, predajući ga na dar prirodi, ali ne i ljudima. Nastanjenost je minimalna, najmanja u Evropi. Poslednje mesto izolacije i mira Starog kontinenta.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
