|
valter68 ::NASI DANI
Vladislav Petkovic Dis
Pesma napisana 1910. godine.
107. godina bez drustvenog napretka, tradicija bez premca.
Možemo i malo dalje, do Zmaja i 1871. godine. Nema promena kako god okreneš.
Pesma jednog najlojalnijeg građanina
Sve sam želje iščup'o,
pa čuvam zahvalnost;
crkva mi je dinastija,
molitva lojalnost.
Udrite me na muke,
stav'te me na probu,
spustite mi najcrnji
komadić u torbu;
metnite me gladnoga
da čuvam kordone, -
al' dopust'te jedino
- da mrzim špione!
Učiću se ćutanju,
da mi bude dika,
slobodu ću izbrisat
iz moga rečnika.
Vladaću se k'o da sam
u kom prošlom veku,
namignite, spaliću
svu biblioteku;
pogoreću Šilere,
Milje i Bajrone, -
al' dopust'te jedino
- da mrzim špione!
Ako j' dužnost građanska,
hraniću se travom,
naučiću klimati
prepokornom glavom,
i kurjuk ću oplesti,
k'o u mandarina,
i srkaću samo slast
zvaničnih novina.
Pobeći ću kad mi ko
spomene Prudone, -
al' dopust'te jedino
- da mrzim špione!
Za šampanjac veli se:
rđav primer daje,
kako lufta dobije,
stegu ne priznaje.
Kloniću se brižljivo
te francuske mode,
neću piti šampanjca,
pa ni same sode,
neću sesti ni za sto,
gde spazim sifone, -
al' dopust'te jedino
- da mrzim špione!
Nećete me videti
da se na što durim,
kad opazim nepravdu,
ja ću da zažmurim.
Od boga su zvanija,
od boga su vlasti,
pa baš da me oglobe,
neću nikom kaz'ti.
Kad bog hoće, i pravo j',
ber'te milione, -
al' dopust'te jedino
- da mrzim špione!
Kad ministri namignu,
leći ću da spavam,
a u snu ću šaptati:
"Ja se pokoravam!"
Dok ne reknu: "Ustani!"
donde ustat neću,
zapovede l' da umrem,
dobro, i umreću.
Ako falim, nemojte
davat mi pardone, -
al' dopust'te jedino
- da mrzim špione!
(1871)
|
