offline
- Danko SVIK VRS
- Mod u pemziji
- Pridružio: 19 Maj 2009
- Poruke: 4982
- Gde živiš: Beograd - Srbija; Novi Grad - Republika Srpska
|
- 12Ovo se svidja korisnicima: virked, Luka, lacko, Voja1978, Oscar, Ray1973, srbi, amaterSRB, ssekir75, gavrilon, victoria, zlaya011
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
http://patriot.rs/sreto-malinovic-za-patriot-otadz.....aboravlja/
Срето Малиновић за „Патриот“: Отаџбини све дугујемо и она памти, а држава је хладна и заборавља!
Патриотизмом, у општем смислу, сматрам искрену посвећеност у обављању грађанских обавеза и послова на начин који доприноси квалитету и напретку друштва и државе у свим сферама живота. Бити патриота за нас војнике, уз све грађанске обавезе, значи одлучност у испуњењу заклетве коју смо дали своме народу и Отаџбини. И све то, по оној Лазаревој, не мерећи силу која нам прети већ светињу коју бранимо!
Генерала авијације у пензији Срету Малиновића није потребно посебно представљати. Са дугим официрским и летачким стажом, као одличан пилот, частан официр и добра човек, познат је свим припадницима нашег најелитнијег вида војске. Шира јавност га је „упознала“ по чувеној „Беседи“ коју је изговорио пред стројем пилотског састава који је водио као командант у НАТО агресији на нашу земљу. Такође, један је од ретких официра и летача, дакле људи из струке, који је јасно и прецизно указивао на пропусте који су довели до хеликоптерске трагедије у којој је седморо људи изгубило животе. О свему помало, и још мало више, у ексклузивном интервјуу за „Патриот“
Господине Малиновићу, ових дана је обележена 42-га годишњица од првог лета авиона Орао (31. октобар 1974. године). Та летелица је обележила и Вашу каријеру. Можете нешто рећи о том авиону?
– Авион Орао је „птица“ према којој сам гајио дубоко поштовање од свог првог самосталног лета. Вештину, енергичност и летачку филозофију по којој не постоје ванредни догађаји, већ да се и невоље редовно дешавају у лету, на мене је пренео мој тадашњи командир ескадриле, сада генерал у пензији, Миле Филиповић. На све то сам уградио своју ратничку филозофију по којој је живети и умирати за свој народ са 1000 км/с, привилегија а не трагедија! Такав приступ ми је омогућио да на Орлу доживим, осетим и преживим све оно због чега сам желео бити борбени пилот. Летење на Орлу дало ми је неописиви осећај слободе у правом смислу те речи. Посебан је осећај моћи и сигурности које он својим маневарским способностима и отпорношћу даје пилоту у борбеним условима. Још увек је најопаснија птица на брдовитом Балкану.
Не замерите што о Орлу не могу говорити кроз техничке детаље или перспективу. Мислим да бих га тако свео на јалове јадиковке о ремонту и резервним деловима или циркуске представе појединаца о модернизацији! Дугогодишња немоћ или неспремност војног и државног врха да схвате његов значај за одбрану земље, ову моћну „птицу“ оставила је на репу приоритета! И не само њу!
Сећамо се да сте прошле године дали интервју за агенцију ФоНет у којем сте изјавили да се проблеми у нашем РВ и ПВО гурају под тепих у последњих 15-ак година. Да ли се ситуација променила на боље, нарочито у светлу набавке два нова хеликоптера, односно најаве набавке шест ловаца МиГ-29?
– Ваздухопловство, пре свега борбена авијација, опстаје само захваљујући тешким напорима његових припадника да одрже овај значајни, али несхватљиво занемарени сегмент одбрамбене способности земље. Све што се дешава јесте даље исцрпљивање и трошење постојећих људских и техничких ресурса авијације. Све то је на крајњим границама одрживости.
Добили смо два хеликоптера, лепа вест је тих шест МиГ-29. Надам се само да ту неће бити развлачења због којекаквих пословних интереса, јер можемо доћи у ситуацију да неће имати ко да лети те авионе док се тај аранжман заокружи.
Такође, тада сте управо заступали мишљење да око ситуације у РВ и ПВО треба све да буде транспарентно и да се на тај начин изврши притисак јавности на Владу и Министарство одбране. Да ли се скривањем, на пример податка да је ремонт наших МиГ-29 који је коректно урађен, али уговором није била предвиђена и испорука резервних делова, заправо скрива и нечија одговорност?
– Позивањем на тајност података о налету пилота прикривати вишегодишње проблеме ваздухопловства који су ионако добро познати страној и домаћој стручној јавности, најблаже речено, било је инфантилно. Али видели сте како је то узнемирило духове међу носиоцима система када је то представљено целокупној јавности. Зато је неопходно да се кредибилним јавним представљањем проблема врши притисак на доносиоце одлука да изналазе решења. То је питање од ширег друштвеног интереса а не само ствар професије и ентузијазма људи којима је стало до будућности нашег ваздухопловства.
Ремонти и опремање, те снабдевање и грађевински послови дугогодишња су ноћна мора система одбране и Војске Србије. То је табу тема коју нико не отвара! Ваљда због „виших“ интереса!?
На основу свих дешавања, најава о набавци летелица и НВО за РВ, а које никако да се реализују, стиче се утисак да је неко „решио“ да нам укине РВ и ПВО. Шта мислите о томе?
– Набавка 2 хеликоптера и ових 6 МиГ-29 представља само краткорочно, прелазно решење али се бојим да ће постати и коначно! Никако да јасно чујемо и још мање да видимо, шта је стратешко опредељење државе на том плану. Само демагогија.
Када сагледам обученост, старосну структуру пилота и одлив стручног кадра ВТС, имам велику дозу неспокоја. Зато осећам потребу да јасно нагласим: Крајње је време, док још увек имамо могућност селекције људства, да се крене у процес набавке једне нове ескадриле вишенаменског борбеног авиона, више није битно да ли је руског, западног кинеског или индијског, порекла! У противном, ваздухопловство ће се за неколико година угасити само од себе. Претешко је то бреме за водеће људе ваздухопловства и Војске, али и ненаднокнадива штета по одбрамбену моћ државе!
Република Србија је потписивањем низа међународних уговора у обавези да контролише и штити свој ваздушни простор и обезбеди неометани ток цивилног ваздушног саобраћаја. Та контрола се ослања на три, можемо рећи тежишне тачке. Прва су јединице ВОЈИН које путем радарске мреже прате дешавања у ваздуху изнад нас; за евентуално дејство по могућем „непријатељском“ објекту су задужене и јединице противваздухопловне одбране, али је треће компонента најбитнија, а то је ловачка авијација као средство „ер полисинга“ и идентификације летелице. У недостатку ловачких авиона, којима се ближи истек рока рада, да ли је могуће да неки други типови авиона преузму ту улогу?
– Користити било коју летелицу уместо имајућих ловачких авиона у нашим условима је чист авантуризам и импровизација која не може одговорити на прави начин задатку. Како због времена реакције, обучености посада и начина извршења задатака, тако и система оружја којима располажу.
1931546_130863760381_554213_nДруга ствар, међународни стандарди, правила и уговори на задацима контроле и заштите ВаП (Ваздушни простор) – („АIR Policing“), не препознају ракетне јединице. Оне не могу бити употребљаване изван дефинисаних забрањених зона и без јасне идентификације летелице и њених намера, што се врши искључиво пресретањем.
Дакле, ако уз радарску контролу и размену информација о ситуацији у ВаП у заштити неба нема наше авијације, мораће то обављати туђа. Без тога бићемо црна рупа на европском небу коју ће сви заобилазити, а то значи огроман губитак прихода од прелета! Хоће ли то држава дозволити? Видите како постоје веома јаки разлози за набавку нове ескадриле ВНБА (Вишенаменски борбени авион) и мимо интереса одбране државе!
У светлу ситуације у нашем РВ и ПВО, поставља се питање да ли у складу са бројем оперативних летелица, можда имамо вишак војних пилота? Налет који сте нпр. Ви имали, недостижан је за готово све пилоте, не рачунајћи евентуално појединце из хеликоптерских јединица, јер је ту ситуација унеколико боља. Шта мислите о обучености нашег летачког састава данас?
– Знате, тако гледати на тренутно стање броја летелица и пилота исто је као рећи: немамо довољно радних места можда имамо вишак становника!? Логика немамо–не треба нам, примењена у време Тадић–Давинићеве реформе, кадровски и стручно је избацилa из строја генерације искусних пилота што је трансфер знања и обуке готово у месту заковало!
Мало смо „живнули“ од 2009. године, али недовољно да се обезбеди потребни континуитет који ствара нови квалитет. Пре ступања на снагу измена Закона о Војсци 2012. године, превремено се пензионисао један број пилота који су требали бити носиоци обуке и командних дужности свих нивоа.
Тако је обука пилота углавном, сведена на одржавање тренаже у достигнутом степену стучно-борбене оспособљености (СБО). То за последицу има велику диспропорцију чинова и функције коју обављају наспрам категорије СБО коју имају, нарочито код пилота авиона.
И поред свега, мислим да уз добро командовање, још увек имамо довољно спремних и способних пилота за озбиљније ангажовање снага у наменским задацима.
На балканским просторима, највеће тензије постоје у односима наше земље и Републике Хрватске. Како гледате на чињеницу да је хрватско РВ „на поклон“ добило готово нове борбене хеликоптере?
– Када је реч о тим хеликоптерима, сигурно је да не постоји „бесплатна вечера.“ Ко не плати на мосту платиће на ћуприји! Обука, делови, борбени комплети, ремонти, посредници – све то може тај поклон довести у близину приче „о пити и тепсији“, како то на овим просторима обично бива. Но, не треба бити малициозан, поклоњеном коњу се у зубе не гледа!
Овде нам промиче једна много важнија ствар од овог поклона, а то је одлука Хрватске Војске и државе да своје ваздухопловство поставе на здраве ноге. Чињеницу да у њиховој перцепцији безбедносних изазова ми представљамо главну претњу не смемо занемарити. А ту је и Република Српска!
Могло би нас изненадити којешта још док се заносимо причама о својој моћи и парадама којекаквих недовршених пројеката. Не смемо се лишити моћи одвраћања! Сада се потреба за ескадрилом ВНБА намеће у много озбиљнијој форми.
Један сте од ретких људи из струке који је бескомпромисно указао на све недостатке који су довели до ванредног догађаја са смртним последицама и пада хеликоптера. Шта о томе можете рећи након ево више од 600 дана, јер за велики део јавности, та „прича“ још увек није завршена, иако је Суд „рекао своје“? Да ли мислите да је то део политичке ујудурме и злоупотребе војске у сврху пропаганде политичке врхушке?
– Дешавања око ангажовања хеликоптера показала су колико поступање супротно овлашћењима и одступање од професионалних правила, прописа и процедура, може имати тешке последице. А однос високих државних функционера према догађају остаће запамћен као несхватљиво дезавуисање јавности и урушавање система.
Захтеви за утврђивање одговорности превођени су као политички напади и покушај рушења Владе?! Та бескрупулозна замена теза потпуно је обесмислила жртвовање настрадалих за спас бебе и дубоко повредила породице настрадалих!
И најзад, волео бих да чујем имена и ставове ваздухопловних стручњака на које се Тужилаштво позивало у саопштењу које напросто вређа памет. Правда не станује овде, она је само небеска!
Ова трагедија остаће у историји записана као велика мрља на савести људи из система одбране, али и целог друштва.
Да ли је наша војска тренутно уређена тако да њоме управљају „прашинари“, који, стиче се утисак и немају баш много „осећаја“ за РВ и ПВО?
– Можда је то поједностављено гледање на ствар. Чињеница је да структура Генералштаба не одражава двовидовску организацију Војске и o томе сам говорио у интервјуу часопису Време 15. октобра 2015.године, па ваши читаоци тамо могу видети нека моја размишљања на ту тему.
Што се тиче третмана РВ и ПВО, понекада сам имао утисак да неки нису у стању да разлуче значај камиона, ашова и авиона за систем одбране, па отуда и неразумевање за потребе и специфичности обуке РВ и ПВО. Но, то је питање личне перцепције или фрустрације појединаца, а не став колега из бројнијег вида. Међу онима са којима сам сарађивао или које годинама познајем, ипак је много већи број сјајних људи и официра које изузетно поштујем, а који проблеме разумеју на прави начин.
Много већи проблем је што неки који носе плаву одору, минирају захтеве и иницијативе из Команде РВ и ПВО, било да се ради о техничким, кадровским или статусним питањима. Команда РВ и ПВО мора да то пресече…
Традиција и историја војног ваздухопловства и ваздухопловства уопште на нашим просторима је изузетно дуга, преко 100 година. По свим мерилима, од тих првих пионирских дана смо били раме уз раме са светом. И по ентузијастима (Сарић, Мерћеп, др Алексић) и институционално (Ваздухопловна команда 1912., школовање пилота, набавка авиона,…). Након Првог светског рата, једна девастирана и готово уништена земља у сваком погледу, успела је да створи респектабилну ваздухопловну индустрију. Слично се десило и после Другог светског рата. Како је могуће онда данас да спаднемо на овако ниске гране? Да ли је новац увек тај ограничавајући фактор, или је нешто друго посреди?
– Више нисам сигуран о чему се све ради, али мислим да новац није био кључни проблем. Проблем је било одређивање приоритета његове расподеле и дугогодишње сатирање државног буџета. Поремећен систем вредности, некомпетентност, дубока поларизација друштва и одсуство стратегијског промишљања о заштити националних интереса, не само да занемарују традицију него и будућност наше земље чине неизвесном.
Томе погодује одсуство воље или одлучности политичке елите да ради на успостави друштвеног поретка у коме су способност и квалитет кључни предуслови за позиционирање у институцијама система. У таквом стању ствари, историјске вредности и поштовање традиције на јавној сцени само су флоскуле политичког фолклора.
Који су уопште према Вашем мишљењу, домети „приватног капитала“?Видимо да фабрика „Сила“ у Краљеву бележи успехе у производњи лаких авиона. У последње време се прича по друштвеним мрежама да би наш једини Ваздухопловни Завод „Мома Станојловић“, могао опет да се из састава РВ и ПВО и статуса буџетског корисника, „преведе“ у доходовну установу. Да ли је онда, без обзира да ли је истина или не, једно од решења и приватизација или докапитализација те установе? Да ли мислите да би решење било да, а како су најавили, Руси отворе сервисни хеликоптерски центар у оквиру „Моме“, те тако отворе нове перспективе у пословању, док би део за ремонт НВО нашег РВ и ПВО био и даље под окриљем војске?
– Ми смо имали добру традицију у производњи авиона и апсолутно подржавам наставак тих трендова. Веома ми је драго што „Сила“ из Краљева остварује добре резултате на том плану. Тим пре што је Краљево град у коме сам живео дуго година и стекао велики број пријатеља.
ВЗ „Мома Станојловић“ садашњим могућностима некако задовољава потребе РВ и ПВО. У оваквом стању превести га у доходовну установу значило би његово нестајање. Све те приче око сервисног хеликоптерског центра и којешта другог, изгледају као списак жеља које немају утемељење у реалности. Бар не блиској.
Шта мислите, да ли авион „Ласта“ има перспективу? Рекло би се да се након испоруке РВ Ирака и нашем РВ, са производњом те летелице стало.
– Да ли због пословних, системских или проблема техничке израде, тек нешто око „Ласте“ је озбиљно запело. Каква је њена будућност незахвално је говорити, али после свега стати на пола пута са њеном производњом и даљим развојем, био би промашај без преседана!
А о Г-4? Летели сте и на њему. Својевремено је та летелица учествовала у избору за нови тренажни авиона америчке морнарице?
– Г-4 је одличан школско-борбени авион који је имао перспективу за ремонт и модернизацију нападно-навигацијским системима до нивоа прелазног типа за нови вишенаменски борбени авион. Време неумитно одмиче и то постаје још један недосањани сан авијације. Оно што ми радимо себи „бацањем“ људства и технике, не би поднеле ни много богатије земље.
Иначе, Г-4 је имао добру перспективу у својој класи на светском тржишту, а избором за тренажни авион морнарице САД, постао би значајан привредни замајац тадашње државе. Но, интереси комадања државе били су јачи од памети.
Можете ли нам нешто рећи о употреби авијације у В и ПВО Републике Српске? О „Рисовима са Врбаса“ и 92. Мешовитој авијацијској бригади – легендама борбе за Републику Српску!?
– В и ПВО Републике Српске је од самог формирања 1992. године имало значајну улогу у сукобима на простору БиХ. Са свим својим капацитетима било је значајна подршка јединицама ВРС, како борбеним дејствима, транспортом и заштити од напада из ВаП, тако и као велика психолошка подршка. То је нарочито дошло до изражаја у операцији пробијања коридора у Посавини. У том периоду, авијација и хеликоптери извели су велики број борбених дејстава, превожења снага и средстава и посебно евакуације рањеника.
В и ПВО је одржавало стратегијску равнотежу снага, што је посебно дошло до изражаја 1995. године након пада РСК и свеопште офанзиве Армије БиХ, ХВО и регуларних јединица Хрватске војске на Републику Српску. Тада се водила жестока битка за опстанак нашег народа у којој је авијација одиграла кључну улогу на заустављању офанзиве.
Авион Орао се показао као непремостива препрека непријатељским снагама на терену, иако су имале подршку дејствима НАТО авијације и крстарећих ракета. Имао сам част да у тим преломним данима учествујем у припреми и извршењу борбених задатака којима смо задавали непријатељу снажне ударце и ломили офанзиву. Припадници ваздухопловно–техничког састава томе су давали огромну подршку својим ангажовањем на припреми технике за дејства и умећем на отклањању кварова и оштећења на авионима.
На крају, желим истаћи да је В и ПВО у одбрани свог народа изгубило 89 припадника међу којим је 28 погинулих пилота и летача. Сви они заједно своје животе су уградили у границе Републике Српске.
На жалост, чак и у стручним круговима, о томе се овде мало зна или на то гледа као да се дешавало некоме другом, а не нашим колегама и делу истог народа!
Били сте командант 98. Авијацијског пука током НАТО агресије на нашу земљу. Широј јавности сте постали познати након Ваше чувене беседе пред стројем јединице тог 24-ог марта. Интервју је за портал „Патриот“, па шта за Вас значи бити патриота и уопште патриотизам?
– Патриотизмом, у општем смислу, сматрам искрену посвећеност у обављању грађанских обавеза и послова на начин који доприноси квалитету и напретку друштва и државе у свим сферама живота.
Бити патриота за нас војнике, уз све грађанске обавезе, значи одлучност у испуњењу заклетве коју смо дали своме народу и Отаџбини. И све то, по оној Лазаревој, не мерећи силу која нам прети већ светињу коју бранимо! То значи, увек бити тамо где је Отаџбина, јер њој све дугујемо и она памти, а не само тамо где је држава, јер она је хладна и заборавља!
Можете ли нешто рећи о борбеном ангажовању јединице коју сте водили током НАТО агресије на нашу земљу 1999. године?
– Јединица којом сам командовао, извршавала је задатке ваздухопловне ватрене подршке јединица КоВ. Након почетка агресије НАТО, већ с првим јутром, уследили су позиви за дејство по камповима, командним местима и борбеном распореду тзв. ОВК. Тиме смо постигли потпуно изненађење и унели пометњу међу терористичке саставе што су наше јединице на терену ефектно искористиле у извршењу својих задатака.
Начином извршења задатака, маневром и тактичким поступцима успели смо избећи дејства НАТО авијације по нашим групама у лету, иако су они имали апсолутну превласт у ВаП. И поред свакодневног бомбардовања аеродрома базирања јединице, извршили смо све задатке из фазе непосредне подршке пре него што су полетно-слетне стазе тешко оштећене. Ни то није јединицу потпуно избацило из употребе јер смо припремили алтернативне површине за полетање. За случај одсудне одбране. Није дошло до тога.
Припадници 98. лбап, „Тигрови“ и „Курјаци са Ушћа,“ поносно могу стати пред Милоша!
У првим данима НАТО агресије, погинуо је командант ескадриле у саставу пука којим сте командовали, потпуковник Живота Ђурић. Да ли нам можете нешто више рећи о томе?
– Потпуковник Живота Ђурић, Командант 241. лбае, погинуо је на извршењу борбеног задатка 25. марта у поподневним часовима. Дејством са земље оборен је после извршеног напада на објекат дејства у рејону Глоговца. Човек и пилот великог срца заувек је склопио своја крила на небу Космета и слетео у легенду!
Тај тешки ударац, изазвао је нешто код мојих момака на шта ћу бити поносан до краја живота! Подигао је борбени морал састава до те мере, да су сви пилоти желели на борбени лет, а група младих војника је тражила од мене да их упутим на Космет у борбу. Нисам подлегао емоцијама, умирио сам страсти, а посаде су одређиване искључиво у складу са проценом услова и оспособљењем пилота.
Уопште, према Вашем утиску, какво је било држање припадника нашег РВ и ПВО током тог периода?
– Припадници РВ И ПВО показали су изузетно висок степен професионалности, вештине и храбрости у извршењу задатака одбране. А били смо под непрекидним дејствима свим расположивим убојним средствима из арсенала НАТО пакта. Знао сам то још тада, али сам након анализа и посебно после преласка у вишу команду имао прилику да и кроз документа спознам истинску величину борбе наших ВОЈИН-оваца, Ракеташа и Пилота, као и осталих ваздухопловаца.
Посебно поштовање, као човек и борбени пилот, имам према колегама из 204. ловачког авијацијског пука који су са пуном свешћу о властитом жртвовању полетали на своје задатке. Зато свако искривљено гледање на то жртвовање сматрам пуцањем у леђа најбољим синовима српског народа и Отаџбине.
Такође, никоме не дајем за право да нас припаднике РВ и ПВО и Војске Југославије (Србије) назива губитницима ратова, јер ми смо своје задатке извршавали спремни да идемо до самог краја.
Изгубила је политика којој смо на време указивали са каквим изгледима улазимо у сукоб са најјачом светском силом у историји ратовања, без иједног савезника! На жалост, отели су нам земљу, страдао је народ!
Будућност ће једног дана измерити због чега је у прошлости нестајао српски народ на просторима РСК и Космета!!!
Чега се најрадије сећате из своје војничке и летачке каријере?
– Увек се радо сетим периода када сам почињао професионалну каријеру и оног духа који је владао међу пилотима и ваздухопловно-техничким саставом у 98. авијацијској бригади. Развијао сам се као пилот поред летачких асова и команданата какви су били Радислав Мориц, Драган Митровић, Станоје Ашковић, Миле Филиповић, Никола Дукић, Милоје Павловић и многи други.
Иза тога је период када сам као млад капетан примио команду над 241. лбае и после као мајор над 98. лбап.
Увек се са осмехом присетим догађаја са Командантом ВаК, генералом Радољубом Масићем. Одрађивање посла и поштовање нису изостајали, али је многима наш однос и смисао за хумор био необичан, посебно у најтежим тренуцима.
Има много лепих ствари које носи динамика овог посла, али би требало дана да се они испричају.
Који Вам је био најтежи тренутак у професионалној каријери?
– Наравно, као великом броју људи, најтежи тренуци везани су за ратове на простору бивше СФРЈ. Рат у БиХ однео ми је рођеног брата и велики број чланова фамилије, раселио породицу, други брат је био више од годину дана у логору. Понекад ми се чини да за моју породицу рат још није престао!
Водио сам јединицу и извршавао задатке носећи своју муку тако да се не примети у мом раду. Чинио сам све што је у мојој моћи и надлежности да се припремимо за најтеже услове и да сачувам људе.
А онда се десила погибија Животе Ђурића на небу Космета. Он је био мој пријатељи, сарадник и саборац у свим ратовима. Изговорити опроштајне речи на његовом гробу био је најтежи тренутак у мојој професионалној каријери. С душом сам се растајао а требало је показати командантску чврстину.
Мало је дана кад не помислим на њега и запитам се да ли је морало тако?! Недостаје ми Жика!
Иако сте на основу бенефицираног стажа (који за летаче износи 6 месеци) стекли услове за пензију, да ли мислите да сте још могли да дате себе нашој авијацији?
– Пензионисао сам се децембра месеца 2011. године, по личном захтеву. Када сам анализирао све иза себе и проценио шта долази испред мене, закључио сам да ја, са оваквим ставом и темпераментом, треба кацигу да одложим и препустим место другима.
Да сачувам здравље колико је то могуће и посветим се породици. То им неизмерно дугујем!
Показало се да ме процена није преварила.
Незаменљивих нема, а да ли је требало још да останем и шта би то значило за ваздухопловство, препуштам онима који су остали да цене?
Како проводите пензионерске дане? Летите ли можда рекреативно у неком аеро-клубу?
– Пријатељи су ме позивали да им се придружим у клупским активностима, али ја немам потребу поново проживљавати младост на тај начин и одлучио сам да одложену кацигу оставим у витрини. Повуче ме некада жеља. У ствари, то се дешава увек када видим моју омиљену „птичицу“ у лету. У сваком другом летењу себе видим као путника.
Повремено се бавим темама из ваздухопловне и војне области. Дневнике које сам водио лагано претачем у књиге, дружим се са пријатељима и тако без журбе.
Пре седам месеци рођена је Уна, моја унука која је унела велику радост и освежење у живот моје породице. Све су прилике да ме чека и деда – сервис. Радујем се томе.
Када би жеље и визије могле да се остваре, како би према некој Вашој требало да изгледа наше РВ и ПВО?
– Мишљења сам да РВ и ПВО у будућности треба организовати кроз садашњу бригадну (или пуковску) организацију; Ефективе ваздухопловства опремити са две ескадриле ВНБА, једном ескадрилом борбених хеликоптера, две транспортних хеликоптера различите намене и одељење транспортних авиона. Наравно, ту је и ескадрила за селекцију и школовање кадра.
Када је реч о ракетним и јединицама ВОЈИН, треба их опремити и организовати у складу са захтевима ракетних система за ПВД великог и средњег домета и захтевима савремених радарских средстава и потпуне контроле ВаП и прилаза Р. Србији. На који начин, то препуштам квалификованијима од мене за ту тему.
Да ли мислите да су припадници нашег вида адекватно материјално награђени за посао који обављају? Јасно је да плата увек може да буде већа, али колико нека материјална неизвесност може да утиче на стабилност припадника војске? Нерешено стамбено питање на првом месту!? Како пилота и официра, тако и још више подофицира са њиховим примањима?
– Ово је питање које најбоље илуструје поремећени систем вредности, али и показује однос државе према својој Војсци. И то је тренд од деведесетих година, уз изузетак периода од 2008. до краја 2013. године, само су образложења за срозавање радног и материјалног стандарда припадника Војске била мање или више несхватљива.
Професионална смо Војска чији се највећи део припадника годинама бори за голу егзистенцију радећи којекакве послове са стране да би обезбедили становање и прехранили породице. У ситуацију у којој су ионако неадекватне плате умањене, а износ дневнице подругљив (150 РСД-прим.аут.), све теже живе и високи официри, пилоти а да не говоримо о подофицирима или војницима. То не може остати без последица!
Порука за крај?
– Мојим ваздухопловцима желим да у здрављу издрже до бољег времена. Посебно им желим да поврате онај препознатљиви дух и шарм који је одувек красио ваздухопловце и да се држе заједно у вољи и невољи, јер они су једна породица!
Припадницима Војске желим све оно што и својим ваздухопловцима!
download-1Срето Малиновић је рођен у месту Орлице крај Травника 19. фебруара 1961. године. Одрастао је у Зеници. Завршио је Ваздухопловну војну Гимназију (ВВГ) у Мостару у 16. класи, као и Ваздухопловну војну академију (ВВА) у Задру у 33. класи. Службу је након завршене ВВА 1984. године започео у 98. Авијацијској Бригади у Скопљу, летевши на авиону Ј-21 а касније је преобучен за авион Ј-22 и Г-4.
Рат 1991. године дочекао је као командир авијацијског одељења, а након што је бригада пресељена на аеродром Лаћевци крај Краљева, постављен је за команданта ескадриле и био је један од најмлађих икад на тој дужности у дугој историји српског РВ.
Године 1996. завршио је Командно штабну школу (КШШ), после чега је постављен на дужност начелника органа за оперативне послове, а затим начелника штаба бригаде.
Крајем септембра 1998. године, постављен је за команданта 98. авијацијског пука, и на тој дужности је дочекао НАТО агресију на нашу земљу.
2001. године је постављен за начелника Одељења авијације у Команди Ваздухопловног Корпуса, а 2002. је завршио Генералштабно усавршавање у Школи Националне Одбране (ГШУ ШНО). 2005. године је постављен на дужност помоћника начелника Одељења за људске ресурсе у Команди ваздухопловства, а 2006. на место помоћника команданта РВ и ПВО за операције.
2009. године, постављен је на дужност заменика команданта РВ и ПВО Војске Србије и унапређен у чин бригадног генерала. Са те дужности је и по личном захтеву отишао у пензију.
У скоро три деценије службе, генерал Малиновић је једном превремено и два пута ванредно унапређиван, а одликован је 1991. и 1999. за показану храброст и огроман таленат у командовању у ратним условима. Био је и остао један од најкомплетнијих и најспособнијих команданата које је имала јуришна авијација у Србији.
У каријери је остварио око 1200 сати налета, а летео је на 5 различитих типова авиона. Носилац је Златног летачког знака и звања Инструктора летења.
ПАТРИОТ
|
