Ratni dnevnik(Godine rata i bede :1992-1999.g)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika
Nedelja 4.april 1999.godine
Mnogi lažni patriote- koji su našli interesa u tkzv JUL-u-jugoslovenkoj levici-komunista; bili veoma agresivni u predratnoj euforiji mitingovanja.
Kada su počele da padaju bombe , razbežali su se po selima sa svojim sinovima.
Jedan od njih je i profesor gimnazije, koji je našao interes da sina ubaci na plaćeno radno mesto partije.
I sam je postao “zverka” u opštini.
Preko raznih komisija za obrazovanje i kulture u opštini.

Interesantna je priča građena o velikom političkom bosu-za jablanički okrug, saveznog poslanika JUL-OVSKE oligarhije-mafijaško kriminalnog sistema sa komunistima iz prošlosti i socijalistima po partiskoj pripadnosti-a ne po ubeđenju.
Koji u ovim teškim trenutcima naroda umišlja sebe kao “velikog političara” i navodno “desne ruke” Slobodana Miloševića.
Taj umišljeni “velikan levice” neume da sklopi ni nekoliko rečenica u svom političkom vokabularu.
Politički je neobrazovan.
Trubi na sav glas da obezbedi 12 hiljada vojnika za rat na Kosovo sa ovog dela jablaničkog okruga Slobodanu Miloševićču.
Naravno tuđa deca da budu žrtve u bezumnom ratu protivu NATO alijanse.
Na drugoj strani njegov sin je posle prinudnog odlaska na Kosovu, pobegao sa Kosova-da bi dezertirao čitav vod sa ratišta.
Kažu da su ga vratili ponovo tamo.
Sada ga negde povukli van ratišta, da nebi vojska zbog njega bežala sa Kosova.

Ti i takvi lažni patriote-doveli su nas dovde gde se i nalazimo u ratu na Kosovo i za opstanak čitave nacije.
Telefonom se javio naš kumčić sa Kosova.
Gde mu je produžen vojni rok kao “dobrovoljcu”-a trebalo je da posle odsluženja redovnog roka bude vraćen kući, pa su ih “uveli kao dobrovoljce”.Takav su im “status” odredili u nsistemu ratovanja na Kosovu.
Telefonom se javio da imaju sve što im treba u hrani; da mu netreba novac i da spavaju po kućama.
Ovo dokazuje da se ipak profesionalno naša vojska odnosi prema vojnicima u ovim ratnim okolnostima.

U gradu kruže priče na račun drvnog kombinata „Besko“ i mašinske industrije „Miloš Dimanić“.
Čule su se glassine da se tamo proizvode drveni kundaci za puške i oklopi za tenkove-pa NATO nema račun da gađa ove fabrike jer ih više koštaju bombe i rakete nego li naše fabrike.

Narod, ko narod-naš mentalitet.
Uvek zna da se smeje i u strahu na svoj račun.
Čuo sam na j radijo Skoplje i radijo Glas Amerike; da je u Makedoniji prešlo preko 50 hiljada albanaca stanovništva, koji beže od bombardovanja i svih strahota rata.
Amerika i NATO prete i dalje zbog kako oni kažu humanitarne katastrofe.
Čuju se priče na radiju stranih stanica da izbeglice albanaca su dostigle cifru od 200 hiljada.
Opšta konfuzija vlada na Balkanu i u svetu.
Antiratne demonstracije protiv NATO se održavaju od strane naših srba u inostranstvu: Amerike, Evrope.
Interesantne su antiratne demonstracije makedonaca u Makedoniji, grka u Solunu i Atini, italijana u Rimu-kao glas razuma i bunta protiv bombardovanja u Jugoslaviji od strane NATO alijanse.

Zabeležiću i euforiju uspeha naših policajaca-posle mnogih akcija na Kosovu.
Čovek nezna u vreme pomešanosti tuge, razočarenja, bede, nemaštine, straha za opstanak, osećanja-trezveno ni da misli šta je uopšte dobro a šta loše.
Sve se to odigrava kao na filmskoj traci.

Živi se od danas do sutra.
Tako se nezna da li su naši vlasotinački policajci-junaci sa „Boja na Kosovu“ ili će biti tragičari još jednog srpskog poraza na Kosovu.
Poraza za sva vremena ili pobedi za sva vremena.
Jedan od njih, bliži rođak-poreklom sa planine, kao major –kažu ušao je sa svojom četom policajaca i sam uništio jedan bunker od više desetina albanaca-separatista ili kako se kaže u narodnom žargonu-albanskih terorista.

Dobio je kao “poklon” veliki crni mercedes a njegov drug policajac je dobio džip-
za pokazano junaštvo.
Sirenama su svirali ulicama grada, kao naši narodni junaci sa Kosova.
Narod je klicao junacima sa Kosova.
Tako se govorilo, tako i sve zapisjuem.
Ni sam nisam mogao-a da emotivno nereagujem.

Na drugoj strain se pojavljuju neke druge iracionalne emocije.
Pre neki dan na “rok koncertu” protiv rata u Beogradu-gledam na televiziji kako Vojislav Šešelj sa svojim sinčićem na ramenu se cinički smejao; kada su gorele dve zastave: Demokratske stranke i demokratske stranke socijalista Crne Gore (“Đinđić-Đukanović”).

Danas mnogi lešinari, partiska potrčkala -su puna jeftinih navodnih patriotskih govora:SRS, JUL,SPS.
Tako zloupotrebljavajući sva naše patriotska i nacionalna osećanja za njihove lične i paprtiske einterese.
Njih ko da nezanima dok na drugoj strain ljudi ginu svuda oko nas od bombi NATO alijanse.
Srpska posla.
Kao da još neće doći do “pročišćavanja” ili je to samo poslednja predstava naše sramne prošlosti.
Nedelja 4. april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Nedelja-ponedeljak 4-5 april 1999.godine
Dvanaesti dan bombardovanja.
Bila je teška noć.
Negde oko četiri sata uhutru, buka aviona nas je sve ptobudila.
Ljudi su izilazili masovno napolje u naselju; da gledaju avione.
Onako preplašeni i unezvereni čekali šta će se dogoditi.
Kažu da je iznad naših kuća, preletelo 15 aviona, a osećalo se kako se ponovo vraćaju posle bombardovanja Niša.
Čula se tutnjava od dotanice.
Prozori su lupali.
Nisam izilazio napolje.
Jedino moja porodica u komšiluku neizilazi napolje.
Ćerka je samo ustala da isključi struju na sklopku.

Supruga kaže da je po prvi put osetila jaki strah u stomaku.
Meni je bila mučnina . Neke teške crne misli su me obuzele.
Tog trentutka sam mislio na našu decu na Kosovu.
Ujutru sam video kako gori u plamenu naša duvanska industrija u Nišu.
Kako su oštećene škole, fakulteti i stambene zgrad.
Verovatno su gađali voijne objekte, koji su kažu spojen sa fabrikom duvana.

Mučna je to bila slika, kada sam gledao ruševine i plamen objekata Zemnua, na Zvezdari i srušeni most preko Ibra u Raškoj, kao i porušene škole i civilne zgrade.
Na osnovu informacija bombardovana je fabrika u Lučanu, zatim Kosovske Mitrovice, Prištine i Gnjilana, kao i Sombora.
Bombardovano je i skladište goriva u selo Leskovac, kod Gruže u Šumadiji.

Nisam mogao da odem radi formalnosti u školu, jer nisam mogao da ustanem zbog delovanja sedativa, koga sam popio kasno –a i zbog nespavanja i psihičkog umora. Kasnije sam doznao da su odredili formalna dežurstva-sklona jednoumlju iz prošlih vremena.
Pitam se koga li će u selo braniti nastavnici i učitelji u praznoj školskoj zgradi-bez oružja.
Kako bi samo bili živi štit i slušili nekome radi pozivanja na prošlost; koja se eto ponavlja u najgorem obliku.
Nije ni čudo što na mitinzima širom Srbije, se viore neke zastave sa starim obeležjima komunizma-dobro se vide kako su te zastave sa petokrakom tek sada napravljene, jer su potpuno nove.
Umesto da se prosvetna inteligencija angažuje u okviru civilne zaštite, kako bih se sačuvao duh naroda-oni će da navodno čuvaju gole zidine noću i danju-dok nam neinformisanost i preplašen narod preživljava ovde traume i nalazi se pred kolektivnom psihološko traumatskim posrnućem i smouništenjem.
Zar nije bilo potrebno da se obilaze sela, naselja u gradovima i daje moralna snaga narodu, da se izdrži ova kolektivna nesreća.
Oni koji su prizivali rat-poput ministra prosvete, pokazujući prva stakla granatiranja, sada su u mišjoj rupi.

Zabeležiću i veselu stranu života oko bombardovanja.
Tako jedan šeret planinskih gorštaka, koji je čekao atobus na stanicu za planinu-ovako je prokomentarisao ćud našeg naroda:
“kada sviraju sirene, mi bežimo i krijemo se po podrumima kuća, a kada počnu da lete avioni mi izilazimo iz podruma da ih gledamo kako prolaze i bacaju bombe”.

Ti avioni su postali opsesija ljudi.
Mnogi čim čuju neki zvuk, odmah gledaju ka prozoru ili trče na prozor.
U panici ljudi svašta rade.
Ovako je jedna žena tešila drugu ženu:
“sejo eto idu avioni, svi će da izginemo”-a druga će ovako:
”-aaaa ..sele”.
Izgoračenim očima buljila je prema prozoru, dok se druga udarala sa rukama u glavu i kolena-lelečući:
“izginuće moji...izginuće svi naši na Kosovo..”.
O stresovima dece i o majkama čiji se vojnici nalaze u vojsku ili dece i supruga čiji muževi se nalaze na ratištu Kosova-da ne pričamo.

Danas se održava miting u Vlasotincu u organizaciji partija na vlasti.
Neznam šta će i kako će dalje ići. Sve je neizvesno.
Sin je otišao za Beograd, kako bi doneo knjige da kući sprema ispite.
Oni su odloženi do daljnjeg.
Život je u neizvesnosti.
Živi se od danas do sutra.
Svako strepi da neće pasti neka bomba od strane NATO.
Nedelja-ponedeljak 4-5 april 1999.godine vlasotince Miroslav Mladenović

Dvanaestog dana bombardovanja-organizovan je antiratni miting u Vlasotince u organizaciji SPS opštine; na kome je prisustvovao Žika –Žmiga Stefanović, Presednik SPS Leskovca i načelnik jablaničkog okruga.
Prema priči prisutnih građana, sabrali su radnike od radnih mesta ih doveli na miting.
Sabrali ih njihovi direktori fabrika:Besko, Vlasinka, Miloš Dimanić-da prema “radnoj obavezi” budu na mitingu.
Pored radnika iz fabrika mitingu došli i prosvetni radnici predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja u opštini kao oragana uprave.
Svako se plašio te “radne obaveze” iz straha da se ne ostane bez radnog mesta.
Sam sadržaj Mitinga- pored pesama ratno patriotskog i rodoljubivog sadržaja; bilo i pleh muzike cigana trubača, kao i recitala.
Bilo je kazivanje junačkih pesama o kosovskom boju sa turcima-sada poznatog glumca Đoše(Bogoljub Mitić-Miza), koji je sada popularan u televiziskoj seriji „Porodično blago“.
Onda frazeološki govor Vojislava LJubenovića-presednika opštine Vlasotince i Žike Žmige, retko ko je uopšte i slušao; jer taj jezik mržnje, rata i ubijanja već je bezbroj puta ponavljan.
NJime se dozivala ratna i uopšte nacionalna nesreća od lažnih patriota i nemoralnih ljudi na vlasti u opštini, okrugu i republici.
Desetogodišnja beda, nemaština i strah za egzistenciju, potpuno je stvorilo nepoverenje prema ovim ljudima i niko im ama baš ništa i neveruje ni šta govore ni šta rade, pa se zato njihovi govori praznoslovlja uopšte i neslušaju i neuzimaju ozbiljno u obzir na njihovom značenju u ovim teškim ratnim okolnostima opstanka nacije.
Ljudi se čak smeju i teraju šale na račun takvih mitinga-bezobzira što im nije danas mnogo do šale.
Kako kažu radnice tekstilne struke; kako su im lepili na kaputima one “kružne mete”- antiratnog sadržaja.
Bilo je smeha od cigana koji su bili veoma bučni, jer kod njih postoji kolektivni strah, kao i strah svih ostalih koji su to samo ćutanjem pokazali sebe na mitingu.
Nasmejali su se na parole cigana ovakve sadržine:
“Klintone poručuju ti romi, da ćemo s konji doterati avioni”.

U toku večernjeg bombardovanja, negde oko pola deset uveče, iznad naših glava leteli su avioni NATO sa smrtonosnim bombama, koje su izručili u Leskovcu, Nišu, Aleksincu, Prokuplju, Krušumliji.
Svi smo izašli napolje da gledamo kako se hrabro bori naša protivavionska odbrana protiv velike sile.
Moral naše vojske u borbi protiv agresora-ohrabrio je narod da se manje plaši od te strahotne mašinerije ubijanja.
Po prvi put sam izašao napolje da gledam kako je protivavionskim sistemom naša odbrana otadžbine oborila dve rakete, koje su crvene boje i koje su eksplodirale u vazduhu.
Jaka detonacija bombardovanja Niša. Aleksinca, Prokuplja, Krušumlije-osetila se i kod nas u Vlasaotince .
Odjednom se osetilo jako strujanje vazduha, miris baruta i bubnjanje u daljini.
Prema zujanju aviona, kao da se osetilo da je neki avion bio pogođen.
U Aleksincu su pogođeni civilni objekti-zgrade.
Ima i mrtvih.
U Novom sadu je zapaljena rafinerija nafte, a bombardovano je i na Kosovo i Šumadiji. Pogođeni su releji u Kragujevcu i na Fruškoj Gori, tako da je prekinuta komunikacija preko televizije-u Šumadiji i Vojvodini.
Kod mene na televizoru je prestao program na svim kanalima državne televizije i TV Leskovac.
Samo imam programe na lokalnim opštinskim televizijama „Rosulja“ i „Vlasotince“-koja sa TV „Pink“-satelitskog programa; prenosi preko satelita programe televizije Srbije.
Izgelda da se u našoj zemlji i inostranstvu vodi pravi specijalni porpagandni rat.
Svako fabrikuje laži kako mu odgovaraju interesi, kako bi se stvorila slika ISTINE. Pročitao sam u nezavisnim novinama „Blic“ i „Danas“-kako je katolička crkva po prvi put stala na strani svoje posestrime pravoslavne crkve.
U Komentaru Vatikana i pape se kaže i ovako;
“Amerika protivu hrišćanstva”.
Bezumni rat protivu Jugoslavije napada i Iran.
Svi traže miroljubivo rešenje i političke pregovore o Kosovu.
Izgleda samo oni koji žele da isprobavaju novo naoružanje-avione, bombe; a sada čujemo i neke nove helikoptere sa raketama.zemlja-zemlja, žele se silom pokore svet.

Jedino pravo rešenje je da se Evropa ujedini i ona rešava pitanje Kosova i humanitarne katastrofe kako na Kosovu.
Tako evo možda i u samoj Srbiji odnosno Jugoslaviji.
NATO alijansa se mora raspasti-kao sila zla.
Treba se stvoriti ujedinjena demokratska i civilizovana Evropa,.
kao “sila” dobra- kako za sve nas; tako i za čitavu civilizaciju i opstanak na planeti.

Našeg običnog čoveka iritira fabrikovanje laži u svojoj sredini.
Tako dok smo gledali snimak na mitingu, ćerka je primetila da nije bilo “aplauza” kao znaka odobravanja posle svakog govora, pa su na televiziji puštali snimljeni material sa traka-kako bi se eto narod na televiziji uverio da ceo narod stoji uz rukovodstvo I Presednika Slobodana Miloševića.

koliko je to viće bedno i jadno-kada se i dalje u govorima ponavlja kao zadnja rečenicia:
“da nam živi Slobodan Milošević”.
Takvim praznoglavcima je stalo da se zadrži njihova vlast i moć; jer svi mafijaši u ovom bednom kraju su se skrivali iza Slobodana Miloževića-a sada i iza rata.

Dok sam kucao ovaj Dnevnik, negde oko jedanaest sati noću su prolazili avioni iznad naših glava prema Nišu.
Gde su se čule naše rakete i zujanje aviona.
Svi su preplašeno gledali prema nebu.
Ponedeljak 5.april 1999.godine Vlasotince Vlasotince Miroslav Mladenović


Ponedeljak-Utorak 5-6 april 1999.godine
Bio sam u utorak u osam sati biciklom u seosku školu.
Predhodno sam kupio novine nezavisne „Blic“-u kome se piše sve ono što se može čuti na državnoj televiziji.
Čitajući nezavisne novine „Danas“ i „Blic“-moglo se uvideti zajednički stav sa državnom televizijom-agresije NATO alijanse na našu zemlju.
Ovo je prvi put da se daju narodu iste informacije o istim događajima.
Izgleda kolektivna nesreća od rata i agresije NATO alijanse nas je ujedinila u pogledu istinitosti informisanja.
Kažu „Politika“ i „Ekspres“ se i dalje zanose ideološkom frazeologijom i romantišarsko iluzionističkom ideologijom prošlom ideologijom komunizma u najgorem mogućem obliku-preko Mirjane Marković i Slobodana Miloševića.
Smešno je izgovarati ocene, kako na državnoj televiziji, tako i raznoraznih intelektualaca kako kod nas tako i u svetu; kako je „politika Slobodana Miloševića“ ujedinila narod u jedinstvo odbrane zemlje od agresora NATO.

Narod nepodržava Slobodana Miloševića-jer se čak ni u Leskovcu, ni u Vlasotincu nije aplaudiralo i odobravalo prilikom izgovaranja njegovog imena i prezimena-niti državno-partisko rukovodstvo jednog mafijaško kriminalnog sistema.
Nego se narod ujedinio oko “kolektivne nesreće i kolektivnog straha“ od NATO bombardovanja i smrti od NATO bombi.
Jedino što je sigurno da se narod ujedinio oko kolektivne odbrane od tih razornih bombi i projektila raketa, koje ruše sve pred sobom.
Dobro je što su vojni sudovi odmah sankcionisali kriminalce i švercere, koji su se nadali da će se obogatiti na ratnom profiterstvu kao i za vreme ona dva predhodna rata u Hrvatskoj i Bosni.
To podiže moral u narodu.
To je u ovom trenutku veoma značajno za našu državu i naš narod da se sve izdrži. Ujutru kad sam biciklom otišao u školu, naišao sam na zatvorena vrata škole.
Mnogi bi da se “ponašaju” i žive u prošlosti.
Tako je i sa navodnim dežuranjem radnika škole-formalno, bez ikakvog značaja.
Šta će se “dežurtsvom” u školi čuvati drvenim tojagama; kada se iznad i danju i noću pojavljuju avioni.
Prosvetni radnici su trebali da svojim intelektom brane duh naroda.
Tako što bi se svako organizovano angažovao u selima i naseljima grada-mesnih zajednica; kako bi se ljudima saopštile prave informacije i pomogle ljudima da se neplaše i izdrže.
Tako bi se podizao moral, kako u narodu tako i u državi.
Same zgrade i objekte u selima i gradovima mora čuvati lica koja su naoružana vatrenim oružjem.
Dok sam išao pešice sa biciklom, uz uzbrdicu prema seoskoj osnovnoj školi vlasotinačkog pobrđa-nisam mogao a da nezapazim kako se sve počelo zeleniti.
Kako su se sitne (“divlje”) šljive -dženerike(drisne) rascvetale.
Pa takva sunčana svežina , lepota jutra; sa mirisima cvetova voćnjaka, daje posebnu snagu.
Nekako kao da se i neoseća da je rat.
Po poljima sam mogao da vidim kako se radi u polju.
Nekako u gradu postoji veća konfuzija života nego li na selo.
Izgleda da neće se skoro ući sa dnevnicima u učionicama.
Rad sa decom mi mnogo nedostaje.
Sve dok traje rat, škole sigurno neće raditi-tako je javnost informisao ministar prosvete.

Zabeležiću i da je moja supruga iz radoznalosti otišla na miting-kako bi se informisala o svojoj tekstilnoj fabrici .
Doznala je da je mazut dat vojsci-što su radnici pozdravili.
Ponedeljak-utorak 3-4. april 1999.godine vlasotince Miroslav Mladenović


Utorak-Sreda 6-7 april 1999.godine
Trinaesti dan bpmbardovanja.
Zabeležiću mnoga strahovanja ljudi-kako za svoje živote, tako i za svoju egzistenciju. Tako se mnoge stvari u vreme rata rade iz straha – a manje iz patriotizma i svesti.
Mnogi su išli na mitinge iz straha da neizgube posao-radno mesto u fabrikama.
Neznaju se uopšte čije su.
Jedan nevoljni direktor u strahu je ovako rekao radnicima:
“svi vi pođite na miting da vas kroz grad vide, pa posle otide kuda oćete.
Postoji veliki strah od javnog žigosanja je veliki.
U sredini se prepričava na najgori mogući način.
Formiranju se vojni ratni sudova i kazna.
Mnogi se plaše i na ono najgore.
Rat je brate, a u vremenu hulja, raznih ekstremista može čoveku svašta da se dogodi.

Tako u moje rodno planinsko selo-u vremenu onog prvog šoka od bombardovanja, mnogo je ljudi iz grada pobeglo u selo.
Neki nikada se nisu ni vraćali na svoje rodno ognjište.
Ali sada svi su pohitali nekada u davno zapuštenne kuće.
Naravno da je bilo teško deci zbog loših higijenskih uslova za normalan život.
Još veću težinu je bilo spremanje hrane za celu porodicu na ostarelim i zapuštenim šporetima na drva i zaraslim ognjištima sa odžakom na sredini „kuće“.

Mnogi su pobegli da ih nepozovu na vojnu vežbu-kraće u rat.
Kada se sve malo stišalo, počeli su polako da se vraćaju u grad.
Sva planinska i brdska sela u opštini su bila puna sa „izbeglicama“ rata.

Pričali su mi da je prilikom saopštavanja jednog mog polupismenog planinskog gorštaka-vrši se mobilizacija svih od 18.godina do 65.godina života.
Ko odbije ili ga nema na licu mesta, odmah ide na vojni sud po kratkom postupku.

Kažu ljudi-odmah se počelo vraćati u gradu i u planinu su samo opstajala deca i žene.
Iz naše sredine je otišlo oko dve hiljada boraca-vojnika i rezervista, da se bori za opstanak Kosova i opstanak Srbije i Jugoslavije.
Danas mnogi se ne slažu sa politikom slobodana Miloševića i rukovodstvom.

Nebrani se njegova politika i rukovodstvo-nego se brani kućni prag.
Brani se rodna kuća, u kojoj su nam koreni života.
Ta kuća počinje od Kosova, pa sve do Subotice i Podgorice.

Pre pola noći i u toku drugog dela noći, bilo je nekoliko bombardovanja i granatiranja. Imali smo uzbunu, izašli malo napolje da gledamo ispred kuće, kako se čuje detonacija negde u dubini prema Kosovu.
NATO aggressor je pogodio centar Prištine.
Kažu na radiju da ima i civilnih žrtava.
Druga dva bombardovanja preko NATO aviona smo osetili.
Bučno i jezivo je bilo kada se u toku sna ljudi iskakali iz kreveta i izilazili napolje.
Svi oni koji nemaju nikakva skloništa, a veći deo u gradu nema nikakva skloništa.

Moja supruga je samo izašla iz kreveta.
Malo poslušala ispred tarase kuće kako bučno lete avioni iznad naših glava.
Dok su ostali u komšiluku noć i svanuće proveli napolje ispred svojih kuća.
Deca nisu spavala, jer se ispred naše kuće ljudi mahom sakupljaju.
U kolektivnom strahu teže jedni prema drugima.
Sve se približava od rata i NATO bombi.

Čuo sam razgovor o pronalaženju jednog lokatora od strane seljanke u selo Jezdine kod Svođa.
U trenutku straha, skupljanja ljudi u vreme naleta aviona, napolju se ljudi često ispovedaju za razne stvari iz života.
Svako želi da mu se neki greh oprosti.
Kao da se ljudi boje onog sudnjeg dana.
U strahu se čuju izgovorene reči:”Nedaj bože od bombi i raketa, koje eto mogu da padnu svuda oko nas”.
Ljudi formirani na osnovama onog prošlog sistema-komunističkog jednoumlja; često radi svojih slabosti ili nesposobnosti-mahom teže izmišljaju tkz državnog neprijatelja ili izdajnika zemlje.

Ljudi su neinformisanosti ljudi.
Iznad naših glava se kreću sateliti Amerike.
Jedne večeri su ih kažu izbrojali ukupno četiri satelita.
Komentarišu se u komšiluku da snimaju sve što se događa na zemlji.
Po drugi put zapisujem da je neki Boge-Mrena; penzioner neke američke institucije za uništavanje podvodnih mina, postao „izdajnik“.
Kažu otkrio gde se nalazi rezervoar sa gorivom u selo Grabovnica, koji je nekoliko puta gađanod NATO bombi.
Sada je pogođena dovodna ili odvodna cev; nafta je izilazila iz rezervoara koji je negde pod zemljom.
Interesantne su priče tih običnih ljudi-polupismenih za društveno-politički život, sa niskim nivoom obrazovanja, kako raspredaju priče o hvatanju izdajnika i traženju „izdajnika“ među svojim narodom.
To mu dođe kao ostatak naše ideološke prošlosti.
Kažu da je taj Boge-Mrena kafanski čovek; bez porodice.
Čim primi penziju iz Amerike sve redom u kafanu čašćava.
U razgovoru sa sinom sam doznao da je on u sve ovo vreme nosio srpsku kapu; a na grudima nacionalno srpsko obeležje.
Što je uvek ispoljavao visoku nacionalnu svest o svojoj naciji-srpstva.
Mnoge hulje i neradnici-pre ovog rata šverceri, kriminalci; nebiraju način da se pokažu kao navodni patriote.
Mora čovek u ovom vremenu da bude razuman i pribran-kako bi se očuvao razum i prisebnost za mnoge nevolje koje su sada i koje će možda biti i još veće.
Lično čuvm svoj razum u navodnom dežuranju u školai.
Gde se ide dežurati iz tih razloga straha da se nedobije otkaz i izgubi radno mesto.

Pored Prištine bombardovano je ili raketirano: Niš,-kažu dvadeset projektila; Bor, fabrika u Lučanima, fabrika u Čačku, rafinerija nafte u Novom Sadu i aerodrum u Podgorici.
Ujutru sam išao biciklom u seosku školu.
Na vratima direktora škole sam zatekao spisak dežuranja u školi.
Mene nije bilo na spisku dežuranja, što se moglo protumačiti dvojako.
Sa moje strane taj formalizam samo prikriva lažni patriotizam i strah od same vlasti.
Preko rata i “patriotizma” može da se obračunava sa neistomišljenicima i svih onih koji kritikuju postojeću vlast.
Zbog tog nepostojanja moga imena i prezimena “na spisku dežurstva” u školi; u mojoj porodici je postojao veliki strah za egzistenciju i moj život.
Naročito taj strah je izražen kod supruge.
Bojeći se da me ponovo zbog mojih uverenja-protivnika ratova; ponovo neizbace iz škole -sa posla.
Prema mom uverenju je ovo loš način odbrane duha naroda.
Jer prosvetna inteligencija je trebalo da bude organizovana u jednom antiratnom organizovanom programu radi ublažavanja stresova kod dece i rodtelja.
Nažalost toga nema.
A i ukoliko bi dežurao i „čuvao“ objekat-zgradu škole sa „drvenom tojagom“-bilo bih besmisleno.
Jedino bi bilo celishodno čuvati školu sa oružjem po ratnim pravilima.
Naravno ako bi dežurao bez oružja, sigurno bih bio nam meti mnogih hulja, kriminalaca, švercera i vlastodržaca.
Onda bi se pružila ponovna prilika za osvetoljublje, što bi mi bio sigurno ugrožen život po ko zna koji put.
Slušali smo detonacije bombardovanja u Prištini i Nišu.
čule su se priče da u planinska I druga sela Vlasotinačke opštine:Doborviš, Šišava, Lomnica i svuda gde je “vladao” SPS I JUL-posle bombardovanja skladišta sa gorivom u selo Grabovnica, događalo se svašta.
Posle pogođenih rezervoara od strane NATO bombi, nafta je curila na sve strane.
Sa svih strana Leskovačkog i vlasotinačkog kraja išlo se traktorima, motorima I kamionima da se sakuplja u buradi.
Kažu da je od strane vojske bio naptavljen plan da se ta nafta putem bonova podeli seljacima za obradu zemlje,
Mežutim, nije bilo tako.
Odmah su se pojavili šverceri gorivom.
Tako u selo Donja Lomnica, pored same škole sela Šišave šverceri su držali naftu u burićima u stajama I pomoćnim zgradama.
Čuo sam kako je na jedno mesto buknuo plamen I zamalo da izgori cello selo.
Naravno u većini sela su u mesnium zajednicima delili bonove, a naftu švercovali za sebe i tako punili svoje džepove.

Naravno da su tako lokalni moćnici , šverceri , kriminalci i ratni profiteri- svi radili zajedno za očuvanje vlasti i za bogaćenje.
Eto tako su radili lažni patriote –nerodoljupci; zbog kojih pisac ovog dnevnika ima ovog trenutka velike probleme na poslu i životu sa porodicom.

Postavio sam tada pitanje kakav li je to patriotizam?
Na to se upitao i moj sin student-dok sam mu sa čuđenjem pričao o ponašanju bogatih preduzetnika-zidara i kojekakvih ratnih profitera iz onih predhodnih ratova.
Naravno da su vlast i žverceri u dogovoru sa vojskom tobože tu naftu hteli da podele besplatno seljacima-koja je isticala posle bombardovanja u selo Grabovnica.

Mnogi su se čudili kako baš da budu o tome obavešteni šverceri i oni iz valasti skloni švercu i korupciji-da tu naftu besplatno toče u burad i dobiju je od vojske.
Vojska je imala dobru nameru da se skloni ta naftna mrlja i pomognu besplatno seljaci, koji obrađuju zemlju-ali ta namera je zloupotrebljena.

Ništa neobično za pisca ovog dnevnika.
Taj prljavi sistem se oslanjao na takav socijalni sloj ljudi.
To je sloj ljudi bez karaktera-morala i bez ikakvih osećanja za druge ljude u nevolji oko sebe.
Oni samo teže ličnom bogaćenju materijalnih dobara; grade velike kuće velike, kupuju traktore, koje sigurno nemogu upotrebljavati kao pečalbari za poljoprivredu.
Zemlju su odavno napustili, kupuju luksuzna i velika kola kako bi bili na važnosti u sredini.
Istinska patriotska vlast u okrugu-nebi se borila iskjljućivo za sebe; nego za narod.
Onda bi postojale prave norme ponašanja i podele te nafte siromašnim seljacima, koji se istinski bave poljoprivredom.
Tako bi se istinski pomoglo proizvodnj hrane i odbrani zemlje na selo.

Kakvi su to Zombi-bezosećajni ljudi; pokazuju da ih sadašnja kolektivna nacionalna nesreća ama baš ništa neinteresuje.
A kamo li da daju ljudima oko sebe hranu za preživljavanje ili da pomažu na human način siromašne ljude ili one koji su stradali u ratu.
NJih ni škola ni kultura uopšte nezanimaju.

Taj tip ljudi su veoma agresivni i surevljivi kada im se „brkne u džep“.
Nažalost oni su okosnica sadašnje lokalne, okružne i republičke vlasti.
To je nesreća za sve nas, nesreća za Srbiju i Jugoslaviju.

Dok ovo pišem, danas u sredu, još traje vazdušna opasnost.
Sada se naš kraj danju avionima bombarduje --naročito oko podne.
Tako je veće uznemirenje kod radnika u fabrikama.
Oni se odmah puštaju kućama, pa je teško organizovati proizvodnju.
Kažu da je bombardovana mala varošica Grdelica kod Leskovca, u sinoćnom granatiranju pored Surdulice, Vranja i Leskovca-a to je tako blizu nas.
Pitaju me zašto se granatira jedno malo meštance.
Kažem da nisam pametan da dam odgovor.
Ovo je bezumlje.
Razaranju nikada kraja.
Možda će sada neka italijanska, ruska i nemačka diplomatija nešto da pokrenu.
Naši su u pogledu unakrsnih pravoslavnih praznika prekinuli sva borbena dejstva sa tkzv OVK-ali su primorani da se brane protivavionskim raketama od NATO aviona-raketa i bombi.

Izgleda da nam je vojska u škripcu sa komunikacijom i gorivom.
Sve su nam razrušili:puteve, želežničke pruge, mostove, skladišta goriva, fabrike, škole, pa i neke bolnice.
Teško čoveku pada kada pogleda potresne slike ruševina u Aleksincu.
U bombardovanju Dvanaestoro mrtvih.
Teško čoveko kada vidi slike ruševina kuća; unezverene i unesreće ljude, kako su im kuće srušene, kako plaču za svoje najbliže i za uništene domove.
Taj plač, taj jecaj mnogo boli.
Mi koji smo sa planinskih visova sišli u grad, znamo da kuće se prave čitav jedan život. To su ljudske tragedije.
Nezna se šta je teže gledati-porušene mostove, kuće, škole ili unesrećene i ranjene ljude bombama u bombardovanju NATO agresora na našu zemlju.

Često mi padne muka-da nekada neznam šta ću sa sobom od gneva i besa prema momstrumima ovog prokletog rata.
Sve nam nestaje-što se tiče hrane, a sada nam se pokvarila i ona poslednja ringla na električnom šporetu.
Nema ni gde kafu više da skuvamo, nego često moramo da je kuvamo u komšiluku. Doživljavamo velike stresove-meni to teško pada; imajući u obzir moje predhodno narušeno zdravlje iz onog prošlog vremena represije.
Utorak-sreda 4-5 april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


Sreda-četvrtak 7-8 april 1999.godine
Četrnaesti dan bombardovanja.
Noću su se čule detonacije I brijanje aviona.
Nismo izilazili napolje da slušamo i gledamo. Svi smo dobro spavali u porodici.
Ujutru smo čuli na radiju da je bombardovan centar Beograda-generalštab.
Tako se barem videlo na televiziskim stanicama.
Po prvi put noću je bombardovana i Ćuprija.
Ponovo se vrši bombardovanje kasarna, vojnih objekata, naftnih postrojenja-pa čak se bombarduju i civilni objekti.
Zvanična verzija bombardovanja NATO u Aleksincu su: 17 mrtvih civila, 16 privatno razorenih kuća i 3 stambene zgrade porušene-siromašnih rudara aleksinačkog rudnika.

U Prištini je bilo 10 poginula civila-među njima i tri devojčice.
Svi ginu-nema izbora od NATO bombi i projektila, bezobzira na naciju i veru.

Zabeležiću i žrtvu bombardovanja nato projektilima-male varošice Grdelica, gde je usled uzbuđenja od straha jedna osoba umrla, jer jue imal slabo srce.
Kažu da u prikupljanju podataka o kretanju letilica i lokatora najviše pomažu dva mlada planinska gorštaka iz moje rodno planinsko selo Predanča.
Koji koristeći dvogled i pogodnost osmatranja sa planinskog visa , na visini od 863 metara nadmorske visine i korišćenjem radijo stanice-daju obaveštenja od velike koristi za našu protivavionsku zaštitu.
Koja se veoma uspešno nosi na području Leskovca i okoline sa NATO raketama.
Ona je oborila više NATO projektila.

Priča se i o hraborosti za jedno ciganče iz okoline sela Grabovnice.
Koja je često bila meta napada NATO raketama zbog skladišta goriva.
Tako je to ciganče, “sokolovim okom”-sve redom obarao NATO-ve rakete.
To ciganče, malog je uzrasta, svega metar ipo, ali izgleda ima srce junačko i oko sokolovo.
Dosta se radovalo u ovom kraju I divilo njegovom junaštvu, kada su NATO_ve rakete bile obarane iznad sela Grabovnica.
uUovim teškim trenutcima rata- sve je to hrabrilo obične ljude-da se inadžiski i prkosom suprostave velikoj sili kakava je Amerika i NATO alijansa.
Mnogi psuju i često im na inadžiski način prkose po kojom sočnom srpskom psovkom ili rečima-“OPREM DOBRO NATO i Ameriko”.

Ljudi se često ljute na ruse.
Često se čuju ovakvi komentari:
“Zašto bre odmah nešalju te njihove rakete, da im pojebemo majku i poskidamo te Klintonove avione“.
Prkos i inat su takvi-da se često smišljaju i satirično šaljive pošalice i sprdačine na Klintonov račun.
Tako u vreme sadašnjih uskršnjih praznika-jedna baba u jedno planinsko selo je na ovakav način odvraćala svoje malo unuče da ne „cupka” uskršnja jaja:
“nema cupkanja, Klinton je jedno raketom strošio(polomio), pa više Klinton ne dava da se troše(lome) jaja.”

Jedan od vozača koji prevozi naše vojnike-rezreviste iz našeg jablaničkog kraja na Kosovo; zadivio se našoj mladoj vojsci kako se na znak uzbune veoma hladnokrvno i brzo pripremila za borbena dejstva.
To ljude hrabri da se sada svi redom odazivaju na pozive, bez manje straha-bezobzira na veliku moć sile.
U trenutku napada NATO aviona , od straha jedan ciganin je u autobusu ovako odvalio:
“majku vam srpsku, zar nemogaste da nađete manju silu, nego Ameriku, da se sa njom zakačite u ratu”.
Kažu da je posle straha od napada- sve u autobusu prasnulo u smeh.
Ujutru sam biciklom po lepom jutarnjem danu išao u školu.
Nema šta, dan lep- pravi prolećni.
Šljive i ostalo voće je u punom cvetu.
Svež vazduh, jutarnji prolećni dan.
Malo me osveži od svakodnevne napetosti.
Čim sam biciklom ušao u školsko dvorište-nekako me uhvatila jeza i muk.
Sve je pusto-nema osmeha dece i njihove graje.
Samo sam ušao u kancelariju i tužno se biciklom vratio kući.
Četvrtak 6 april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


Ćetvrtak-petak 8-9. april 1999.godine
Petnaesti-Šesnaesti dan bombardovanja.
izgleda dosta iscrpljujuće je voditi ovaj Dnevnik.
Dva puta preživljavati ove naše strahote i patnje, ubijanja i stradanja čitave nacije.
Moram da očuvam i ovaj zadnji ostatak moga zdravlja i života.
Moram se sačuvati za budućnost svoje porodice.
Razmišljam da prekinem iscrpljujuće svakodnevno pisanje dnevnika.
Nemogo sve to da pratim.
Brzo se odvijaju dramatično iscrpljujući rtani događaji.
Neprekidno bombardovanje NATO avionima, između sutona dva dana-između kasnog dela noći jednog dana, pa je zato ovaj šesnaesti dan bombardovanja NATO-označen, kao dan za događanja ćetvrtka i petka ove nedelje aprila meseca.

Sve je ovo tako iscrpljujuće.
Jutros nisam čak od bolova u stomaku mogao ni da ustanem, ni odem biciklom u školu-čisto radi formalnosti.
Osećam tegobe sa psihofizičke strane.
Nekako sve to pokušavam da ublažim mešavinom čajeva od: nane, kantariona, kičice, matičnjaka, žalfije, majčine dušice, hajdučke trave, šarplaninskog čaja.
Nekako brzo planem kada osetim nemoć ljudi koji su izloženi NATO bombi i raketa; kada osetim da se gine i preživljava strah.
Samo zato što su to obični i mali, nemoćni ljudi, da se preko njih ostvare mnogi nečiji strateški ciljevi na Kosovu, odnosno na Balkanu.

Osećam da je taj narod-albanaca, srba, muslimana, roma-samo sredstvo s kojima se igraju velike sile; s kojima se održava vlast-preko kojih će se ostvarivati ekonomski interesi.
Jer će u Americi i Evropi-onoj staroj; služiti kao jeftina radna snaga u jednom novom kolonojalnom svetu ropstva pod Američkom čizmom.
Biće to dobro i za autoritarne sisteme i dikatatore-da se silom reperesije odgovara na silu, što će se ovaj ljudski rod vraćati nazad-umesto napred u civilizaciski i humniji svet života.

Osećam da se te žrtve-klanja, ubijanja na obe strane; samo maše radi tkz humanitarne katasrofe.
Preko koje se ekonomski želi ovladati ovim našim delom sveta-putem sile.
To će biti kraj ljudskog, humanog života.
Videćemo kako će da se sve to odvija-kako u svetu, tako i kod nas.
Ovo je vreme kada se bivši profiteri, veoma lako prikazuju kao tobožnji patriote.
Jer sada ono što su opljačkali narod, sada daju tom istom narodu i vlasti.
Kako sada stvari stoje, nisam siguran šta će svega uopšte i doći u ovoj zaostaloj primitivnoj i birokratsko mafijaškoj sredini.

Poslao sam sina da mi kupi beli papir za kucanje na kucaćoj ručnoj mašini.
Naravno kod tih novopečenih bogataša-profitera; jer na drugom mestu u gradu ga i nema.
Iz nužde sam primoran na takav korak.
Kada se vratio iz grada-saopštio mi je svoje razočaranje.
Kako se sud prebacio u njegov podrum-tog profitera.
Što je bilo dobro upoređenje sa pripovetkom Laze Lazarevića-SVE ĆE TO NAROD POZLATITI; koja će da se “piše” izgleda i posle ovog prokletog rata.
Papir sam kupio pre rata za trideset para po komadu, a sada je četrdeset para po komadu.
Da se zaključiti da se navodna “strogoća” zakona i vojnih sudova, izgleda samo odnosi na te male sitne beznačajne kriminalce i profitere- a ovim krupnim ne fali ni dlaka sa glave.
Oni su uvek na vreme obavešteni-kada se treba roba sklanjati ako navodno naiđe neka inspekcija.

Krajem petnaestog i početkom šesnaestog dana bombardovanja od strane NATO alijanse-bombardovana je „Zastava“ u Kragujevcu, Jagodina, Valjevo, Smederevo i neki delovi Beograda.
Mahom se raketama gađalo u vojne objekte, benziska skladišta goriva-releji televizije Srbije.
Prema informacijama radija i televizije mrtvih nema, sem nekoliko lakše povređenih.

Otac je došao na pazarni dan-petak, kako bi obezbedio hranu za sebe i za kokoške.
Na selo sada mnogo više sada vlada strah od bombardovanja i samog rata-nego li u gradu.
Izgledao je sav preplašen, bojeći se svoje starosti u nemaštini pod staračkim danima, jer je to posledica iz onog II svetskog rata, čiji je bio učesnik i svedok međusobnog ubijanja-partizana i četnika, a i stradanja od bugara i nemaca.
Čak se i gomila hrana na selo, naročito brašno-kako kaže otac; pa kaže:” to će biti i za vas kada dođete u selo”.
Sigurno smatra da će ovaj rat trajati godinama.
Čovek u ovom trenutku nemože biti ni razuman ni pametan.
Šta će biti kada će se sve ovo ratno ludilo NATO sile završiti nad našom zemljom.

Često me moji u kući zadirkuju-kada se radujem papiru za kucanje, koji mi se kupi u ovo teško vreme besparice i nevolje.
Poljube u čelo, pa mi kažu:"sada ćeš biti miran, možeš da udaraš u tu mašinu za kucanje do mile volje”.
“Samo gledaš da mi negde odemo-pa iskoristiš trenitak za kucanje”-kažu mi često u smehu moji u kući.
Ovaj naš narod-po mentalitetu je prkosan, gnevan, nabusit-kraće rečeno inadžiski narod.
Koji ćesto u strahovima i nevoljama zna da se nasmeje i zabavi na sopstven račun. Smeh, šala, raznorazne podvale radi zabave-šaljivdžijea; uvek se u teškim trenucima teško pečalbarskog rada ili rada na njivi ili u planini bez egzistencije -dobro znao da se koristi kao sresdtvo odbrane od nedaća životnih nevolja.
Tako se smeh, šala I to na sopstven I tuđ račun-dobro koristi I u ovom prokletom ratu na Kosovu. To je način da se savlada strah od NATO bombi- duhovno i biološki opstane, da se sačuva zdrav razum i mentalno zdravlje.



Zabeležiću da tako stanovništvo samo održava zdrav duh-smišljanjem vedrih pošalica, a često i smišljanjem pozitivnih stvari u pogledu naših uspeha u samom ratu na obaranju aviona i raketa.
Naš mali čovek-tako teži da se duhom suprostavi velikoj sili i njenoj moći-bombi i raketa.
Zato je srpski čovek i narod jak-jer ima duh nepobedivosti iz njegove prošlosti.
To je narod koji je uvek bio žilav, pa je tako uvek znao da trpi i bori se za svoju slobodu-počev od turaka, pa do nemaca i bugara-pa sve do današnjeg dana protivu NATO bombi i raketa Amerike i Engleske, nemačke i Francuske....
Takav čovek je nepotkupljiv.
Slatko smo se uz ručak smejali-kako su naši seljaci prema Grdelici navodno uhvatili jednog crnca pilota, pa ga vilama i motikama prebili; kada je pokušao pištoljem da se brani.
Čak su ga i pitali kolika mu je plata-a on je odgovrio:”za jedan let dobijam 15 hiljada maraca”.
Dobro smo svi znali da je sve to izmišljeno-kako bi se narodu podigao moral u borbi protiv velike sile u ratu sa nama; ali smo ipak uživali u tome, kao da je to sve stvarno i bilo.
To je jedan od načina očuvanja duha naroda.


Koliko je sve ukonfuziji poremećenih vrednosti života-pokazuje i sakupljanje ljudi u crkvama i mitinzima; više iz kolektivnog straha i pomodrstva-nego li iz uverenja i veroispovesti.
U narodu se na podrugljiv način priča o lokalnom popu, koji je često puta i pijan kada služi u crkvi.
Kažu sveštenik bez znanja i ikakve širine duhovnosti.
Pre nekoliko dana na lazarevoj suboti-verskoj suboti, ovako lupao:
“... Lazar umreja, pa se usmrdeja, pa ga odjenput nema u sanduk, što bi rekli vaskrsnuja...“.
Prema rečima moga prijatelja i kolege-teologa, srpska pravoslavna crkva nema ni prave božje sluge.
U crkvi ulazi i krije sebe svaka hulja.

Čovek nemože da ostane miran a da se neuzbudi.
Kako ta naša profitersko mafijaška kriminalna politička vrhuška gura radnike-one koje je deset godina opljačkala, osirotila i obogatila, obogaljila i dovela u bedi života.
Koji su ostali bez plata i sigurnosti opstanka.
Na demagoški način ih navukla.
I dalje ih navlači da budu štit NATOVIH bombi i raketa.
Svaki miting antiratne kampanje se obavezno završava-živeo Slobodan milošević.
Da se gine, da se ratuje i mitinguje.sve radi opstanka Slobodana Miloševića i njegovog mafijaško kriminalnog režima, kao i opstanka ekstremista-ultranacionalista na vlasti.

Koliko će još biti proliveno krvi sirotinje, koliko li će biti razrušeni domovi-da se ovaj narod prestane pozivati na naše apokaliptične vođe smrti i života; biološkog opstanka –naših porodica i naše dece.
Ako je politika – veština mogućeg; onda je danas i pre togatrebala da bude uloga naše diplomatije, da spreči svojim razumom, znanjem i veštinom mudrosti vođenja naroda u pravcu mira i antirata i života bez prolivanja krvi.

Mučno je bilo posmatrati slike užasa i razaranja na Kosovu-grada Prištine; kako u razorenim kućama je bilo mrtvih i ranjenih.
Dok se na drugoj strain, dok je bilo sve u plamenu i ruševinama-neki pizdolizac, mali majušni aparatčik Slobodana Miloševića, navodno uznemiren sam “šeta” po ruševinama da pozira za televiziske kamere.
Kao eto i sam “učestvuje”u spasavanju ranjenih.
Kakav cinizam.
Kao da se čitava storija televiziske slike, razaranja sve radi samo radi njega-kao organa vlasti, za potrebe i moći Slobodana Miloševića.
Više se nisu ni pojavljivale slike iz Prištine.
Čitao sam u novinama da su izginule porodice albanaca, muslimana i srba.

Posmatrao sam na televiziji kako radnike „Zastave“ iz Kragujevca- bivši ministar Beko, navlači na “tanak led”; da svojim životima brane fabriku.
Tako što će izjavama o njihovom patriotizmu da snimaju za svet.

LJutito sam reagovao u gnevu i besu, kako oni koji su nam uništili fabrike i naš mživot za ove zadnje deset godine; tako mogu da manipulacijom “patriotskim i nacionalnim” osećanjima da odvedu sirotinju u smrt.
Naravno da tim takvim gadovima sigurno neće faliti ni dlaka sa glave.
Ta moja sumnja i briga za živote siromašnih radnika-obistinila se danas.
Prvo sam na radiju čuo da je fabrika „Zastava” u Kragujevcu noćas reketirana i da nema povređenih.
Da bi u jedan sat popodne mogao da vidim stravične slike na vestima televizije-fabrika potpuno srušena, a lekar je drhtavim glasom saopštio da je njih 120 radnika povređeno; a da su sedam osam prebačeni u teškom stanju nadalje hiruške intervencije-odjednom je prekinut izveštaj...
Znači da je bilo i mrtvih. muk u porodici.
Ništa nisamj mogao ni da jedem-za ručkom je vladala potpuna tišina.

Moji su čak i skrivali da među našim vojnicima-regrutima iz našeg kraja ima i prve žrtve-poginulih i ranjenih.
Naročito je tužno odjeknula vest da nam je jedan pilot teško ranjen, čiji su roditelji poreklom iz jednognašeg planinskog sela.
Kažu da su mu poginula šest njegova drugara vojnika.
Koliko glasina i dezinformacije zauzimaju važno mesto ratne propagande-to se moglo videti kako na početku rata, tako i u današnjem trenutku rata.
Svi lažu i nebiraju sredstva da se dođe do cilja-a žrtve su:srbi, albanci, romi i svi ostali koji su skloni manipulisanju i sejanju straha za sopstven život-kako bi se ostvarili određeni ciljevi interesa.

Dok čovek i njegova prava vrednost je na poslednjem mestu.
Pre neki dan sam pročitao u „Glasu“ da je presednik Hrvatske Franjo Tuđman-živ, a ovde ga odavno “sahranismo”.
Psihološki rat je najopasniji za običnog čoveka-njemu se korak po korak uništava život. Šta će biti i kojim putem će krenuti život-kako u sredini, državi, Balkanu i Evropi; to ćemo tek videti kada se otkriju sve karte ratovanja i podele interesnih sfera na Balkanu i Evropi.
To tek treba da sledi.
Proces samostalnosti i demokratizacije Evrope i Balkana je dug proces, čiji začetak tek treba da počne kako na Balkanu, tako i u Evropi.
Ali svaka balkanska i evropska zemlja se mora boriti protivu svih obkika ekstremizma, bilo u politici bilo u nacionalnim ideologijama; kao i protivu primitivizma i vandalizma.
Mora se gradi društvo na različitosti kultura; da se živi u toleranciji; duhu zajedništva, uzajamnog poverenja i razumevanja na različitostima života.
Nadajmo se da će ovo zlo-bombe i rakete; ostati iza nas, da će biti savladane ljudskim razumom.
Petak 9 april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Subota -nedelja 10-11 april 1999.godine
Sedamnaesti dan bombardovanja.
U jednom danu tri puta ostavljam mašinu za kucanje-završavam dnevnik i ponovo počinjem sa pisanjem.
Svaki ponešto donese-neku novost iz naroda.
Želeo sam da zapišem sve ono što sam čuo putem :“Glasa Amerike, glasa Rusije, državnog radija i televizije”.
Pokušavam da to sagledam kritički na svoj način.
Ono što se sumnja, ono što se želi, ono što se mašta, što se nada i ono zbog čega se strahuje i ono zbog čega je ovaj pusti rat počeo.
Nekada se beležilo u afektu besa i gneva, nekada u emocijama, nekada zdravim razumom.
Ali sve sam beležilo iskreno, otvoreno-nekada možda i beskompromisno.
Koliko će biti koristan zapis beleženja u Dnevniku-prosudiće neki drugi, koji će živeti u miru, slobodi, demokratiji, toleranciji i civilizovanije-bez divljaštva, varvarstva i represije na čoveka-na njegov život i sve oblike slobode.

Dok ovo pišem ispred kuće se tuguje.
Katkad i smeje, svojim strahovima od bombardovanja.
Tako u smehu , kažu da je ovo sedamnaesti dan kako se u komšiluku: i staro i mlado, žensko i muško-uopšte neskida sa sebe ni odeću ni obuću; ni danju ni noću.
Kada se čuju danju i noću avioni - detonacije od bombi i raketa; koje se duže vremena bacaju na :Leskovac, Surdulicu, Grdelicu, Vranje, Krušumliju, Prokuplje, Niš i na Kosovo.

Sve nas je potresla u gradu vest o prvim poginulim na frontu protiv NATO na Kosovu.
Poginuo je školski drug mog sina; a tek mu je 23.godina.
Bio je u cvetu mladosti.
Bratanac moga dobrog prijatelja i kolege.
Nema nam našeg buckastog dečaka-iz žkolskih dana, koji je često bio gostoljubivo bivao prihvaćen u našoj kući.
Družio se sa sinom u vreme srednjoškolskih dana.
To je surovost života.
Svih ovih šesnaest dana smo u velikoj napetosti u porodici.
Mnogo je naših bliskih iz uže i šire porodice-kao i mnogih naših prijatelja i poznanika, otišlo u rat na Kosovo.
Često se pitam da li smo mi sa juga Srbije; bogom dani da se žrtvujemo za “srpstvo”.
Da li to moraju samo deca siromašnog sloja stanovništva, onih sa najnižim nivoom obrazovanja i niskog nivoa političke pismenosti.

Danas negde posle podne, u vremenu kada je sin otišao da poslednji put isprati svoga školskog druga-na večni počinak; odjednom dok smo seli za ručkom, čula se jaka eksplozija.
Detonacija od bačene bombe iz aviona se čula miz NATO avioni prema Vranju. Supruga je istrčala napolje, ostavili smo ručak i napolju čuli odjek pucnja naše protivavionske odbrane-pa tek onda sirenu za vazdušnu opasnost.
Ljudi su nagađali da je pogođen most na južnoj Moravi-koga su predhodne večeri odbranile naše vojne protivavionske snage.
kod Grdelice su oborene te rakete, koje su bile namenjene uništavanju tog mosta na Južnoj Moravi; koji povezuje zapadnu i Istočnu Evropu.
Bože koliko li mržnje kod tih zlikovaca-često čujem reči gnevnih i preplašenih ljudi u mom komšiluku.
Koliko je gneva i besa, pa i straha bilo u očima moje supruge-kada se pomenulo bombardovanje tog mosta.
Koji povezuje nas Jug Srbije sa Makedonijom.
Konkretno vezuje živote naših porodica dveju nacija: srpske i makedonske: pošto mi je supruga makedonka.
Sigurno u iracionalnosti mišljenja moje supruge je bio podsvesni strah-prekida veza sa njenim korenom života i užom porodicom u Makedoniji.
Ćerka je bila nekako ovoga puta opuštenija, jer ona je još dete da tako nešto u sebi ima teško povezane misli o posledicama NATO bombardovanja-konkretno rušenja mostova života ljudi različitih vera i nacija.
Dobro sam znao u sebi šta je potreslo moju suprugu-pa sam nekim pošalicama hteo uz rručak da je malo oraspoložim.
Bila je zabrinuta i za našim sinom-jer u suludom vremenu, može svašta da se dogodi.

Prva žrtva rata na Kosovu je bila oplakana u prisustvu više hiljada vlasotinčana.
Da li će to biti i poslednja ovog suludog rata; bila je bojaznost svih onih koji su bili u povorci tuge i bola za izgubljenim sinom, bratom i mladim cvetom života ove naše napaćene, jadne, bedne Srbije.

Umesto da se mladi raduju životu-žene, udaju i decu rađaju; dolaze nam u crnim limenim mrtvačkim sanducima.
Bože, da li je to opšta srpska nesreća, koja nam se ponavlja još od vremena mnogih ratova iz prošlosti.
Koliko li će ostati i opstati u životu; da se bude normnalan i čitav za život.
Za mnoge nisu bila opomena ni “krvavi” Vukovar, ni “krvava” Bosna-a sada će biti i “krvavo” Kosovo.
NATO alijansa je prema američkim naučnicima Niksonovog instituta-Glas Amerike, izvršila agresiju na Jugoslaviju i prekršila sve međunarodne pravne norme u pogledu ujedinjenih nacija; pa čak i nije smela da nasilno vrši pritisak na potpis ugovora iz Rambujea-nasilnim putem.
Ali to izgleda uopšte neinteresuje kratkovide političare u Americi i Engleskoj.
Izgleda da samo sila se sili može suprostaviti-što je pogubno za opstanak ovog sveta.

Dok je Rusija preko presednika Jeljcina, davala miran ton prema NATO agresiji-da se neće mešati u rat i da će se zalagati da se to sve reši mirnim političkim sredstvima; NATO snage su na varvarski način bombardovali bombama i raketama naša naselja, škole, bolnice, mostove i vojne objekte.

Pa zar je neko lud da bezobzira na svoja ubeđenja-to mirno posmatra kako mu se ruši njegova zajednička kuća i ubijaju njegova braća i sestre.
Sigurno nije.
Svako je na svoj način ustao da brani svoj kućni prag-što je opšta odlika srpskog mentaliteta kroz vekovnu borbu za svoju nacionalnu slobodu.
To izgleda agresorima nije bilo poznato.
Što bi rekli Srbi: “malo su se zajebali u proračunu, da će se sa srbima lako izaći na kraj”- ta ogromna ratna mašinerija, koja je najača na svetu.
Svaki bi Srbin ovako dao odgovor.
Oni mogu da nas pobede bombama i raketama, ali nikada nemogu da nas pokore.
Taj borbeni duh slobodarstva-retko ko ima na Balkanu, pa i u Evropi.
To je snaga ovoga naroda, jer se on odjednom pretvara u narodnu vojsku, koja je toliko duhom velika da je retko ko mogao da je ikada pokori.
Velika ratna mašinerija NATO –svojim napadom na Jugoslaviju-Kosovo je bio povod. Samo je napravljena medveđa usluga za veliku tragediju uništenja albanskog naroda na Kosovu.
Moja saznanja-koja su na istinitim činjenicama očevidaca; mogu da tvrdim sada da je u suštini humanitarna katastrofa i uništenje-pokolj, najveći krivac Amerika i NATO zemlje Evrope na čelu sa Engleskom.
Velika je greška što je jedina meta bila naša vojska-a to je u suštini bio naš ceo narod, jer svako od nas, bezobzira na uverenje, ima po nekog na ratištu.
Tako ta zapadna civilizacija i demokartija; na koju smo se svi mi slobodnoumni ljudi kleli; odjednom je postala naš neprijatelj i ubica.
Nažalost protiv koje se moramo boriti na život i smrt.
Nijedan general, nijedan pukovnik, bilo koji starešina i vojnik; nikada moralno neće i nemože ni po nikakvom pravu odgovarati za pokolj i ubistva albanskog naroda-jer je pravi krivac Amerika i NATO.
Naravno kada se nađu na optuženičkoj klupi ti osioni generali i političari-tek možda onda mogu da se nađu na spisku protivu čovečnosti i zločinci-mnoge one paravojne jedinice Arkana i drugih kriminalaca, koji su pljačkali i klali i ubijali albansko stanovništvo.

Pošto je naša zemlja vodila odbrambeni rat-tako da nijedan vojnik, policajac, pa ni paravojna jedinica nemogu da odgovaraju nikome u međunarodnim krugovima-jer će svako odgovoriti da se borio u ime otadžbine i očuvanje svoje zemlje od agresije.
Znači Amerika i NATO su potpomogli da se Kosovo na neljudski i zverski način etnički očisti-
Pravi razuman Srbin nikada nebih to tako nešto odobrio.
Naravno I OVK-ekstremna vojna organizacija u albanskoj populaciji-samo je “pomogla” srpskim ekstremistima da dođu do punog izražaja.

Kosovo je izgleda u suštini bilo samo povod-podele i stvaranju jednog novog sveta; jer posle pretnje Amerike i NATO da će kopnenim snagama okupirati Jugoslaviju-odmah je oštro reagovala Rusija.
Tako što je okrenula rakete prema zemljama NATO agresorima Jugoslavije i javno saopštila da će braniti Jugoslaviju.
Čak u odbrani nacionalnih interesa, se pominjalo sklapanje saveza:Rusija, Belorusija i Jugoslavija.
Što bi na srpski žargon se reklo:”vuna kićo”.
Što će biti dobro za sve nas u Evropi-da više ne bude zavisna od Amerike.

U leskovcu uhvaćen špijun-bračni par, koji je postavljao lokatore na stambene zgrade i u području sela Sinkovce.
Kažu da im se reklama njihove poslastičare A.D vrtela na lokalnim televizijama u toku rata i pre toga, a da su odavali tajne francuskoj žpijunaži-preko rođaka u Francuskoj-za pet hiljada maraka po jednom lokatoru.
Jedan od njih je pokušao da beži i na licu mesta je ubijen.
Ovo zapisujem-šta se priča među običnim ljudima.

Moj kumašin je došao da nam se izvine što nam neće moći da donese “uskrsni kolač”-običaj, koji sam poštovao još od davnina.
Došao onako zabrinut sa unukom, jer je kumčić na Kosovu na ratištu-kome je produžen vojni rok, pa kao otac dvoje maloletne dece nije hteo da se deli sa ocem, da bi ga pustili iz vojske kao samohranog oca.
Nekako taj naš mali siromašni pečalbarski čovek-ima ponos, neželi da ga gaze zbog nekih koristi-kako sada čine mnoga deca bogataša i onih koji su na vlasti.
Jadao mi se moj kumašin-kako su iz njegove uže familije rodnog planinskog sela; njih osmoro otišlo da brani Kosovo, dok se mnogi izležavaju i pecaju ribe u reku Vlasinu.

Kaže mi kumašin;
“ nije pravo da se mi siromašni na Jugu Srbije borimo i ginemo za Srbiju-pa su čak otišla i po dva sina u našoj familiji ili po otac i sin iz jedne kuće-dok drugi se skrivaju iza bogatstvo ili iza vlasti”.

Nije ni čudo što su na sahrani poginulog vojnika-danas na sahrani; posle govora presednika opštine Vojislava Ljubenovića, neko od prisutnih iz očaja i besa ovako usred govora oproštaja odvalio:
“pederu jedan što ti nisi poslao tvoja dva sina na Kosovo, nego si došao da govoriš na tuđem grobu”.
Naravno da je na to bilo različitih reakcija.
Neki su ga korili zbog same smrti vojnika, dok su drugi odobravali takvo reagovanje rečima:
“ako mu sad nekaže, onda kada će da mu kaže, jer zbog ovakvih je naš Miško dao mladi život, da mlad i zelen leži u zemlju”.

Ovaj jadni neobrazovan, politički nepismen-vredan i marljiv narod, bio je dosada dobra „hrana” za manipulaciju i služio kao glasačka mašina onima koji su ga dobro iskoristili za svoju vlast ovih deset godina-a sada još uveli u rat.

Izgleda se sada prosvećuje i psuje sve redom po spisku-pa i Slobodana Miloševića, koji sigurno neće nikada imati više svoj vlastodržački pohod preko njihovih leđa.
Sada bi oni koji nisu smeli od straha da pomenu njihovo ime-često kroz šapat ga nazivaju rečima:
“ona svinja nas uvede u krvoproliće i rat, da nam decda ginu, pa kada nam deca izginu onda zašto će mi da živimo, sada kada sno nekako skrpili i napravili neku kućicu i izašli iz nekada bednog siromašnog seljačkog života”.

Svi očekuju da se što pre stane sa ubijanjem-da se prekine rat.
Ovaj narod u budućnosti-posle svih patnji, svih ratova; pa i ovog Kosovskog, dobro će znati da meri i odmeruje ko će mu voditi politiku i kome će davati glasove.
Verujem da neće više biti potrebno da mu se ukaže prava strana života, sloboda i demokratija.
Kakve li sam sve gluposti zapisivao u dnevniku.
Što će biti kao svedočenje jednog vremena, kada se nije moglo čuti prava informacija; pa su glasine, dezinformacije bile na pretek.
Sada čujem da je poznati albanski intelektualac Suroi-urednik lista „Koha ditore“ živ-da se nalazi u Tetovo u Makedoniji.
Tamo je prebegao sa Kosova.
Što mi je bilo drago, jer smo bili zajedno zagovornici demokratske opcije jugoslovenstva-kao članovi UJDI-ja(udruženje za demokratsku jugoslovensku ideju); jer je on ipak umereni intelektualac-albanac sa Kosova.
Koji kao živ može poslužiti dobro svome narodu-kao i svima nama da izađemo iz ovog ratnog ludila.

Kažu da su nam od pomoći radio amateri u Makedoniji; jer nam javljaju dolazak NATO aviona prema Srbiji.
U Tetovu su omladinci prebili NATO vojnika.
Kažu da je 88 NATO vojnika poslato u mrtvačkim sanducima iz Makedonije preko Grčke.
Posle pretnje Rusije sa raketama i pružanja pomoći Jugoslaviji-Nemačka i italija je povukla svoje vojnike.
Pre toga su pobegli norveški piloti.
Znači širi se antiratno raspoloženje u Evropi i svetu protivu NATO agresije na našu zemlju.
Zabeležiću-tačni zapis kazivanja moga kumašina koji je dugi niz godina kao majstor zidar radio za potrebe vojske u bivšoj Jugoslaviji:
“Verifikatori su postavili lokator na ventilatorsku cev, pa je NATO raketa bačena niz tu cev u sklonište vojnika u Krušumliji.
Tako je poginulo deset vojnika i major”.
Major je bio moj školski drug iz osnovne škole u planini iz susednog sela Borin Dol.

Naravno da sklonište nikada nebi bilo uništeno.
Prema kazivanju kumašina;-“ bila je debljina ploče i zidova puna tri metra-znači to su odali naše izdajice iz tog kraja ili pak oni koji su tada radili za potrebe vojske-a bilo ih je iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije”.
Od 29.marta na video traci snimam sve o ratu-kao dokument vremena.
Subota-nedelja 10-11 april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


-nastavak-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

Subota-nedelja-ponedeljak 10-11-12 april 1999.godine
Taman sam rešio da ostavim pisanje dnevnika.
Zbog previše trošenja energije,a i iz očaja da se malo priberem i smirim.
Trebalo je militi kako dalje živeti i organizovati sopstven i život u porodici.
Svi smo nekako na onoj ivici neizvesnosti; pomalo netrpeljivi jedni prema drugima.

Opet se u meni pojavi neka posebna snaga i inat zbog tolikog agresivnog napada aviona raketama i bombama-bačenih na moju zemlju, na moj narod i na moj koren života i postojanja. Nastavio sam da i dalje pišem dnevnik.

Izgleda loše vreme, uskršnji praznici pravoslavlja; nekako i ruska pretnja raketama NATO saveznicima u Evropi-uticalo je da subota i nedelja bude malo mirnija za građane u Jugoslaviji.
Prošlo je bez bombardovanja, izuzev Prištine-ali uveče u nedelju i posleponoćnim satima-ponedeljka.

Mnogo je razornih bombi i raketa bačeno n naše fabrike, našu vojsku-naš narod.
Po drugi put sagorela je „Zastava“ automobila u Kragujevcu-povređeno na desetine radnika.
Uništena fabrika „14 oktobar“ u Kruševcu, uništena skladišta goriva i gađana postrojenja naftne industrije u Pančevu i Novom Sadu, uništen deo autoputa Krušumlija-Podujevo.
Tamo ima i mrtvih-
Razoreno dosta stambenog naselja u Prištini.
Evo danas u ponedeljak-kada sam odlučio da ponovo povremeno beležim događaje iz rata i oko rata-čule su se dve jake detonacije, koje su mnoge isterale iz svojih kuća. Posle ručka, čuli smo da je gađan most na južnoj Moravi i pruga-baš u vremenu kada je prolazio voz preko pruge.
U porodici je nastao tajac.
Čule su se reči supruge:
“sada nemožemo više za Makedoniju”.
Taj most je naša veza sa životom njene porodice u Makedoniji.

Opisaću večernja noćna bežanja ljudi u nedelju uveče; kada su proletela tri aviona iznad naših glava.
Sve je sijalo od vatrometa naše protivavionske odbrane.
Unakrsna vatra topova i naših raketa trajala je skoro pola sata, kako bi se rasterali avioni-što je bilo uspelo.
Dok smo napolje svi u mraku gledali-sve je bilo tako jezivo i podsećalo je na neke ratne filmove koje smo nekada u detinjstvu gledali u bioskopima.

Mnogi su glasno navijali za naše:
„eno pogodi raketu, eno pada..., sada, sad, majku im fašističku, Klintone dušu nam pojede, da straujemo za našu decu na Kosovo, pust ostal ovaj rat, k’d će da se završi...“-

Čule su se reči u mraku mnogih majki, očeva i drugih.
Naravno da je bilo i smeha od strane dece, koja su gledajući crveni bljesak na nebu-ćesto uzvikivala:
“uuuaaa, bravo naši,..“.

Bilo je panike i straha; ali i idiota-zombia-bezosećajnih ljudi.
Koji su jakim svetlima, kolima bežali prema brdima-ermisleći za sve nask oji tu ostajemo i nemamo gde da pobegnemo.
Taj tip ljudi su samosebični-pohlepni i nemisle za tuđe živote.
Neki su čak išli i natočili po hiljadu litara goriva-nafte, posle pogođenog benziskog vojnog skladišta u selo velika Grabovnica kod Leskovca-naravno besplatno.

Čuo sam ovakav komentar;
“kada sirene označuju opasnost I gorivo deli; uzima besplatno nafta, onda ih nije strah.
Što neko reče-to je pohlepa za bogatstvom, koje utiče da se strah izgubi”.
Kada počnu da se pojavljuju avioni i kada se javlja na televiziji o obaranju NATO aviona od naše vojske-onda počne da se prvo javlja strah; a onda da se traži koliko su oboreni i da se navija za nas.
Taj radost i zanos-da se savlada mnogo jači neprijatelj; kod malog čoveka daje snagu da se bori i da se izdrži ovo teško vreme života.
Da se savlada veliki strah od bombi.
Da se strah potpuno pobedi, jer se sa njima svakodnevno živi.

Bio sam malo bezobrazan-pa sam prilikom prolaza aviona i borbe naših raketnih snaga-u mraku ispred kuće uzviknuo:
“eno naši ga oboriše”
Moja supruga je istrčala bosa preko vrata, sva uzrujana; bezglavno je jurnula prema drvenoj kapiji od taraba.
Onako u mraku uzviknula:
“kamo da gi vidim”.
Tri puta do svanuća su avioni preletali naš vazdušni proctor.
Niko izgleda nije mogao noću ni da spava kako valja.
Mnogi su tako obučeni ležali u krevetu-potpuno budni, da ako nedaj bože dođe do bombardovanja da se što brže ide u bežaniju ka brdima.

Evo dok ovo pišem negde posle podne, javili su mi u sobi da je javljeno na televiziji; da su rakete pogodile voz na mostu reke Južne Morave-kod Grdelice.
Nastala je strava ispred ulaza u grdeličku klisuru.
Ima mrtvih i povređenih. Nastao je u porodici muk – od takvog užasa.
Dok ovo pišem hvata me neka muka.
Postao sam nem.
Teško čak i rečenice sklapam.
Pokušavam da se priberem i shvatim razumno.
Ovo je rat u kome se gine, nebiraju se sredstva, da se dođe do cilja.

Pokušavam da zapišem i vedriju stranu života ovog užasnog rata.
Tako juče dok su cigančići išči ulicama od kuće do kuće-na uskrs, hrišćanski praznik pravoslavaca, pevali i svirali za neko crveno jaje i koji dinar.
Naša komšika ih je zamolila da joj ovako otpevaju:
„Klintone bog te ubijo, Olbrajt mrak te pojeo, Slobodane bog te čuvao-ti ni daješ slobodu”.
Na to su cigančeta trubači ovako zapevala:
“Slobodane izdajice, bog te ubijo”.
Na to će naša komšika ljutito:
“prekinite, nema crvena jajca, nema pare...”.
Naravno da je ta komšika nepismena, a straija žena iz nplanine doseljena u grad-koja u komšiluku stvara najviše paniku prilikom napada NATO i prolaza aviona i bombardovanja.

Zabeležiću da je njena cela familija –preko njenog supruga, švrsto privržena Slobodanu Miloševiću.
Tako iz njihove familije sela jedna žena je glavna kuvarica kod Slobodana Miloševića-u njegovoj porodici.
Kažu da je ta porodica bila u službi kod Slobodana Miloševića- a i bila i u službi kod Tita u predhodnom sistemu.
Taj naš mali polupismeni čovek-služi verno kao pas svojim gospodarima.

Tim ljudima je dovoljan hleb i kuća- a ostalo što se tiče: škola,obrazovanje i kutura –nadgradnja; njih ama baš uopšte nezanima.
Oni žive život životinja.
Jedu, piju i produžuju vrstu.
Takvi su danas u službi velikog srpskog diktatora-a to potvrđuje i da je onaj golira Senta iz selo Mačkatice kod Surdulice-na našoj strani Juga Srbije.
Narod nam je toliko prost-pa je zato i silna država; jer se silom može njime lako vladati.
Kažu da je u to selo taj Senta-koji je sigurno „završio“ i fakultet, skrivao sina Marka Slobodana Miloševića-našeg diktatora.
Evo sada čujem komentar-kako se neki kapetan naše vojske čudio ovako:
“Koliko li je to Vlasotince kada iz njega na Kosovu ima 2 600 dobrovoljaca”.

Naravno da je taj kapetan bio obmanjen.
To nisu dobrovoljci, nego redovni sastav naše vojske-rezervista, koje su lažno predstavljeni našoj vojsci.
Jer su ih prvo pretnjom-zatvora, jureći ih pozivima, oterali na Kosovo.
Da bi kada su polazili, posle vojne pripreme, svima podelili vojne bukvice-tretirajući ih kao dobrovoljce.
Ista “priča” kao i u ono vreme rata na Vukovar-prilikom raspada Jugoslavije.

Čuo sam informacije da se preko one druge strane ratovanja-pominje nedostatak broja vojnika; kao zamena od premorenosti i iscrpljenosti.
Da su se tražili dobrovoljce u Srpskoj Krajini.
Svakodnevno se čuje pozivanje na radio Leskovac-da se vrate vojnici koji su bili otpušteni; ukazuje se poslušnost, odlaska u rat radi Slobodana Miloševića.

Mnogi beže i kriju se van našeg prokletog Juga Srbije.
Jer oni će odležati pet do šest godina, a naša deca siromašnih i nepismenih radnika i seljaka će biti zanavek u zemlju.
Dok će oni i njjihova deca “lajati” na mitinzima širom zemlje o antiratu-indirekno pokrećući nacionalnu mržnju i nacionalističku histeriju-da neko drugi gine za Kosovo i njihove zadnjice-fotelje i vlast..
Nemožeš da ostaneš miran-gledaš partiske propagande lažnih patriota u takozvanoj levici: socijalista i JUL-a.

Ni jedni ni drugi- ama nemaju nikakve veze ni sa socijalističkim ili komunističkim idejama.
Sve su nam istrošili-sad troše i naše živote.
Ono zadnje što nam je ostalo.
Bio sam jako uznemiren i gnevan kada sam čuo da je sinoć ubijen ispred svoje kuće Slavko Ćuruvija-vlasnik i urednik nezavisnog lista „Dnevni telegraf“ i „Evropljanina“.

Predhodno na televiziji je bila hajka na njega preko Mirjane Marković i jugoslovenske levice.
Naravno preko telebvizije I štampe je trajala hajka da je NATO plaćenik i “narodni izdajica”; da ga treba ubiti-što su i učinili.

Čuo sam preko strana sredstva informisanja-Zagreba, dopisnika iz Beograda, kako su dvojica iz vatrenog oružja ubili Slavka, a njegovu ženu ranili; koja je smogla snage da obavesti policiju.
Ovo naručeno ubistvo-na slobodu različitosti mišljenja; znači da se crno piše ovoj Srbiji.
Evo dok sada pišem ove rečenice-slušam na televiziji kako se sklapa trojni savez:-Rusija, Belorusija i Jugoslavija-u saveznoj nepostojećoj skupštini SR Jugoslavije-Sloboslavije.
Čovek više nezna čemu i kome da veruje.
Sada se tri diktatora:Slobodan Milošević, diktator iz Belorusije i sadam Husein iz Iraka-biti naše srpsko-rusko-muslimanska nesreća.
Ponedeljak 12 april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović




Ponedeljak-utorak: 12-13 april 1999.godine
U toku večeri gledali smo na lokalnoj televiziji stravične slike užasa-sagorelih i ugljenisanih tela u pogođenom vozu na Južnoj Moravi kod Grdelice.
Dva vagona pogođena i zapaljena; u vreme prolaza preko mosta na Južnoj Moravi-Bistrički most, kod varošice Grdelica-nadomak Leskovca.
A iznad je i Sarajevski most pogođen, za prelaz drumskih vozila glavnog autoputa prema Skoplju.
Bilo je različitog ispoljavanja-osude ovog varvarskog čina prema nedužnim ljudima.
Na svakom koraku čuje se srdžba, psovka-strah i zabrinutost; kada će se ovo ratno ludilo da se završi.

Odluka skupštine SR Jugoslavije u pristupu savezu sa Rusijom i Belorusijom-komentariše se na različite načine.
Mnogi su to radosno propratili kao nadu da će se nekako zaustaviti ova ratna maišenerija NATO u uništavanju ljudskih života i naših materijalnih dobara .
Neki su bili sa rezervom.
Kod običnih ljudi se tumači „ruska“ čizma na različite načine.
Misli se na “čvrstorukaše”.
Neki kažu da to teško može doneti dobro ovom napaćenom narodu.
Mnogi se pitaju kako i ko će nam pomoći da se sve ovo izgradi i dovede ova država i privreda u normalu.
Ima i tumačenja da nam je ovo jedini izlaz iz ove bezizlane situacije-kada je nemoguće se boriti protivu velike sile kakava je NATO –na čelu sa Amerijom.
Možda je to i nek dobra ideja vizije u ravnoteži života na planeti-kažu neki odmereno. Neki to gledaju sa nekom skepsom, da se neupropasti od istih onih koji su upropastili ovu zemlju za ovih deset godina.
Neki kažu da nije to samo neka obična manipulacija u očuvanju vlasti vlastodržaca i dikatora Slobodana Miloševića.

Bilo kako bilo-sada se samo čeka šta će da se dogovore velike sile Amerika i Rusija o podeli sfera uticaja na Balkan i Evropu-da bi se prekunulo bombardovanje NATO. Teško je u ovom vremenu napetosti i neizvesnosti.
Gde se život zasniva na strahu.
Nemože se razumno tumačiti, kada čovek nema ama baš nikada potpune informacije šta se to uopšte dešava.

Sada mali čovek juga Srbije samo gleda u nebo-kada svakodnevno proleću avioni i strepi da neka bomba baš njega nepogodi.
Ljudi često slušaju vesti preko državne televizije-isključivo što žele da čuju ono što im je na srcu i duši-ali zato izbegavaju da slušaju ono što im negodi.
Sada su i informacije u službi propagande-bilo kod nas, bilo kod agresora.
Nekada se često služe u funkciji određenih vlastodržaca-kako kod nas tako i kod NATO alijanse.
Tamo kod njih naše ljudske žrtve-su samo kao uzgred „promašeni“ ciljevi bombardovanja.
Glavno sredstvo propagande tih bombi na naše glave, su izbeglice albanaca-koje su samo podstakli svojom nepromišljenom politikom-bombardovanja; da se potpuno rasele i da podtanu samo brojke i figure.
To je samo kako neki kažu igranje pokera velikih sila.
A kod nas se nejavljaju prave informacije o žrtvama vojske i policije.

Jedino se saopštavaju razaranja fabrika, civilnih stambenih naselja i civilnih žrtava-ali samo u brojkama.
Tako se često i neki podaci izmišljaju kako bi se u propagandi postigao efekat.
Smišljaju se i dovode pred kamere “lojalni albanci” vlastima u Prištini; a prećutkuje se da se na stotinama hiljada albanaca nalaze u rasulu po planinama.
Naravno za običnog razumnog čoveka-to je sve haos i bezumlje uništavanja.
Razuman čovek više nezna ni kako da se ponaša.
Da li smo mi Srbi i aAbanci samo male sitne figure velikih sila-kao žrtve nesrećnih okolnosti ovoga veka-uskoro će se brzo saznati.
Na radio stanicama stranih zemalja na srpskom jeziku se čuju razne informacije-u pogledu padanja morala u našoj vojsci i indikacije bunta.

Kod nas se svakodnevno odvode rezervisti na Kosovu.
Da naša vojska nije spremna za ovaj rat-pokazuje činjenice da čak nema ni obuću ni odeću kako valjaju; pa neki čak ratuju i u farmerkama, pa se čak nose i kape sa petokrakama-iz starih vremena su ostala odela.
A kako pričaju Leskovac je pun vojske-opšta mobilizacija.

Da li u drugidm delovima Srbije mnogi se neodazivaju na pozive-te je ovoliko regrutaovanih rezervista za Kosovo.
Kažu da je Slobodanu Miloševiću obećano:
“oni koji su bežali u prvim trenutcima rata, čiji sinovi nisu na Kosovu-da će biti onoliko vojnika-samo žive sile, koliko zatreba Slobodanu Miloševiću”.

Mnogi u gradu psuju dilere i te takve na vlasti-koji se sada zabavljaju u gradu; dok njihova deca se nenalaze na Kosovu, kao siromašnim radnicima i seljacima.
ONI su osioni i opasni za obične ljude-različitosti mišljenja.
Na sahrani jednog ratnika su se čuli različiti komentari.

Vojslav Ljubenović, presednikaopštine Vlasotince-odmah posle govora, naredio da se traži onaj onaj hrabri i odvažni građanin koji je u besu i gnevu na sahrani prilikom izgovaranja lažnih patriotskih rečenica-presednika Ljubenovića-vaš sin je poginuo braneći čast i zemlju-odvalio:
“pederu jedan što ti nisi dao da tvoji sinovi idu i ginu na Kosovu”.

Jer kažu da ihje dobro sačuvao da uopšte neidu ni u vojsku a kamo li na Kosovo.
Ovaj narod dobro zna šta je patriotizam-šta je rodoljublje, šta je poštenje, čast i otadžbina.
Dobro zna ko je u ovoj sredini častan i pošten čovek-koji će istinski govoriti ono što misli i oseća; ono što radi u životu-ali hulje i lažne patriote nemože da trpi-koji sa dilerima i kriminalcima mafijaškog sistema drže čitav narod u strahu.

Taj strah je ovladao i u mojoj porodici-kada su čuli za ubistvo urednika i vlasnika „Dnevnog telegrafa“ Slavka Ćuruvije-nekada urednika lista „Borba“-koji je zbog svoje slobode mišljenja, suprostavljajući se diktatoru za jednu novu demokrastku i slobodnu Srbiju.
Zato su odmah emotivno-zabrinuto sa strahom me odmah upozorili da nepišem više nigde.
Što sam im potrdno odgovorio da to nečinim još pred izbijanje rata.
Pročitao sam u štampi da je sada policija dobila široko ovlašćenje da se vrši “izolacija”-za sve one koji prema njihovom mišljenju utiču na bezbednost zemlje.

Naravno da je to normalno-da samo važi za kriminalce i one koji izdaju zemlju, narušavajući odbrambenu moć naše vojske; ali za slobodnoumne ljude je mač sa dve oštrice.
Jer se hulje mogu lako pozvati na te zakone ratnog stanja-pa i sa ovlašćenjem policije da se može pucati.
Znači da je svim ljudima slobodnog mišljenja sada život ugrožen sa dve strane-kako od NATO bombi, tako i od tih hulja na vlasti.
Naravno da iz lične sigurnosti-a pocepala mi se i guma na bicikl, kao i kišnog vremena, nisam tri dana išao iz formalnosti u školu.
Čak me nema ni na spisku za dežurstvo u školi.
To bi ipak značilo da je neka “izolacija”.
Pisma su mi i onako i pre rata otvarana i cenzurisana; neka nisu čak ni odlazila za Beograd.
Tako da me ta stavka nije mogla da “kači” u ovom vremenu kada uopšte i nešaljem više pisma i neizlazim uopšte iz kuće.
Moje predpostavke i sumnje još u prvim danima rata- čak sam osetio i u samom komšiluku.
Izgleda su to bile provokacije na moj račun-kako bi bio “dobar primerak” za mase u vidu predstavljanja za „državnog neprijatelja“ od strane hulja na vlasti u sredini i okrugu.
Po pitanju dezinformacija i špijuniranja pretpostavke su bile tačne.
Pored televizije-gde je javno kazivanje o špijunaži i otkrivanja ciljeva naše vojske i bombardovanja od NATO-jednog stranog humanitarca iz Australije-otkriveno u Leskovcu ni manje ni više nego pet policajaca koji su postavljali lokatore-kako bi navodili avione NATO prilikom bombardovanja ciljeva u ovom kraju.

Među njima je kažu i neko iz Vlasotinca-za kojim se traga.
Na to je bučno reagivala moja supruga-koja je emotivno odgovorila:
“ja bi ga rukama zadavila da nam kao izdajice uništavaju našu decu”.
Naravno da je to bes opravdane i zabrinute majke, koja je porodično vaspitana da brani svoj prag-bezobzira što je po nacionaqlnosti makedonka.
Naravno da zbog zapuštenosti naša vojska je bila skromno odevena i tehnički opremlljena.
Jer je diktator naoružavao policiju da ga štiti i brani-a nikako vojsku; koja je opštenarodna-a policija bila lična njegova svojina.
Sada se to teško oseća u smoj armiji.

Kažu da vlasti na televiziji lažno obavestavaju narod.
Tako su pre neki dan izjavili da su posle bombardovanja na Krušumliju poginuli civili.
A ono poginulo pet vojnika i jedno dete.
Ttako jedan od naših poznanika; kao vojnik od straha je pobegao sa ratišta.
jer ga je potresla jaka detonacija . Kad se malo povratio od jakog stresa I straha-ponovo se vratio u svoju jedinicu na ratištu.
Kada se odlučio da se vrati, svraćo je kod nas I ispričao nam potresnu priču o gubicima u našoj armiji.
Što nas je sve jako potreslo u porodici.
Kako li je tek tamo jadnim njihovim majkama i očevima.
Sila je toliko velika.
Ćesto se pitam da li će nam potpuno uništiti vojni potencijal i ljudstvo-a to su mladost ove Srbije.
Sada je prava mudrost da se što pronađe političko rešenje za prestanak rata i vraćanje mira na Kosovu i Srbiji odnosno Jugoslaviji i na Balkanu.

Dok sam pisao pošetak dnevnika za ovaj dan, nad glavom su mi preletali avioni, a sigurno su negde izbacili smrtonosni tovar bombi.
Ujutru sam čuo da je ponovo vršeno bombardovanje i raketiranje u tri navrata u: Beogradu, Smederevu, Pančevu, Kragujevcu, Kraljevu.
Sin mi je doneo dnevne nezavisne novine „Blic“-koje nisam mogao na miru ni da pročitam od zvuka NATO aviona i crnih misli-šta mogu sve ovog trenutka da urade na Kosovu i Srbiji.

Neznam koliko će ovo biti normalno da kao Srbin u ovom trenutku, dok se brani zemlja-zapišem i ovo.
Naši su prilikom hvatanja špijunaže-postavljanje lokatora na našim objektima, samo prebacili te lokatore na albanska naselja; pa tako sada NATO gađa albance-umesto našu vojsku.
U borbi za opstanak-izgleda sve je dozvoljeno-nekako se mora boriti protivu velike sile.
To nije opravdanje da ginu drugi-ali je ipak neka nužnost-da bi se održalo i sačuvao opstanak čitave nacije.
Neznam ni sam koliko je to važno da se ljudskim životima-postižu veliki ciljevi ideala života kako nacije; tako i svih na planeti.
Bilo bih jedino dobro da se visoki ciljevi-idelai života: postižu bez bombi i ubijanja na bilo kojoj strani.
Oćekuje se ovih dana u Evropi i svetu-pobeda razuma nad nasiljem i sile.
Utorak 13.april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


Utorak-sreda 13-14. april 1999.godine
Negde oko ponoći NATO avioni i sirema su nas probudili.
Supruga kaže da je prema buci- bilo negde i detonacije.
U drugoj polovini-sve do svanuća; bilo je raketiranja i bombardovanja:Kosova, Pirota, Prijepolja, Užica, Valjeva.
Kažu da je najviše stradala fabrika „Krušik“ u Kraljevu.
Bilo je manji deo povređenih-ali mrtvih nije bilo.
Uveče u utorak smo očekivali informacije-šta su učinili amerikanci i rusi; preko njihovih ministara soiljnih polsova u Oslu-Norveška.
Vesti su povoljne-ali ne toliko dobre; da bi se zaustavio strah i zebnja od bombardovanja velike sile NATO i Amerike, nad nedužnim narodom Srbije.

Izgleda da je Crna Gora selektivno pošteđena-zbog nepriznavanja zavođenja ratnog stanja od za njih nepostojeće savezne vlade.
Celo veče i do ponoć sam slušao sve moguće radijo stanice na srpskom, hrvatskom i makedonskom jeziku.

Svako saopštava informacije –selektivno ; prema svojim interesima.
Malo me iritirao stav Hrvata-zvanične vlade; koja se putem radija Zagreb-moglo čuti samo reči brige za izbeglice Albanaca- dok se na Srbe gleda podozrivo-malo cinički.
Dok se dodvorava Americi i NATO alijansi.
Pomalo sam bio povređen-dojučeršnjih braća u zajedničkoj državi punih pedeset godina one stare komunističke Jugoslavije.
Mnogim Hrvatima u Srbiji- postalo je tako teško zbog takvog stava prema bombradovanja NATO alijanse.

Sva ta konfuzija potiče od nacionalističkih ideologija i uskog suženog pogleda na svet u jednom iracionalnom poimanju sveta.
Pomalo me čudi da hrvatska inteligencija ćuti- dok se kod nas bacaju bombe i rakete na fabrike, škole i mostove.
Naravno da izgleda se to ne tiče ni Slovenaca i ni Bosanaca.
Kao da se stiče utisak-neke osvete za sve ono što im je napravio rešim Slobodana Miloševića, prilikom razbijanja stare Jugoslavije i onih suludih ubijanja za vreme ratova u Hrvatskoj i Bosni.

Neznam možda grešim dušu-možda je i bilo pozitivnih reakcija; ali do mojih ušiju nisu doprle.
Naravno da noćna sirena u tišini noći-ostavlja poseban zvuk jeze, kod običnih ljudi. Još kada čoveka probudi u snu, onda se nezna da li je samo opomena od vazdušnog napada ili je sam vazdušni napad.
Mnogi više noću i nezaspe.
Tako je moja supruga kasnije legla čak obučena, spremna za bežanje napolje-u slučaju vazdušnog napada.
Ni sam nisam baš dobro prespavao noć.
Nekako pre same uzbune-po prvi put sam imao neku moru,; nekako su mi bile slike pred očima smrskanog i zapaljenog voza-pogođenog od strane NATO-raketama kod Grdelice.
Pošto sam snimao jezive slike smrti-krv i mrsko ugljenisana tela; sa lokalne televizije, onda se taj košmar u meni probudio na najgori mogući način.
Supruga je imala druge probleme.
Kaže da nije mogla dugo da zaspi, posle saznanja da je ubijen-samo zbog svoje građanske hrabrosti, poznati srpski novinar Slavko Ćuruvija.
Plašeči se za moj život zbog mojih kritičkih pisanija u listovima: „Danas“, „Našoj borbi“ i „Republici“.
Verovatno je pripremljeno ubistvo da se eto pokaže narodu kao „izdajica“ srpstva i otadžbine.
Jer se pre toga onaj jogunasti potparol JUL-a Ivan Marković-kažu po diktatu je u sredstvima javnog informisanja penio; težio da narod pripremi za ovo “političko” ubistvo.
Tako se javnost “pripremala” da se već pokojni Slavko označi “ kao izdajica zemlje”.
To je ubistvo izvrešeno na najgori svirepi način.
Time je dokazana sumnja mojih u porodici prema lažnim komunistima i socijalistima.

Kaže se da je to povezalo glasine da se u Vlasotincu, već traži postavljač lokatora.
Onda će svako biti sumnjiv ko se pre rata na bilo koji način suprostavljao prljavoj vlasti.
Tako je sve bilo u crnim mislima moje supruge u vremenu noćne more-kao „državnog neprijatelja“-a već sam u predhodnom sistemu već jednom bio u „izolaciji“ i proglašavan kao „opasan“ po okolinu i državu.
Ona kaže da je svakog trenutka očekivala ulazak policije u našu kuću.
Premišljala je kako da me spašava.
Sve to mi je ujutru pričala-onda kada smo pročitali u listu „Blic“-oštro upozorenje potpresednika savezne vlade, Vuka Draškovića(SPO)-po pitanju nečasnog ubistva Slavka Ćuruvije, kao srpske nesreće-srba protiv srba.

Što nam je dalo malo i olakšanje u porodici.
Još više je moja supruga strepila za moju bezbednost, kada su se čule priče naše dece-vojnika; koji su iz straha bežali sa Kosova-gledajući potresne slike klanja albanaca :staraca i male dece u kolevkama-da bi se posle doživenog šoka-oporavljeni sami ponovo vraćali u svojim ratnim jedinicama na Kosovu.

Potresna je priča jednog mladog vojnika-rezerviste; koji ovako opisuje zversko ubijanje albanaca:
„Ušli smo u jednu kuću.
Izašao je jedan stariji albanac i upitao nas:
“šta želite da popijete!”.
Onda su naišli neki u „crno“ i raskomadali ga.
Onda smo se toliko potresli-zgrazili i u šoku pobegli sa ratišta.
Evo sada smo se malo oporavili i vraćamo se u jedinice“.
Kaže da su to bili „crni“ koljači iz Niša.
Drugi je pobegao kada je gledao kako naša policija kolje i ubija.
Pa čak i malu albansku decu iz kolevke, a to su isto činili i ti „crni“ ljudi-u “koži” divlje zveri.

Ovaj narod je miran-krotak; dobroćudan i pravo oličenje naše srpske tradicije.
Ovo su izrodi-koljači staraca i dece albanaca.
Sigurno nisu normalni ljudi.
Sigurno su to oni sa predhodnih ratišta u Hrvatskoj i Bosni ili su ih možda angažovali kao profesionalne ubice iz naših zatvora.
Koliko god se branila ova država i ova nacija-šovek uvek terba da se bori za humane odnose među ljudima-da se kao razumni ljudi na tolerantan način dogovaramo, razgovaramo o mogućim problemima života u društvenim zajednicama na ovoj jedinoj planeti-zemlji.

Samo bolesni umovi mogu da stvaraju i rukovode ovakvim fašisoidno-rasističkim ideologijama.
Mnogi mali obični mladi ljudi u vojničkim uniformama-ratišta: Hrvatskoj, Bosni, Kosovu-bezobzira da li su Srbi, Hrvati, Muslimani, Albanci-kada gledaju ovakve stravične slike ljudožerstva; postaju večiti duševni invalidi do samog kraja života.

Bilo bih potrebno da se u svim tim bivšim republikama –malo više pozabave psihijatri, psiholozi i sociolozi.
Jer to je populacija koja treba da bude zdrava u produžavanju ljudske vrste.
Takvi strašni prizori-suludih ekstremnih nacionalista i separatista-ostaviće teške posledice za opstanak svake etničke populacije na ovim prostorima.
Zato svako razuman i human čovek-bezobzira na naciju i uverenje, bilo kuda i bilo gde u kojoj državi-nemože biti miran i da se ćuti.

Mora se dići glas-kako bi se zaustavio krvavi pokolj na Balkanu.
U svojoj sredini-mnoge višenacionalne porodice su dosta uznemirene.
Nezna se ko i kakav ekstremista može noću da upadne u kuću-jer u njima ima:Srba, Hrvata, Muslimana, Makedonaca.

Mnogi koji su došli kao izbeglice iz Hrvatske i Bosne-iz mešovitog braka; plaše se raznih osveta kakve su tamo bili pokolji.
U sredu, kada pišem ovaj dnevnik, nisam zbog kiše mogao da odem pešice u školu-a nisam mogao da obezbedim na vreme gumu za bicikl: što je nekako u savesti moje supruge bio izgovor za neodlazak na formalan posao.
Pošto me nema nigde “na spiskovima”-za dežurstvo, sigurno nisam mnogo „podoban“ za samu vlast-ali za moju suprugu je to samo dobar izgovor za prestanak velike sekiracije da me po drugi put neisteraju sa posla.

Supruga neradi, niti prima platu, niti neko iz države pita za te radnike-ako uopšte neko i misli na radnike-
Kako i od čega će živeti te radničke porodice u vreme ovog rata.
Slušajući razne informacije-došao sam do samopotvrđivanja sumnje u pogledu lažnog junačenja kod organizovanja mitinga za očuvanje mostova Beograda, Novog sada, Pančeva i na Južnoj Moravi.
Prepoznatih hulja sam video, kako jedan te isti sloj lokalnih, republičkih i saveznih partiskih i državnih funkcionera, prepoznatljivih hulja-navodno se pokazuje hrabrim-“junačenje”.
Onda sam odmah posumnjao u te jevtine političke trikove za jeftinu popularnost.
Što se i kasnije pokazalo.
U samom NATO alijansi postojala je špijunaža-naravno što je i nromalno u ratnim okolnostima; preko kojih se naša država obaveštavala o vremenu i mestu objekata u bombardovanju za određeni dan.
Tako mi je bilo čudno-kako se na televiziji pokazivalo mnogo ljudi ispred MUP-a Srbije i Jugoslavije-da bi na dva sata bilo sve ispražnjeno; čak i bez ikakvog povređivanja civila.

U Kragujevcu sam pročitao u štampi da je se znalo kod radnika na dva sata pre bombardovanja fabrike „Zastava“.
Ovo zapisujem, zato što mi je lično prekipelo od propagandnih skupova za Slobodana Miloševića i njegove mafije.
Sve nam je to došlo preko glave.
Dok se bombardovao most na Južnoj Moravi, nikog ama nije bilo pored njega.
Naravno svako veče su navodni „branitelji mostova“-julovci i socijalisti, dizali propagandnu galamu, kako eto čuvaju mostove od NATO bombardera.
Da bi se odmah naredno veče navodno „srpski junaci“-deca lokalnih političara i presednika opštine; “opet čuvali “ svojim golim životima most na Južnoj Moravi-na putu Vlasotince-Leskovac.
A ti isti lašni patriote su svoju decu skalanjali po selima da nebi išla na Kosovo.

Naravno da će to sve jednoga dana u narodu da bude razjašnjeno-ko se istinski borio za svoju otadžbinu, a ko radi gole vlasti i interesa.
Naravno da će se time više baviti neke druge generacije-koje će biti manje opterećene prošlošću i nacionalističkom ideologijom.
Koje će živeti možda u jednoj novoj demokratskoj federaciji na Balkanu; gde bi se održao ljudski rod kako na Balkanu, tako i u Evropi-pa i u svetu.

Nadajmo se da se više nikada silom neće rešavati problemi.
Jer sila samo stvara silu da se ubija, kolje i uništava sve što je vredno u ljudskoj civilizaciji.
Nadajmo se razumu i priznavanju grešaka-sa svih strana; kako u bivšim republikama razbijene Jugoslavije, tako i na Balkanu, Evrope-pa i od strane Amerike.
Zato očekujemo i kraj ovog suludog rata-neka zauvek bude mir.
Sreda 14.april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Sreda-četvrtak 14-15 april 1999..godine
Beleženje događaja pišem u večernjim časovima.
U sredu uveče u vremenu dok sam večerovao-čule su se tri jake detonacije.
Kada sam izašao napolje, ispred kuće je već bilo u mraku dosta posmatrača.
Videli smo jednu raketu, koja je izgleda „šetala“ u traženju cilja.
Nije nikome bilo svejedno, kada se crvena užarena lopta, kažu negde ujutru oko pet sati pred svanuće-malo „prošetala“ po nebu na nekoliko metara iznad moje kuće-kažu komšije očevidci.
Tada sam sa svojom porodicom spavao.
Jer duže vremena više niko iz kuće noću neizialzi, dok prolaze avionic-ikada se vrši raketiranje.
Kažu da je bilo žestoka protivavionska raketna paljba.
Videlo se na nebu i čulo prilikom bombardovanja Niša i Krušumlije.
Bpmbardovano je i raketirano deset gradova u Srbiji-srušeno nekoliko mostova: Krušumliji i Kruševcu na Moravi.
Pogođeni su su naši releji za satelitski prijem i odašinjanje programa.
Tako smo jednim delom odsečeni za svet.

Uništena je pošta u Prištini.
Sahranjen je u Beogradu-prva žrtva našeg suludog bratoubilaštva: novinar Slavko Ćuruvija.
Samo zato što je kažu upućeniji-mislio svojom glavom.
Što je veoma hrabro pozvao vinovnike naručenih ubistava u vrhu vlasti-pomoćnika ministra policije i drugih.
Čija ubistva nisu do današnjeg dana rasvetljena.
Jer su nalogodavci u vrhu moći države.

Ponovo izgleda postoji opasnost-bratoubilaštva među srbima.
Neznam da li su moje predpostavke tačne-u pogledu izmišljanja izdajnika; ako navedem glasine da se u opštini Vlasotince navodno prati 40 ljudi-„potencijalnih“ izdajnika zemlje.
Kažu čak četvorica su sumljivi u selo Orašje.
Imajući u vidu da je načelnik MUP-a iz susednog sela; onda je sve moguće u pogledu stvaranja neprijatelja-„izdajnika“ u svojoj kući.

U svojoj bližoj okolini nema nekog da mu je neko iz uže i šire familije –iz sela, ulice grada; otišao u rat na Kosovo.
Poznavajući mentalitet ljudi iz ovog kraja-smatram da bi bila retkost ljudi, koji bi istinski bili izdajnici svoga sela, svoje ulice , svoga grada, svoje zemlje.
Izgleda nekome će biti potrebni „izdajnici“-kako bi se prikrila nečija nesposobnost u vođenju politike-pogrešne politike; koja je ovih deset godina, ovaj narod dovela do propasti-pa evo i ovog nesrećnog rata.

Ujutru sam otišao u školu biciklom-ali zatekao sam u devet sati zaključana vrata.
Dok sam išao pešice uz uzbrdicu, sreo sam na motoru sekretara škole kako se vraćao iz škole.
Dan je toliko bio lep, sve je počelo da zeleni-rascvetane jabuke, šljive i kruške-davali su poseban miris i osećaj svežine i lepote proleća na selo.
Zbog kiše predhodnog dana, još nije bilo seljaka na njivi-dok se malo prosuše njive od vlage.
U selo nisam naišao ni na jednog seljaka-izuzev nekoliko starijih osoba, koje se kretale ka seoskoj ambulanti.
Nekako nema ni žagora dece-sve se nekako ućutalo od svakodnevne opasnosti od bombardovanja.
Jer svaki dan nad ovim nebom proleću avioni i bacaju smrtni tovar na Krušumliju, Niš, Podujevo, Prištinu-čija detonacija stalno uznemirava i stvara strah kod običnih ljudi.

Otišao sam sa suprugom na sat hoda do naše njive- voćnjaka; na blagoj padini vlasotinačkog pobrđa, okružen vinogradima.
Kako bi posadili kukuruz i malo sredili voćnjak od korova.
Na vetrovitoj kosi brda Begovo Branište(oko 500 metara nadmorske visine)-prostranosti vinograda, voćnjaka, livada i šumaraka-dobro smo se odmorili.
Prijatan prolečni dan-uz cvrkut ptica i mirisa cvetova voćaka i zujanja pčela.
Nema šta bila je dobra relaksacija-da se malo otrgnemo crnih misli ovog prokletog rata. Malo smo se odmorili od televizije i crnih vesti ubijanja i razaranja od NATO bombi i raketa.
Koliko li je priroda izdašna u ovom kraju-što se na njoj u šumi, livadi i voćnjacima-sreću i susreću ljudi i ptice.
Osetio sam nešto tako lepo, kada sam sedeći na kopaču u zelenoj livadi; slušao izmešane pesme kosova, čevrljuge(poljske ševe), drozdova, kukavice i drugih ptica. Takvu prirodu treba čuvati-kako ne bi je poremetile NATO bombe i rakete.
Kako je čovekov život bezvredan- svako je to mogao da oseti u ovom suludom ratu.

Bilo mi je mrsko-zamalo da povraćam od muke; dok sam gledao, snimao na video kaseti sa televizije Beograd-kako su bili užasni prikazi raznešenih ljudskih tela žena, dece i staraca jadnih albanca-koje su raznele bombe NATO alijanse-kažu „greškom“.
Ti ljudi su obični smrtnici-a čijim životima se igraju svi-ekstremni albanski separatisti, ekstremni srpski nacionalisti(sada vojska, policija i paravojni koljači), NATO alijansa. Jadno je i žalosno što su oni samo sredstvo za ostvarivanje tuđih ciljeva-preko njihovih života.
Svi ih ubijaju.
Bože ako te ima, zaštiti nedužne i iznemogle ljude.
Razumem one koji su sa puškom, topovima-neminovno po pravilima rata se gine na obe strane.
Mislio sam da naša vojska likvidira samo pobunjenike-kažu na televiziji teroriste, što po pravilima postojanja svake države-možda bi bilo u nužnosti i opravdano; ali nerazumem one bezumnike u armiji i policiji koji ubijaju nedužne starce, decu i žene.

Koji se predhodno puste na čistinu prema granici-da navodno beže; pa onda se „pokosi kao žito“-reči su jednog vojnika-rezerviste.
Koji je gledajući raznorazne takve prizore-kao i ona klanja; doživeo srčani udar-pa su ga džipom doterali u jedno planinsko selo opštine.
Naravno da je taj vojnik-rezervista je prosvetni intelektualac.
Koji profesionalno uči svako dete bezobzira na naciju i veru -humanosti i ljubavi prema drugim ljudima i nacijama.
Nikako na mržnju i ubijanje.
Neznam kada bih ugledao takav jeziv prizor ubijanja nedužnih hudi- kako bih kao vojnik tamo prošao.
Možda i gore od kolege; jer bi možda čak dobio i metak u čelo.

Pre nego što sam počeo da pišem dnevnik za ovaj dan, čuo sam glasine da je porušen most na Morači.
Znači potpuno smo odsečeni od Crne Gore.
Malo su mi se vraćala sećanja lepote toga mesta, kada sam prošao preko njega-negde 1988.godine; kada sam išao da radim u pečalbu sa zidarima u Bečićima-vremena kada sam zbog svog uverenja bio izbačen sa posla iz prosvete, pa sam kao fizički radnik morao da radim da bih biološki održao porodicu.
Četvrtak 15 april 1999.godine Miroslav Mladenović

-nastavak-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

Četvrtak-Petak-subota:15-16-17 april 1999.godine

Petak je bio za mene težak dan.
Bio sam previše iscrpljen od predhodnog dana; kada sam se bio premorio od teškog fizičkog rada-kopajući kopačem u njivi.
Dolazio je otac sa planine- da površi svoje poslove oko nabavka kukuruza i pšenice za kokoške; kao i da kupi so, šećer i druge potrebštine.
Kako bi traktorom sve to oterao neko iz sela i podmirio se tamo sve do leta.
On često pređe u oba ili u jednom pravcu po 15-30 kilometara za dan petkom pijačnim danom-sa svojih osamdeset gorštačkih godina života.
Žilav je ko pas.
NJegov mučan život; posebna je priča za sebe, koja bi stala u jedan roman.

Naravno da se petkom sakupljaju i mušterije kod krojača-moje supruge.
Gužva je u kući-još i moja sestra sa njenim nekada nepotrebnim problemima lične prirode.
Svako te optereti svojim problemima-a o mojim niko uopšte i nezna.
Toliko mi je bio težak dan-da sam imao jake tegobe na psihičkoj osnovi; pa sam morao malo i da odležim u krevetu.
Za te zdravstvene tegobe zna samo moja najuža porodica.
One su posledice proganjanja u prošlosti.
Oostalima nije se smelo govoriti, jer su bili skloni zloupotrebi mog takvog zdravstvenog stanja-kao u prošlosti.
Naročito su bili skloni osvetoljublju zbog moga uverenja i kritike vlasti i pojedinaca-pa i sistema.
Mnogi bi da me potpuno ućutkaju i čak da biološki nestanem zanavek-da me se otarase kao „opasnog“ po sistem i vlasti.

Kažu da je u oči petka bilo bombardovano deset gradova u Srbiji-pa čak i Subotica.
Mahom vojni objekti, most između Smedereva i Kovina na Dunavu, kao i skladište goriva i naftna postrojenja.
I dalje se sa televizije ne skidaju funkcioneri SPS i JUL-a, pa se umesto ispoljavanja patriotizma i nacionalnih osećanja-veliča VOĐA i vrši promovisanje partiskih interesa i ličnih ambicija.
Oseća se to i kod malih ljudi koji su željni vlasti i interesa od ispoljavanja patriotizma u „prevelikoj“ dozi.
Mnogi čak idu da dežuraju po školama-ustanovama; kako bi se držali blizu vlasti, jer će se sigurno od toga imati koristi kada se ovaj prokleti rat završi.
Mnogi se junače-srbuju po Kosovu; ali samo tuđa deca idu da ginu za Kosovo.
Dok se mnogi busaju u grudi: „Nedamo kosovo“.
A ide se do takvih euforičnih iracionalnosti:„sve šiptare treba isterati sa Kosova“.

Oni koji su pre rata bili hulje-ostaće hulje i u vreme rata i posel rata.
Oni se neće promeniti dok sami neosete nesreću na svojoj koži.
Vredno je pažnje da se zabeleži retak izjava potpresednika vlade SR Jugoslavije Vuka Draškovića(„Blic“ od 14.aprila 1999.godine):
-Neki ljudi u ovoj zemlji zaboravili su koji su bili ciljevi Srbije u ratu koji su nam nametnuli.
Neko je zamenio teze, da moramo da trpimo bombe dok ne oslobodimo Evropu, dok nepobedimo NATO, nestvorimo nove UN i srušimo novi svetski poredak.
To nije ratni cilj Srbije. Možda to i treba uraditi, ali neka to urade snažniji od nas: Rusi, Kinezi, Indusi.
Treba upozoriti političke snage koje računaju da bi u XXI veku trebalo da uđemo na razvalinama potpuno razrušene države, pa onda pod petokrakom da krenemo sa radnim akcijama i iznova gradimo komunizam, da se sa tim projektom ne može ući u 21. vek.“.

Gospodin Drašković je izneo ogorčenje zbog mučkog ubistva vlasnika „Dnevnog telegrafa“ i „Evroplkanina“-Slavka Ćuruvije, sledećim rečima:
“Nadam se da će Ćuruvija biti prva i poslednja žrtva onih koji misle da u ratu treba da počne i srpsko-srpsko ubijanje.
Ratno stanje ne znači da građanska hrabrost treba da bude bačena pod bilo čije noge“.

Na sahrani novinara Ćuruvije, prisustvovalo je oko 1000 građana, među njima-lideri:demokratske stranke, demokratske stranke Srbije, Demokratske alternative, Socijaldemokratije i predstavnika SPO-kao i bezboroj nezavisnih novinara.

U toku petka-subota, NATO je bombardovao vojnu fabriku „Krušik“ u Valjevu.
Tako da je šest hiljada radnika ostalo bez posla.
U listu „Blic“(Tanjug)-beleži se:
“ Da pozadina agresije NATO na SRJ-kao rat za kaspjisku naftu.
Kaže se da je agresija NATO na Jugoslaviju od strane Vašintona je otvorena bitka za ostvarivanje svojih strateških ciljeva u crnomorskom regionu:Kavkazu i centralnoj Aziji, gde se nalaze najveća nalazišta nafte i prirodnog gasa.
Tako se napominje da je u Kavkazu, Azerbedžanu i Turkmenistanu su otkrivene ogromne količine petroleja i gasa, koje se procenjuju na 80 milijardi barela-a to je prema „novom svestkom poretku“ nacionalni interes Amerike za 21. veka”.
Gde se napominje i turska imperija na 200 miliona ljudi, koja će biti stvorena od država raspadnute Jugoslavije i SSSR (Sovjetskog saveza).
Znači stvaranje te „zelene transverzale“ uklapa se u američke strateške ciljeve-navodi se u informaciji državne agencije Tanjug.

Treba zapisati da je crnogorski presednik milo Đukanović o agresiji NATo na Jugoslaviju izjavio:
“Crna Gora ne može izdati Kosovo i SRJ, nema govora da CG može biti baza NATO za ulazak kopnenih snaga.
Za sada sve je u igri. Svi igraju za svoje interese.
Čoveka hvata jeza i muk kada čuje razne priče o genocidima nad običnim ljudima.
Kada se bombe i vlast mere u ciljevima pogodaka i bestidno izbacivanje mržnje na tone. Bože, kao da na ovom svetu postoje razne vrste ljudskih bića-kao da nismo mi jedini.
Da li to sami sebe uništavamo.
Kada se ljudi međusobno ubijaju, kada se uništava atmosfera; kada se sila razuma i dalje zamenjuje snagom sile.
Ovo je ludilo.
Kome nema još kraja samouništavannja čoveka na ovom delu Balkana.
Subota 17. april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Subota-nedelja: 17-18-aprila 1999.godine
Predhodnu noć moja supruga je cele noći sanjala bombardovanje.
Kako pored kuće su padale bombe; pa je u strahu ustajala kada su avioni preletali našu kuću.
Tako sam i sam više puta noću ustajao od buke aviona i jake detonacije.
Zbog koje su se tresli prozori i vrata- pa smo tako čak i u samom snu promenili mesta u krevetu, a da uopšte nismo bili svesni toga.

U noćnim časovima subota-nedelja; negde oko dva do tri sata ujutru noću bilo je jako zujanje i buk aviona, a čula se i jaka detonacija.
Nismo mogli da spavamo, a to je bilo bombardovanje Prištine sa okolinom.
Ujutru smo čuli informacije da je NATO bombardovao: Rakovicu, rafineriju u Novom Sadau i Pančevu, kao i objekte u Užicu, Požegi i drugim mestima u Srbiji.
Bilo je povređenih-a najveća je šteta naneta našoj fabrici azbesta i đubriva u Pančevu.
Koja je potpuno izgorela u plamenu, što je bilo jezivo i strašno gledati na televiziji.

U toku predhodnog dana doznali smo mnoge informacije od samih učesnika-boraca rezervista naše vojske na Kosovu.
Kažu da u toku dana se psuje Slobodan Milošević, zbog svih naših nesreća koje nam je doneo lošom politikom za ovih zadnjih deset godina; a uveče kada se malo “raspištolje”-oraspolože uz po koju šljivovicu ili pivo; onda se svi dogovaraju da će se boriti i braniti Kosovo.
Svi složno boriće se protivu NATO.
Kažu da se zgrožavaju od pojedinih zlodela-koljača:rusa i nekih valjevaca-dobrovoljaca; koji sve redom kolju i pljačkaju kada uđu u albanska sela.

Postoji osvetoljubivost i jaka agresija zbog naših dosadašnjih patnji i muka za ovih deset godina pod vlašću diktatora-pa tako iz besa i gneva se posle prospavanih noći u uređenim albanskim praznim kućama-na kraju sve to polomi, pobacaju se skupocene stvari.
Nažalost i to su posledice ovog suludog rata i naša stradanja i histerije; kao i otpora protivu agresora da se brani naša zemlja od NATO.
Nedelja-18.april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Nedelja-ponedeljak 18-19. april 1999.godine
Nepišemo i negovorimo o ličnom strahu radi svojih života-negoo strahu za živote naše dece na Kosovo.
Koliko li je tuge u našim očima kada se čuje loša vest sa ratišta-koliko lije patnji svih naših majki.
Moja supruga na osnovu naših patnji iz prošlosti- brzo pusti suzu za ranjenim vojnikom. Loše vesti o bombardovanju sedam tenkova i oklopnih vozila na Kosovu.
Čule su se i druge vesti sa Kosova.
Nekoliko vojnika iz naših sela opštine je ranjeno.
Među njima i nekih mojih bivših učennika iz susednih sela seoske škole-sela:Sredor, Crna bara i Kruševica i drugih sela u kraju.

Pišem ovo jer roditelje ove dece su pečalbari.
NJihove majke su svih ovih godina bile stalne mušterije kod moje supruge krojačice –ge smo se od tih para se materijalno izdržavali svih ovih godina.
To je bio glavni izvor egzistencije.
Od toga se deca školovala u srednjoj školi i na fakultetu.
To su marljivi zidari i ciglari; koji su u selima sagradili lepe kuće, nakupovali traktore, kola-a i u gradu sagradili kuće.
Neki su bili u pečalbu kao zidari i u Irak i Rusiju.
Sada su deca stigla, završila škole.
Došlo je bilo vreme da se udaju i žene.
Ali je naišao ovaj prokleti rat.
U našoj kući su iznošene sve te ljudske sudbine-ratne i predratne.
Svi smo zajedno prešivljavali, jer smo se bili zbližili sa tim malim običnim radnim seoskim svetom.
Taj svet živi za decu, da ih odomi, napravi im kuće, stekne imetak u imanju ili otvore neku zanatsku radnju-potom udadu i ožene-je njihov smisao života.
Nažalost ta deca-njihova nada su na Kosovu, neka ranjena, a neka i izgubila mladi život.
Bilo je i ovakvih slučajeva.
Dolazi moja supruga uplakana u sobu gde pišem ovaj dnevnik.
Saopštava mi da je teško ranjen mlad, lep i vižljast plavooki moj bivši učenik, završio zanat- Ivan iz sela Sredor.
Čekala ga je verenica, spremala se i svadba posle vojske.
Umesto dolaska kući, ostavili su ih kao „dobrovoljce“ ili vojnike „po ugovoru“.
Kroz plasč supruga je izustila reči:
“ Daj bože da ostane živ i izvuče se iz kritičnog stanja”.
U ovom siromašnom pečalbarskom kraju smisao života ljudi-su deca, a jedine prave radosti-njihovog težaćkog šivota su: svadbe, udadbe, unuci i unuke.
Zbog toga se i živi i čini pravi smisao života.

Kakva je ovo država-komentarišu mnoge majke i mnogi očevi,; čija su deca kao ratnici na Kosovu.
A isto tako kažu mnogi građani na ulici, selu i šire u sredini ovog jadnog i siromašno-čemernog juga Srbije.
Mnogi se u gradu bune “prekobrojnosti” broja vojnika iz vlasotinačkoga kraja u odnosu na broj stanovnika u odnosu na ostale gradove Srbije.

Ako je na Kosovu oko 150 000 vojnika, ako svi branimo jednako svoju zemlju; onda bi i bilo pošteno da se “živa sila”-vojnici, raspodele prema borju stanovnika svih gradova.
Nije časno i pošteno-dok se neki samo “junače” po mitinzima i televiziji-da sirotinja ovog Juga Srbije brani Kosovo.
“Imaju li gram mozga”-u gnevu i besu govore ljudi u vlasotinačkom kraju.
Čak to upoređuju kako su u rat pozvana po dva člana muških glava iz jedne porodice: dva brata ili otac i sin, zet i šurak-dok dileri i oni koji su bogatijeg stanja uživaju i izbegavaju obaveze u ratu.

Hulje i birokratija na sirotinju gledaju kao na brojke-slično kao i NATO.
Jer nebi se ovako odnosili na bolesnog čoveka sa bubrezima rečima:
“-moraš da ideš na Kosovo, a ako si bolestan, ležaćeš u bolnicu u Prizrenu”.

Dosta gneva je u samom komšiluku.
Pitaju se ljudi kako mogu da oteraju jednog komšiju sa rukom dve godine u gipsu i njegovog brata na Kosovo-dok neki beže po planinu i tamo se skrivaju od vojne obaveze-a i njegov sin je takođe u armiji.

Čuju se tumačenja-da se nepošteni i hulje iživljavaju sa poštenim i časnim ljudima. Drugi pak kažu šta se tu može-to komjuter izvlači, kao na lutriji.
Znači čovek ti je samo jedan objekat, jedna brojka; bez išta značajnijeg u njegovom životu i njegovoj porodici.
Samo obična “srećka” - lutrija, za rat na Kosovu.


Zapisaću da su mnogi u ratu preživeli velike šokove i stresove-od kojih će se teško moći povratiti u normalan život.
Mnogi se sada osećaju kao izgubljeni za život.
Kažu da se sada na mesec dana vrši zamena vojnika na Kosovu.
Da se odmore, pa se opet vraćaju u ratne jedinice.
Pričaju da je jedan vojnik-rezervista iz sela Boljare, kako je došao sa Kosova, samo pije i ceo dan spava.
Sigurno je jadan preživeo teške ratne traume.
Mnogo je glasina u gradu. Izgleda da tu ima svega i svačega.
Tako mi je ćerka ispričala da jedan naš dalji rođak potporučnik DB-kako je navodno zbog nekog oružja i albanaca uhapšen u kući; da bi drugi dan mi sin rekao da ga je video kako je došao sa Kosova u neka druga kola.

Zabeležiću nešto što je neočekivano-da su se moja deca u fizičkom izgledu popravila.
Dobila kilo više u težini.
Malo je smešno-ali od kako je sin počeo da dobija vojnu stipediju u završnoj godini, kao farmaceutskog fakulteta –mi živimo najbolje dosada u porodici.
Razlog psihološkog olakšanja moje dece su po meni trenutni prestanak represija na radnom mestu , godinama u školi.
dok se ona u suštini uopšte više neplaše rata, jer smo mi kao porodica veće takve „ratove“ već jednom preživeli.
Pa im ove stresne situacije rata mnogo i neutiču mnogo na njjihovu psihu.
Moja supruga se nekada pomalo „otkači“ u emocijama.
Bilo u navijanju naših u obaranju aviona NATO ili pak u suprostavljanju bezumlja kolektivne histerije o isterivanju svih albanaca sa Kosova i iz Makedonije.
Što to nekako želi da tom svetu pokaže da u patnjama zbog rata uvide kako je kada se pati-jer kada smo mi patili i trpeli gladni-niko nije patio; pa mu to nekako dođe kao „ispražnjavanje“-za sve ono što smo preživeli ni krivi ni dužni zbog mojih uverenja u bivšem sistemu stare komunističke Jugoslavije.
Opomenuo sam je na iracionalna mišljenja ekstremnih nacionalista-njihovih bolesnih umova-u ovom trenutku histerije i ratnihh okolnosti:
Teško da se tu nešto može da promeni i da samo džabe može se samo nervirati.
Zato je najbolje da se kloni po strani-dok se rat nezaustavi i dođe mirno vreme razuma.

Koliko je ta sila jaka i zloglasna-može se videti po razaranju bombi i raketa na naše fabrike, mostove, škole i kuće-u bestidnom ubijanju nedužnih ljudi.
Mislio sam da ujutru u nedelju malo poležim u krevetu-da uz kafu sa suprugom proćaskamo o mogućim bombardovanjima naše dece na Kosovu.
Ono zabrujaše opet avioni izmad kuća, pa tek onda se čulo zavijanje sirena za vazdušnu opasnost.
Lično po pitanju zdravlja sve ovo teško podnosim.
Nadam se da će rat prestati i svima nama pružiti šanse da dođe do kolektivnog prosvešćenja i usmeravanje ove pozitivne-antiratne patriotske kolektivne energije u izgradnji zemlje i stvaranja jednih pravih istinskih vrednosti života i rada nacije i čitavog društva u Srbiji i Crnoj Gori odnosno Jugoslaviji.
Znači očekuje se posle svih ratnih strahota i razaranja-radni i moralni preporod.

Bombardovano je izvršno veće Vojvodine, Bačka Palanka, Subotica, Krušumlija, Podujevo, Priština.
Tako smo ujutru u ponedeljak oko deset i jedanaest sati pre podne čuli jake detonacije. Dok pišem i dalje traje uzbuna-celog dana i noći.
Kažu da se mnogi posle oživenog ratnog šoka-rezervisti; ponovo vraćaju na Kosovu.
Među njima i kolega iz sela Lopušnja.
Čula se lokalna vest da je na Kosovu ranjen lekar neuropsihijatar vlasotinačke bolnice-Najdan Milić.
Dobra vest je da se teško ranjeni vojnik iz sela Sredor oporavlja.
Ima slučajeva da su se neki namerno ranjavali, ali su opet vrćani na Kosovo.

Na znak vazdušne uzbune radnice tekstilne struke „Vlasinka“; do deset sati uveče se sklanjaju u Madžinu dolinu- a onda idu svojim kućama.
U selima planine i dalje se organizuju noćna dežurstva-a to u selo rade iz straha i prošlosti.
Nisam bio u školu-razlog lične prirode.
Nedelja-ponedeljak 18-19 april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović



Ponedeljak-utorak 19-20 april 1999.godine
Negde uveče oko jedanaest sati, kada smo legli da spavamo; počelo je brujanje aviona od Bugarske.
Bilo je bučno-a kažu da ih je bilo oko pet do šest aviona.
Odmah posle jedanaest sati, čuo se noćni žagor u komšiluku.
Vlada napetost i strah, pa su se kao i obično sakupili na jednom mestu.
Malo sam gledao u mraku kroz otvoren prozor-vrata; ka jugoistoku, tako da su se mogle gledati rakete kako u crveno užarenoj loptisue nadletale iznad ovog dela teritorije-koje su se smrtonosno kretale ka Nišu.
Kažu da su puštene iz aviona, koji su visoko leteli na nebu.
Moja supruga se kasnije smejala-kako je gledajući jednu raketu, naša komšika-polupismena žena pečalbara; onako u strahu jako govorila niz ulicu:
„enegu, lelke ide prema nas, kudećemo da se denemo...“.
To lelekanje se se čulo i kod nas u spavaćoj sobi.
Polse jakih nekoliko detonacija, ustao sam iz kreveta i izašao napolje na drugu stranu-severno zapadnu, da gledam i slušam bombardovanje Niša.
Brujanje aviona je bilo toliko jezivo, da se tresli prozori.
Bio je osećaj jak kao da će sve da propadne u zemlju.
Napolju su već gledali rakete koje su se kretale ka Nišu; a i sam sam video crveno svetlu pečurku posle detonacije u Nišu-da bi potom se čulo jako brujanje aviona.
Neki kažu da je avion bio pogođen, jer je motor jako brujao-pa su se mnogi uplašili da se nesruši prema nas ili negde u planini.

Sutradan smo čuli da je u Nišu bila bombardovana jedna fabrika i želežnička stanica-a i civilni objekti; a da ima i ljudskih žrtvi.
Naši su oborili nekoliko raketa.
U ranim jutarnjim časovima je bombardovana jedna fabrika u Krušumliji.
Bilo je bombardovanja na Kosovu i drugim mestima u Srbiji.
Razaranja su ogromna-ljudske patnje velike.
Na televiziji nam se smučile zloupotrebe ovog rata za partiske promocije SPS i JUL-a. To se radi naročito preko takozvanih antiratnih mitinga i čuvanja mostova-na kojima se pojavljuju jedna te ista lica sa partiskim obeležjima i dekorom VOĐE.
Na televiziji nemože da se vidi ni jedna ličnost koja bi delovala razumom i mudrošću da se pregovorima i diplomatijom zauustavi bombardovanje.
Ratna histerija i propaganda je toliko primitivna i puna retoričke mržnje prema zapadnim zemljama i njihovim presednicima-da čoveku se nekada smuči da sedne pored televizora i sasluša ratne informacije.
Jer su one za nas najvažnije, kako bi se nadali u prestanak rata.
Iritiralo nas nas je pismo Mirjane Maqrković-supruge Slobodana Miloševića, koja je na jedan prostački način navodno dala odgovor Kuku-engleskom političaru-oko bombardovanja.
Ljudi su se smejali-kako to ona sladunjavo je napisala:
“ kako su mi deca pametna i lepa”.
Kako nemaju mogućnost ni “za jednu vilu” da naprave od njihovog „skromnog“ džeparca i plate.
Kažu da njen i njegov sin Marko samo od pekare dnevno zarađuje pedeset hiljada nemačkih maraka-a još ga čuvaju posebni specijalci.
Naravno da je ta žena bolesno-romantičarskog uma; jer ona ama baš nema pojma šta se radi u životu i živi na jedan iluzionističko-romantičarski način.
Zbog posedovanja moći-tog bračnog para; kao i velike sile u policiji i vojsci-veoma opasni nesamo za pojedince, nego i za čitav narod.
Već smo čuli i videli na delu kako naše ekstremne paravojne snage na Kosovu-prilikom „čišćenja trena“-vojnički rečeno, dobro „čiste“ sve što nađu po albanskim kućama.

Tako jedan od rezervista-dobrovoljaca, kako se “računaju” u tim paravojnim jedinicama, je kući doneo video rekorder.
Nemože neko ko je u običnom životu bio lopov-da sada prilikom „čišćenja“ terena, da odjednom postane moralista.
Ova ratna situacija, nepovoljno okruženje sa svih strana u svetu, ekstremizam nacionalističke ideologije-dobro su tlo za razne kriminalce, lopove, koljače i mnoga događanja van kontrole ljudskog uma i razuma.

Zabeležiću nadu u angažovanju Rusije u pogledu mirovnog rešenja Kosova i prestanka bombardovanja.
Tu nadu je podgrejao i razgovor Klintona i Jeljcina-presednika Amerike i Rusije.
Dobro je za ovaj narod što se Rusija suprostavila protivu suludog bombardovanja i rušenja naše zemlje-a to je i strateški značajno mesto za Rusiju; pa je i njen presednik Jeljcin dobro obrusio zapadu da nesme niko da okupira kopnenim snagama Jugoslaviju. To običnim ljudima daje snagu da se izdrži i u ovim teškim danima opstanka srpske nacije.
Podrška preko antiratnih mitinga stižu iz: Grčke, Makedonije, Italije, Nemačke-kao i ode naših iseljenika širom sveta-da se prekine uništavanje jednog malog i časnog srpskog naroda na brdovitom Balkanu.
Mnogi kroz otpor srpskog naroda prema NATO agresiji-vide pobedu dobra nad zlom u čitavom svetu.
Utorak 20.april 1999.godine vlasotince Miroslav Mladenović

Utorak-ponedeljak: od 20 do 26 april 1999.godine
Bombardovanje se nastavlja još žešće.
Nisam od iscrpljenosti u mogućnosti da više detaljno vodim dnevnik.
Najviše smrtnih bombi i raketa padaju na Prištinu, Beograd i Niš.
U Beogradu je srušena rezidencija presedenika republike-beli dvor Tita.
Kažu da su gađali komandni centar vojske.
Na osnovu ruševina se vidi da je sve pre toga bilo sklonjeno-kao i porodica Slobodana Miloševića.
Gađana je zgrada bivšeg CK SKJ na Novom Beogradu-poslovna zgrada Ušća-prostorioje SPS i JUL-a i TV „Košava“, vlasnice ćerke SlobodanaMiloševića i Mirjane Marković.
Nije šteta za njihovo uništenje-ali je nacionalna šteta, jer se to gradilo pedeset godina.
Bombardovana je TV Beograd-Srbije-ima mnogo mrtvih.
U Nišu je uništena fabrika metalne industrije-sve je u ruševinama.
Više puta je gađano: Vranje, Novi Sad(rafinerija i Žeželjev most), Krušumlija, Kraljevo, Kruševac.
U Prištini se stalno puca-detonacije i avioni su naša noćna mora.
Retko se i spava.
Počeli su i danju da nadletaju nebo-videli smo borbu aviona u vazduhu.
Na televiziji više nema ni informacija o rušenju-valjda zbog morala naroda i vojske.

U svetu nas bije loš glas.
Tako sun am telefonom preneli iz Švajcarske preko rodbine supruge.
Isto iz Nemačke-sestre zeta; kako smo mi Srbi tobože hitlerovci-zbog etničkog čišćenja albanaca na Kosovu od strane Miloševićevog režima.
Tamo se neprenose naše patnje, naša razaranja i naša stradanja od NATo bombi i raketa.
Izgleda da svuda je isto- cilj opravdava sredstva, pa bilo one i bombe i rakete za uništavanje ljudskih života.

Mi Srbi imali smo jedan totalitarni sistem-a sada preko njega još jedan-NATO system; koji želi da stvara silom norme ponašanja i života na planeti-isključivo silom.
Milošević u Srbiji je bio sila-po pitanju represije običnih slobodnomislećih ljudi.
Onda kada je udarila veća sila na njega i njegovu totalitarnu mašinu, onda nam je zapržena čorba zanavek-ako sve ostane kako je sada.
Danas se čuva goli život-gde se upravlja oružjem i zakonima prinude i sile.
Od čoveka-kao društvenog bića; nije ostalo ništa.
Moraš da ćutiš i radiš što ti se naredi.
Ukoliko se nepostupi po ratnim zakonima-onda ti se crno piše zanavek-kako pojedincu, tako i njegovoj celoj porodici.
Nemamo nikakvu ličnu i socijalno-materijalnu sigurnost.
Radnici odavno u tekstilnim i drugim fabrikama Juga Srbije neprimaju ili delimično sa zakašnjenjem su primali po koju crkavicu.
Sada su mnoge porodice, kao i moja- na velikim iskušenjim a opstanka.
fabrike, škole-nerade, a mnogo njih je na ratištu.
U školu ujutru često odem biciklom i pešice-ali nailazim na zatvorena vrata.
Kažu posle podne i noću se dežura po školama.
Čudna neka zaostala opscesija iz komunističke prošlosti.
Mnogi kao da bi još hteli da se vrate u prošlost jednoumlja-a po broju komunističkih zastava na mitinzima-to i pokazuje.
Umesto da se čuva duh naroda, da se čuvaju deca-da se u školama svakodnevno okupljaju i druže uz sportske igre i dečji žagor-očuva njihovo mentalno zdravlje-birokratija želi da “disciplinuje”-čuvanje praznih zgrada, na čistu pokornost i ništa više.

To može da radi-čisto zloupotrebom rata i patriotizma-isključivo samo totalitaristi.
Njih uopšte nezanima običan radni čovek i građanin koji misli samo svojom glavom-nego samo poslušan čovek koji im se pokorava.
Kako protumačiti da još nema odgovora čak ni na zahtev mojih učenika-matematičke sekcije, o degraqdiranju naših učenika na održanom opštinskom takmičenju iz matematike.
Oni falsifikuju rezultate rada svojim pokornim poslušnicima-dok se rad i prave vrednosti rada i morala-slobodno mislećih ljudi-uglavnom teže diskvalifikovati svemmogućim prljavim sredstvima.
Huljama i ološu –kako u obrazovanju, tako i šire u društvu-nikada se nemože ni verovati.
Sada jedino za njih je patriotizam-ako im se nedira u njihovu moć vlasti, njihove džepove.
uUsuštini su to kukavice i otpadak kako nacije, tako i čitavog društva.
Po prvi put po danu imao sam priliku da gledam borbu između naših i NATO aviona u vazduhu-dok sam na brdo Begovo branište.
U potesu „Lozje“ radio sa suprugom na njivi.
Na nebu su ostajali tragovi belih oblačića, a u jednom trenutku nad selima Crna bara i Crnatovo; pored aviona sam ugledao neki okrugli mehurasto-sapunastog izgleda-kao balon, koji je kasnije nestao.
Neki su mi kasnije pričali da je to možda „lažnjak“ za našu protivavionsku odbranu-a neki su nagađali da je to možda i pilot pogođenog aviona; jer se kasnije prema Suvoj Planini čula jaka eksplozija.
Nisam tražio zvanična tumačenja-jer na toj strani gde sam radio u polju je selo Crnatovo-a prema kazivanju meštana sela, tamo ima naše vojske-pa sam bio uveren da su i oni to videli.
Na televiziji sam kasnije čuo da su oboreni neki avioni na Kosovu-a to je deo tog našeg zajedničkog vazdušnog prostora, jer nas samo neke planine razdvajaju.
Moje predpostavke o prosvećivanju u policiji i vojsci-kao da se delimično počinju ostvarivati.
Imao sam prilike da čujem autentične iskaze onih sa prve borbene linije protivu albanskih separatista na Kosovu.
Opisađu autentični iskaz koga sam čuo od građana Vlasotinca.
Naša valsotinačka specijalna jedinica policije sa leskovčanima-hrabro je uništila baš ono glavno jezgro albanaca separatista-što je prikazano na televiziji.
Među njima su bila DVA JUNAKA vlasotinčanina-mladi potporučnici specijalne jedinice.
Jedan komadir specijalnih snaga u Prizrenu i drugi komadir specijalnih jedinica u Leskovcu.
Sticajem okolnosti oba su u daljim rodbinskim vezama sa piscem ovog dnevnika, a potiču iz siromašnih porodica planinskog dela Vlasotinca.
Na Kosovu pokazuju veliku hrabrost i odvažnost divljenja sviju nas.
U toj euforiji ratnog zanosa, u eforiji nacionalističkog ludila-kao osećaj nagrade, dolaze u svoj rodni grad džipom i kolima,; koje su eto „kao ratni trofej“ provezli kao “ratni plen” gradom.
Svirali su gradom sirenom i davali oduška pobedi nad albancima-da bi se građanima prikazali kao “kosovski junaci”.
Naravno vlast je želela samo da ti „junaci“ budu u njenoj službi, da se ona prikazuje i da je to njen uspeh.
Pa je te mladiće koji su sledeći nacionalističku ideolofiju-sebe izložili životnoj opasnosti.
Odjednom su bili proglašeni za kriminalce i ratne profitere.
Svi u Vlasotincu su postali nemi.
Zar o njima tako da se govori-a pravi kriminalci i profiteri su van domašaja zakona ove države.
Želeli su preko njih da „disciplinuju“ mase, pa su čak jednom od njih i silom sa pretnjom iz oružja „oteli“ lovačku pušku-koju je hteo da zadrži kao „ratni trofej“ sa kosovskog ratišta.
Ti mladi ljudi-siromašnog stanja,; u „samodokazivanju“ odjednom su postali „opasnost“ za vlast-jer su izmakli njihovoj „kontroli“.
Oni su bili samo ratni buntovnici-jer su govorili da nemože neko da ima sve a neko da nema ništa.
Dok su oni ulazili u pakao-sa bombama su jurišali na bunkere na Kosovu-drugi su to sve to posmatrali na televiziji ili se šepurili na mitinzima kao Veliki Srbi i patriote.

Veliko razočarenje tih mladih ljudi u svrsishodnost Miloševićeve policije-koja je bila u službi njegove represije i totalitarizma; možda budi nadu, da će posle ovog rata doći i do suštinskih promena u pogledu funkcije policije i vojske.
Ti mladi policjaci iz razočarenja su kazali da će čim se završi rat-odmah napuštiti policiju, jer sada to nežele da nebudu tretirani kao „dezerteri“.
Jer ova j sredina prema tradiciji ratova bila uvek u svim ratovima slobodarsja, pa bih bila velika sramota za familiju i čitavu sredinu, da se tako odlazi sa ratišta na ovakav način.

U nedelju do dva sata nije bilo nikakve informacije na državnoj televiziji, jer je bila uništenma trafostanica na Avali; a evo i sada u ponedeljak nema još pojavljivanje televizije Srbije.
Evo sada dok ovo pišem u podne pa do jedan sat po podne; nad kućom nadletaju avioni-još od devet sati ujutru.
Pošto nije bilo nikakvog znaka ni sirene-mislili smo da su naši avionic; ali pojavom preko celog ekrana na lokalnoj TV Leskovac-ZNAK VAZDUŠNE OPASNOSTI, shvatili smo opasnost.
Moji u porodici mi kažu-pa mi se celo jutro radujemo, mislimo da su naši avioni.

U nedelju uveče je bila prava panika u komšiluku-kada su ljudi od straha; umesto sevanja od grmljavine-munje, zamenili sa raketnim udarima-prema Pirotu.
tek kasnije su preko lokalne TV-e shvatili da je to bilo veliko nevreme prema Crnoj tTavi i planini.
Svakodnevna napetost i strah od NATO aviona i raketa-ljude iscrpljuje i dovodi do psihičkog rastrojstva; što se smanjuje mogućnost za trezvenost u prosuđivanju.
Ponedeljak 26.april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Utorak 27.april 1999.godine
Još jednom ću da pomenem naše tragičare-kosovske junake: Velička i Mikicu-komandire specijalnih jedinica na Kosovu.
Koji su učesnici direknog sukoba i borbe sa albancima separatistima-takozvane OVK(oslobodilačke vojske Kosova).
I dalje se priča u gradu o njihovom junaštvu i patriotizmu.
Ali nažalost i o nekim drugim stvarima, kojima se želi prikriti nečija kukavičluk i nesposobnostu samoj vlasti opštine i okruga.
Kažu kada su njih dvojica došli posle akcije i krvavog boja na Kosovu-prvo su otišli u opštinu i tamo napravili dar-mar.
Neki kažu da su bili hiroviti i gnevni na mnoge nepravde-učinjene njima u prošlim vremenima, kao i u sadašnjem vremenu.
To su deca potomci pravog srpskog morala.
Čestititi, pravdoljubljivi-one nekadašnje patrijahalne stare Srbije, koja postoji još u mentalitetu ovog podneblja Juga Srbije.
Prilikom jednog upada u prostorijama vlasti-rekli su da se netreba “junačiti mitinzima” na tuđim leđima,; nego treba poslati svoje sinove da se bore za srpstvo na Kosovo.
Onda su Presednik i potpresednik opštine odmah pobegli-kada je jedan od njih ljutito udario pesnicom rečima:
“prvo ćemo ovde da rasčistimo, pa onda će mo se boriti za Kosovo“.

Tako da bi se dokazivali i dodvoravali njihovom VOĐI –nekontrolisano i u što većem broju su slali rezerviste-vojnike iz ovog kraja na Kosovo.
Uopšte se nije gledalo što mnogi od njih tamo nemaju čak ni vojna odela; a i bez ikakve vojne veštine za određenu oblast ratovanja.
Dok drugi koji su bili obučeni u armiji nisu pozivani na ratištu-kao ni „tatini“ sinovi i sinovi novopečenih bogataša i ratrnih profitera.
Kasnije izgleda da je vlast preko raznoraznih podanika vlasti u policiji-pokušala da jednom od njih nanese štetu.
Osumnjičivši ga za preprodaju oružja albancima i za krađu džipa; što se sa gnevom šuškalo među običnim ljudima u gradu na Vlasini.

Evo danas sam čuo glasine, da je presednik crnotrtavske opštine saopštio-kako je na planini Čemernik uhvaćen jedan pilot NATO alijanse.
Kažu da da ga je još u vazduhu opazila majka jednog pilota na Ridu Vlasina i odmah dojavili vlastima u Crnoj Travi.
U to je bilo angažovano i stanovništvo Crne Trave, pa je prilikom hvatamnja-hajke; bilo i nesrećnog slučaja jednog mladog čoveka.
Koji je nesmotreno ubijen u zasedi, samo zbog panike i straha i nestručnosti u potrazi za pilotom.
Neznam da li je priča tačna-jer se javno nisu saopštavali uhvaćeni piloti u ovom kraju-a nem ni traga od rušenja aviona; pa se u ovom prokletom ratu nezna šta je šta.
Ko zna možda će to biti i sve prikazano narodu-ukoliko je tačno; a možda su to i ratne propagande-da bi se podigao moral narodu protiv jakog neprijatelja.
Možda se nekada žele prikriti naši veliki gubici; a i da se odvuče pažnja na drugu stranu, kako se nebi sdtvarala veća panika i strah u narodu od rata i njegovih posledica.

Druga glasina kaže da je taj avion srušen na planini Radan-kod Bojnika i Lebana, što može i biti tačna predpostavka, jer smo videli da se na nebu jeda avion „okrenuo“ i pustio dim u vašduhu-dva reda i nestao u tom pravcu, a kasnije s e čula jaka eksplozija. Možda je i onaj kapultirani zeleno-sapunasti mehur u vazduhu iznad sela Crnatovo kod Vlasotinca; verovatno dospeo u planinama Crne Trave; a jaka eksplozija je dala odjek i na Staroj i Suvoj Planini.
Pošto sam odrastao u planini na obroncima Čemernika-onda dobro znam kako svaka buka ima odjek na planinskim visovima i u dolovima.
Kako strah od raketa i bombi NATO aviona-nevidljive smrti; može se i poremetiti razum.
To sam se mogao uveriti kada nisam mogao da ubedim mnoge u komšiluku kada je grmelo i sevalo u večernjim satima-pa je taj strah nestao kada su na lokalnoj TV javili da je to posledica nevremena u planini.
Naravno da su moja čula vida i sluha dobro izoštrena u planini-kada sam kao ovčar i govedar u planini se naslušao i nagledao olujnih grmljavina, munja i gromova.
Tako mi je to pomagalo u ovom vremenu da brzo razlučim buku i grmaljivinu od buke aviona i bombi.
Danas u utorak pre podne je negde ujutru prošlo više aviona iznad naših kuća-da bi se kasnije sve do podne čula jaka detonacija.
Blizu nas je pogođena kasarna u Surdulici-bilo je pet mrtvih civila, a gađano je i Vranje.
Što se tiče Prištine, ona se svakodnevno raketira raketama.
Stalno se tamo čuju detonacije-tako da se nema mira ni danju ni noću, jer nas na jugu Srbije razdvajaju samo planine-pa je tako prema vazdušnoj liniji Priština veoma blizu nas.
U razgovoru sa prijateljima, preko nekog vojnika dospela je glasina o likvidiranju general potpukovnika Lazarevića-zemljaka iz sela Grnčar, nama susedne opštine Babušnica-komandanta prištinskog korpusa.
Koji učestvuje u odbrani naše granice sa Albanijom-kao i u borbi sa separatistima. Malo smo se začudili i postali nemi.
Sve je moguće i nezna se šta je glasina a šta istina a šta glasina u cilju propagande-bilo rata ili antirata.
Posle podne sam čuo na televiziji da je taj general nagrađen medaljom za hrabrost-da se zahvalio na odlikovanju ; ali bez slike sa ratišta.
Kažu da se ova dežuranja po školama u opštini pretvorila u pijančenja.
Takva neodgovrnost je mnoge naše rezerviste-vojnike, koštala i životom I na Kosovu. Tako kažu da je po priči jednog kapetana-dok je jedan rezervista pekao prase-“srpsko junačenje2-poginuo od snajperiste albanca separatiste-vlasnik čuvene kafane „Tri šešira“ u Leskovcu-zvani Šaponja.

Nije ni čudo što je i sam veličko-lokalni junak sa Kosova-komandir „specijalaca“ policije-sve to ovako prokomentarisao:
“mnogi rezervisti su neobučeni za ratovanje, pijani odlaze u akciju; a kada padne bomba, onda svi od straha se skupe na gomilu kao dobra meta neprijatelju-pa mi nekada dođe radi svoje sigurnosti da odem među profesionalcima NATO.
Jer tamo je manja mogućnost da se pogine“.
I dalje se javno komentariše kako se po školama u vreme dežuranja samo pijanči i kocka-pa se često razumni ljudi pitaju čemu služe takva dežurstva.
Neki odgovaraju da dežuraju iz straha za radna mesta i da nebudu progalšeni „izdajicama“ srpstva- a možda i straha da nebudu poslati u rat ili nedaj bože i „streljni“ kao nepatriote.
U mojoj porodici vlada strah-da zbog mog odbijanja u dežurstvu u školi neizgubim radno mesto i nebudem proglašen za „izdajnika“ otadžbine.
Postoji I porodičan strah strah da mi se nešto i nedogodi i gore zbog svojih antiratnih stavova i kritike sistema i režima Slobodana Miloševića.
Utorak 27.april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


Sreda-četvrtak 28-29.april 1999.godine
Sam dan državnosti-osnivanja države SR Jugoslavije-zajednice Srbije i Crne Gore-za građane nema ama baš nikakav značaj.
Većina u sredini i nezna za taj datum prolsave.
Jedino što se zapaša na televiziji-je ritual zvanica kod presednika Slobodana Miloševića i polaganje venaca na grob neznanog junaka na Avali.
Čuo sam i psovke na račun Miloševića-što oponaša samoga Tita u pogledu rituala na dan državnosti.
Dok ovo pišem negde oko jedanaest sati čula se jaka detonacija-istrčali smo napolje svi iz kuće, tresli su se prozori i vrata.
Ovo zastrašivanje uz detonaciju izgleda je probijanje „zvučnog zida“.

Juče u večernjim kasnim satima sam čuo potresne informaciji o tragediji posle NATO bombardovanja Surdulice.
Na radiju sam slušao glas mučnine i plača jednog od preživelih , koji jena strahovit i jeziv način opisivao jaku detonaciju , rušenje kuća i zapomaganje ranjenih i jezivu sliku mrtvih komšija-a u jednom trenutku je i sam uzviknuo-katstrofa, zar je to Evropa. Na televiziji sam ugledao ruševine preko dvesta kuća u dvema ulicima: Jovanovića Zmaja i Beogradskoj-prava pustoš.

Koliko god bili neki objekti od strateškog značaja za armiju-ljudski životi su važniji od svega, ali izgleda to zasada nikoga uopšte nezanima.
Da li to ovaj narod plaća svoju cenu zaslepljenosti prema svom VOĐI Slobodanu Miloševiću-da li će biti njegova žrtva zbog njegove vlasti-pokazaće vreme. Bombardovano je u poslepodnevnim satima i selo Mala Bistrica, na ulazu u Grdeličku Klisuru.

Zapisaću informaciju da je u tenku od nagazne mine njih petoro vojnika poginulo na Kosovu-među njima i stolarski radnik Bidžić Srba; rođen 1951.godine u Vlasotincu.
Čuli smo da je još jedan vojnik-rezervista iz sela Šišava, takođe poginuo na Kosovo.

Uveče u utorak smo na televiziji gledali živog i zdravog generala Lazarevića, kako prima medalju za hrabrost.
Što je bila čista glasina-provokacija o njegovoj pogibiji od snajperista na Kosovu.
Bili smo zadivljeni kada smo na televiziji videli pilote kako primaju medalje otadžbine; kojima se svi divimo na njihovu hrabrost u pružanju otpora tim nevidljivim avionima NATO alijanse.
Dobra je vest što je Vuk Drašković izjavio u fukciji potpresednika savezne vlade-stranim novinarima, kako se nada da će se postići kompromis i da će se pristati na učešće snaga ujedinjenih nacija na Kosovu.
Da te stavove podržava i presednik Srbije Milan Milutinović, a uz to još se vrši i pregovaranje u Rusiji na relaciji Amerika-Rusija.
Što uliva nadu da će prestati rat i zaustavi se ubijanje ljudi i razaranje naše zemlje.
U Večernjim novostima sam doznao da je smenjen sa mesta potpresednika savezne vlade-Vuk Drašković.
Mnogo je različitih komentara –od želje za osvajanje vlasti posle pada diktatorskog režima Slobodana miloševića; do „prevrtljivca“ za šaku vlasti se prodao i uništio srpsku demokratiju.
Jer da nije izilazio na izbore, možda danas nebi ni bilo rata.
Bilo je i emotivnosti prema njemu-zbog arogantnosti ovih svinja na vlasti-kako se često čuje u gnevu pojedinih građana, bezobzira na ubeđenja.

Na osnovu raznoraznih mitinga-koji se organizuju u čast VELIKOG VOĐE –preko takozvanih antiratno-partiskih mitinga- kao i najave rada škola i fakulteta oko ispitivanje učenika i studenata za ocene-sa odlukom o završetku nastavne godine-može se naslutiti brzi kraj rata i potpisivanje političkog dogovora na Kosovu.
To naslućivanje dolazi na osnovu ponašanja onih koji bi da sebi dodele “slavu” i navodno sebe prikažu narodu kao “spasioce nacije”i obnove Srbije na demokratskim pricipima Evrope.
Naravno da su to one hulje u SPS; JUL-u i Radikalnoj stranci(SRS).
Bezobzira na prošlost-sadašnje okolnosti oko igre na više fronta Vuka Draškovića-može ga odvesti u ćorsokak na smetlištu istorije zajedno sa njegovom strankom SPO.

Možda postoji i „popravni“ da posle rata sa strankom napusti poslanička mesta i priključi se demokratskim snagama u Srbiji.
Naravno kada se poverenje izigra, teško se može tako brzo povratiti.
Lično moram priznati da su me u ovim tešklim okolnostima rata-kada je bilo potpune izolacije juga Srbije i Srbije, kada su vladali zakoni rata i moći hulja u sredini-svaka njegova kritička reč upućena preko nezavisnog lista „Blic“-protivu represija slobodnomislećih ljudi u Srbiji-kao potpresednika vlade; imale težinu i značaj za nas odsečene na „južnoj pruzi“.
Tako smo lakše podnosili teškoće i represuiju-kao i stanje depresije od NATO bombi i raketa.
U trenutku kada se svako pojedinačno ili kolektivno bori za život, reči podrške slobodnomislećim intelektualcima od strane Vuka Draškovića-kao i pružanje otpora zloupotrebe ratnih zakona-čak je oduševljena bila i moja supruga-bezobzira što nije baš mnogo bila naklonjena ličnosti Vuka Draškovića.
Tako smo u porodici svi malo odahnuli i stekli jednu malu osvojenu slobodu življenja u teškim okolnostima rata.
Tako je Vuk drašković svojim zaštitiničkim rečima sa pozicije vlasti umnogome doprineo da mnogima bude lakše-naročito onima koji su doživljavali razne nepravde i repersije od strane vlasti-bilo u prošlosti ili sada .
Mnogi mali obični ljudi-seljaci i radnici, iz nižeg sloja društva; osetili su zaštitu da budu i oni sa pravima koja im pripadaju u ovoj državi.
Taj svet je siromašnog sloja-iz fabrika i sa njiva, a i mnogo pečalbara-kojima ovaj rat i mnoge nepravde uništavaju čitave porodice i biološki opstanak.
Mnogi pominju-da nedođe do kopnenog rata sa NATo alijansom.
Čitav kraj bih Juga Srbije nestao za sva vremena.
Bezobzira na uverenja-moja supruga je žalila što nije bilo više kritičkih stavova u Srbiji- poput Vuka Dražkovića, možda bih bilo manje represija i rat bi se možda i pre završio.

Teška predhodna noć za sve u ovom delu Juga Srbije.
Negde od pola jedan do četiri sata ujutru-nebo je bruajlo od NATO aviona.
Tako su jedni odlazili, drugi dolazili –a verovatno dolaze iz Turske, preko Bugarske.

Predhodni strašan dan bombardovanja u Surdulici-gde je bilo oko 20 poginulih; Mahom deca od pet do dvanaest godina.
Na nekoliko desetina kilometara vazdušne razdaljine je surdulica od Vlasotinca.
Kao da je sve nas potreslo i dovelo u još veće stanje neizvesnosti i straha od bombardovanja.
Kažu zbog jake buke aviona i detonacije-skoro da niko nije spavao u komšiluku, a verujem i u čitavom kraju.
Predhodni dan sam išao u školu-negde ujutro oko osam sati biciklom.
Neka prolećna kiša me malo osvežila, bezobzira što sam malo više pokisao tog prolećnog jutra.
Ovog prolećnog jutra-ovog četvrtka, dok sam pešačio-terajući na ruke uzbrdicom bicikl do najvišeg lomničkog uzvišenja-u jednom trenutku malo sam poslušao vesele pesme ptica.
Vesele su pesme slavuja, kosa i drozda.
Tada u meni se pojavio još neki osećaj života, koji me poneo, da sam kasnije sa lakoćom vozio bicikl i uz najveću uzbrdicu.
To je nekako bilo u jednom malom trenu-dok nisam naišao do škole, na preplašene i unezverene seljake.
Koji su se mahom sakupljali ispred prodavnice u gomili i nešto žućno galamili-sa strahom u očima od neizvesnosti, šta će doneti sutrašnji dan rata.
Mnogi su bili preplašeni-a često se i iz straha i zakašlje na jedan čudan i mučan način; da bi se nekako uz zapaljenu cigaretu potražio neki mir ili uz koje pivo ispred prodavnice ublažio strah i nemir u duši.
Kada se ljudi okupe u grupe, nekako se lakše podnosi strah i „deli“ zajednički od bombardovanja NATO alijanse.

Neka lična razmišljanja, zapažanja i miris prirode, potpuno su me izvela iz ravnoteže.
Nisam ni primetio kada sam se biciklom vratio kući.
Opet jaka detonacija noću negde oko dva sata ujutru. Dobro su preplašile ovaj narod-da bi tek sutradan se doznalo da je porušen sarajevski most na Južnoj Moravi.
Isti onaj most, koji je gađan i pre kada je bio pogođen voz u grdeličkoj kčisuri u kome je stradalo oko pedeset ljudi od NATO raketa.
Moja porodica nije noću spavala-pa mi se supruga požalila da je bombardovanje civila u Surdulici kod nje I decu stvorio veliki strah i neizvesnost života.
Naročito je bilo nelagodnosti kada su posle rušenja mosta na Južnoj Moravi-negde oko podne više sati kružili mavioni NATO alijanse iznad nas-gde su se duže čule detonacije prema Leskovcu.

Kažu da je reketirana po koji zna put Krušumlija-gde je već poginulo 17 ljudi od NATO raketa.
Suprugu i decu je mnogo pogodilo rušenje mosta na Južnoj Moravi-kao i tragedija u Surdulici; plašeći se da smo odsečeni od njene porodice u Makedonije.
Uveče su se čule glasine da će biti bombardovan most na Južnoj Moravi Vlasotince-Leskovac i jedan deo leskovca.
Informacija je stigla iz Skoplja.
A i pančevački most-informacija je stigla iz Beograda preko nekih “intelektualnih krugova”.
Kažu da im je rečeno da se svi pomere sa mosta.
Ovo vreme rata i neizvesnosti-kao i vreme hulja u državi; kao i promena vremena u prirodi-mnogo mi negativno utiče na moje raspoloženje i moje mentalno zdravlje. Nekako se nosim sa tom težinom života-pa se nadama da će se sve izdržati.
Valjda će i huljama jednoga dana doći kraj, kao i ovom prokletom ratu.
Četvrtak 29.april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

-nastavak-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

Petak- 30 april 1999.godine vlasotince
Promena vremena-čas kiša, čas sunce, kao i ratne patnje i neizvesnost života-još više je uticalo na povečanju mojih tegoba.
A tegobe su velike,
Još od onih “vunenih vremana” u partiskom jednoumlju.
Kada sam proganjan zbog uverenja-proteran sa posla iz prosvete; zloupotrebom sudova, položaja, zakona i lekarske etike.
Kada sam postao moralno politički nepodoban, sa DG FANATIČKI POLITIČKI IDEAKIST.
Kao matematičar u soskoj osmogodišnjoj školi-u montiranom sudskom političkom procesu, koji je trajao šest godina-jedva preživeo.
Od silnih represija, dobio i nervni slom.
Jedva sam i preživeo.
Kada su me šteli silom putem policije da vode na „sudsko veštačenje“ psihijatra.
Pre toga su mi “zastrašivali” sa oružjem ipucali na porodicu, a i izbegao sam i fizičku likvidaciju.
Ostale su teške posledice i po mene i po prodicu-jer sam u tom vremenu ostao bez egzistencije šest godine i morao da radim kao građevinski zidarski i ciglarski radnik u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Negotinskoj Krajini-kod privatnih preduzimača; a radio sam i kao planinski kosač po dnevnicama u planini.
No, čovek je čovek.
Zna da se bori za sopstven život-da se nada; da veruje u ono što nekada postoji samo u iluzijama života.
Možda su romantika i zanos loši saveznici racionalnosti života-ali kada zagusti, kada sve stane- kada postanne i nestane izlaz iz lavirinta; onda su romantika i zanos dobri saveznici da se preživi i sačuva sopstven duh i život.

I ova noć je bila preteška za mene. Nisam mogao uopšte da spavam.
Buka aviona i detonacija su se čule cele noći. Ujutru smo doznali da je vršeno bombardovanje na Kosovu, Surdulici i Prištini.
Izgleda da je najviše bombardovan Beograd sa okolinom.
Raketama je gađana zgrada vrhovnog generalštaba i saveznog MUP-a, kao i Kalinić pijaca.
Svuda ruševine, sve je u plamenu-samo se čuju jauci i zapomaganja.
Na televiziji se neobjavljuje tačan broj poginulih.
Jedino broj ranjenih i povređenih.
Teško je da se čovek odsečen od sveta na jugu Srbije proseveri, šta se to sve događa i šta će se sve još dogoditi.
Sve se ruši: zgrade-kuće, mostovi, fabrike, škole-ubijaju nedužna deca i odrasli ljudi. Neka pregovaranja koja su nam čisto isfabrikovana za zamajavanje naroda-da se neotkriju pravi uzroci i njeni tvorci ove pojedinačne i kolektivne tragedije naroda-na televiziji i dalje traju.
Na jednoj strani se „pljuje“ i jezikom mržnje huška narod na rat i mržnju-dok na drugoj strani se organizuju po meni neki antiratni mitinzi protivu rata-sumnjivih vrednosti.
Dok Rusija i zapad trguju našim životima, ovde se silom preko strogo cenzurisane televizije-na osnovu ratnih zakona-potpuno teži prikazati narodu kako eto neko preko albanskog predstavnika Rugove-dobro se vidi da je u kućnom pritvoru-teži prikazati navodna demokratska humana vlast, koja može tobože i bez međunarodne zajednice da reši problem Kosova; putem navodne civilne vlasti-prikaza kao multietničkog društva na Kosovu.
Čista sprdačina-narodski rečeno.
Ova zemlja je puna špijunaže-kako stranih, tako i “naših”-koji čisto rade za totalitarni režim i njegovog diktatora Slobodana Miloševića.
Tako su ti ogranci diktatora jaki-da je u ovom trenutku najvažnije da se sačuva glava na ramenu.

Zabeležiću da su i moje seljake iz planine-kao i sve ostale u opštini; dobro prevarili preko formiranih ratnih kriznih štabova po selima i ulicama grada.
Prvo su ih navodno pozvali za podelu goriva za traktore-da bi ih iskoristili za jeftinu partisko-političku propagandu.
Mnogi su se zastideli svoga prisustva, kada su bili prinuđeni da slušaju mediokritete, koji su preko ovog ratnog stanja i patriotizma želeli da steknu političke rentinge kod masa.
Naravno u težnji da se sačuva lična i grupna vlast-kao i davanje podrške VOĐI - da su tu uštirakni „brkati“-presednici opština, presednici i sekretari lokalnih oligarhija-dobili i svoja udarna mesta na lokalnim televizijama.
Ni pre rata ni sada drugačija mišljenja-bila bih sigurno „petokolonolaška zavera“; kako bi se izrazio jedan od čelnika mitingaša u Leskovcu.
Tako se prljava vlast i politika Slobodana Miloševića-danas proglašava kao jedina i prava politika-a mi svi kao da smo jedna jedina njegova partija.
Bezobzira što je otadžbina danas na prvo mesto u ovim teškim danima života-mnogima to kao i da nepostoji u njihovoj svesti.
To se može uvideti i n osnovu njihovg partiskog ponašanja.
Hulja je hulja-ona se nemože promeniti-što bi rekao narod.
Prilikom opisivanja različitosti mišljenja oko smene samog Vuka Draškovića sa mesto potpresednika savezne vlade-zbog njegovog „iskakanja“ u javnosti povodom razmeštanja međunarodnih trupa na Kosovu-moglo se čuti još jedno mišljenje.
Kažu da s obzirom na njegovu prevrtljivost u menjanju stavova radi gole vlasti-njega je ubacio Slobodan Milošević, kako bih mogao da vidi puls naroda, kada se bude trebalo da prave ustupci sa međunarodnom zajednicom oko Kosova.

Sve je moguće-naredno vreme će pokazati šta je šta oko Kosova; kako kod nas u Srbiji, tako i u svetu.
Mnogo je “pijanih” u ovom našem srpskom rodu; kako u politici, školama, državi, vojsci-svuda i na svakom mestu.
Mnogi su opijeni slašću vlasti; pa rade šta im se hoće.
Neki se opijaju na račun naroda-a preko njegove grbače.
Najopasnije je danas kada se opijaju iz straha ili to postame stast.
Mnogi pod dejstvom alkohola donose važne odluke za državu-za narod.
Alkohol je danas postalo sredstvo za lažno umirenje bolesnog stanja duše i tela.
Mladi se sada često sa alkoholom i služe kao narkotikom-mešaju ga sa lekovima za neurozu „bensedinom“ ili lekom „trodonom“-kakobi se pobeglo mod problema u životu.
Sada je najteže što se razne priče sa našeg fronta na Kosovu-kako se dosta konzumira alkohol.
Mnogi kažu da nedaj bože da pukne-bilo bih nas hiljade mrtvih-a to se naročito odnosi na rezerviste-vojnike i starešine.
Tako jedan od roditelja je ovako prokomentarisao-kada je išao u obilazak sina na kosovu-strah me hvata ua sina studenta, koji niti puši niti pije-jer tamo kada sam ih posetio, to ti je brate sve pijano.
Izginuće ko zajci, nedaj bože da bude rat na kopnu sa NATO.
O pijanim profesorima, nastavnicima, učiteljima-dosta sam pisao članke i nijedn aih novina nije smela objaviti-ali o pijanim popovima nikada nisam pisao.
Naravno da bi to u ovom trenutku našeg „pijanstva“-svih oblika, bilo pogubno za našu bezbednost i odbranu zemlje, ali će biti od koristi za neka mirna buduća vremena.
O svešteniku lokalnom sam pisao kako je držao propoved u crkvi rečima:“....Lazar umreja, pa se usmrdeja...“, misleći da je po tadašnjoj iformaciji na njegovu nesposobnost-ali sam kaznije da je njegov problem alkohol-a da je po kazni premešten zbog alkohola, a da je bio itekako istaknuti profesor teolog.
Kažu da gde alkohol caruje, tu pamet gladuje.
U vreme kada se ljudi plaše od raketa i kada se na znak svake uzbune za vazdušnu opasnost svako trgne na zavijanje sirena-često pijani borci sa ratišta-noću ispale rafalno svetleće metkove; pa se tako stvara i onako veća panika među stanovništvom.
Bio sam očevidac kada je ono za vreme grmljavine u nedelju-ispaljeni rafal svetlećih raketa; tako nam se činilo, posle znaka prestanka vazdušne opasnosti u noći izazavalo veliku pometnju.
Sestra mi je pričala da ti pijani borci čak pucaju i po selima, a dogodio se i jedan slučaj ranjavanja.
Sa planine je dolazio otac-dobro se drži, bezobzira na starost od 8o.godina života.
petak 30 april 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


Subota 1 maj 1999.godine
Prvi maj-nekada proslavljan kao praznik rada, gde se išlo na uranak-tamo veselilo do mile volje.
Danas taj radnički praznik-bezobzira na ideološko značenje-nema ama baš nikakvo značenje.
fabrike su dugo godina napuštene- zapuštene i opustošene. Radnici su bez posla ostali, bez plata-a sada su mnogi i u ratu na Kosovu.
Veliki broj fabrika je srušeno, a i dalje se besmisleno radnici pozivaju na prava rada, slobodu i borbu za svoja prava-koja su odavno zanuvek bila oduzeta u ovoj jadnoj i bednoj siromašnoj zemlji.
U našem kraju se mahom išlo po saborima u vreme prvog i drugog maja-kao praznika opštenarodnog za sve u planini. nekada se u moje rodno planinsko selo slavio verski praznik Markovdan-posle Đurđevdana, ali su komunisti pedesetih godina 20.veka- polomili „Krst“; pa je zabranjena seoska slava, litije i prisilno narodu uvedena proslava Drugoga maja.
U našem kraju u planini se mahom išlo po saborima, pa je taj dan više značio na okupljanju mladeži u igri narodnih kola, njihovom upoznavanju-ćesto udaji i ženidbi.
Pečalbari su posle terškog pečalbarskoga života, dolazili za taj dan, da se izvide i poričaju o svojim zgodama i zaradama u pečalbi.
Starijie ženae da uživaju u šarenilu nardonih nošnji mladih u narodno oro-kolo, koje se vodilo uz muziku harmonikaša i trubača-pleh orkestra.
Znači Prvi i Drugi maj u mom rodnom planinskom kraju Gornjeg Povlasinja nije mnogo imao karakter radničkog praznika-jer i u suštini i nije bilo radnika u fabrikama iz ovoga kraja.
NJihova svest o radnicima-njihovim pravima i samoupravljanju nije uopšte ni postojala.
To je bio praznik pešalbara- koji su u potrazi za hlebom i života na posnoj zemlji, u bedu i siromaštvu, često u tuđini tugovali za svaku stopu svoje planinske zemlje, za porodicom.
Gde su im bile duše vezane za pašnjake i bela stada, šume i planinske livade-pa se toga dana opustalo, veselilo, igralo i radovalo životu.
Dakle, Prvi i dugi maj-kao zvanični državni radnički praznik u ovom kraju je posedovao tradicionalno saborsko okupljanje naroda-bez ikakvog ideološkog značenja državnog praznika-kao praznika rda i borbe radnika za slobodu i njihova prava.
To su bila moja sećanja toga prvoga maja-njegovog lepog i ispunjenog moga života kao deteta i mladalačkih dana, provedenih u radosti i igrama po saborima uz muziku harmonike i trubača-pleh orkestra.
Eto dok sam tako leškario u krevetu- u ovo tmurno ratno vreme odjednom me vratilo u prošlost.

U noći je bilo manje bombardovanja u Jugoslaviji. Predhodni dan mi je bio jako težak. Petak je dan kada izbegavam da pišem dnevnik-zbog prevelike gužve u kući.
Naročito mušterija supruge krojačice-a to su mahom žene sa sela, koje kada dođu u petak na pazarni dan, neznaju ni da izađu iz kuće.
Noć mi je bila veoma teška-a previše sam tog dana bio uzbuđen i zbog pogibije nevinih civila i razaranja od strane NATO u gradovima i selima.
Naročito su bile potresne slike koje sam video u trećem dnevniku državne televizije.

Moja stradanja u prošlosti-kao i posledica nervnog sloma zbog represije vlasti zbog mog uverenja-negativno je uticalo na pogoršanja mog raspoloženja i na moje opšte mentalno zdravlje.
Teško sam spavao i cele noći se prevrtao po krevetu.
Mučile su me noćne more-sve povezano sa košmarima snova iz prošlosti.
Nekako sada kada se ubijalo od NATO raketa-meni u podsvesti su se pojavile podsvesne iracionalnosti.
Tako sam i sam cele noći u snu bežao od ubica-povezano sa događajima iz prošlosti, kada sam bio istinski bio proganjan.
sve one ličnosti i događaji bili su u košmaru mojih snova.
Tek pred zoru-kada smo otvorili širom spoljna vrataposle ulaska svežeg vazduha, malo sam u olakšanju zaspao.
Ujutru posle popijene kafe sam se malo podigao iz kreveta, ali i dalje sam osećao težinu glave i zamućenosti pogelda.
Nisam imao snage da odem sa suprugom na njivu iznad vlasotinačkog vinogorja u pobrđu-da sa suprugom posadimo luk.
Otac se ponadao da za Prvi i Drugi maj na praznik odemo svi u selo-kada se sakupljaju svi naši planinski gorštaci raseljeni po gradovima Srbije-a najviše su u samom Vlasotincu.
Za taj dan se spremi ručak, dolazili su nekada gosti-umesto Markovdana, a sada se sveo samo na porodični ručak najuže familije-da bi se potom u poslepodnevnim časovima izašlo na igranku.
U rodno selo se slavio drugi-a u drugo selo Prvi maj-gde su se okupljali ljudi sa svih okolnih sela na igranku tih dana praznika-i staro i mlado.
Stari otac je znao da nemogu još da odlazim na tim skupovima-posledice prošlosti progona, ali je spremi pečeno jare od svoje skromne penzije, a stara majka omesila sukanu banicu na starinski način- sa kiselim mlekom.
Teško mi je sve to padalo što nisam mogao da odem toga dana u selo.
Što se nemogu još vratiti životnim radostima kao nekada-to je plaćena visoka bila cena u pročosti, a i sada se plaća zbog svojih kritičkih stavova prema režimu Slobodana Miloševića.
Nemam snage za sve to.
Umesto mene-nekako sin je otišao sa svojim drugom u selo kod dede i babe za praznik u planini.
Danas kada rat –znači mir, kada neznanje-čini moć, kada ropstvo-znači slobodu-prema Orvelu „84“-intelektualna moć nema nikakvu vrednost-bilo u svetu, bilo kos nas u zemlji.
Svakom je jasno da se snaga novca i medija meri snagom sile „tomahavki“ raketa-izbačenih milimetarskom preciznošću, preko kompjuterskih sistema navođenja-dok intelektualna moć nema ama baš nikakvu vrednost.
Tako ti agresivni pojedinci donose odluke u jednom histeričnom iracionalnom stanju-iracionalnosti osećanja, potkano i pomognuto moći novca; koje mogu potpuno dokrajčiti ono još preostalo malo vrednosti ljudske humanosti i poimanja sveta na pravednosti i humanosti opstanka čoveka kao jedniog društvenog bića na planeti.
Lično sam se u svom životu-pre i sada, mogao uveriti kako nedostatak obrazovanja i znanja-neučeni ljudi; mogu biti agresivni, zli, isključivi i netolerantni prema drugačijem mišljenju.
Zato su danas svuda oko nas i u čitavom svetu nemoćni-jer njihova učenost negira netoleranciju, isključivost i agresivnost.
Danas se mnogo trguje sa patriotizmom.
Ta rečnenica označava samo oružanu borbu za teritoriju-nego i više ot toga; ona označava i ljubav prema drugima-bezobzira što iznad nas lete avioni i seju bombe smrti.
Označava u sebi pobedu dobra nad zlom u našoj ljudskoj duši-pobedu razuma da nas mržnja nezaslepi i nevidimo dalje od našeg etosa i našeg tora.
Dok sam još bio dete, mogao sam uvek da čujem od dedova i roditelja-kako je uvek svaka opasnost dolazila od strane bugarske strane.
Kako i nebi kada su u prvom i drugom svetskom ratu bugari činili zlodela u mom rodnom kraju Povlasinja.
Naš svet je bio tako uzak-pa ta uska usađena svest opasnosti od bugara; uvek me i danas navodila da u samom dnevniku nesvesno zapisjujem kako avioni dolaze sa bugarske granice.
Premda su dolazili iz pravca Makedonije-Grče-Italije-Turske; preko planine Čemernik ka ovom delu Južne Srbije.
Tako i danas negde oko dva sata po podne dok smo sedeli za stolom uz ručak-šuo se njihov onaj zastrašujući zvuk; od koga se uvek u dno stomaka oseća neki prikriveni strah, da opet nebombarduju negede na Jugu Srbije.
Malo kada se priberemo-često se humorom branimo od straha.
Tamo na Kosovu i svuda oko nas deca, koja tek treba da žive-a svuda oko nas ginu, bilo u vojničkoj uniformi, bilo na ulici ili domu svojih roditelja.

Ta opšta ljudska osećanja nemaju ti ljudi-monstrumi; koji žele samo novac, osvajanja , i pokoravanja ljudi putrem sile.
To je znak poropasti naše civilizacije, pa se protiv toga treba boriti; da se taj tok zaustavi tamo negde u Americi i Evropi.
Zar je moguće da psihološka napetost i iscrpljenost mogu u mojim godinama tako da negativno deluju na moj vid.
Osećam da su mi u nekim trenutcima hroničnog umora i opterećenosti-potrebne naočare; kako bih mogao barem da pročitam novine.
Zanimljiva su razmišljanja našeg poznatog profesora filološkog fakulteta-Vladete Jankovića-na temu ko upravlja svetom.
Kako kaže professor;
“svetom ne upravljaju intelektualci, nego novac i mediji koje taj novac kontroliše, a intelektualci ostaju nemoćni”.
-U ovom brlogu teškog vremena pod ratom; krajnja iskušenja pogoduju negativnim emocijama-pa tako mnogi neostvareni, osujećeni ljudi dolaze „na svoje“-kaže profesor Janković.
Jer takvi nemaju drugog identiteta sem onog što vide kao patriotizam.
Tako se danas zapravo sumnja , kao osnova napredka ljudske misli, pretvara u uzrok nemoći intelektualaca.
Danas nažalost u ovim teškim ratnim vremenima identitet neduhovnih ljudi je nacionalizam, a to je ustvari ružno naličje pojma rodoljublja.

Nemogu više sa porodicom da gledam na televiziji, kako s eova naša opšta nesreća zloupotrebljava od stranačko-političkkog lova u muno-da bi se nametnule određene ideološke vrednosti i ostvarile lične ambicije.
Što predstavlja opasnost našeg biološkog opstanka kao nacije i uopšte kao naroda-jer treba sčuvati narod, koji će koriostiti suverinitet.
Kome uopšte treba pusta zemlja bez naroda.
Po pitanju mitologije Srba i njenog uticaja na ponašanje-profesor Vladeta Janković je današnju situaciju sa Kosovom i Srbijom iskazao rečenicom-srpska priča o proročici Sibili.
Kraće rečeno uvek smo dobijali da platimo malu cenu, da bi smo potom plaćali nepotrebno i nesrazmerno veliku.
Takva je priča o nama i o ljudima koji vode ovu zemlju za poslednjih 15 godina.
Profesor je srpsku priču uporedio sa antičkom pričom o proročnici Sibili, koja je u njenom posedu imala knjige u kojima je bila zapisana budućnost Rimskog carstva, sa savetima šta i kako treba činiti.
Tako je kralj došao kod nje da kupi te knjige, ali mu se učinila previsoka cena-pa je proročnica pred njim zapalila jednu trećinu tih knjiga.
Onda je za ostatak knjiga tražila dvostruko, ali se opet kralju činilo da je preskupo-da bi opet proročnica zapalila još jednu trećinu knjiga.
Kralj je odbio da plati tu cenu knjiga. tek trećeg dana proročnica je za tu ostalu trećinu tražila trostruko više i onda je kralj platio.
Te knjige su se kasnije u Rimu 1000 godina čuvale kao najveća svetinja.
Dobro upoređenje-zar je trebalo ovoliko razaranje naše zemlje, ovoliko žrtava-da bi se opet došlo do onog početka-da se problemi Kosova reše mirnim i političkim putem. Ta rečenica sa one početne nacionalne i one nacionalističke 1987.godine-nije se ni smela upotrebiti, jer se znalo kako se završava sa tada nacionalnim „izdajnicima“ srpstva.
Našalost to je bila naša srpska tragedija-koju sam lično plaćao u svom tada životu, a sada je plaća ceo narod.
Subota 1 maj 1999.godine vlasotince Miroslav Mladenović


2-3 maj 1999.godine nedelja-ponedeljak
Sin i ćerka su bili u planini na praznik 1-2 maj-međunoarodni praznik rada, da se malo oslobode ovih teških tmurnih ratnih dana-kako bi se malo uzela ona pozitivna naša planinska energija, da bi se išlo napred.
Kažu da je za naš drugi maj u selo bilo dosta naroda-planinsi vis na nadmorskoj visini 836 metara, planinskog ogranka Bukova Glava(1336m).
Nije bilo muzike kao nekada-zbog rata. bio je masovno organizovan turnir u malom fudbalu od omaldine iz susesdnih planinskih sela.
Toga dana je bilo mnogo sveta-i starog i mladoga sa svih strana vlasotinačkoga kraja. Toga dana bilo je svaćega-od cicijašenja u plaćanju 150 dinara za „gaženje“ livade na zaravni Del-nama veoma imućnog u selo, koji sa porodicom živi u Vlasotince-a koiliko je plaćeno u novcu, toliko se neće roditi ni seno.
No omladina je sve to platila- a meni su ostala sećanja kada nas je taj vlasnik livade jurio i danju i noću da ne gazimo livadu, kada smo kao golobradi i pocepani dečačići jurili za loptom krpenjačom ili od konjske ili kravlje dlake.
Mnogi su sada sebe tu tražili u selo-neko da zaradi od prodaje alkoholnog i bezahoholnog pića, bonbona i dečjih igračaka-neko da pokaže svoj nivo i silu moći, neko da se rastereti svakodnevnih briga.
Prestiž-onaj surevljiv, primitivizam-osnovno je obeležje današnjice.
Naravno da se tu nekada i nebiraju sredstva-pa i fizička sila, što nekada kroz fudbalske turnire se u planini može sagledati.
Pored svega- u ovim teškim vremenima nacije i države, dobro je što se održava zdravi duh nacije u kolektivnom okupljanju.
Svaka zdrava druženja i okupljanja u planini su su u suštini zdrav duh naroda.
Tog dana smo u nedelju sa suprugom išli sa kopačima u njivu.
Bilo je oko podne previše sparno i sunca previše za mene.
Radili smo nekoliko sata-oznojili se, tu doručkovali i ujedno ručali posle sata hoda. Toliko je bilo ptica pevačica-drozda, kosova, poljskih ševa (čevrljuga)-mirisa rascvetanog jasena, da uz čist vazduh-nije bilo bolje terapije za naše depresivne ljudske duše.
Bilo je dosta mojih kolega po vinogradima i njivama na brdima prema selima.
Zbog slabe radne kondicije rada sa kopačom na njivu-češće sam odlazio u hladovinu pod malu poludivlju trešnju, čijim prvim cvetovima smo mse svi radovali u porodici. Na to moje odmaranje pod tom trešnjom u hladovini-dok je moja supruga vredno kopala u njivu; znala je onako šeretski da odvali:
“onaj tamo što sedi u hladovini je intelektualac, njima samo odgovara debela hladovina”.
Neznam možda je i bilo zbilje-jer smo mi često bili žrtve ratova sa birokratijom, pa nekako sada kada svi pate i mora da rade; nekako čoveku dođe lakše na duši-tako kaže moja supruga.
Tog dana naša komšika je bila u gradu-čaršiji.
Pošto smo na periferiji prema brdima-kaže da nigde žive duše nije bilo na ulicama-kao nekada.
U vremenu prvog maja dok sam pisao dvevnik-dva puta su leteli avioni: u jedan i u dva popodne.
Tada su pogodili autobus pun putnika Niš ekspresa iz Niša kod Podujeva-na relaciji Priština- Niš.
Kad smo gledali predhodnog dana onaj navodni masakar na pijaci Markale u Sarajevu-u vreme krvavog rata u Bosni 1995 godine-na kakav način je iscenirano: -donešeni leševi iz predhodne razmene sa hrvatima i nekoliko lutaka –od strane muslimana, kako bi se iznudilo bombardovanje srba od strane NATO –što je kasnije i učinjeno.
Pomalo smo skeptički gledali na televiziski snimak pogođenog autobusa i mrtva razbacana tela ispod mosta.
Ali kada se oglasio –potvrdno i NATO , onda od zgraženosti-mrtvih 47 tela deca i odraslih-ugljenisanih od NATO bombe, čovek nemože da dođe k sebi-zar je i to moguće ulaska u 21.vek.
Pitaju se ljudi kada komentarišu ovaj nečuveni zločin nad civilima.
Uveče u nedelju je nestala struja, avioni su leteli iznad naših glava.
Detonacije su odjekivale u daljini- a prema Nišu je moglo da se vidi veliki crveni
bljesak od eksplozije NATO raketa.
Legli smo bez svetla-po prvi put uz sveću, što je kod nas ostavljalo mučninu od straha-da možda neće biti više struje.
Nagađali smo da je pogođen elektrosistem Srbije.
U toku noći je struja stigla-da bih ujutru u osam ponovo nestala.
Nemamo nikakve infromacije o noćašnjem bombardovanju-cele noći su leteli avioni iznad nas.
NATO agresori su su bacali neki materijal , kojim je bio razbijen bio električni sistem Srbije-kažu da su bile neke žice, koje su bacane na naše elektrane.
Struje nije bilo jedan čas po podne u ponedeljak.
Evo dok gledam vesti preko državne televizije, još se komentariše diktatorova takozvana dobra volja o pitanju tri američka zarobljena vojnika-kao i izjave Mirka Marjanovića, presednika vlade.
O bombardovanju ni reči-a bilo je bombardovanje: Niša, Paraćina, Ćuprije-barem po noćnim detonacijama.
Oni diktatori spolja i ovaj „naš“-dobro testiraju:bombe i moć vlasti.
Nadajmo se buđenju sveta da se prekine sa bombardovanjem i ubijanjem ljudi na svim stranama sveta.
Ponedeljak 3 maj 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Utorak 4 maj 1999.godine
Struja je nestala odmah posle pisanja dnevnika za ponedeljak.
Nije je bilo cele noći i došla je sutradan u podne.
Kažu da je restrikcija i da će dalje trajati zbog bombardovanja NATO traforstanice „Niš II“-grafitnim bombama, koje su puštene sa 500 metara iznad trafostanice i u prečniku od kilometar, potpuno uništile naš elektrosistem.
Tako da se taj sistem u Srbiji teško oporavlja –pa se tako stvara panika i psihoza, izgleda da je ovo opasan rat NATO alijanse-po pitanju celokupnog stanovništva.
Pošto nije bilo struje , nisam mogao da slušam radijo i televiziju, pa nemam nikave iformacije o bombardovanju.
Ujutru smo malo čuli da je pogođen još jedan autobus pun putnika-17 mrtvih, kod Peći-Prema Crnoj Gori.
Kažu da je pogođena i televizija Novi Sad-a po ustaljhenom redu su bombardovani Beograd, Vranje i na Kosovu.
Dok sam beležio tešku vest o pogođenom autobusu i smrti ljudi u njemu-tešku je da čoveku neizađe gnev iz duše, bes rečima-pa dokle će ljudi da se ubijaju, kada će ovo ludilo bombardovanja da prestane.
Nekada i u nesrećama ima sreće.
Tako je jedna grupa rezervista-vojnika, mahom vršnjaka moga sina, iz ovog kraja –malo se sporečkala sa konduterom „Niš ekspresa“-koga je NATO raketa pogodila-gde je poginulo oko 60 putnika-pa tako se nisu popeli u autobus-odbivši da kao rezervisti plate karte i ostali živi.
Tu priču mu je ispričao njegov školski drug iz sela Lipovica kod Vlasotinca-borac rezervista na Kosovu.
Inače autobus je pogođen NATO bombama kod sela Lužane kod Prištine.
Ta grupa rezervista-vojnika , posle autobusa su se odvezla vojnim vozilom do Leskovca-da bi i sami bili svedoci tog krvavog masakra NATO alijanse nad nedužnim civilima –a među poginučlima je bilo i šiprata i srba-a i jedan broj maloletne dece. Pošto se mahom na jugu Srbije vodi pravi rat za ovu dršavu i ovu naciju-za njen opstanak, onda je i nromalno da se u nenormalnim okolnostima rata događaju čudne stvari.
Naravno da ima i heroja rata-ali ima i hulja koji bi rat i naše strahote da iskoriste za ličnu korist.
Ujutru sam biciklom išao u školu-negde oko pola deset sam s pre podne stigao u školu.
Selo je bilo pusto, po koje dete starci su se kretali sokacima sela.
Mahom sam video iznemogle strace kako pogrbljeno idu ka seoskoj ambulanti. Ujutru je dan bio težak.
Dobro sam se oznojio dok sam pešice sa bicikom izašao na brdo, gde se odmah osetila svežina planinskog vazduha sa planina Babička Gora i Kruševica.
U školu sam zatekao zatvrorena vrata. Spustio sam se biciklom nizbrdo do grada-malo se osvežio.
Neka mučnina u vazduhu odmah je donela promenu vremena.
Počela je pomalo i kiša-nebo se naoblačilo.
Tako je bilo i u našim dušama-nije bilo vedrine.
Kasnije sam čuo da ima i nekih informacija informacija o popustanju-kompromisu od strane Amerike-Presednika klintona.
Izgleda da je na vidiku trenutni prestanak bombardovanja-ali niko još neveruje-sve dok iznad naših glava lete avioni.
Celo veče do ponoći smo zajedno sa porodicom proveli u ćaskanju ispred i iza kuće u mraku-gledajući satelite na vedrom nebu.
Noć je bila mirna. Svi smo mirno spavali.
Neki naši pečalbari su i za vreme bombardovanje rafinerije u Pančevu radili kao zidari u Petrovcu kod Pžarevca.
Radi eliminasanja negativne energije, supruga u komšiluku sa rođacima i komšikama su išle u ispomođ na okopavanju vinograda.
To je dobro u ovom trenutku-jer svaki fizički rad održava zdrav duh i zdravlje.
U toku večeri po mraku, malo smo se i smejali na svoj račun.
Kada se u prvim danima rata od panike bežalo iz kuća-kako su se neki građani sklonili u naše rodno planinsko selo Predanča; da bi prilikom gledanja raketa-koja je prema njihovom pričanju išla na njih iz pravca sela Brezovica-prema selo Javorje-bežali i krili se po trnjacima , šumarcima i uvalama zaravni Dela sela Predanča, opština Vlasotince. Kažu da su se mnogi od straha mnogi dugo ležali po trnjacima, a ta raketa je bila skrenula putanju –pogođena od naše protivavionske artiljerije-pa je završila u selo Darkovce u crnotravskoj opštini.
Prilikom odlaska za drugi maj u selo-sin mi je ispričao kako su se ljudi uživeli u ratno stanje.
Kao da se događa kod njih u selo planine, pa se sve radilo „tajni i tiho“-da se nezna ko će uveče dežurati tojagama-goloruki, kao formirane seoske straže, poput iz vremena partizanskog ratovanja Drugog svetskog rata.
Koliko je bilo komičnih situacija-to može da se opiše nekada u drugom vremenu kada dođe do prosvećivanja i otrežnjavanja ljudi od ratne euforije, koja će nestati tek u nekom drugom vremenu.
Jer ovde još nisu predstajali oni ratovi sa bugarima, nemcima i čertnicima na jednoj i drugoj strani partizana iz Drugog svetskog rata(1941-1945.g).
Utorak 4 maj 1999.godine vlasotince Miroslav Mladenović

-nstavak-

Dopuna: 07 Mar 2010 14:41

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

Sreda-četvrtak 5-6 maj 1999.goddine
Nije bilo mnogo bombardovanja-izuzev nekoliko postrojenja sa gorivom.
U svetu se vodi čitava aktivnost za prestanak bombardovanja i ubijanja ljudi na svim stranama krvavog rata na Kosovu.
Naročito je zapažena uloga Rusije, koja preko njenog predstavnika Čerdomidina –izgleda u pregovoru sa presednikom Klintonom u Americi-kao da se nazire kraj rata. Klinton je u Evropi-vodi pregovore sa nemačkim kancelarom Šrederom, dok na drugoj strani se priperma sastanak osam najrazvijenih zemalja sveta –zajedno sa Rusijom. Zapisaću kazivanje jednog mladog vojnika-iz komšiluka, koji je preživeo prvo bombardovanje NATO raketama u Prištini –kada je prvi put gađana kasarna „Dušan Silni“.
Sa uzbuđenjem je pričao svoj autentični događaj:
„nas dva vojnika i dva starešine su nas odredili da dežuramo I čuvamo kasranu“-uzbuđeno kazao je taj mladi vojnik-„negde na pedeset metara od mene sve je razrušeno, nisam znao za sebe, sećam se da mi je moj starešina sa flašom rakije davao čašu po čašu po čašu da ispijam-kako bi se povrnuo od preživljenog straha, ruke su mi neprekidno drhtale-nikako da se smirim. odjednom su javili mom starešini da ide druga tura aviona da ponovo bombarduje.
Nisam ništa uopšte osećao od pretrpljenog straha-da je rakija bila ljuta i jaka. Onako kao kroz san se sećam kako je posle najave drugog naleta aviona-moj starešina i sam džipnuo nekoliko rakija-sigurno iz straha.
Kada sam ustao, pogledao oko sebe i primetio da mi nema šlema na glavi i da mi je puška ostala tamo u ruševinama kasarne.
Starešina me prekorio-mani sad šlem i pušku, samo kad smo preživeli, kasnije ćemo to uzeti kada prođu avioni sa raketama.
Može ponovo da nas bombarduju“.
Taj vojnik i sada pomalo drhti dok sa uzbuđenjem kazuje taj dramatični događaj sa ratišta na Kosovu.
Kaže da je mlada vojska prava i disciplinovana vojska-dok ovi rezrevisti-vojnici, samo pijanče i idu u pljačku po albanskim kućama.
Sada je došao na mali kraći odmor sa nekim rezervistima-pa je kod Preševa video kako vojna policija vršila pretres i jednom rezervisti istresla krpu sa opljačkanim nemačkim markama-pa se taj policajac sažalio i ponovo mu vratio tu krpu sa nemačkim markama u džep-sa opomenom da to više neradi.
Taj vojnik je siroče, pa je komandant kasarne u Prizrenu ga uzeo da se stara o njemu-posle preživenog ratnog stresa.

Ovaj prokleti rat će ostaviti mnogo posledica po mentalno zdravlje čitave nacije.
Nije ni meni lako da zapisjujem razne potresne priče-sa aspekta roditeljskih emocijama.
Danas u vreme rata mnogo kriju svoju decu iz straha da će im poginuti u ratu-a čitav svoj život su proveli u mukama i nevoljama da se nešto skrpi i napravi kućica u gradu.
Nekako sišli sa planie od posne i oskudne planiske zemlje i otrgli se kao pečalbari u svet.
U siromaštvu življenja i pečalbarskim mukama-deca su im jedini smisao života.
Neko je kriv za ovaj rat-neko ko je mogao razumnom politikom da spasi Srbiju i njenu naciju na vreme.
Sada putem zastrašivanja i vojnih sudova-tu sirotinju žele da kažnjavaju zatvorima. Tako jedna majka iz mog rodnog planinskog kraja-jadala se mojoj supruzi:
„sestro blaga kako da ga prijavim, kada ga strah od rat i kako mi je rekao-„mamo ako odem tamo na Kosovo ja ću od strah prvi da poginem“.
Postavlja se opštecivilizacisko pitanje-da li ima neko pravo da silom tera čoveka da ubija druge ljude –koji nemože da ubije drugog čoveka ni u samoodbrani.
Čitam u „Blicu“ da se sada naglašava od svih političkih stranaka da je najvažnija uloga naše diplomatije-kako bi se našlo kompromisno rešenje i prestalo bombardovanje i uništavanje nacionalnih resursi Srbije.
Što daje nadu da će razum ipak nadvaladati ratnohuškače-od kojih nemože da se gleda ni televizija.
Zabeležiću retko pravi intervju jednog srpskog književnika-Svetislava Basare u listu „Blic“ od 3.maja 1999.godine.
Tako naš razumni srpski intelektualac kaže-„ovaj rat se još doživljava kao velika nepravda, što on svakako jeste, ali na prvom mestu je činjenica, politika operiše isključivo činjenicama, ne filozofskim ili parareligioznim konceptima.
Oduševio sam se zdravorazumnom pristupu ovoj opšte našoj kolektivnoj ratnoj nesreći“-pa Basara dalje kaže:“U ovom neravnopravnom sukobu mi netreba da pobedimo NATO, moramo pobediti sami sebe, svoje sebične i parcijalne interese, našu uskogrudost, neutemeljenu oholost i balkanski autizam-zle kobi srpske istorije zbog kojih 21. vek dočekujemo raseljeni u nekoliko država“.
To je po meni prava zaključna rečenica naše srpske nacionalna tragedija stvorena u ovih 15. zadnjih godina od strane ekstremnih srpskih nacionalista-kako u akademiji nauka, tako i u krugovima kulture, obrazovanja i politike i onih koji su se preko te naše kolektivne nesreće se borili za golu vlast i bogatsvo.
Zatim ovaj književnik upozorava-„ukoliko to ne uradimo-a još uvek možemo propuštiti tu šansu-tek onda ćemo istinski neopozivo i zauvek izgubiti ovaj veoma nepravedan rat“.
Danas je po njemu važno da se sada očuva postignuto nacionalno jedinstvo, uz istovremeno očuvanje i afirmaciju svih različitosti i individualnih sloboda.
Kolektivni duh jedinstva-kao zvezdani i jedan trenutak koristi od rata, dobro je pokazao da ovde nema nikakvih „izdajnika“, niti „pete kolone“ i da su svi , bezobzira na nacionalnost i političko opredeljenje , jedinstveni u otporu i odbrani zemlje-ali opet vidimo naše strare znance, poput turbo patriota, koji nas pozivaju na „najteži“ patriotizam, što u frodjovskom svetu samo pokazuje da je njima patriotizam radni zadatak, kuluk a ne normalno ljudsko osećanje.
Istovremeno pristupilo se organizovanju igranki po trgovima, što je trebalo da nama ili svetu pokaže kako smo iznad situacije.
Po koji zna koji put smo sami proizveli medijsku sliku i estradno je ustupili CNN-u. Rat je stanje u kome se nemože biti iznad situacije, to svi znamo, ali kada se CNN-u prikažu prizori simuliranog iseljavanja albanaca, potom prizore apokaliptičkih razaranja, pa onda binu na trgu republike sa golotrbušnim pevljkama i oduševljenom publikom, onda prosečni konzument vesti na Zapadu neizbežno mora i da pomisli:“Da, isteruju ljude iz kuće, zemlju im ruše, oni nedaju ni pet para na to, već se vesele. zašto ih nebombardovati još malo“?
Svi apeli srpske pravoslavne crkve da se skupovi održavaju u skrušenosti i molitvenoj atmosferi ostali su bez odjeka.
Taj mučni utisak pogoršava se činjenicom da su istinski junaci ovog rata vojnici, oficiri, spasilačke i vatrogasne ekipe odgurnuti na totalnu medijsku periferiju.
U to ime, pomenuću moga druga iz detinjstva , potpukovnika-pilota Stevu Milutinovića koji je prve ratne noći u najboljoj tradiciji avijatičara iz 1941.godine uzleteo u svom avionu i suprostavio se neuporedivo brojnijem i nadmoćnijem neprijatelju, bio pogođen raketom i spasao se katalputiranjem.
Ponosan sam njime. Takvi ljudi čine da se čovek oseti srećnim što je Srbin.
Ali o njima nema ni pomena-istakao je u svom intervju naš poznati knjiševnik Svetislav Basara u nezavisnom listu „Blic“.
Kada sam davao taj članak da se pročita u mojoj porodici-onda se čitao sa velikim interesovanjem od strane sina studenta i supruge., koja je samo uz uzdah rekla:
“neće li da ga zatvore u zatvor zbog ovoga članka u novinama”.
Pošto se na lokalnoj televiziji svakodnevno preti i čitaju presude zatvorom od jedne do tri godine-bilo onih koji se nisu pojavili na vojne pozive za rat ili neke male špekulante-koji su pre rata bili dobra potpora vlasti i mafijaša u državi.
Sada se obavezno traži „žrtveni jarac“ za najviše možda oko dve tri hiljda nemačkih maraka, dok oni sa obrtanjem kapitala na milione maraka ili oni koji u stranim bankama poseduju krupan kapital opljačkan od ovog naroda za ovih 15. dana-njima ne fali ništa.
Mnogi se sada navodno pojavljuju i kao dobrotvori u ratu-kakav li cinizam.
Možda bi to bilo i normalno za stanje rata-da se naša vojna elita u televiziskim emisijama ne javlja kao Miloševićeva armija-što mnoge navodi da ih po koji put od besa i opsuju na srpski način.
Uveče u mraku smo pričali o uspomenama iz detinjstva.
Naročito o branju planinskog prolećnog cveća u planini.
Sa suprugom smo do današnjeg dana ostali zaljubljenici tog cveća: visibaba, zumbula, lazarice, žutana(lazarička), iglike(igličje), divljeg zumbula(misici-nisice), čobanke(kukavčina), ljubičica, gorocveta, đurđevka, petrovog krsta, petle-pa smo veći deo zasadaili u svom dvorištu grada.
Naročito smo bili radosni na prvi miris ljubićica i ljiljaka(jorgovana)-a danas na prve cvetove ševtelija u našem dvorištu.
Znamo da se radujemo kao mala deca-samo zato što je to naše, jer nikada nismo imali u životu.
Jer se u planini živelo oskudno, bez hrane i voća.
Jedino se živelo uz divlje: trešnje, jabuke i kruške.
Na brdo u nekadažnjem vinogradu-prva zasadena šljiva, jabuka, dunja, mušmula-procvetale su u proleće; što nam je ispunjavalo našu prazninu u ovim svim teškim daniuma rata.
Kao i pre, svi smo u porodici bili veoma srećni na prve njihove jesenje plodove koji će se pojaviti u našem voćnjaku.
Sve radosti života prenosimo i na našu decu.
Ovo tmurno kišovito vreme-ovih ratnih dana, mnogo više pogoršava raspoloženje ljudi. Mnogi se žale na bolove glave, neuroza i bolovi u stomaku.
Često od jakih stresova rata-mnoge uhvati groznica, što se često može videti na ustima, u vidu ranica.
Lično i meni teško pada ovo vreme.
Nesmem iz straha-zbog zavisnosti lekova, da uzimam dnevno nikakve lekove za smirenje.
Trni mi u ustima i na gornjoj vilici-osećam bolove po telu, stomaku, a često uz bol u donjem delu stomaka.
Pijem čajeve-mešavinu: kičice, matičnjaka, nane, hajdučke trave i podubice-dok žalfiju žvaćem u sirovom stanju.
Bonbone stalno šmrćem u ustima.
Nekada osećam da smetam porodici.
To se nekada oseti mojim povišenim tonovima govora-jer čovek nekada nezna šta da radi sa tegobama po pitanju zdravlja, kada je nešto jače od njega.
Drugi retko iznaju šta mi je u duši i kako se osećam.
Moja supruga dobro to zna-sve posledice surovog proganjanja u prošlosti zbog mog uverenja.
Ali težina tereta života, toliko je velika da se nekada teško sve nosi, da nekada inemam snage i osećanja ni za svoje najbliže u porodici.
Surov je ovo život.
Napisao sam na četiri strane pismo ministru prosvete-uz dopunu materijala o mom stvaralačkom radu i rada i uspeha mojih učenika na takmičenjima mladih matematičara.
Sve je uzaludno.
U porodici vlada strah od mojih pisanija.
Nastala je prava rasprava zbog toga.
Svi se plaše ove vlasti i posledica rata.
Uporodici mi nedaju da šaljem pisma -jer se plaše da nebude gore po moj položaj u školi, zdravlje-pa i bezbednost porodice.
Taj strah je opravdan kod moje porodice zbvog naše preživele prošlosti-ali nemogu da mirujem.
Odlučno sam im rekao da se neplaše-da sam i u prošlosti i danas uvek radio u interesu države i nacije-pa se nadam da će jednom se rad i moralne vrednosti počnu ceniti, da se počneu uvažavati moć znanja-a ne neznanja-kao sada moć hulja.
Videćemo da li će doći to vreme oporavka i preporoda moga naroda-moje države, moje nacije.
Da li će rat zameniti mir, neznanje-znanje, a ropstvo sa slobodom-obrnuto Orvelovim mislima.
Četvrtak 6 maj 1999.godine vlasotince Miroslav Mladenović

Petak 7 maj 1999.godine
Noć između četvtka i petka je bila napeta. U drugoj polovini noći, negde posle dva sata do pet sati ujutru, nad našim glavama je brujalo od aviona .
Jake detonacije su nas trzale iz kreveta. Svakome se u dnu stomaka pojavljivao jak strah i trzanje od straha da se koja smrtonosna raketa ne sruši na njega.
Mnogo je bilo detonacija.
Kažu da su bile okolinu Niša, a verujem i Leskovca, gde su gađane rezreve goriva vojske kod sela Grabovnica i Gradašnica.
Ujutru kada smo ustali-svi smo naglas komentarisali o bombardovanju. Retko se kome išta jede-
Nekako doručkujemo po navici, bez apetita. Ujutru kao i obično radim jutarnju gimnastiku-sa obaveznim sklekovima. napetost je velika.
Supruga se žali na bolove u leđima i kičmi-pored srca.
Sin pod pritiskom ove situacije-boravi uz knjige, spremajući ispite na farmaceutskom fakultetu u Beogradu.
Ćerka mahom čita knjige, a meni često ostaje praznina-da se šetkam iz jedne sobe u drugu-čas uz televizor, čas spremam čaj i ćaskam sa suprugom o ratu i svakodnevnim nevoljama sredine-dok ona radi sa krojačkom mašinom.
Nekada čitam novine „Blic“.
Evo juče sam pročitao i jednu staru brošuru o ruskom socijaldemokrati Bjelinskog-koji je negde delovao u Rusiji do 1848.godine-čiji ideali života i borba za njihovo ostvarenje , po mnogo čemu me podsećao na sopstven život.
Bezobzira na idealističko shvatanje života-njegova rodoljubiva osećanja i njegova borba za prava malog ruskog čoveka, za njegovu socijalnu i druge oblike slobode-ima u suštini na značenju u današnjem vremenu u jednom drugom vremenu.
Brošuru su pročitali : sin- student, kao i ćerka-gimnazijalka.
U njoj mi napomenuli jednu posebnu rečenicu-„Mi netražimo ideal života, nego život sav onakav, kakav jeste“.
Znači da je Bjelinski bio ruski intelektualac stvarnosti života ruskog slovenskog čoveka.
Njegova borba za uverenja me podsetila na ličnu borbu za sopstvena uverenja o socijalnoj pravdi i slobode malog siromašnog čoveka-za koga sam se borio, tako kao sopstven ideal života-prave stvarnosti, a ne one ulepšane-idealizovane, koja se teži i do današnjeg dana u srpskom narodu.
Negde oko jedanaest sati dok sam čitao nezavisne novine „Blic“-napolju se čula jaka buka aviona, a potom jaka detonacija.
Pogledao sam kroz prozor-pijačni dan, petak.
Ljudi idu seoskim putem prema planinskim selima na padini planine Kruševica-bilo iz grada, bilo ka njivama.
Neko traktorom, neko sa kopačem na ramenu, neko sa zidarskim kolicama.
Mnogi koji su se doselili iz planine-nose sa sobom i ručne kose, da srede okućnice u vinogradima i voćnjacima.
Evo nekoliko godina to i sam radim.
U tim trenucima dok sam se trgnuo od detonacije-kažu da je bačena raketa iz NATO aviona u centru Niša.
Čitam u novinama da će biti nađeno kompromisno rešenje-da se prestane sa bombardovanjem.
Dugo se čeka na taj korak mira.
Sinoć me uznemirilo i iritiralo ponovno traženje „pete kolone“ među Srbima.
Na tapetu destrukcije –mržnje iskazane na državnoj televiziji-bile su dve ličnosti:Zoran Đinđić i general Obradović (demokrata i socijaldemokrata) .
Ponovo je počela strašna i ubitačna propaganda vlasti-kao da se kod nas nevodi krvavi rat.
Nabeđeni ruski akademik Mirjana Marković-supruga presednika Slobodana Miloševića, u svom intervju američkim novinama-upotrebila je i zloupotrebila albanski separatizam i narko mafiju za vrćanje ideologoje komunizma iz 1945.godine.
Bilo je smešno kada je jedan državni visoki poltron predlagao zajedno sa tadašnjim presednikom vlade Mirkom Marjanovićem-uvođenje radnih brigada od radnika i seljaka-koji bi radili na obnovu fabrika i rada na poljoprivredi.
Bilo je smešno i žalosno-da mnogi ljudi zaneseni moćima vlasti-teže da iskoriste ovaj rat za neke druge ciljeve-a prvenstveno za sebe i neke iluzije prošlosti.
Naravno da je sada jednoumlje i diktatura Slobodana Miloševića i njegove žene Mirjane Marković-postala opasna stanica između života i smrti ove nacije i ovoga naroda.
Bojim se da će ipak morati da se krvavim putem uklone-da bi se život posle rata mogao normalno odvijati.
Možda će i svakodnevno pojavljivanje na televiziji –već istrošenih matrica jednoumlja , uticati na kolektivno pročišćenje-pa će širokim uticajem Evrope i njene demokratizacije na Balkanu, uticati na miran rasplet u Srbiji-potpuno otklanjanje diktatora i njegovog totalitarno-autoritarnog sistema vlasti.
To bi bilo najbezbolnije za Srbiju-posle ovoga što smo preživeli u tri rata:Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu.

Petak 7 maj 1999.godine vlasotince Miroslav Mladenović

Subota 8.maj 1999.godine
Predhodna noć i dan bili su napeti. Kažu da je noću dejstovala naša artiljerija-avionska odbrana sa planinskih visova Zeleničje-Čobanac.
Toliko je to sevalo i pucalo iznad moga planinskog sela i iznad naših domova, da je među stanovništvom zavladao strah-da možda nije i Vlasotince na redu za bombardovanje.
Priča se da su tri aviona srušena prilikom bombardovanja Niša, a dva pogođena otišla prema Bugarskoj-a jedan se srušio na ataru planinskog sela Kozilo u vlasotinačko crnotravskom kraju.
Policija je otišla da traga za ostacima aviona.
Bila je prava radost kod ljudi kada su čuli da su srušeni neprijateljski avioni.
Tako u euforiji niko i da nepita za žrtve NATO-granatiranja putem kasetnih bombi Niša-gde je 15 civila izgubilo život, a 60 njih je ranjeno.
Stravična slika na televiziji.
Ljudi kao da su navikli na takve stravičnosti.
Čisto poremećenje njiihovog uma-njihovog i našeg od straha za sopstvene živote-a njihovog, jer interes u dolarima je jači od postojanja ljudskih života i uopšte ljudske civilizacije.
Kao da je smak sveta.
U subotu još jedna tragedija.
Pogođena kineska ambasada, dvoje mrtvih i više ranjenih, a jedan civil poginuo u hotelu „Jugoslavija“-bombardovane zgrade: savezne vlade. saveznog ministarstva, generalštaba i Presedništva republike Srbije.
Dobio sam informacije da je sestrić-vojnik dobro na Kosovu.
Javljao se dva purta i jednom dolazio kući.
Velika pometnja u životu ljudi.
Čeka se rasplet.
Subota 8.maj 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Nedelja-ponedeljak 9-10 maj 1999.godine
Srušen Kameni most na reci Niša i dva poginula civila.
Mnogo puta sam pešice prolazio tim mostom u mladosti.
Pošta u Užicu srušena do temelja-užas u ruševinama usred grada.
Čovek više i nerazmišlja o pogođenim repetitorima televizija: Srbije, Pink, Politike i drugih-samo se bulji u televizor kada se saopštavaju informacije o broju poginulih i ranjenih.
Sve pstalo kao da nije ni važno.
Naročito se slušaju strane radio stanice na srpskom jeziku, jer se tamo objavljuju precizni podaci o nesrećama.
Savko se plaši da jednoga dana nedođe red i na njega-da postane žrtva rakete ili kaset bombe.
Svako brine o svojim najbližima-bilo dece u porodicama , bilo da se nalaze negde na stranu-u vojsci ili na ratištu.
Noćas negde oko dva sata sam ustajao i palio svetlo –izgleda da se ono kod nekih porodica cele noći negasi.
Bila je kiša cele noći.
Nisam mogao ni da spavam-a ni supruga nije oko sklopila.
Naročito smo bili uznemireni i ostali nemi-kada smo čuli istinite priče sa kosovskog ratišta od našeg kumčića, koji je došao nekoliko dana da se odmori sa ratišta, pa će ponovo da se vrati.
Znam da ovo vreme ratne psihoze i ratne euforije-kao i jednoumlja-mnogi neobrazovani pa i oni sa fakultetskim diplomama su podlegli nacionalističkoj ideologiji-koja dovodi do sužavanje svesti u prosuđivanju .

Sin kada se vratio sa posete kumovima-došao je sav uznemiren i iznerviran, gnevan rečima:“tato, upravu si bio-ovo je rulja-oni pojma nemaju o hrišćanstvu, božjem miru, o ljubavi-nego stalno govore mržnjom o etničkom čišćenju albanaca sa Kosova“.

Naravno da na sve to utiče naša ratno huškačka propaganda-sa pozicije nacionalizma. A na to je uticala dugi niz godina-ratna propaganda Slobodana Miloševića, još od 1991.godine.
Naravno da će biti velikih posledica-kako za albance, tako i za srbe. U vreme večere-supruga se naježila i zgrozila-svi smo se naježili i zabeknuto slušali-kako je grupa snajperista u OVK-sedam srba iz Jagodine-prilikom hvatanja legionara-srba, plaćenika u našoj vojsci na Kosovu-zaklala i viljuškama vrtela njihove oči pred svim prisutnim vojnicima na ratištu.
To su plaćeni ubice-oni sa snajperima, kojima ništa neznači Kosovo-nego novac-srbi u oslobodilačkoj vojsci Kosova-Srba u penziji-legionara francuskih, koji primaju po deset hiljada maraka plate, a tamo ratuju iz čisto profesionalnih razloga-nemogu bez krvi-tako su govorili-za trista i nešto naših dinara.
Tamo kada su ti profesionalci legionari zauzimali-osvajali kuće, čim nađu jedan metak u kući odmah se sve ubije i likvidira-tu nema ratnih pravila.
Ovo je kažu najprljaviji rat.
Tako postupaju i albanci-pobunjenici, kada uhvate nekog našeg srbina-dosta je bilo plaćenih ubica među albancima.
Naši vojnici se nisu mogli da načude velikom bogatstvu albanaca –svaka kuća poseduje traktore, luksuzna kola, džipove, velike količine brašna, zejtin-dok su srpske familije na Kosovu bile potpuno siromašne.
Kažu da je uzimano iz tih kuća bogatstvo i davano siromašnim Srbima.
U školu sam išao ujutru biciklom po kiši.
Ponedeljak 10.maj 1999.godine vlasotince Miroslav Mladenović

Utorak 11.maj 1999.godine
Noć je bila previše uzbudljiva.
Prvo pre pola noći su proleteli avioni-prema Nišu i Kosovu.
Čule su se jake detonacije. Dobro se moglo uočiti čad-crni dim nad Nišom, koji se sa naše strane pokrivao vedro nebo-do pre nekoliko časova.
Verovatno je bila pogođena neka Jugo-petrolova pumpa sa gorivom-skladište goriva. Taj dim je bio ujutru u utorak.
Negde oko tri sata-sve do četiri sati u jutarnjim časovima pred svanuće, na vedrom nebu –sa puno zvezda, leteli su avioni NATO alijanse.
Prve detonacije su toliko bile jake da su prozori i vrata se drmala.
Ustao sam iz kreveta ka prozoru-vrata, da čujem odakle dolazi.
Supruga mi je sugerirala da dolazi od strane Leskovca i Grdelice.
Napolju u mraku se čula graja unezverenih i uplašenih žena i dece.
Mnogi su bili i radoznali šta se to bombarduje od NATO-ubica.
Strah da neka NATO raketa nezaluta i kod nas-mnoge je isterala iz kuća-ka seoskom putu prema brdima.
Tamo sam mogao da primetim kako ljudi nervozno puše cigarete i komentarišu bombardovanje-nagađanjem kuda je puklo.
Video sam kako se tiho u ćebadima omotanim oko sebe, odlaze ka brdu.
Strah i panika učinili su svoje.
Avioni su negde oko četiri sati ujutru otišli ponovo prema Nišu.
Ujutru smo smo čuli da je sa tri projektila ponovo gađan Sarajevski most kod Grdelice-na ulazu u grdeličjku klisuru, dok su tri rakete bačene u atar sela Sinkovce kod Leskovca.
Sada kada se sluša radio i televizija-više se i ne gleda materijalna šteta, samo se slušaju vesti da neko nije mrtav.
Ako je neko povređen onda je to bolja vest-znači da je ipak ostao živ.
Čoveku se zgade lažna patriotska junačenja navodnih socijalista, komunista-JULOVA-ca i još kakvog li ološa iz srpske radikalne stranke-preko državne televizije. Često se mora zaustaviti kanal televizije-na „prazno“, dok prođu slatkorečivi, tugaljivi govori onih istih, koji su krivi za sve ono što nam se događa za ovih zadnjih deset godina.
Za njih su i ljudski životi-smrt, pa i sve ostalo u funkciji njihove vlasti.
Oni sem toga-za drugo i neznaju.
Kad im ponestane brbljanje i „pljuvanje“ u sopstven narod-onda se odmah stvaraju „izdajnici“, jer oni drugi“ belosvetski fašisti i nacisti“-su poodavno ušli u rečnik za ove deset tužne i čemerne godine života.
Tako bi se prikrila sopstvena odgovornost za ovo samouništenje države i nacije.
Celog dana na nebu su se pojavljivali avioni.
Tako negde oko podne su se čule ponovo detonacije.
Komšije su gledale dimni trag raketa-dve su ponovo pale u selo Sinkovce kod Leskovca, a jedna neksplodirana u selo Rajno Polje, preko brda od dela naših kuća.
Čuli smo da je bilo mrtvih u Čačku, Kosovu i kod Doljevca.
Sada se špekuliše sa navodnom odlukom Slobodana Miloševića o povlačenju dela vojske i policije sa Kosova.
Svi trguju na našu krv, na naš goli život-Slobodan Milošević, Amerikanci, Rusi, Kinezi, Englezi, Turci.
A toj trgovini služe i jadni albanci-koji su preko 700 000 već proterani sa Kosova-na najgori mogući način.
O stravičnim događajima se zvanično u Srbiji ćuti-nedaj bože kada bi neko samo zucnuo, sledio bi zatvor kao „izdajniku“ države i nacije-a “ektremista” i metak u čelo.
Danas u mom kraju pravi je onaj „patriota“ koji pljuje po zapad i koji teži isterivanju svih albanaca sa Kosova.
Svako drugo mišljenje-opasno je za svakog čoveka.
Ovo sa Kosovom, sa albancima i sa srbima-samo su igra velikih sila i našeg diktatora Slobodana Miloševića sa sopstvenim srpskim narodom.
Slušao sam posle podne u pet sati dnevnik lokalne televizije-koja prenosi državnu televiziju, kako Vuk Drašković veliča ulogu Slobodana miloševića, radi očuvanja vlasti-bez trunke savesti da treba svi da odu posle rata i da se raspišu novi izbori.
Toliko sam se iznervirao-bože ti ljudi nemaju ni trunke savesti da treba svi da odu posle –da se pojave neki novi ljdi-zbog svih ovih ratnih nesreća ovog napaćenog srpskog naroda.
Po ovome kako se čuje na televiziji, svako može da zaključi da je Vuk Drašković jedan bedni mali pijunčić Slobodana Miloševića i njišta više.
Zapisaću i nesreću u našem sportu atletici-koju nam je doneo ovaj prljavi prokleti rat. Negde na obroncima planinskih visova kod Medveđe-mešovitog kraja albanaca i srba, mučki iz snajpera od tkz OVK-ubijen je mladi atletičar Goran Raičević iz Brusa.
Koji je kao vojnik-borac, branio svoju otadžbinu.
Kažu da na tim prostorima naši rezervisti-borci, uhvatili su jednog starca-albanske narodnosti, kako je na leđima sa kamerom pokušao da prevari naše borce-kako bi ih snimio i otkrio njihov položaj.
Neki od naših boraca je tražio da pije vodu.
Da bi posle odbijanja-uvideli da je na leđima bila skrivena kamera.
Ovaj rat je toliko prljav-da se čovek nemože nadati da će preživeti-ako pokuša neka vojnička pravila i ljudske humanitarne vrednosti.
Još mi je na pameti onaj vojnik-borac, koji iz sažaljenja nije dao da se ubije neka baba-albanka; koja je naknadno ubila tog vojnika-samo što je bio dobar kao čovek.
Da bi onda neki rus dobrovoljac odmah zaklao tu babu, a krv je šikao na sve strane, pa su se mnogi mladi vojnici prestrašili od tog suludog ubijanja.
Ubijanje je postalo tako jednostavno-kao da se neradi o ljudima..
Bože da li čemo svi postati ubice ili ćemo završiti sa ludačkom košuljom-kaže mi jedan prijatelj, dok je slušao mnoga zverstva na obadve strane rata na Kosovu i od strane NATO raketa.
Izgleda da još neće doći do pročišćenja-kako sam se lično nadao, barem u mojoj prosveti.
U mojoj školi se i dalje radi po starom-još nisu date ni ocene-ni pojedna a kamo li da se izvrši svođenje ocena.
Mnoge rubrike su posle tri meseca i dalje prazne po predmetima-nema nikakvih ocena-a nekih i nema u školi.
U gimnaziji su se posvađali.
Iživljavanje profesora sa decom oko ocenjivanja se i dalje nastavlja.
Ćerka mi je rekla da nezna ništa o ocenama-pa ide u školu a nezna zašto ide.
Tako decu sekiraju i u ovim ratnim stresnim situacijama-kao da im nije stalo do njihovog normalnog života.
Bučno sam reagovao-više iz besa, pa me supruga blagovremeno upozorila da nepoduižem tenziju kod deteta; jer mi ništa u školstvu nemnožemo da promenimo. Zbog ljutnje sam izašao u drugu sobu-da se malo ohladim.
Tako kada se postane nemoćan-onda se u okviru „pražnjenja“ nekada i galami.
U Kući poodavno nema ni šećera ni kafe.
Jedino se može kupiti kafa po višoj ceni-ako se čeka u red.
Naročito je nestašica cigareta. Hleba ima dovoljno. Uplatili smo za jednu flašu zejtina-koga nema još od početka rata.
Posle bombardovanja kineske ambasade- malo i mi da imammo vajde, jer se razljutila velika sila; pa će možda da se reaguje na prestanak rata.
Polako se troše poslednje rezerve kućnog budžeta-a i života.
Nastaje veliki strah za egzistenciju porodice.
Svi se nadamo da će doći mir-prestanak bombardovanja i ubijanja ovog prokletog rata.
Utorak 11.maj 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

-nastavak-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

Sreda 12. maj 1999.godine
Pre pola noći je bilo veoma dramatično na vedrom nebu iznad grada.
Svi smo izašli da gledamo avione-zureći među zvezdama, da ugledamo to čudo smrti. Moja supruga i još neko u mraku od komšija-uzviknuo je:“eno ga...“.
Kružili su na nebu. Čas prema Nišu, čas prema Leskovcu, Vranju i planini Čemernik. Tamo negde u dubini prema Krušumliji-Kosovu, čule su se jake detonacije-ali one četiri jake detonacije na Vladički han-sve su nas uzbudile i potresle.
Znali smo da je tu negde oko Južne Morave-neki most. Što je bilo i tačno.
Ali smo i strepili da ponovo neka tomahavka neodluta među civile-što se i dogodilo. Pogođen je centar malog grada na Jugu Srbije.
To smo saznali negde u ponoć.
Pogođena je stambena zgrada i sam centar-dve ljudske žrtve.
Dva mlada života ugašena-dve mladosti ostale bez nedoživljenih snova.
Imali su samo sedamnaest godina-godina moje ćerke; godina lepih i tužnih ovih majskih noći i dana-koje će se uvek pamtiti i pominjati za pokolenja-za naciju, za srpski rod i uopšte civilizacije.
Veoma sam se nervirao od svakojakih gluposti-političkog marketinga-zloupotrebe rata za dnevno političke potrebe.
Za njih bombardovanje i ljudske žrtve su u fukciji vlasti-a nas sve interesuje konkretna ratna situacija na Kosovu, jer svakom ima po nekog svog bližnjeg u ratu-jer su svi životi sada naši zajednički.
Čekajući posle pola noći da čujem informacije o ratištu-pomalo me bilo stid što sam saznao o razaranju i ubijanju u Vladičkom Hanu od raznih radio stanica-a ne od naše državne televizije.
Pošto sam bio previše napet, pun bersa i gneva-popio sam sedativ za smirenje.
Ovakvo psihičko stanje i napetost me potpuno iscrplo-pa sam jedva ujutru ustao iz kreveta.
Nisam bio u mogućnosti da celog dana izađem iz kuće.
Polse popijenih kafa-nekako sam se osvežio posle gledanja kasete komedije indeksovog pozorišta o diktatoru-njegovog učešća sa drugima oko rasprodaje „srpstva“ i zemlje-prilikom potpisivanja Dejtonskog sporazuma oko podele Bosne između srba, muslimana i hrvata.
Svi smo se smejali dok smo gledali ismejavanje tadašnjeg vremena na jedan satiričan način-što bi sada predstavljalo ratni zločin, kada bi se slučajno neko usudio da kritikuje tadašnjeg i sadašnjeg diktatora Slobodana Miloševića.
Negde oko tri sata popodne u sredu, iznad naših glava sa svih strana bučalo je od aviona.
Moja supruga je bila malo prilegla da se odmori od kopanja vinograda u komšiluku-kada odjednom pored buke je čula i neko šuštanje iznad kuće.
Istrčala je ispred kuće-zajapureno zurila u nebo.
Nad naseljem se video beli dim od aviona ili rakete-ko bi ga znao.
Sa svih strana je ječalo.
Kasnije u večernjim satima smo doznali da je bombardovan Niš, Palanka i Pirot. Bacane su i kasetne bombe u naselju Niša.
Slušajući državni radijo-samo o Kini i njenoj ambasadi, čoveku padne muka-da se neupita-šta je sa nama , da li mi postojimo.
Sve se nekako skriva u zavijenoj formi-nezna se šta će biti i šta je konkretno učinjeno da prestane ovo ludilo bezumlja.
A još kada se čuje na lokalnoj radio stanici Leskovac-kako se izriču opšte laži o navodnom potpunom obezbeđenju građana sa brašnom, šećerom, zejtinom i uspešnom organizovanju rada osnovnih i srednjih škola na završetku školske godine-da se potpuno izludi od muka i nevolja, kao i od laži i obmana onih istih ljudi .
Još se preti i „petom kolonom“ –ko bude propagirao sa bombardovanjem u okrugu-da se ti takvi odmah “prijave” državnim vlastima .
Naravno da građani nisu nikako informisani i lako se naseda raznim glasinama i može se lako dospeti do „izdajnika“-petokolonaša-ni kriv ni dužan.
Naravno da te glasine šalju oni isti koji prete.
Svaki građanin koji bi bio istinski informisan-onda galsine nebi bile potrebne kao izvor informisanja građana.
Često se smejemo sa suprugom kako naša komšika iz grada donosi neke glasine-eto kako neće biti bombardovan Leskovac, tako je rekla Olbrajtova iz Amerike-do pesmimističkih glasina o kravim ubistvima na obe strane.
Supruga mi kaže-naša komšika te „kljuka” glasinama da budeš kandidat za „petokolonaša“-jer ti jedini u komšiluku slušaš strane radio stanice:Glas Amerike, Slobodnu Evropu.
Jedna naša komšika kaže:“ovija samo sas ovej vesti, plaše mečku“-ko zna možda je i u pravu.
Oni sami smišljaju glasine-šire dezinformacije, kako bi zastrašivali narod na poslušnost - homogenizaciju.
Tako se širenjem straha najlakše vlada.
Dok pišem dnevnik, prekida me zvuk aviona nad Surdulicom-a i ulazak dece u sobu. Nekoliko puta-uz paljenja svetla u sobi, prekidu mi pisanje-da bi mi saopštili nove vesti iz grada.
Sin mi odlazeći do grada-saopštava da su danas bacali letke iz aviona u Leskovcu-kako će biti bombardirana leskovačka pošta.
Vidim da je sav uzbuđen.
Ćerka je otišla u grad-da se malo izduva, a supruga u vinograd da ga okopava.
Samo mi ostaje neka težina u duši.
Ali tu je moja mašina za kucanje-moj dosadašnji prijatelj u svim nevoljama.
Sreda 12.maj 1999.godine vlasotince Miroslav Mladenović

Četvrtak 13.maj 1999.godine
Izgleda panika i strah od bombardovanja u komšiluku je bila jača od bilo kog razumnog obaveštenja preko državne televizije-pa su mnogi uveče napustili kuće i bežali za sela, pa ni ja nisam mogao da zaspim od galama pored kuće.
Tako da sam ujutru ustao neispavan i ošamućen ceo dan-a još i pod uticajem lekova sedativa .
Čak je i moja supruga bila preplašena od bombardovanja Leskovca-pošte, MUP-a, nadvožnjaka i vojne kasarne ka izlazu prerma Vlasotincu.
Uveče kada je trebalo da se legne na spavanje, celo vreme je osluškivala od straha, da li su avioni počeli sa bombardovanjem.
Naravno da su taj strah stvorili i mnogi direktori u fabrikama- kada su pre vremena raspustili radnike svojim kućama.
Čak se i u snu trzala-nema bombardovanje, uveravao sam je da ga neće biti ovde nad Vlasotincem.
Pošto su nam kuće „lepljene“-onda cele noći se mogao slušati razgovor-čas se šetalo seoskim putem, čas ulazilo u kuću i nije se spavalo cele noći.
Neki su proveli noć u brdima.
Naravno da je ujutru bilo mirno-nije bilo bombardovanja Leskovca u toku noći-ali je zato cele noći bilo bombardovanje na Kosovo-čak se nastavilo i u toku dana.
Tako neispavan-otišao sam sa ručnom kosom da pokosim travu u voćnjaku na pobrđu vlasotinačkog vinogorja.
U ovom trenutku bili smo napeti kao struna.
Naročito je bilo teško meni, pa sam ljutito reagovao na samo stanje moga zdravlja i samog života u ovim teškim ratnim okolnostima-sa posledicama represije, kako u prošlosti-tako i pred sam početak rata.
Kraće rečeno-sa narušenim zdravljem, nosim se sa nenormalnim životom u vreme rata. Bilo kako bilo, posle kraćeg znojenja i izlaska na brdo preko 500 metara nadmorske visine-posle kovanja kose i druženja sa kosom na livadi-svežine jutarnjeg cvrkutanja ptica i mirisa rascvetalog bagrema i gloga-nekako me smirilo i povratila neka svežina.
Priroda mi povratila snagu da se izdrži težina života-da se razbistri um i stekne fizička snaga za dalje napore u životu.
Supruga je odmah sakupljala pokošenu raznu zelenu travu-koja je mirisom podsećala nas na naš život u planini.
U otkosima se osećao miris našeg detinjstva, naše mladosti-provedene na zelenim livadama planiskih ogranaka.
Pokošena trava-otkosi i miris trave, malo nas je razgalio i povratio nam životne radosti. Pomilovali smo mlade voćke-trešnje, jabuke, šljive, lešnjake, dunje, mušmule-radovali se njihovom rastu .
Podsećalo nas je na naše detinjstvo u planini.
Malo smo proćaskali sa komšijom-čiji sin je na ratišstu u Prištini.
Ponovo su avioni nadletali naše područje.
Pre podne su leteli i nadletali iznad Leskovca i Vranja-da bi vršili bombardovanje na području Vranja, Preševa i Bujanovca-dok po podne su bacili nekoliko raketa u rejonu Sinkovca-kasarne i sela Stupnica-kod Leskovca, a čule su se detonacije i u Nišu.
Sa kosovskog ratišta je došao drug moga sina iz škole-pa su mu se smejali da su svi njegovi drugari sa Kosova kao „ratni plen“ doneli: video rekordere i televizore-a on je doneo malo štene psa Šarplaninskog ovčara.
Četvrtak 13.maj 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


Petak. 14.maj 1999.godine vlasotince
Izgleda da je kiša i oblačno vreme manje uticalo na NATO akcije u bombardovanju. Nekako je bila teška noć.
Pred ponoć su izgleda bačene grafit bombe –pa je u jednom trenutku počela da nestaje struja-pretila je opasnost raspada sistema.
Ujutru smo čuli da je bilo masakra kasetnim bombama u jednoj izbegličkoj koloni albanaca-kada se vraćala svojim kućama u opštini Prizren.
Koliko li će još poginuti albanaca i srba-da bi se zadovoljili apetiti dikatatora.
Kako li se ljudska nesreća koriste za svakodnevnu upotrebu –čisto kao toalet papir za jednokratnu upotrebu.
Ovi sa zapada iz NATO kažu da agresijom žele da zaštite albance od humanitarne katastrofe-a ubijaju ih kasetnim bombama, koje kada padaju nebiraju ciljeve i ljude-bilo loše, dobre-bilo nevine ili krivce-a člesto i one najmanje krive za ovo ratno ludilo. Državni radio javlja preko 50 mrtvih žena, dece i staraca i preko sto povređenih albanaca.
To su samo obične brojke-kao što smo i za našeg diktatora mi samo brojke i predmeti za njegovu ličnu upotrebu.
Cinično je da se tu navodno zatekla naša vojska i policija u pružanju pomoći-čak se na radiju čuje i plač i zapomaganje nedužnih ljudi –kada su se tom istom vojskom i policijom i NATO alijansom „zajednički“, te iste nedužne albance proterali iz svojih domova u planine i šume.
Sada se više i nezna ko je ko na Kosovu-jer autentična kazivanja boraca naše vojske –iz ovog kraja, kazuju nešto drugo:“žive albance koristimo kao štit našim životima-jer da nije njih, amerikanci i drugi lako bi završili sa nama nadmoćnim oružjem“-kaže se u tim autentičnim kazivanjima boraca iz ovoga kraja juga Srbije.
Dalje se kaže: „ tako su naši tenkovi u njihovim kućama, kao i artiljeriska oruđa-a čak i municija je smeštena u njihovim džamijama, tako da nijednom albancu nepada napamet da oda naše ratne položaje, jer rizikuje i sopstven život.“.
Interesantna su kazivanja sa ratišta da je u našoj vojsci poginulo dosta kuvara-čak njih osam iz Niša, jer kažu vođene rakete idu na toplotu.
Dovitljivost naše vojske je takva da se neprijatelju nanose velike štete-navodeći ih na lažnjake tenkove od guma, koje pravi „Tigar“ iz Pirota-a često se stavljaju i kade iz kupatila sa jednom cevkom napred-a i postavljanje lažnih amaterskih radio stanica koje se podese na frekvencijama, koje otkrivaju navodno naše položaje-pa tako se mi igramo sa njima od brda do brda-a sve to posmatramo sa naših neotkrivenih položaja-pričao je jedan tenkista sa kosovskog ratišta.
Tako kažu da se njih nekoliko “pravilo važno”-pucajući na avione, da bi nakon toga otkrili položaje i tako njih osmoro izgubilo živote od NATO raketa.
Naši su postavljali mine na albanskoj granici-ostavljajući prazan prostor u vidu „džepa“-pa čak i u dubini albanske granice na stotinu metara –kako bi ekstremiste albance sa teritorije Albanije dočekali rafalnom paljbom i tako napravili dar mar u masakru nad tim pobunjenicima-albanaca sa Kosova, koji dolaze naoružani sa teritorije Albanije-kazivanja su svedoka i učesnika tih ratnih događaja u ovom ratu.
Slušam da te ekstremiste-separatiste su pomagali i u drugim zemljama-gde je postojao njihov interes za neke druge ciljeve ili za pranje novca od droge.
Na televiziji sam gledao kako su na strani pobunjenika za otcepljenje Kosova od Srbije-bilo plaćenika ubica-ali se prećutkuje da ih ima i na našoj strani-takvih legionara smrti.
Ubijanje ljudi-bilo tamo ili ovamo, samo nas odvodi od suštine života civilizacije. Nekada se govore istinite činjenice-ali je važno ko ih i za kakve ciljeve koristi.
Ponovo je počelo sa izmišljanjem „pete kolone“-a glavni „junaci“ na televiziji za zastrašivanje naroda-ovog pokorenog i uništenog su-naravno: Dr Zoran Đinđić presednik demokratske stranke , Milo Đukanović presednik Crne Gore i Dr Vesna Pešić doskorašnji presednik građanskog saveza Srbije-samo zato što su se po njima usudili da drugačije misle van okvira srpskog diktatora Slobodana Miloševića.
Zato što su se usudili da javno kažu da se prekine sa bombardovanjem i rata, da se prekine sa ubijanjem ljudi, uništavanje naconalih resora-fabrika, škola, bolnica.
Zato što su vodili razgovore sa nemačkim kancelarom i francuskim presednikom u nalaženju rešenja prekida rata.
U Srbiji i dalje vlada strah od diktatora –još nesme ni da mu se pomene ime-pa često čujem kletve majki vojnika na ratištu ovakvim rečeima:“dabogda naišli neki lešinari, pa kandžama odneli onog stvora, da ga naše oči nikada nevide“.
Glasine o o žestokoj reakciji naših boraca-rezervista vojnika sa ovog područja-prema sadašnjem presdniku opštine Vojislavu Ljubenoviću-zbog lične samovolje u prekobrojnoj mobilizaciji u odnosu na broj stanovnika-kao i nepravilnosti oko slanja poziva za Kosovo-bile su tačne.
Jedan od boraca je bio prisutan kada je jedan ozlojeđeni ratnik pištoljom pokušao da ga na mestu ubije-a drugi su mu pretili kada se vrate sa ratišta da će mu kuću minirati.

Kako i koliko je bedno bila obučena naša regularna vojska-kazuje primer da je jedan bogati musliman- u znak lojalnosti, dao pedeset hiljada nemačkih maraka-kako bih bio miran u obavljanju svoga biznisa-kaže jedan od boraca sa Kosova.

Kao i obično-petkom u našoj kući je gužva. Rano iz planine je stigao i moj otac. Zatekao me u spremanju odlaska biciklom u školu.
Bilo je napeto.
Mi opterećeni sa samim ratnim okolnostima, a oni sa starošću i bolesti.
Teško mi je bilo sa mojim narušenim zdravljem-naročito kada su promene vremena, jer nisam mogao ni da spavam noću.
Ujutru je bilo toliko sparno da se nije moglo ni disati-jedva sam posle kupovanja dnevne nezavisne novine „Blic“-izašao uz uzbrdicu prema brdu ka školi.
U školi je bilo nekoliko učenika četvrtog razreda, koji su ispod breze u parku živo razgovarali sa mladom učiteljicom.
U hodniku škole nikoga nije bilo-sem neke rasprave u kancelariji direktora škole. Odmah sam se uhvatio za dnevnike šestog i osmog razreda-da upišem još koju ocenu radosti-šetvorku i peticu, kako bih nekako potpomogao očuvanju duha naše mladosti u školama i porodicama.
Dobro znam-moja ocena iz matematike, kod svakog učenika, data na osnovu znanja i ljubavi-nekada je i više od same brojke u đačkoj knjišici.
U podne za vreme ručka-jake detonacije uLeskovac i okolini-su nas poremetile.
Nešto kao da mi je mrdnulo u stomaku-žalio se sin, dok je supruga unezvereno gledala u mene.
Dobro se sećam da sam iskazao svoj strah za ovu zemlju, za ovaj narod-jer se toliko ruši da nećemo moći nikada da sve to izgradimo.
Još je bilo uznemiravajućih detonacija i buke aviona-prema Pirotu, Nišu i Leskovcu-jer oni tu iznad nas prolaze.
Ponovo je gađan most na Južnoj Moravi I vojno skladište u selo Sinkovce kod Leskovca.
Dok sam biciklom išao u školu-dugo sam razmišljao kako sebi da pomognem u svom odnosu prema okolini.
Nekako teško se oslobađam brige za kolektivitet i za sve ljude oko nas.
Moram da se ponovo vratim sportskim aktivnostima i kretanju među masama-moram da se vratim ponovo na sopstven identitet, jedne vesele ličnosti života-moram posle rata da se oslobodim nekih „visokih“ opažanja u pogledu ponažanja i kretanja ljudi u sredini i uopšte u društvu.
To moram da uradim radi sebe-svoga ličnog i porodičnog života-vraćanju vedrijoj strani života, kao što je bilo nekada pre moga nervnog sloma u onom predhodnom sistemu-u godinama koje su „pojeli skakavci“.
Petak 14.maj 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Subota 15.maj 1999.godine
Za čudo u drugoj polovini noći nije bilo bombardovanja na ovom delu Srbije.
U večernjim satima petka, bilo je nadletanje aviona.
Izilazili smo po mraku da gledamo. Čule su se detonacije negde u dubini prema Kosovu.
Nekoliko aviona je izgleda da preko „lažnjaka“-crvenih užarenih lopti; želeleo da navedu naše snage da otkriju svoje položaje prema selima Babičke Gore-gde sam primetio kako su nestajale u vazduhu.
U komšiluku je bilo dosta ljudi napolju. Paniku je stvaralo neprekidno sevanje u dubini-znači da nailazi nevreme.
Pošto nije bilo grmljavine-od straha su se mnogima činile detonacije tamo negde daleko.
Tako je jedan komšija ovako to prokomentarisao:
“Ljudi ja sam bio vojnik, ovo nije nevreme, ovo negde daleko granatiraju“.
Kažu da mnogi u komšiluku nisu spavali cele noći.
Paniku je stvaralo naročito predhodno granatiranje Leskovca, Pirota i Niša.
Neki su tako obučeni samo drmelai na krevetu.
Prava neinformisanost ili nizak nivo političke kulture i nizak nivo obrazovanja-stvara pravu pometnju prilikom slušanja stranih radijo stanica-poput Glasa Amerike i Slobodne evrope ili Dojče vele, kao i državne televizije i radija.
Mnogi žele da čuju ono što im godi ili čuju ono zbog čega nastaju strahovi od NATO raketa-pa tako to u sebi dorade i ubace u svoju glavu kao pravu istinu.
Vršenje ratno političke propagande na veoma loš i prizemni način- se kod ljudi stvara veći nivo mržnje, besa, gneva.
Što negativno utiče na njegovu psihu-a time se razara ljudski um i duša.
Jednostrano-uniformisano informisanje u današmnjem ratu šteti svakoj strani na duge staze-jer istina kad tad će ipak izaći na videlo.
U večernjim satima petka-doživeo sam lepe trenutke-radosne trenutke kao roditelj; kao čovek.
Te trenutke su mi priredila moja deca.

Kao prosvetni radnik počeo sam da pišem i beležim dnevnik u svojoj beležnici-negde od sedamdesete godine, potom povremeno pisao sve do 1989.godine.
Za mene teške godine života; dramatične za moj i život moje porodice.
Moja beleženja i zapisi su bila prestala sve do 1995.godine.
Jedan mali seoski uča zabeležio je vreme prolaznosti, za sva vremena.
Zabeležio je jedno stradanje; mnoge zablude komunističke ideologije-jednoumlja. Moja beleženja i zapisi su stali 1989.godine.
Nikako nisam imao snage da pišem o toj godini.
Bilo je teško svako započinjanje čitanja dokumenata-sudskih presuda, zloupotrebe-prema kategoriji politićke podobnosti-sa DG FANATIČKI POLITIČKI IDEALIST-zloupotrebe psihijatrije i lekarske etike po nalogu tadašnjih političkih moćnika.
Zbog pokretanja zagoneten pogibije legendarnog partizanskog komandanta , španskog borca i intelektualca-Ratka Pavlovića Ćićka-likvidiran od „naših“ po nalogu Tita.
Kao i kritičkih članaka i stavova u predstavkama i pismima najvišim tada partiskim i državnim organima –zbog svoga uverenja.
Nastaju velike patnje, bol , doživeni nervni slom, gladovanja porodice; udaljavanja šest godina iz prosvete na ulici sa porodicom, rad kao fizičkog radnika u građevini –da bi se biološki održala porodica.
Vraćalo me u tešku i crnu prošlost svaka započeta pisana rečenica.
Vraćalo me u prošlost kada su deca gladovala, curila voda u sobama bez krova kuće; doživljaj raznih oblika ponižavanja na poslu, potom dece, pokušaj fizičke likvidacije.
Onda bežanje najbliših prijatelja i rodbine-straha od progona vlasti.
Vraćalo bi me na sve oblike represije, izneverene nade, izneverene ideale života-saplitanje i ponor posle progona i nervnoig sloma;
Prinudni rad u pečalbi, šest godina sudomanije i iscrpljivanje po nalogu montiranog političkoig procesa; sećanja na sve zloupotrebe u političke svrhe.
Ta godina 1989. godina je bila godina moga života ili smrti.
Ipak sam nekako preživeo- ostao da živim.

E sada ova kolektivna nesreća u ratu izgleda je moja “lična terapija” da mogu da počnem da pišem-čitajući i svu dokumentaciju; koju do sada nisam smeo ni da pogledam-sve bez ikakvog straha i uzbuđenja.
Znači nekada u nesrećama-ima i sreće, takav je život.

Bombardovanje NATo avionima se nastavlja –rakete i dalje pogađaju kasarne, stovarišta gorivom, mostove i artiljeriju vojske.
I dalje se sa grozotom prikazuju slike stravične tragedije dece i žena na Kosovu-posle raketiranja NATO.
Mrtvih preko osamdeset.
Ni mrtvi nemaju mira-služe kao mediske slike za ratovanje.
Albance svi ubijaju-Nato, srbi, albanci.
Subota 15.maj 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Nedelja-ponedeljak 16-17 maj 1999.godine
Kišni dan u nedelju je učinilo da na celoj teritoriji Jugoslavije bude miran dan i noć bez bombardovanja i vazdušne opasnosti.
Skoro da smo zaboravili kako izgleda dan i noć bez sirene za prekid vazdušne opasnosti i bez buke aviona.
Bilo je malo i komičnih situacija.
Tako su drugari-studenti i srednjoškolci, moga sina, malo više popili.
Išli su noću sa gitarom i svirali serenade pod prozor neke devojke u komšiluku, a i kod svojih drugara-više radi zabave.

Celog dana sam kucao na mašini-beležeči sećanja iz godine 1989-„godina“, koje su „pojeli skakavci“.
Nekako sam se ipak dobro osećao.
Osećamda mi treba da se to još jednom raščisti u pogledu pravde i prava-pa sam čak i noću sanjao kako su neka sudska rešenja bila ispravljena u Službenom glasniku.

Zabeležiću da su i ovim ratnim vremenima ocene učenika u gimnaziji davane prema istim kriterijumima-kao i pre rata.
Slušao sam negodovanje drugarice moje ćerke gimnazijalke-kako deca „tatinih“ sinova:lekara, sudija,profesora, opštinskih funkcionera, preduzetnika –dobijaju petice i četvorke bez znanja; a onim učenicima koji su bili marljivi i vredni tokom cele godine-bili izjednačavani sa neradnicima.
Bilo je i bunta od strane učenika oko ocenjivana-ali su takvi učenici bili često „kažnjavanj“ nižim ocenama za iskazani bunt oko nepravilnosti u ocenjivanju.
Tako se često i lažnim autoritetom srozava nekada uvažena profesura u gradu-naročito u nekada čuvenoj vlasotinačkoj gimnaziji prema „strogom“ ocenjivanju učenika-prema znanju.
Tako se vrši degradiranje same profesije prosvetnog radnika, škola srozava na nivo lažnih vrednosti života sredine.
Tako ocena postaje kao roba s kojom se samom trguje u sredini.
Ujutru u ponedeljak sin je otišao za Beograd da polaže ispite na farmaceutskom fakultetu.
Majka je mnogo brinula za njegov život-da se nedogodi neko NATO bombardovanje autobusa na putu za Beograd.
Odahnula je kada se negde oko podne javio da je stigao u Beograd.

U komšiluku telefonom suprugi se javila sestra iz sela Tudence kod Tetova-jer mi nemamo telefon.
Pričala je kako su zabrinuti za nas-a da se svako veče dežura uz vesti da se čuje o bombardovanju Leskovca i Vlasotinca-kao i sa ratišta na Kosovu.
Javila je da je iznad njenog sela u planini Žednik eksplodirala neka zalutala raketa-pa su se tresli prozori i vrata i da su blizu Kosova i da se tamo sve čuje od detonacija bombardovanja na Kosovu id strane NATO.
Kaže:“sakupljali smo po selima prilog za braću srbe i poslali preko udruženja iz Tetova“.
Ona je veoma duhovita i komunikativna osoba.
Prilikom sakupljanja priloga u tesktilnoj fabrici „Teteks“, onako duhovito od svog majstora albanca potražila da i on daje jednu dnevnicu za braću srbe.
Jer se nezna kako kaže ona-ko će ih braniti u Tetovu kada se zapuca sa svih strana od albanaca.
Telefonski nam je saopštila da je sestrić završiuo automehaničarski zanat i da će drugarsko veče da proslave u čuveni izletište-hotel Teće u Tetovu.
Takav je život-negde se ratuje, negde mladost želi da živi punim životom-što je i normalno.
Svastika nam je telefonom javila da je Tetovo preplavljeno albancima-izbeglicama sa Kosova.
Ona kaže:“ima ih po ceo grad-kao mravi, sve do autobuske stanice“.
Kaže-nesme sama da ide na njivu, a vojnici NATO su veoma kulturni i korekni u ponašanju prema običnim građanima.
Što se tiče struje.
Prema njenom kazivanju za nas stiže iz Makedonije.
Tamo je polava, reka Vardar se izliva po poljima, voda je ušla čak i u njenoj kući.
Teška godina za poljoiprivredu-a plata u fabriku je 100 nemačkih maraka Makedoniji. Tolika briga-kao i želja da se nama pomogne, prevazilazi njihovo skromno materijalno stanje jedne radničko-seljačke porodice u Makedoniji.
Izrazila je želju da nam se pošalje hrana i novac-ali smo iz dostojanstva odobili; jer nam za sada nije potrebna pomoć.

Nekako se još živi . Preživljavamo da bi opstali.
U školu nisam išao-kasno sam se uspavao posle pola noći; tako da posle upotrebe lekova-sedativa, nisam ni bio spreman da se nepotrebno izlažem formalnosti u pogledu opterećivanja organizama.
Zadnja isplata prvog dela februarske plate i zabrinutost oko neprekidnosti bombardovanja –mnogo nekazuje za preveliki optimizam.
Ako se sve ovo i dalje nastavi-možda će tek biti glad i potpuna beda života. Ekstremizam nacionalističke ideologije je na najvišoj tački ključanja u Srbiji.
Ko zna kako će se sve ovo završiti.
Sigurno ovako neide na dobro-tako se komentariše među među običnim ljudima u svakodnevnim razgovorima.

Zabeležiću jedno autentično kazivanje borca sa fronta kosovskog ratišta.
Svi oni dolaze na nekoliko dana odmora, pa se ponovo vraćaju nazad.
Njih dva brata iz jednog sela kod Vlasotinca, nisu mogli da dođu ni na sahrani svoje majke.
Jedan od njih kaže:
“Kako nam se desilo da je ona baba albanka ubila jednog našeg vojnika, koji je spasao da je odmah neubiju-postali smo veoma oprezni.
Mi prilikom prikupljanja i isterivanja iz kuća-nedajemo ništa.
Odmah kažem izilazi, penji se u kamion-nema pelene, nema ništa-pucaću odmah. Jedna baba mi je rekla :-čekaj hleb će da mi izgori-kakav hleb-penji se.
Bilo mi je žao-vratio sam se da joj hleb ispečem-možda će se vrate.
Kažem pucaću-a nisam u stanju ni mrava da zgazim.
Svi mi pijemo lekove z smirenje kad polazimo u akcije.
Mi smo ih samo skupljali u kamione i neznam gde su odlazili te žene i deca.
Posle idemo dalje“.

Strah i pometnja života na Kosovu-među svima, bilo Srba ili Albanaca-stvara i neprirodna stanja ponašanja ljudi.
Tako taj borac svoju priču ovako nastavlja:
“Tako sam počeo da vičem, uperenim puškomitraljezom-prema jednoj babi- vičem napolje.
Ti šta čekaš-a ona će-bre mi smo naši-vidiš li vrbu pred kuću.
Kakava vrba-napolje u kamion.
Onda kada sam se malo proseverio-prosvestio; stvarno sam uočio da je baba bila naša srpskinja-iz sela Lebane na Kosovu.“.
Vrbe su bile lozinke srpskih kuća-pričao je uz uzbuđenje svima okupljenim u selo, srpski borac sa kosovskog ratišta.

U onim ratovima u Hrvatskoj i Bosni-1991 do 1996 godine, bilo je mnogo teže za sve nas po pitanju hrane.
Danas može i da se kupi i popije kafa, a evo ovog trenutka smo kupili i zejtin.
Jedino nemožemo da dođemo do šećera.
Tako za kafu-šećer su nam dali prijatelji.
Kada bi se ovog trenutka sve ovo ratno ludilo završilo-bilo bi to za sve nas možda pravi početak života.
Onda bi zaista došlo do moralnog pročišćenja i demokratizacije u Srbiji.
Ponedeljak 17.maj 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Utorak 18.maj 1999.godine
Da završim detaljnije priču svastike o pomoći makedonije-strujom.
Tako reka Vardar je povećala nivo-pušten je neki kanal vode iz Brzloga da bi više struje stvarale makedonske elektrane da bi se pružila pomoć Srbiji u struji.
Iz tih razloga je došlo do polave-podzemnih voda reke Vardar u njeno selo kod Tetova.
Istinitost priče nisam proveravao-ali je njena iskrenost kazivanja bila iz osećanja i ljubavi jedne makedonke prema srpskoj naciji-pa i preko struje.

Zabeležiću da su žene-radnice sa decom iz okolnih sela i grada-sakupljene pred opštinu; tražile od presednika opštine Vojislava Ljubenovića da im se muževi vrate svojim kućama sa kosovskog ratišta.
U protestu žena-bila je posebno zapažena jedna radnica tekstilne fabrike iz sela Boljare, koja je čak u naručju malog deteta došla da protestvuje.
kažu da je bila revoltirana-obrusila presedniku opštine sledećim rečima:
“Moj muž ga nema već tri meseca, a neki se ovde slobodno šetu; ako je rat, onda za svi treba da je jednako-nek’ gi malo zamene drugi, pa ondak da se ponovo vrnu na Kosovo“.
Ta žena je bila uporna da joj se muž vrati posle tri meseca kući sa Kosova-da ga deca kući vide da je živ.
Presednik joj je objašnjavao da –joj nemožemo dati muža sa Kosova; nego pomoć u vidu brašna, šećera, zejtina-a drugo u vidu deset hiljada dinara dajemo samo za nedaj bože one koji poginu na Kosovo-kao pomoć.
Kažu da je žena bila veoma agresivna rečima:
“ Čoveče meni kući treba muž, meni treba k....-a ne tvoje pare „.

Naravno da je bilo dosta mučnih situacija.
Kažu da je presednik u tom trenutku ostao bez reči-zabezeknut; a priča je kružila po gradu kao senzacija i čuđenje u izlivu besa i gneva jedne mlade žene, kojoj je sigurno sve dogrdilo u ovim teškim ratnim okolnostima.
Kada se nepravde mnogo više primećuju i na koje se reaguje mnogo bučnije i agresivnije-nego što bi bilo u mirnom vremenu života.

Negde uveče posle pisanja dnevnika za ponedeljak; počeli su avioni da nadleću iznad naših domova.
Negde oko sedam časova uveče-čule se jaka detonacija blizu Leskovca-kod sela Golema NJiva.
Taman sam odslušao malo informacije-provodeći ceo dan u pisanju svoje beležnice za 1989.godinu.
Negde između 11 i 12. časova pred ponoć-kada smo već bili u krevetu, buka aviona i jakam detonacija su uznemirile ovaj deo juga Srbije.
Tresli su se prozori i vrata od jakih detonacija-rakete su bačene na most Južne Morave, malog gradića Vladički Han na Jugu Srbije.
Grad je potpuno uništen.
Zatim je raketirana kasarna u selo Sinkovce, po koji zna put, onda nadvožnjak autoputa kod Niša.
U tom vremenu je u glavi bučalo od aviona i detonacije.
Noć je za mnoge bila teška.
Na ulici je dugo u noć bila vreva uznemirenih građana od detonacije.
Utorak 18.maj 1999.godine vlasotince Miroslav Mladenović

Utorak-sreda -18-19 maj 1999.godine
Predhodne noći su bile mirne.
Išli smo sa suprugom i koleginicom-komšikom da okopavamo posađen kukuruz na njivi u ataru sela Crnatova iznad Vlasotinca.
Rad u njivi u pobrđu-svima nam je godilo. Dan je bio veoma dobar.
Bilo je delimično sunčano, sa vetrom i mirisa rascvetalog bagrema sa svih strana.
Čula su se zujanja vrednih pčela.
Takvo upijanje prirodne energije-potpuno nas je za izvesno vreme odvratilo od crnih misli rata i njegovih posledica.
Lepu vest na njivi donela nam rođaka-došla posle rada u fabrici da nam pomogne u okopavanju kukuruza.
Sin je položio ispit sa desetkom u ovim ratnim okolnostima.
Ćerka ide svakodnevno u školu radi konsultatitvne nastave-zbog ocene (4) iz fizike-a na polugođu je imala (5).
Nema šta da se šikaniranje moje porodce i dalje nastavlja zbog mojih kritičkih stavova i prem ovoj vlasti.
No, ćerki je to i odgovaralo zbog druženja-radi zabave u školi, a naravno da su „tatini“ sinovi svi redom izdobijali petice i bez „konsultatitvne“ nastave.
U toku noći je bilo žestoko bombardovanje Beograda sa okolinom.
Tako prilikom bombardovanja kasarne na Dedinju, jedna raketa je pogodila i bolnicu plućnih bolesti „D. Mišković“.
Poginula su tri boloesnika, a više njih ranjeno.
Bilo je oštećeno i nekoliko ambasada u Beogradu.
Sreda 19 maj 1999.godine vlasotince Miroslav Mladenović

Četvrtak-petak-subota 20-21-22 maj 1999. godine
Na Kosovu je bilo žestoko bombardovanje.
Oko 20 poginulih u zatvoru u Istoku.
Kažu da da su gađana vojska i policija –od strane NATO.
Telefonom iz Beograda se javlja sin.
Kaže da je od pola noći bilo žestoko bombardovanje u Beogradu.
Gledali rakete iznad studentskog doma, kako lete prema vojnim ciljevima na Batajnici.
Bio je na šestom spratu i nije se spavalo do tri ujutru.
Tamo mu je bolje za učenje-pa je ostao u Beograd da sprema ispite.

Napisao sam nekoliko pisma Stanković Urošu-prvoborcu učesniku partizanskog pokreta iz vlasotinačkog kraja iz Drugog svestkog rata -povodom njegovog indireknog učešća moje stradanije u onom sistemu bivše Jugoslavije.
Kao i na sedam kucanih strana –pismo ministru i inspektoru rada Nadi Ivkov i Veljoviću-rada i socijalne politike republike Srbije.
Uz pismo sam poslao potpunu dokumentaciju o ponovnom pokretanju postupka oko zloupotrebe psijiatrije i položaja tadašnjih moćnika birokratije negde daleke 1981.godine i 1984.godine-zbog čega sam pretrpeo velike posledice po duševno zdravlje i egzistencije porodice-ostavši šest godina bez posla.
Videćemo kako će se stvari odvijati.
Računam na ovo ratno pročišćenje – obnovu morala.

U petak popodne oko šest sati čule su se dve jake detonacije eksplozije posle buke aviona NATO alijanse u pravcu sela Ladovica u opštini Vlasotince-po prvi put posle NATO agresije na našu zemlju.
Bačene su dve rakete , negde srednje težine oko 500 kilograma eksploziva ; koje su pale u njve između selaLadovica-Kukavica i Prilepca.
U polje je bilo ratara i stočara-očevidaca na petnaest metara.
Jedna nije eksplodirala , a druga je delimično eksplodirala u vazduhu i napravila mali krater u njivu.
Sve sam to snimio na video traci sa lokalne televizije.

Danas u subotu oko deset časova dok sam kucao na mašini , proleteli su avioni i čule su se dve jake detonacije .
U blizini-između Leskovca i Vlasotinca se video gust dim.
Mnogi su istrčali na ulicu prema polju, da sve to gledaju-sa uznemirujućim glasom se mlataralo rukama i objašnjavalo mesto padanja raketa.
Naravno paničari uvek prvi istrčavaju iz svojih kuća-čim počnu da lete NATO avioni iznad kuća; a ostali izilaze kada počnu jake detonacije.
Uznemiravanje građana je poraslo posle prvih bačenih raketa u našoj opštini.

Ćerka ide na “konsultativnu nastavu”-često je i nepitaju, samo im daju naredne pet lekcije da nauče za naredni dan.
Supruga se nervira-što se tako profesori u ovo ratno vreme iživljavaju sa decom, pa čak ih i „love” na greške; kako bi se dokazivali u pogledu svoje autoritarnosti pred nemoćnom decom.

Zabeležiću da su se čuli protesti vojnika-rezervista sa Kosova-od strane majki, supruga i dece i u gradovima: Kruševcu, Aleksandrovcu i Čačku.
Dok za pobunu žena u Vlasotince, nije bilo na radiju stranih radio stanica.
Čuo se komentar da su to organizovali aktivisti SPO.

U Crnoj Gori vojska Slobodana Miloševića vrši pritisak da se sa vlasti skine Milo Đukanović-a postavi njegov pulen Bulatović.
Tako bi mogao putem sile vojske i policije - represijom kao moćni gospodar mogao da vlada sa svim srbima i crnogorcima.
Bilo je organizovano demoliranje prostorija Demokratske stranke-a blateni su kao „izdajice“ nacije i države Srbije: general Vuk Obradović-socijaldemokrata, Dr Zoran Đinđić-demokrata i Dr Vesna Pešić-građanski savez; zbog iskazivanja svog javnog mišljenja u inostranstvu povodom rata na Kosovu.

I dalje padaju rakete i traje uništavanje ljudskih života i materijalnih dobara u Srbiji. Albanci se sele sa Kosova.
Prljavi rat traje; ginu Srbi i Albanci.
Ratna propagandna mašinerija i dalje seje smrt i mediskom propagandom se manipuliše javnost u ciljeve rata.

Za autoritarni sistem Slobodana Miloševića-to je itekako dobrodošlo.
Dok diplomatija sporo napreduje-razaranja naših ljudskih duša brzo se odvija bez ičije savesti i odgovornosti.
Nadali smo se da će u toku ove nedelje doći do prestanka bombardovanja- ali od toga izgleda još nema ništa.
Dobili smo drugi deo plate za februar.
U prodavnicama nema šećera, brašna i zejtina.
Noćas nije bila struja, jer je ponovo grafitnim bombama gađan naš elektro sistem. Gađane su elektrane, trafostanice, benziske pumpe, mostovi, kasarne, releji radijo stanica.
Subota 22.maj 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

-nastavak-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika


Nedelja 23.maj 1999.godine Vlasotince

Taman sam završio pisanje za subotu o događanjima za protekle dane; stigla je informacija koju vredi odmah zabeležiti.
Pritvorene su organizatori protesta žena-majki i supruga Vlasotinca sa okolinom-oko slanja vojnika rezervista i neograničenog ratovanja na Kosovu.
Kažu pritvorena žena vlasnik privatne pekare.
Supruga i majka sina na ratištu i zeta na ratištu iz sela Boljara; potom jedna medecinska sestra.
Nekada moja dobra prijateljica iz mladosti rada u seoskoj školi Tegošnica, supruga lekara i majka ranjenog borca-vonika na Kosovu.
Ove žene-majke su u “pritvor” iz razloga što su tražile samo zamene umesto njihove dece rata na Kosovu.
Kažu da nisu tražile prestanak rata, nego samo zamene i kraći odmor-što se različito komentarisalo u sredini.
Naravno da je svima dosta ovoga rata i straha za živote svoje dece-naročito one na Kosovu.
Lični stav:
-Ništa neobično od ljubljenja skuti velikom VOĐI, po ceni života drugih.
NJihova deca su na sigurno.
Sada su na snazi najgore moguće upotrebe i zloupotrebe moći pojedinaca na vlasti-iskazivanja lažnog patriotizma i moći sile.
Možda i treba da se to dogodi-naša srpksa i balkanska sudbina-da bi možda došlo do svih oblika pročišćavanja.

Evo nekoliko puta avioni preleću nebo iznad kuće dok pišem ovaj deo dnevnika između jedan i dva popodne.
Biti u situaciji da očekuješ neku opasnost od nevidljivih sejača smrti sa neba-nekada može biti strah, ali nekada i izazov da se prkosi i snaži duh za svakodnevno savlađivanje problema iz života.
Čekao sam da na radio i televiziji Leskovac, nešto se javi o predhodnim pretpodnevnim detonacijama.
Ništa od toga u vestima.
Tako su udarne i jedine vesti o cenama trešnji i jagodama na pijacu i snabdevanje građana hlebom-što ova druga vest i baš nije loša za ove ratne prilike.
Skrivanje informacija-ratne štete, uništavanja vojnih kasarni i objekata za bezbednost zemlje-nije samo značajno za vrhušku države i vojske-nego itekako i za narod.
Neki ama baš ništa nemisle šta će biti posle ovog rata.
Oni bi da rat traje, jer koliko god se više razaralo i ginulo, toliko to njima odgovara, da bi bili na vlasti i mogli da vladaju represijom nad nemoćnim narodom.

Evo u toku ovog dana po treći put zapisujem današnji dnevnik događaja ovoga rata. Ujutru oko deset sati kada su avioni bučali iznad naših glava, sa dva projektila gađali su objekat skladišta goriva u selo velika Grabovnica; blizu moravskog mosta-prema Leskovcu.
Negde na kilometar i nešto više udaljenosti vazdušne linije od Vlasotinca do Leskovca.
Žestoko bombardovanje.
Više aviona bilo je u bombardovanju oko podne i posle podne; kao i u večernjim satima, gde je ispaljeno 14 raketa na Grabovnicu i 4 rakete na sportski aerodrum u Leskovcu, gde je uništeno 3 letilica sportskog aero-kluba.
Oko dva i tri sata posle podne, kažu da je viđen crni dim iza aviona, koji je verovatno bio pogođen od naše protivavionske odbrane vosske-pobegao prema Bugarskoj.

Negde oko sedam časova uveče, pred zalazak sunca, gledali smo na vedrom nebu kako avioni ispuštaju bombe i rakete-žuto crvene u obliku užarene lopte sa dimom; da bi se onda avion odmah podigao u visine.
U poslepodnevnim časovima su se manje slušale detonacije po jačini, ali u prepodnevnim časovima i u 11. časova uveče-detonacije su bile veoma jake; kada je ispaljeno-uz crveni bljesak, četiri rakete-koje su uznemirile građane i u našem naselju. Mnogi su istrčali iz svojih kuća.
Gledali smo kako se prvo pojave užarene lopte na nebu, a onda nekoliko minuta jaki tresak detonacije prema Leskovcu.
Naravno da se jedan avion pre raketiranja šalje da osvetli cilj napada.
Dnevnik umorno završavam.
Samo da navedem da su za to bombardovanje Leskovca sa okolinom i Vlasotinca čuli rođaci supruge u Švajcarskoj i zabrinuto telefonom nam se javili da li smo živi i zdravi. Moja supruga od prevelikog uzbuđenja NATo bombardovanja-uvek nešto jede; nema kontrolu nad hranom u večernjim satima pre spavanja.
Sve je napeto i pod depresijom.
Danas je u gradu najtraženija kafa, cigarete i naročito suncokret semenke za grickanje od nervoze.
Dezinformacije o navodnom bombardovanuju se mahom šalju iz opštine-preko njihovih „ratnih aktivista“ po naseljima.
Posle rata će se videti ko je šta hteo iz vlasti-kada su se na ovaj način putem glasina možda želelo da se ispred naroda uhvate „narodne izdajice“-naravno neistomišljenici i kritičari rata.
Nedelja 23. maj 1999.godine vlasotince Miroslav Mladenović


Nedelja-Ponedeljak: 23-24 maj 1999.godine
Od velikog psihičkog opterećenja dosada sam greškom pisao datume u vođenju dnevnika-a oni su bili i nevažni za mene.
Jedino su se brojali dani u sedmici i ništa više.
Evo od današnjeg zapisa u dnevniku ispravio sam datume pisanja dnevnika.
Bilo je bombardovanje Šapca, Sombora, Bora, Smedereva i na Kosovu.
Pogođena je elektrana u Obrenovcu, pa je došlo do raspada elektroenergetskog sistema. U predhodnom raketiranju su bile bacane samo grafit bombe-provodni materijal, a sada i bombe.
Predhodnog dana je bilo granatirano i selo Donje i Gornje Vojlovce kod Lebana, kao i sela oko Leskovca, kao i Krušumlije.
Samo jedan povređen.
Na televiziji državnog dnevnika smo uveče videli kako su razjureni albanski ekstremisti-pobunjenici; a na televiziji ih oslovljavaju sa „teroristi“.
Prikazana su njihova skladišta, rovovi, poligon za vežbe, slike plaćenika, spiskovi, dnevnik njihovog komandanta-likvidiranog od naših snaga specijalne policije; zatim i špricevi za drogiranje.
Pokazano je to kao prošlost .
Pokazane su naše specijalne jedinice vojske i policije.
Pokazana je specijalna jedinica policije-kojom komanduje major Veličković-koji je sa ostalima potvrdio da je okolina Suve Reke sada slobodna bez terorista-ekstremnih albanaca.
Naravno da je kažu Veličko unapređen u čin majora-prema ratnim zaslugama, kažu moji u porodici-a ovi ga naši u Vlasotince blamirali i privodili zbog navodne krađe oružja i prodaje albancima-barem su tako kružile glasine po Vlasotincu.
Izgleda da je smetao birokratiji-samo što je kao policajac govorio ono što je mislio u sredini o zloupotrebama za vreme rata.
Takvi smo ti mi-planinski gorštaci; uvek govorimo ono što mislimo.
Navikli smo na sve vsrte slobode.
Veliku cenu uvek za nju plaćamo; a nekada i po cenu sopstvenog života.
To je nešto prirodno dato u planinskoj krvi.
Nedavno je preminuo jedan moj bivši učenik iz sela Dejan.
Zbog suludog sukoba u pijanom stanju sa komšijom ratnikiom sa Kosova.
Koji ga je ubio sa pištoljem sa ratišta.

Sestra se telefonom u komšiluku javljala iz Markovca kod Velike Plane-kaže da je sestrić dobro kao tenkista na Kosovu.
Ona ide do Rumunske granice, kako bi kupovala švercovanu robu, koju prodaje i tako hrani četvoročlanu porodicu.
Ta moja sestra je sa četiri razreda osnovne škole se probila da na ledini sagradi kuću-kao nadničar na njivama po selima oko Velike Plane i Svilajnaca.
Kaže da se ona prevozi preko Dunava čamcima i dospeva u Negotinskoj Krajini.

Slušam na različitosti oko likvidiranja Fehmita Aganija-poznatog albanskog intelektualca umerene struje među albancima na Kosovu.
Naši informišu da su ga ubili ekstremisti tkzv oslobodilačke vojske kosova-OVK, kada je pokušao da se u prerušenog seljaka pokušao prebaciti preko Makedonije u inostranstvu.
Dok onjegovi albanci i NATO tvrde da ga je likvidirala specijalna srpska policija.
Bilo kako bilo-ekstremizam i među albancima i među srbima samo seje smrt i stvara još veće nesreće za oba naroda na Kosovu i Srbiji.

Čovek nemoše da ostane po strani-bilo kakvog ubeđenja; da ostane miran kada sluša radio i gleda televizijsku propagandu-progona i hajke na najprljav način u podmetanju „izdajništva“-svima koji se usude da drugačije msile i u ratu-od diktatora i njegovih potrčkala.
Tako se svakodnevno slušaju hajke.
Vreme je kišovito.
Tada ima najviše tegoba, prilikom promena vremena.
Ponedeljak 24. maj 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


Utorak 25.maj 1999.godine
Predhodne dve noći najviše je bilo raketirano Kosovo.
Na državnoj televiziji kažu da je NATO raketama poginulo 100 zatvorenika i preko 200 ranjenih u zatvoru Istok.
Šta je ljudski život.
Odozgo te biju nevidljivim raketama, a dole te biju penrecima u zatvoru; nema gde da se pobegne.
Najnecivilizovanija smrt-bez presude.
Tamo je poginulo najviše Albanaca.

Nekoliko dana u Srbiji-na pomolu humanitarna katasrofa. NATO bombama je razoren naš elektroenergetski sistem-pogođene elektrane u: Kostolocu, Obrenovcu i dalekovodi i trafostanice u Nišu, Novom Sadu.
U većim delovima gradova nema ni struje ni vode.
Kako li je tek onim bespomoćnim bolesnicima-čiji život zavisi od struje i vode.
Ovaj prljavi rat ne bira sredstva da bi se došlo do ciljeva.
Ošti haos.

Na radio stanicama drugih zemalja na srpskom jeziku-čuju se od preko 700 000 izbeglica albanaca sa Kosova, pod šatorima u: Makedoniji, Albaniji i Crnoj Gori.
Čuju se glasine o borbama na Kosovu između naših snaga i pobunjenika albanaca-da ima i mrtvih i ranjenih na obe strane, prema granici sa Albanijom.
Ljudi od muka i nevolja često i zbivaju šale na svoj i tuđi račun.

Ako smo nemoćni da se suprostavimo toj nevidljivoj sili-onda se stvaraju i smišljaju vicevi na račun Klintona. Blera, Miloševića i jeljcina-kao odbrambeni mehanizam opstanka u ovom prljavom ratu.
Zabeležiću neke.
Tako u jeku sada konsultativne nastave učenika u gimnaziji, ćerka mi je ispričala ovakav vic:
“Išlo amerikanče i srpče u školu. Amerikanče se hvalilo i zadirkivalo srpče. Srbin ko Srbin, malo voli da se pohvali.
Tako srpče reklo amerikančetu:„e vi si nemate istoriju“- a onda će njemu amerikanče:“a vi si nemate geografiju u školu, jer smo gu bombardovanjem sve rasturili“.
Drugi vic se odnosi na Jeljcina-Presdnika Rusije i Slobodana Miloševića-Presednika SR Jugoslavije.
Tako Jeljcin posle ujedinjenja Srbije, Crne Gore, Rusije i Belorusije-pita Miloševića za ime nove države.
Na to će Milošević:
“Lako ćemo, zvaće se Srbija”.
Kako –upita Jeljcin.
Evo ovako-odgovara Milošević:
“S: Srbija, R:Rusija, B“Belorusija, I-i, J-A: Jasam Slobodan Milošević”.

Kroz pesmu na satiričan način se ismejava agresor i veliča naša hrabrost-pa tako podiže moral u borbi protivu najače sile na svetu.
U komšiluku čula jedna priprosta žena-nepismena; kako na televiziji je indeksovo pozorište izvodilo komičan pesnički monolog o onom „nevidljivom“ oborenom američkom avionu-sa slikom presednika Klintona.
Ovako je komšika komšiki komentarisala:
„Mori komšike, dokle će onaj sivonja Klinton da baca ovej rakete, pa zamisli mori, počel bre i da poje, neskida se od televizor“.

Čujem mnoge komentare u gradu.
Kako mnogi profesori u gimnašiji loču i piju po kafanama grada-prodaju svoju etiku za ocene po kafanama .
Očevidci kažu i da su pre rata nosili dnevnike po kafanama-pa tamo dvali ocene uz lokanje na teret roditelja.
Kažu da im je predvodnik direktor škole, a i poznat lokadžija po kafanama presednik opštine-kao i mnogi opštinski lokadžije iz socijlističke partije na vlasti.
Jedan profesor-retki moralista; mi je ispričao da se u vremenu dežuranja u vremenu rata donosile i gajbe sa pivom u školi.
Njegov komentar je da mi više nemamo ni moralne profesore u školama ni u državi. Mnogo je neppravdi učinjeno deci moralanih roditelja u toj gimnaziji-jer su čak zlostavljana deca i roditelji putem prinudne “konsultativne nastave” za „popravak“ ocena sa četiri na pet.
Među žrtvama je bila i moja ćerka i moja porodica.
Dete je šikanirano, išlo je u vremenu vazdušne opasnosti u školu.
Učilo i danju i noću iz fizike, a da nije ni proveravano znanje.
Petica je bila unapred upisana u svedočanstvu.
Dok su deca drugih preko kafana, telefona, pića u kancelariji-popravljane od dva na pet i nisu bila izlagana šikaniranju preko takozvane konsultativne nastave- s kojom su „disciplinnovani“ samo moralani roditelji i njihova deca koja su učila da se znanjem dolazi do ocena.
Bilo je i ovakvog nemotralnog odnosa premna istinski odličnim učenicima.
Naročito su bogati preduzimači preko kafana svojoj deci obezbeđivali “visok uspeh”.
Kao simbol njihovog statusa u gradu.
Takav sloj ljudi uopšte ne ceni znanje-naročito novopečeni ratni profiteri i bogataši, koji misle da novcem mogu sve kupiti sebi i deci u životu.
Učenik as 11.jedinica na polugodištu sada ima vrlodobar uspeh.
Potpuna degradacija prosvete.
Mnoge hulje koriste ovo vreme i za lično bogaćenje.
Kažu da je pre nekoliko dana na hotelu „Zemun“
noću bila ispisana grafitna poruka:
“Slobo ubico“.
Koja je odmah obrisana krečom.
Verovatno iskazan gnev i bes građana za sve ono što je doveo ovaj narod u ova sva tri rata:Hrvatskoj, Bosni i sada na Kosovu.
Izgleda da se nešto u glavama ovoga Juga nešto ipak budi.
Utorak 25.maj 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović



Sreda 26.maj 1999.godine

Juče mi je bio tžak dan.
Bio je tmuran, dva dana padanja kiše. Jedva sam otišao u školu-naročito gurajući biciklu uz uzbrdicu puta ka školi.
Zabeležiću subotnje dežuranje koleginice u školi.
Tog dana je bilo raketiranje okolinh sela Leskovca.
Avioni su nadletali čitav kraj.
Koleginice su provele celo vreme od straha u dvorištu, nisu smele da ulaze u zgradu, ni onda kada je telefon zvonio.
Čista besmislica prepodnevnog i polepodnevnog dežranja u seoskoj školi.
Kažu da je u svim selima organizovano dežurstvo.
Uopšte nije jasno od koga i protiv koga se škola čuva-kada se sve gađa ioz vazduha nevidljivim oružjem-raketama; koje se vide jedino kada padaju sa velikih visina.

Promena vremena utiče negativno na moje zdravlje.
Posledice mojih ratova protivu birokratije-izgleda „plaćam“ još i danas.
Osećam previše trnjenje iznad i ispod jezika; sa tegobama u stomaku-gori mi neka vatra, težina u glavi.
Tegobe sam ublažavao čajevima.
U posetu su mi bili moji prijatelji-profesor ruskog gimnazije makedonca-zemljaka moje supruge i majstor krojač sa suprugom.
Profesor mi je ispračao vic-koga sam odmah zabeležio.
Tako pre rata Milošević se požalio Klintonu:
„Neznam bre šta da radim sa albanicma na Kosovu , stalno se nešto bune, kao i sa nezapošljenim radnicima koji mi stoje na vratu u fabrikama koje ne rade“.
Lako ćemo-odgovori Klinton:
„Ja ću ti pomoći „.
Bombardovanjem je Klinton poterao Albance sa Kosova, a rušenjem fabrika razjurio radnika sa fabrika na poljoprivredi.
Tako Klinton je “pomogao” Miloševiću da se oslobodi Albanaca na Kosovu, a rušenjem fabrika razjurio radnike sa fabrika na poljoprivredi.

U komšiluku je posle mesec dana došao vojnik sa Kosova, sa aerodruma Slatina u Prištini.
Pričao je da NATO-svaki dan bije.
Bije raketama taj aerodrum, ali mu ništa nemože- da probije.
Gde se vojska odatle snebadeva gorivom.

Posle pola noći jake detonacije su nas probudile iz kreveta.
Prozori i vrata su drmali od detonacije-sve se treslo u sobi. Struje nije bilo. Napolju je grejala mesečina.
Supruga je u pižami istrčala da vidi raketiranje sela Grabvovnice i Sinkovca.
Ispaljena su su šest projektila na Grabovnicu i dve na Sinkovce.
Napolju je bilo dosta ljudi iz komšiluku. Nisam ustajao.
Ujutru smo čuli da je bilo bombardovanje: Pirota, Novog Sada, Krušumlije, Titovog Užica, Šapca i Kosova.
Najvažnije da nema povređenih i poginulih-ako se može tako reći u ovom teškom trenutku za sve nas koji trpimo ovo suludo bombardovanje nedužne nacije.
Pre neki dan sam napisao pisma: Nadi Ivkov i Veljoviću-inspektoru rada i ministru za rad-zbog prošlih vremena-prvoborcu partizanskog pokreta u II svetskom ratu Urošu i Vukadinki Kostić-uredniku časopisa „Učitelj“-kao i bivšem presedniku saveza društava učitelja Srbije.
Sada svakodnevno pišem svoja sećanja o vremenu iz devedesetih godina 20. veka.

Zabeležiću kazivanja crnotravaca, da su dva pilota navodno uhvaćena na području Crne Trave- od strane naše vojske.
Kažu da će se čuti za njih posle rata.
Tu priču je ispričao direktor osnovne škole u Crnoj Travi.
Kažu da da je na lokalnoj televiziji sinoć bila informacija padanja jedne rakete u selo Kruševica kod Vlasotinca, koja nije eksplodirala.
Jutros su otišli vojni stručnjaci da je demontiraju.

Suprug jedne tesktilne radnice sa sela nalazi se na ratištu Kosova.
Evo polse dva meseca došao da se nekoliko dana odmori.
Tamo se nalazi na granici prema Albaniji.
Po njemu naši iz redova redovne vojske i rezervista-čekaju na granici prema Albaniji urovljeni u šančevima; dok prljave poslove sa separatistima završavaju dobrovoljci.“

NJih ima oko 60 doborovoljaca.
Odu tamo, naprave dar mar i ponovo se vrate nazad i nama stvaraju čist teren na granici prema Albaniju“.
Tako kaže ovaj dobrovoljac iz sela Kukavica-Ladovica.
Dalje ovaj ratnik sa Kosova kaže:
“Tamo sigurno upadaju i u albanska sela –gde se nalaze pobunjenici-teroristi albanci sa Kosova. Nije lako, tamo se čeka na kamenu po tri dana, po kiši u rovu tri dana, da se uopšte ni metak neispali-a kasnije se vrćaju u selo.
Naši tako uhvate šifre komuniciranja albanaca sa NATO pilotima aviona , pa su im tako napravili dar mar-jer su kasnije umesto naše vojske bili bombardovani položaji albanaca.
Tako se dogodilo ono što je bilo više mrtvih u raketiranju NATO sa albancima-separatistima. „.
Tako kaže borac iz našeg kraja.
Dalje -da NATO leti sa apačima helikopterima iznad njihovih glava, ali oni nesmeju da im rade ništa.
Jer iznad njih lete avioni, koji bi ih potpuno uništili.
Tako su im NATO avioni bacali letke-propagandno psihološkog sadržaja:
“napustite položaje, dok vi ratujete sin Slobodana Marko pije pivo u kafani“
-zatim slikane položaje naše vojske iz aviona-završio je svoju priču sa kosovskog ratišta rezervista-vojnik iz ovoga kraja.

Danas kada se nalazimo u teškom ratnom stanju –nedostaje politička razboritost, politička zrelost, tolerancija i diplomatija-izjavio je u listu „Blic“ Vladan Batrić, kordinator saveza za promene.
Po njegovim rečima današnji sukobi u zemlji unutar-prete da se izrode u haos i anarhiju, pa se pitanje političke odgovornosti, kao i političke borbe-treba kloniti posle završetka ovoga rata.
Rat se nesme koristiti za obračun sa političkim neistomišljenicima i sticanju jeftinih političkih poena, jer je to zloupotreba stanja u kome se nalazimo.
Kada ratna dejstva prestanu, svi moraju položiti račune, šta jesu ili šta nisu, a trebali da urade.
Oni koji su krivi –suočiće se sa krivičnom odgovornošću, bezobzira kako se zovu i na političku odgovornost-istakao je batrić u listu „Blic“ od 25.maja 1999.godine.
Naročito je Batrić apostrofirao atak na čelnike opozicije-konkretno pokrenuti proces protivu presednika „Nove Srbije“ i gradonačelnika Čačka Velimira Ilića.
Zabeležiću i informacije koje sam čuo na radiju Glasa Amerike, Zagreba, Slobodne Evrope-da su mnogi kažnjeni i među organizatorima pobune slanja rezervista-mobilizacije u Kruševcu, Aleksandrovcu, Čačku-novčano.
Mnogi su bili i privođeni na saslušavanje u policiji-poput u samom Vlasotincu.
Struju nemamo na po tri sata, zbog NATO raketiranja i uništenja našeg elektroenergetskog sistema u Srbiji.
Sreda 26 maj 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović


Četvrtak 27 maj 1999.godine
Cela noć je protekla u bučanju aviona. Kažu da je noćas bilo žestoko nad Nišom, Krušumlijom, Prokupljem-dvadeset napada aviona NATO vojne alijanse.
Tresli su se prozori i vrata od jakih detonacija.
Sinoć sam slušao Slobodnu Evropu-tačno u ponoć; jer je jedino tada čujem na mom radio aparatu.
Mogao sam da čujem i preko drugih radijo stancica: Zagreba, Skoplja, Glasa Rusije, Glasa Amerike.
Još je mrka kapa po pitanju prestanka bombardovanja, jer kompromisa nema.
Moja bojaznost i strah od anarhije i zloupotrebe ratnog stanja za obračun sa neistomišljenicima kao da je žestoko počeo.
Pored već proglašenih navodnih izdajnika srpstva- Zorana Đinđića, sada je na redu hajka na gradonačelnika Čačka-Velimira Ilića; koga je koalicija „zajedno“ izabrala na onim čuvenim izborima u Srbiji.
Izgleda da je svojim izjavama u pogledu zaštite građana od zloupotrebe pojedinaca u armiji-platio ceh; kao navodni izdajnik naroda i domovine.
Ništa nije pogrešio gospodin gradonačelnik Čačka-civilni objekti se zloupotrebljavaju od strane vojske, koji se kasnije bombarduju i ginu civili i nastaju golema razaranja materijalnih dobara.
Mnogo je starešina u armiji koji se ideološki opredeljuju-neštiteći narod i ljude, bezobzira na uverenja i veroispovest.
Najviše ih je pod diktatom Slobodana Miloševića i tkzv JUL-a i možda radikala.
Čuo sam da su skupovi majki vojnika u Kruševcu, Čačku i drugim mestima Srbije-zabranjeni od strane vojske.
Pored kazni, izgleda da je i pokrenuta poternica za gradonačelnikom Čačka; kao „izdajnikom“ ove zemlje.
Mnogi bi haotično stanje ove zemlje i rata hteli da odgovornost prenesu na druge-tako što se izmišljaju „izdajice“ naroda i otadžbine.

Beležim javljanje telefonom jednog vojnika svojoj majci u komšiluku, negde iz privatne kuće Beograda.
Tamo služi vojsku.
Kasarne u Beogradu su sve porušene.
Vojnik se pohvalio kako su njih nnekoliko nasilno ušli u jednu bogatu kuću-čiji vlasnik živi u Kanadi.
Zabeležiću kazivanja- mnoga nasilna ulaženja rezervista-vojnika i dobrovoljaca u bogate kuće Albanaca na Kosovu.

Kažu da u našem gradu Vlasotince oko 60 policajaca-rezervista; skoro ih je na svakom ćošku, pa tako posle zatvaranja kafana u pola šest-posle ulaze unutra u kafanama i pijanče cele noći.
Zato su se i iz tih razloga bunile majke i supruge boraca-vojnika na kosovskom ratištu-rečima:
“dok jedni leže po rovovim i ginu. Drugi ili pijanče ili pecaju ribu po reci Vlasini-da budu svi ravnomerno opterećeni ovim prokletim ratom na Kosovu”.

Zabeležiću i vest da je u Prokuplju dosada poginulo osam do devet vojnika-dok se o tome u javnosti ćuti i negovori.
Tako kažu da je i iz tih razloga nastala pobuna majki vojnika u Kruševcu-jer se skriva broj poginulih u ratu na Kosovou.
Tako je Šešeljeva izjava o organizovanoj pobuni pod SPO-bila netačna, jer je pravi razlog što je u taj grad stiglo veliki broj mrtvačkih sanduka sa poginulim vojnicima sa Kosova.
Na lokalnoj televiziji „Rosulja“ video sam snimak pale američke rakete „Tomahavk“, koja nije potpuno eksplodirala, na području sela Kruševica-iznad sela u planini Kruševica, iznad mahale Bolžderci.
Čuli smo priću od jednog meštanina, koji je i sam bio tri meseca na ratištu u Vukovaru-kako su raketu otkrila deca prilikom branja pečurki-gnjiva u šumi vrganji za prodaju. Ta raketa bila je namenjena našim radarima-težina je sigurno bila od 500 do 1000 kilograma.
Video se na snimku krater u žumi, a verovatno je bila pogođena našom protivaviovskom artiljerijom, nije eksplodirala i skrenuta je na drugu stranu-pa nije pogodila pravi cilj napada iz aviona.

Juče sam čuo da su dva deteta poginula na Kosovu-a i dva deteta takođe poginula prilikom bombardovanja mesta Rakije, opština Sopot kod Beograda.
Noćas je bilo žestoko bombardovanje na Kosovu-a po prvi put i Aranđelovac.

Pre neki dan na autoputu je bio jedan naš autoprevoznik sa natovarenim pivom-prilikom raketiranja nadvožnjaka Jagodine-koji ovako priča:
“Ja mislio da je guma ispustila, pa mi kamion ševa levo desno, pogledam napred, ono mi se čini da i ispred mene vozila idu čas levo, čas desno-pitam šta je ljudi. Oni Mi odgovoriše:-Čuješ li avione iznad nas-vidiš li gde pada raketa-. Uplašim se ja, brzo dam gas, pa beži što dalje“-završio je svoju priču šofer tog kamiona.

Kruže mnoge glasine o navodnim mestima bombardovanja i ciljeva.
Tako je u vreme subote trebalo da se bombarduje leskovačka pošta i milicija, ali su piloti iz aviona-posle gledanja iz vazduha javili-ovde ima mnogo ljudi ispred pošte, šta da radimo-govorio je pilot svojima u bazi.
Oni su mu navodno odgovorili-gađaj stare ciljeve, ostavi poštu i miliciju.
Naravno da je zaista toga dana bilo bombardovanje Leskovca i okoline, a i da se u tu subotu podizala penzija u poštu, pa je zaista bilo mnogo penzionera u pošti.
Sinoć je u osam uveče nestala slika državne televizije, u jeku drugog dnevnika.
Kažu da je prekinut satelitski program-preko koga smo dobijali sliku iz Beograda, preko lokalne televizije Leskovac i Vlasotince.
Veliko nezadovoljstvo kod ljudi-moja supruga je gunđala celo veče posle nestanka slike.
Sada nam ostaje jedino da slušamo vesti preko radija.
Dosada u jablaničkom okrugu je bilo 121 uzbuna za vazdušnu opasnost i za prestanak vazdušne opasnosti.
U Jugoslaviji je poginulo preko 1 200 civila u ovom ratu, a povređeno preko 500 građana civila-dok se broj poginulih i ranjenih vojnika-podaci uopšte nesaopštavaju.
Što od sumornih informacija o ratu i daljem bombardovanju, što od umora od rada na pisanju dnevnika, što od posledica moga narušenog zdravlja iz prošlosti, što od noćašnje buke aviona-nisam mogao da spavam.
Ustao sam rano u pet sati, popio kafu, odslušao radio Slobodnu Evropu, radijo Leskovac i radijo Beograd-doručkovao i evo pišem ratni dnevnik za ovaj dan.
Napolju je lep dan-ali nama je u duši veoma teško.
Pišem posebne zapise o događajima iz devedesete i devedeset prve godine.
Juče mi je bilo previše galame od dece iz komšiluka, koja su igrala šah i galamila-dok sam pisao na mašini-dok sa druge strane ulice pak su igrala odbojku, na improviziranom igralištu-simultivno pobola dve motke i isplela mrežu.
Naročitu buku-dok pišem, stvaraju mi žene iz komšiluka-kada se sakupe ispred ili iza kuće, pa sa mojom suprugom piju kafu i naglas komentarišu događaje oko rata i u našoj sredini.
No, svako do nas traži neki način da se odbrani od ovog suludog bombradovanja-pa sve je ovo dobro u pogledu traženja sredstava u vidu odbrambenog mehanizma; da bi se izbegle teže posledice od depresivnog stanja-raznih vidova straha od raketa, aviona i samog rata.
Negde posle podne između jedan i dva sata, kada sam pisao o mojim teškim trenucima života-u vreme zloupotrebe psihijatrije(Fanatički politički idealist), trpljenja posledica u godini devedesetih 20.veka-odjednom u tom trenutku jaka detonacija je zatresla prozore.
Odjednom mi se nešto u stomamaku zatreslo-neki strah, pa sam skočio sa male drvene stoličice ka prozoru-vrata i pogledao napolje.
Naravno da sam u zanosu pisanja zaboravio na buku aviona i na rat.
Kasnije sam čuo da je raketirano selo Donje Sinkovce, brdo Hisar kod Leskovca, sela Bošnjace i Konjino kod Lebana i Vlaški Do kod Surdulice.

U toku dana čuli smo i lepe vesti. Sin student se telefonom u komšiluku javio da je na ispitu dobio još jednu desetku.
U posetu nam je došao kumašin-čiji sin je na kosovskom ratištu.
Pričali smo o paloj raketi u selo Kruševica-jer je to njegovo rodno selo; a meni su ostale lepe uspomene iz prosvetarskog života rada u seoskoj školi i života sa porodicomu tom selu.
Razgovarali smo o ratu na Kosvu i na mnoge žalbe građana na presednika opštine oko mobilizacije.
Evo nekih njegovih rečenica:
“Ljudi se bune što je njegovom sinu dao i omogućio da deli pozive za 125 dinara-a za obadvojicu sina kažu je sredio da ne služe vojsku.“.
Komentarisali smo zloupotrebu Direktora građeivinskog preduzeća „Crna trava“ , TV emisije na lokalnoj televiziji „Rusulja“-kao predstavnika JUL-a za jeftine političke poene, prilikom posete ranjenika sa Kosova.
-Više je to zloupotreba patriotizma nego stvarna briga za našu decu- eto i našu nesreću naše dece koriste za svoju politiku-kaže meni moj kumašin; onako ljttito, paleći cigaretu za cigaretom.
Naravno da za sve ovo ima i razloga-jer je njegov sin vojnik borac na prvim borbenim linijama rata na Kosovu.

Čulo se da je podignuta optužnica od strane Haškog tribunala za ratne zločine-protivu Slobodana Miloševića, sadašnjeg presednika Savezne republike Jugoslavije.
Moja razmišljanja su više kao kao politički pritisak na zemlju-nego li istinska briga za ljudska prava o albancima i demokratskim pravima građana.
Nije sporno da je jedan od krivaca za sve što se događalo u pogledu ratova: Hrvatskoj, Bosni i Kosovu-bio baš Slobodan Milkošević, ali je u pitanju cilj kojim se teži-da se zapadne sile time posluže za pritisak na našu zemlju u pogledu prihvatanja NATO alijanse na Kosovu.
Drugo-postavlja se pitanje zašto se dosada čekalo na ostale ratne zločince: Tuđmana i Izetbegovića-kao i drugih u Americi, nemačkoj i Engleskoj-jer neko treba da odgovara za sve mrtve:Srbe, Hrvate, Muslimane i Albance.
Nisu li drugi ciljevi u pitanju-a ne Srbi i Albanci na Kosovo.
Zato sam rezervisan po cilju te optužnice za ratne zločine.
Mi znamo da nas je nacionalistička ideologija odvela u propast-ali i u Hrvatskoj i Bosni.
Niko nepominje vraćanje iseljenih Srba iz Hrvatske-Kninske Krajine-a o Albancima se trubi na sva usta.
Bojim se da se oni nikada i neće vratiti.
Jedna komšika mi je ispričala za sina vojnika u Beogradu:
„Spavaju po petoro u rovovima u civilnom odelu-i čuvaju nešto-gde nepostoji nikakv prilaz. Njihova kasarna na Dedenju je srušena. Brige majke su sada velike.“.
Malo smo se potresli kada smo čuli ranjavanje supruga moje koleginice-koji mi je i bio đak u vremenu sedamdesetih godina u seoskoj školi Tegošnica.
Otac dvoje maloletne dece, ranjen u nogu-pa se plašili da mu je neodseku.
Ranjen na prvoj borbenoj liniji prema Albaniji-njih petoro; kada su uzimali hranu-od tkzv OVK.
Za te informacije sam čuo o borbama i na radio stranih stanica-karaule Košare.
Svi mi čekamo da dođe kraj rata.
Četvrtak 27 maj 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Petak 28. maj 2007.godine
Noćas sam dobro spavao sa suprugom.
Samo smo oko pola noći čuli avione-kao i posle pola noći.
Ujutru sam čuo iformacije putem radija da je bilo bombardovanja:Beograd, Niša, Vladičinog Hana-most na južnoj Moravi, Aleksincu.
Nekoliko zgrada je srušeno i ti mrtva civila, u Piroptu i na Kosovu.
Još od sinoć nije bilo struje - u Beogradu gađane su trafostanice navođenim raketama. Sinoć sam na TV Leskovac video stravičnu sliku porušenog mosta na reci Jablanici sela Cekavica u Lebanu i dvoje mrtvih šezdesetogodišnjaka.
Gledao sam u večernjim časovima upotrebu i zloupotrebu ove naše ratne nesreće za jeftine političke poene-lokalnih JUL-ovaca: sa funkcija direktora elektrodistribucije i društvenog preduzeća „Crna trava“-kako se šepure i iskazuju navodnu veliku brigu pomoću davno istrošene ideje komunističkog vokabulara iz davne prošlosri.
Prilikom navodne posete ranjenim borcima sa kosovskog ratišta-iz vlasotinačkog kraja-4 policajaca i 7 vojnika –rezervista.
Supruga mi je preko komšike prenela neke glasine o navodnoj zabrani začeća mladih žena zbog narušene životne atmosfere radiozračenjem od bombardovanja-još da to stoji na vratima ginekologa u Vlasotincu.
U večernjim časovima sam čuo demante na radijo lokalne televizije Leskovac-preko saopštenja ministarstva zdravlja-kašu to radi „peta kolona“.

Bilo kako bilo ovo bombardovanje istinski preti našem životnom prstoru.
Danas sam pre podne biciklom bio u školi. Tamo kada sam pogledao školske dnevnike-zaprepastio sam se kako se i dalje navodno stvaraju „problemske“ situacije oko ocenjivanja učenika.
Pogledao sam u dnevniku šestog i osmoig razreda-ono dvojke iz opštetehničkog i muzičkog vaspitanja.
Videću da li još neki nastavnici žele da stvaraju lažnu sliku o svojim navodnim autoritetima-zloupotrebe ove ratne situacije.
Ko zna možda se to i namerno stvara-kako bi se izazvala „peta kolona“-koja će tražiti odgovornost posle ovog rata za sav nerad u obrazovanju lokalne sredine i Srbiji.

Završio sam pisanje o događijama iz života svoga vremena od 1973.godine do 1991.godine u seoskoj osnovnoj školi Kruševica; gde sam bio proganjan zbog svojih uverenja.
Teško sam podnosio neke trenutke kada sam se morao vraćati na teško preživljene trenutke-borbe za goli život i biološki opstanak porodice-ali sve je dobro prošlo posle devet godina čekanja na taj trenutak pisanja na papir.
Sada ću se posvetiti ličnom i porodičnom životu.

U vreme dok sam pisao dnevnik, čuo sam dve detonacije-jedna me malo trgla, a druga je bila malo lakša.
Prva je bila raketa bačena na već porušeni most na reku Jablanicu-selo Cekavica kod Lebana, a druga je bila od zvučnog „zida“ aviona.
Slušao sam na radiju, najviše bombardovanja je bilo na Kosovu.
Sin je došao u poslepodnevnim časovima iz Beograda.
Kaže da je na 500 metara od njega u studentskom domu bila raketirana trafostanica sa tri rakete-bila jaka eksplozija i gust dim u vazduh.
Kaže da je prilikom raketiranja bolnice „D.Mišović“ bila mnogo jača eksplozija-cela zgrada se tresla.
Ispričao mi je da je čuo informacije da se je u Beogradu samo dva procenata odazvalo na mobilizaciju za rat na Kosovu.
Veliki broj se njih lunjao po Beogradom i ide po mitinzima-dok se kod nas na Jugu Srbije skoro sto posto odazvalo za ratište.
Znači, sirotinja se opet bori za otadžbinu-kao i u predhodnim otadžbinskim ratovima naše Srbije.

Zabeležiću da je pre neki dan poginuo na Kosovu jedan narodni poslanik-član radikalne stranke iz Krušumlije.
Prema pričama naši avioni su bombardovali aerodrum u Tuzli i Kukešu u Albaniji-kada su bili kamuflirani u NATO-ove avione, pa je zbog toga vršena odmazda na kinesku ambasadu u Beogradu-i sam Beograd.
Kažu da se nijedan pilot nije vratio-poginuli tamo.
U Beogradu kažu u jednoj kući nije eksplodirala raketa- da je gađan dvostruki špijun amerikanac-radio i za amerikance i ruse.
Sin mi je pričao dogodovštine sa prvog bombardovanja Beograda-Dobanovca, kada se njegov kolega vraćao sa ispita-nije se znalo za bombardovanje-pa je došlo do zbunjivanja i panike.
Tako je šofer pao u nesvest-pa su se putmici u strahu našli u opasnosti-jer se nije znalo da se gađa Batajnica ili Surčin.
Bilo je kasnije komično-kada se više uhvatio strah od preplašenog šofera i nekih putnika-koji je zaboravio putnike-koji su ležali pored autobusa od raketa, pored same piste aerodruma, a i bezglavno odjurio ni sam nezna gde-pa ga je uz put neki pribraniji putnik čak i išamarao.
Sinoć sam slušao-a danas je i potvrđeno, da je haški tribunal podneo optužnice za navodne ratne zločine protivu:Slobodana Miloševića-presednika SR Jugoslavije, Milana Milutinovića-presednika Srbije, Ojdanića-načelnika generalštaba vojske i Vlajka Stoiljkovića-ministra policije.
Kada sam za neke optužene čuo-nasmejao sam se na sav glas-pa da li su ovi ludi. Nesumnjivo da je ovo političko suđenje-u službi NATO alijanse.
Ako treba pravo suđenje-ono mora biti ovde u Srbiji-a za ostala druga mora da se pita ovaj narod koji sada pati i strahuje od tomahavki rakete.

Samo je sada postalo još komplikovanije u pogledu traženja rešenja u zaustavljanju ovg prokletog rata na Kosovu.
Danas je Čerdomirdin-ruski izaslanik za zaustavljanje bombardovanja od strane NATO i rata u Jugoslaviji-došao u Beograd.
Videćemo šta će se dalje odigrati.

Priča se da je neko ciganče uhvatilo pilota srušenog aviona nad Vladičkim Hanom.-uzelo nu šest hiljada dolara-da ga navodno izvede iz Jugoslavije, ali ga je predao policiji i sada se zato iz odmazde bombarduje Vladički Han.
Kažu da su njihovi piloti plašljivi i svako u sebi ima petnaest hiljada dolara da potkupi prilikom padanja aviona-ali to kod Srba nepomaže.
Tako mu ciganče uzelo pare i privelo ga miliciji.
Kada je pilot rekao-pa dao sam mu pare-ciganče je samo odgovorilo-nisam ništa uzeo. Naravno da je bilo važnije što je pilot priveden-nego pare, pa se zato prećutalo u policiji.
Tako se to priča danas u gradu.
Naš jedan pilot je žrtvovao sebe u njihov avion-kada je nestalo municije-a drugi u neku zgradu u Albaniji-pravo herojstvo.
Petak 28.maj 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Subota 29.maj 1999.godine
Slušao sam vesti na radio „Slobodnu Evropu“-do jedan sati posle ponoći.
Na državnom radiju-koji prenosi i dnevnik državne televizije; nisam mogao ništa konkretno suštinski da čujem šta se stvarno događa u Jugoslaviji i oko Jugoslavije. Morao sam preko toga da odslušam i Glas Amerike na bosanskom i srpskom do pola noći-kako bi se uverio u verodostojnost mojih stavova o ovom prokletom ratu.
Izgleda da se nazire krvavi rasplet od 1991.godine u prostorima bivše Jugoslavije-koji je krenuo od Slovenije, preko krvavih ratova u Hrvatskoj, Bosni i sada na Kosovu.
Dokrajči nas naša prokleta balkanska srpska mitomanska misao o nama Srbima kao „nebeskom narodu“-na najbrutalniji i najgori mogući način.
Prvo nas je ginulo besptrebno na hrvtsko-bosanskom ratištu, preko Vukovara, Kninske Krajine, Sarajeva i drugih mesta u Bosni-a sada na kraju i od „nevidljivih“ aviona-raketa „Tomahavk“.

Tužna je srpska istorija-koju su ispisivali ekstremni srpski nacionalisti i oni koji su zbog slave i vlasti- kao i sticanje materijalnog bogatstva, čitavu deceniju gurnuli naciju na njeno tiho i krvavo umiranje.
Da li će ova srpska nesreća pomoći pročišćenju i povratku jednog razumnog i racionalnog života nacije na jedan civilizovan način-ostaje da se tek vidi.
Noćas sam čekao da čujem-da se ipak načinio neki korak u pogledu mira.
Posle razgovora Slobodana Miloševića-Presednika SR Jugoslavije i Čerdomidina-izaslanika Rusije za pregovore o Kosovu-došla je oko pola noći lepa vest-pristalo se na opšte zaključke sedam najratvijenih zemalja sveta i Rusije. Znači blizu je kraj rata. Juče se celo posle podne i noću su bačeni avioni, ali raketiranja nije bilo u toku noći u našem kraju.
Naravno da Kosovo i drugi delovi Srbije nisu promašeni.
Jedino sam čuo informacije da nema ljudskih žrtava.
Još ću se osvrnuti na glasine o zabrani začeća mladim ženama do tri godine-zbog navodne radijacije o bombardovanje NATO.
Sve dosada su stizale iz istih krugova iz opšptine.
Postoji sumnja da oni takozvani socijalisti i jugoslovenska levica-time što izmišljaju izdajnike-„petu kolonu“ samo žele da na jeftin način sticaju jeftine političke poene kod masa; tako što se istoga ili narednog dana kao pojave na lokalnim televizijama i radiju jablaničkog okruga-kako eto deluje navodno „peta kolona“ i da širi dezinformacije o mestima i objektima bombardovanja; ali oni nam ništa nemogu, mi smo jaki.
Često su te frazeološke fraze po nalogu kao u predhodnom jednoumlju.

Čuom sam priču da nijedan general nije hteo na Kosovo, pa zato narod odaje priznanje generalu Pavkoviću i Lazareviću, što su zajedno sa vojskom na prvim borbenim linijama-pa zato se i prema njima i ima jedno posebno poštovanje.
Narod prezire poput Bakočevića-koji se navodno oblačenjem u uniformu-lažno junači na pogibije sirotinje i onih koji danonoćno leže u rovovima boreći se protivu albanskih pobunjenika-NATO alijanse na Kosovu.
Naročito je besan na one koji hapse i maltretiraju nedužne majke i supruge-boraca na Kosovu, zato što opravdano dižu glas rata i mnogih nepravilnosti oko mobilizacije. Prilikom slušanja ranjenih policajaca i vojnika-rezervista na kosovskom ratištu na lokalnoj televiziji; mogao se videti da se najčešće povrede dobijene u borbi sa albanskim separatistima-po njima terorisitima-vojničkim rečnikom taj izraz je u upotrebi kada neko sa strane upada u tuđu teritoriju da je osvoje, a ovo su pobunjenici albanske poupacije koji žele da se teritorija odscepi od Srbije-znači separatisti-pobunjenici.
Jedan deo je ranjen od gelera NATO raketa i kaset bombi.
Čula se priča da je najžešće bilo na granici sa Albanijom-kada su u brisaećem letu američki helikopteri „Apači“ i avioni u brisećem letu bombardovali naš granični pojas.

Treba zabeležiti i ponositu izjavu jedne majke-koja se sa porodicom vratila iz Bosne, kako je pričala o svom ranjenom sinu-borcu; koji je posle ranjavanja se ponovo vratio na Kosovo.
Beležimo i ime i prezime našeg raketaša-Aca Stojanović, otac dvoje maloletne dece-koji je „skidao“ rakete kao od šale-a majka mu sa ponosom govorila:
“Evo javio mi je da oborio jedan neprijateljski avion, a javio mi se da mu je prilikom raketiranja izgorela vreća za spavanje , prilikom gađanja rampe, pa ću mu poslati sutra u Nišu jednu vreću za spavanje koju sam sačuvala još iz rata u Bosni. Mi smo cela familija uključena u rat.
Na ratištu mi je zet pilot“-gordo i ponosno je izjavila jedna kratko počišana, crnomanjesta i puna optimističkog duha majka-srpskinja sa Juga Srbije.

Ta nadahnuća su sa izvora našeg ponosa i prkosa onog pravog rodoljublja i patriotizma-obornaka planine Čemernika, Kukavice, Radana, Kruševice, Babičke Gore, Varednika-vlasinskih planinskih visova i moravske ravnice od Vranja, Leskovca do Niša i Aleksinca-preko Krušumlije, Prokuplja pa do Kosova.

Nema godina a da mi neki krpelj ne naleti na mene, prilikom odlaska na okopavanju kukuruza u pobrđu naše njive.
Tako prilikom lunjanja po šumi i livadama, opet jedan krpelj se “zakačio” na mom telu. Tako je često bilo i onda kada sam kao dečak čuvao ovce I goveda u planinu.-kao ovčar i govedar.
Ima ih tamo gde su prolazile krave i ovce za pašu.
Na njega sam naišao tražeći izvor i česmu koju je napravio jedan naš zemljak iz sela Crnatovo-odseljen u Australiju.
Predhodne nedelje sam se jedva otarasio takvog ujeda pod kožu na leđima ispod mišice.
Supruga ga fizički odtrsanila pincetom.
Na lokalnoj televiziji sam čuo kako su zabeležene i prve bolesti u leskovačkom karju od ujeda Krpelja.

Nadam se da da će se ovaj dnevnik o događajima rata i oko rata brzo završiti-kako bi se čovek posle završetka rata mogao okreniti normalnom životu.
Lično će meni značiti mnogo da počnem jedan život iz početka.
Nada ipak postoji-bezobzira što dok ovo pišem, čujem buku aviona NATO alijanse. Posle podne od tri do četiri sati projektila gađan je most na Jablanici-dva mrtva i nekoliko povređena građana.
Raketiran Ćetovac kod Lebana i sa dva projektila Sinkovce, a sa četiri projektila Vlaški Dol kod Surdulice i repetitor na Plačkovici kod Vranja i na Besnoj Kobili.
Raketirana je i pruga Pirot-Bela Palanka i Niš-jedan poginuo, zatim Kosovo, Kraljevo, Kragujevac.
U vreme ručka su se čule jake detonacije i probijanje zvučnog zida aviona NATO koji su nadletali grad.
Išao sam u šetnju sa kolegom u brdu prema Begovom braništu.
Subota 29.maj 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

-nastavak-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

Nedelja 30.maj 1999.godine
Odslušali smo uveče glavne vesti u ponoć.
Sina je uzbudila informacija o hapšenju-kako smo ujutru u listu „Politika“ mogli da pročitamo- grupe terorista sa univerziteta u Beogradu-grupu studenata koji studiraju iz: Peći. Đakovice, Dragaša i Prištine, koja navodno učestvovača u akcijama protivu naše policije na Kosovu:
“sakuljanje lekova i mterijala u Beogradu i oružje za tkzv OVK“-potom planirala diverzantske akcije protivu naše vojske i policije, kao i uništenje glavnog vodovoda u Beogradu i u mama prilikom održavanja koncerata muzike i po njima antiratne mitinge u Beogradu”.
Od te grupe, dva brata su sinovi bivšeg partiskog funkcionera SKJ-e Beriše-jeda od njih je završio veterinu, a drugi student farmacije sa ostalim drugovima.
Ti danas uhapšeni studenti koji studiraju u Beogradu-sada u ovom vremenu su samim tim lojalni ovoj državi-družili se do sadašnjeg trenutka sa studentima Srbima, pa i sa mojim sinom.
Odmah posle podne iz Beograda su ga zvali drugari-da mu kažu začujuđu vest o hapšenju drugara Albanaca, koji je sa njima išao dosada u maju na igrankama i po kafićima, pa čak i kod naših zajedničkih prijatelja i drugara u Loznici i drugim mestima u Srbiji-kaže mi sin.
Za jednog iz Đakovice-čiju familiju su u toku predhodnog meseca u selo u ovom nesrećnom ubilačkom ratu-zadesila tragedija i nesreća u sukobu sa našom policijom-pa je često plakao zbog te tragedije i javno izjavljivao svoj bes i gnev.
Možda postoji sumnja tako nešto u pogledu terorizma-ali me čudi za ostale studente albance-kako mi je sin govorio uzbudljivo o njegovim drugarima Albancima sa fakulteta.
Ono što se moglo pročitati u listu „Politika“-je po meni čitava nameštaljka, kako bi se iskoristilo za stvaranje što većeg broja izdajnika i neprijatelja među albancima-čisto za dnevno političke potrebe i to zbog sadašnjeg pokretanja optužnice u Hagu protivu Slobodana Miloševića-jer se to odmah moglo „pročitati“ između redova.

Kao da ovi nemaju tri blage veze odnosno nisu čiste glave-umesto da se ti mladi ljudi pridobiju za prijatelje života u zajedničkoj nam domovini-sada kada se teži miru-kao najglavnijem državnom i nacionalnom interesu, ono se izmišljaju neprijatelji tamo gde nebi trebalo tako postupati u javnost sa mladim ljudima-pa neka su i pogrešili-trebalo jer naći načina da se sačuvaju za saradnju i života u jedn svet bez mržnje.
Toliko je bilo gneva među studentima iz drugih struka u Vlasotincu-koji su se družili sa tim Albancima, pa se čak telefonom javio i jedan njihov kolega Bugarin po nacionalnosti-rekavši jednom drugom studentu:
“pa ti si stoti koji pita za ovaj šok sa hapšenjem“.

U listu „Blic“ moglo se pročitati veoma kompententno mišljenje naša dva naučnika: Pribićevića i Samardžića o sadašnjem ratu na Kosovu-povodom prihvatanja naše savezne države-Principa grupe osam o Kosmetu, kao i o uzrocima rata.
Mi se sada branimo-a kada se ostvare naši nacionalni i državni interesi o sačuvanju Kosova unutar Srbije i Jugoslavije-treba da se okrenemo sami sebi-dok promenu svetskog poretka treba da prepuštimo velikim silama:Americi, Rusji, Japanu i Indiji. Naravno da sada svako vidi da je Amerika preko NATO vojne alijanse izvršila agresiju na našu zemlju iz čisto geografskostrateškog interesa-preko sile u vidu „nevidljivih“ aviona, koji svakodnevno pokušavaju „disciplinovati“ pomoću raketa i bombi.
Ako se čovek zapita-može dobro da sam dođe do zaključka da ovaj rat vode mediokriteti, politički slepci, koji sem nekih uskih interesa i možda unutrašnje neiživljenosti-ama ništa nemaju od civilizaciskih vrednosti jednog novog svetskog poretka.
Naravno da su ti ljudi poput ovih naših političara koji su nas uništili za ovih zadnjih 10-15 godina, samo što imaju veću mogućnost upotrebe sile.
To su čisti egoisti-kojima je zelena novčanica iznad vrednosti života čoveka.
Čovek nemože da bude normalan-da se ovoliko ljudskih života uništava bombardovanjem NATO-nedužnih civila i sa ovoliko razaranja, a da se to samo saopštava u vidu samo „vojne mete“.
Da smo poodavno ušli u Evropu-koja težim integraciji, sigurno nebi nas snašlo ovo ratno ludilo na Balkanu.
Sigurno bi bila stvorena balkanska kofederacija u okviru evropske unije i nebi bilo ovoliko nevino poginulih među Srbima i Albancima sada u ovom nesretnom kosovskom ratu-kao i u Hrvatskoj i Bosni.
Proklete nacionalističke i separatističke ideologije-za nekakvim „velikim“ nacionalnim državama-potpuno su nas vratile na oblike varvarstva.

Danas i pre i posle podne avioni su nadletali-kao i juče područje Vlasotinca, planine Čemernika, kao i prema Nišu, Pirotu, Leskovcu i Vranju .
Čuo sam da se na Kosovu- danonoćno raketira, a o mrtvima se mnogo i nezna.
Toliko u jednom danu se baci broj raketa i bombi na našu zemlju, da se čak u vestima i nemogu zapamtiti sva mesta za jedan dan koja su se našla na udaru ovog smrtonosnog oružja.
Od raketiranja u ovom trenutku najveću tragediju je doživeo mali gradić Varvarin. Tako je na pijačan dan pogođen most na Velikoj Moravi i 11. civila su mrtvi-a 40. su ranjenih-među njima ima i dece.
U Vranju jedno lice je poginulo.
Počeli smo da na sve to ravnodušno posmatramo-kao da nemamo kuda iz ove kože-kažu obični ljudi.
Ni prilikom ručka se više niko netrza kada se čuje detonacija ili zvuk aviona.
Danas se čula jaka detonacija-proboja zvučnog zida aviona.
Niš je bio bombardovan, kao i most na reci Jablanici kod Lebana, a takođe i selo Grabovnica kod Leskovca, sela kod Bujanovca i skoro svi gradovi na Kosovu-kasarne i fabrike.
Bačeno je nekoliko raketa u Beogradu, Novom Sadu, Smederevu i kod Kragujevca. Juče sam čuo da su raketirana i pomorska vojna postrojenja u Crnoj Gori.
Sin mi je pokazivao sliku u boji-bljeska od raketiranja u blizini studentskog doma u Beogradu.
Juće telefonom sin je razgovarao sa svojim drugom iz Dobanovca-koji mu je ispričao da su po drugi put u autobus hteli da izginu od raketiranja-nasred nadvožnjaka; pa su se svi krili ispod nadvožnjaka i oko autobusa.
Sreća što nadvožnjak i autobus nisu bili pogođeni i ostali živi.
Nedelja 30.maj 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Ponedeljak 31.maj 1999.godine
Noć je bila mirna. Avioni su leteli i bučali-sejali smrtonosne rakete na Jugu Srbije. Državne televizije više nema.
Sada se uopšte nevide stravične slike o ruševinama i stradanja civila.
Radio Beograd-preko radio Leskovca prenosi ratna zbivanja, uzimajući samo ton od televizije.
Nekada često šušti i radio-potpuna blokada informacija u našoj zemlji o bombardovanju.
Naravno da su nas noćašnje detonacije podigle iz kreveta.
Mnogi su noć proveli napolju.
Noćašnja bombardovanja NATO alijanse ponovo je zavilo u crno mali grdaić Surdulicu na Jugu Srbije-jedanaest mrtvih i na više desetine ranjenih.
Raketom je pogođena sanatorija-bolnica za plućne bolesti i starački dom-most na Južnoj Moravi kod Vladičkog Hana je potpuno srušen.
Gađana je sa sedam raketa i Arapova Dolina brda Hisar kod Leskovca.
Raketiran je Niš, Bujanovac, Preševo i mnogi gradovi na Kosovu-kao i vojni objekti u Beogradu i drugim mestima u Srbiji.
To je bilo u toku noći.
Ujutru sam biciklom išao u školu.
Usput je sirena prekidnim jaukanjem-dala znak za vazdušnu opasnost.

Dan sunčan. Negde oko podne kumašin nas kolima odvodi kod njega na mali skroman ručak. Pre toga su otišli sin i ćerka-kako bi izvršili mali običajni obred sečenja kose od strane kumice-detetu koga smo krstili-čiji je otac na kosovskom ratištu.
Život se mora živeti i u ovom teškom vremenu pod ratom psihozom NATO bombardovanja.
Baš u tom trenutku oko podne čula se jaka detonacija. Taman smo razgovarali –uz skroman ručak, o ratu i njegovim posledicama-a i nadi da će se rat uskoro završiti. Mladi kumašin, koga sam krstio-dao mu krsno ime po našem srpskom kumovskom običaju-sa mojim sinom su vršnjaci; pa je sin sada preuzeo kumstvo.
Naš je mentalitet je takav t-siromašnog čoveka, da se uvek nada boljem-a to nas fizički i duhovno održava.
Žilav smo mi narod na ovom pečalbarskom i siromašnom Jugu Srbije.
Naši kumašini su radnici-dobri majstori zidari pečalbari.
Uz osmeh dece i naše radosti oko njih-lepo je prošlo posle podne. Sam plač dece-nekada dobro dođe starijim ljudima, da se nekako otrgnu od svakodnevnih ratnih briga. Mlada kumašinka-nekadašnja moja učenica u školi, sada majka dvoje maloletne dece-još neiskusna majka i žena.
Priča o ratu sa svojom svekrvom i svekrom-jetko i sa velikim teretom.
Kako i nebi-kada je njen mladi suprug, otac dvoje maloletne dece, kao vojnik martovske klase-ostao još dva meseca preko vojnog roka na Kosovu-kao borac i ratnik u rovu artiljerije.
Kako se čini velika nepravda, da samo jedni ratuju, a drugi se skrivaju od rata.

Naročito je gnevan ovaj sloj ljudi-čija deca ratuju na Kosovu.
Veliki gnev se najviše ispoljava naročito na sadašnjeg presdnika opštine, kao i na direktora elektrodistribucije i saveznog poslanika-koji zloupotrebljavaju ratnu nesreću-bilo prilikom sahrana ili poseta ranjenicima-koristeći za jeftinu političku poularnost i propagandu socijalističke partije i jugoslovenske levice.
U razgovoru sa njima-prilikom pobune roditelja i supruga-bili su i oni tamo na taj skup ispred opštine.
Kumašin kaže da je presednik oštine Vojislav Ljubenović je pobegao i sakrio se u podrum –sve do razilaženja pobunjenika.
Dok sam pio sok-uz piće pivo, rakiju i vino radi adeta-običaja srpskog oko sečenja kose detetu-ćaskali smo o svemu što je bilo važno za mesto u kojima sam radio po selima-a i u koje selo i danas radim kao nastavnik-naravno na selo po „kazni“ zvog svoje političke nepodobnosti sve od 1970.godine do danas.

Svaka muška glava iz ovoga kraja juga Srbije je na Kosovu-negde iz kuće i otac i sin. U komšiluku sve je tamo na kosovsko ratište od sposobnih muških glava za ratovanje. Pečalbarska sela mahom opustela.
Nedaj bože kada bi bila borba prsa u prsa na kopnu-sva bi sela nestala zauvek.
Tako bi naša pečalbarska Južna Srbija-opustela zauvek.
Jedan moj rođak iz planine-takođe borac na Kosovu, prilikom želje da obiđe sina na drugom delu kosovskog ratišta-naišao na minu i postao ranjenik ovog tužnog i prljavog rata sa najvećom silom sveta.
Toliko se brzo dešavaju ratni događaji-da se nestigne da se sve zabeleži.
Evo posle podne i oko podne je raketirana okolina Leskovca-sela Međa i Sinkovce, kao i gradovi na Kosovu.
Za mene je ovaj dan bio težak.
Sinoć sam na svoju inicijativu šetao noću našom ulicom-kako bi se malo relaksirao i sticao neku ličnu sigurnost posle svega čega sam preživeo zbog mojih uverenja u prošlosti.
Čekamo na bolje vesti u večernjim satima i narednim danima oko prestajanja rata.
Ponedeljak 31.maj 1999.godine vlasotince Miroslav Mladenović

Utorak 1 jun 1999.godine

Noć je bila mirnija u našem kraju.
Avioni su samo pred pola noći nadletali. Nebo puno zvezda.
Avioni su sa nekoliko raketa bombardovali repetitor na planini Plačkovica iznad Vranja.
Uveče smo malo sedeli ispred kuće-gnevno pričali o broju poginulih od raketa NATO u Surdulici, čiji se sada broj popeo na 17 mrtvih civila-bolnice sanatorijuma za plućne bolesnike i doma strarih osoba, kao i o stravičnom ubistvu žena i dece na Mostu Velike Morave kod Varvarina-baš na pijačni dan.

Kada u komšiluku ljudi hoće nešto da kažu što su čuli-mahom iz straha od bombardovanja, prilikom večernjeg gledanja u nebo i osluškujući gde će biti bačena raketa; onda se počinje rečenicom:
“...da nebude da prenosim propagandu i širim dezinformacije....“-a svaka izrečena rečenica je prenosni ili lični stav o ratu.
Naravno to se tako izgovaralo sve iz straha da se nebude zatvoren u apsu-zatvor, kako se prati na radiju i televiziji.

Beležim i da se počelo zuckati među ljudima- kako su primetili da se Slobodan Milošević nemože kažu kretati u jednu stranu-prilikom prijema Čerdomidina-ruskog pregovarača u Beogradu.
Kažu da je pod malim šlogom.
Jedna komšika majka vojnika na Kosovu je ovako prokomentarisala:
“ukočio se dabogda do kraja- kako bi se otarasili ovog prokletog rata i straha da nam deca nepoginu na Kosovu”.
Tako ga kunu majke srpkinje sa ovog dela Južne Srbije.
U komšiluku se pročula vest-kako je poginulo 20 vojnika-rezervista boraca sa kosvskog ratišta-od toga 2 iz sela Lopušnja kod Vlasotinca, dva iz sela Rajno Polje, dva iz Predejane i ostali iz Leskovca.
Svaka takva tužna vest-potpuno nas zanemi, pa često neznamo ni da govorimo-svi zanemimo kada čujemo tako nečto.
Noćas je bilo bombardovanje na Kosovu, Beogradu-vojni objekti i elektroenergetski sistem, ali i ostalim mestima.
Nejavlja se o broju poginulih, što je za sve nas sada najvažnije da se više negine i da prestane rat.
Svi očekujemo da se za neki dan donese odluka u Beogradu.
Ostarela majka blizu 80 godina života, mi došla u posetu sa planine.
Prešla je pešice-hramajući sa jednom nogom, preko 15. kilometara u jednom pravcu.
Utorak 1 jun 1999.godine vlasotince Miroslav Mladenović


Sreda 2 jun 1999.godine
Čula se noću buka aviona. Nema struje pa i neznamo šta je noćas bombardovano.
Sledi autentićno kaizvanje boraca rezerviste-vojnika sa Kosova:
“sa Kosova je otišlo 200 boraca iz Kruševca, više desetine iz Lebana I leskovca i 24 iz Vlasotinca su napustili ratište. Neki su tamo ostavili oružje i jednostavno otišli svojim kućama, dok drugi su otišli sa oružjem“.
Ovo nije ljudska slabost-nego naša surova realnost života.
Stalno se gine protivu NATO.
Evo danas sam video smrtovnicu mladog vojnika Milošević Senje iz Donje Lopušnje kod Vlasotinca-danas sahrana.
Poginuo braneći otadžbinu na karauli „Dunavo“ prema Albaniji.
Kažu da je njegov brat sa ratišta saopštio kampanjolom svojim rodteljima-tu strašnu vest.
Čula se vest preko radija da je poginuo i jedan naš general i u avijaciji.
U školi sam danas išao na sednicu razrednog i nastavničkog veća.
Čovek nemože da još poveruje da još nedolazi do pročišćenja-hulje ostaju hulje.
Moj najbolji učenik VIII razreda sa mnogo osvojenih magrada na opštinskom i okružnom takmičenju mladih matematičara i nagrada matematičkog lista u rešavanju konkursnih i nagradnih zadataka na nivou Jugoslavije-obavestio me je da nijedan naš učenik od petog do osmog razreda ga nema na spisku nagrađenih matematičkog lista u rešavanju konkursnih zadataka.
Inače izdavača Društva matematičara Srbije.
Onako uzbuđen i revoltiran-saopštava mi da su u narednim brojevima proveravali tačnost zadataka i da nije moguće sve ovo što se dešava sa nažim mladim matematičarima škole.
Šta sam mogao da objasnim mom đaku.
Nisam smeo da mu kažem da su deca žrtve mojih klritičkih stavova i prema ovoj vlasti. Pitanje dali su „tajne službe“ i pustale pisma sa zadacima za Beograd ili jednostavnom metodom ucene i pritiska-od straha represije, moji dobro poznati kolege nisu ni smele da stave moje učenike na spisak nagrađenih.

Naravno kao učesnik metodsko stručno matematičkim saopštenjima na tri matematička kongresa matematičara Jugoslavije-ove „nove“ i one „stare“ bio sam poštovan među kolegama i sa najvišim doktorskim titulama-kao kreativno stvaralački inovator u nastavi matematike na nivu cele Jugoslavije.
Naravno znao sam da su moji đaci žrtve mojih uverenja-a nisam hteo ni telefonom da stvaram neprilke mojim kolegama u društvu matematičara Srbije.
Slično je i bilo na opštinskim i okružnim takmičenjima gde su se iživljavali lokalni moćnici nad mojim učenicima-da bi se svetili meni, ali nisam reagovao, trpeo sam sva poniženja.
Pustao sam moje učenike da sami učestvuju na takmišenjima na nivou opštine i okruga-da bi bili u samom vrhu po znanju iz matematike.
Naravno uspeh mojih učenika na takmičenjima mi je pomagao da biološki opstanem i duhovno neklonem i da se ponovo oporavim posle progona u komunističkom sistemu.

U ovom vremenu je bilo najopasnije što je mafija i krimanl uzela sve u svoje ruke. Mnogi u školama i u komisijama i institucijama su bili prodane duše.
Bilo je velike cenzure za sve slobodnomisleće ljude sa ovog područja.
Pokušaj degradacije moga rada i omalovažavanje sa deskridovanjem moje ličnosti nije im uspelo.
Birokratija-mafija-ratni profiteri, postali su valsnici svih vrednosti u sredini-pa i u prosveti.
Ocene su se mogle kupovati i prodavati-bez ikakvog straha, jer je i sama država postala korumpirana i postala mafijaška.
Verovao sam u mogućnost moralne obnove društva-ali kakvo je sada stanje, postajem jako skeptičan.
Nadao sam se da će kolektivna nesreća nas malo pročistiti u ljudskim dušama.
U razgovoru sa jednim od učesnika kosovskog ratišta-koji je došao na nekoliko dana odmora, moglo se čuti i ovo:
“ Meni starešini za vezu je plata šest hiljada, a ja sam primio svega 900 dinara i svi na ratištu mole boga da se rat što pre završi. Pre neki dan su nam poginula dva policajca. Naši kao odmazdu su zapalili više albanskig sela zbog toga“.
Posle ovog razgovora-među intelektualcima sam mogao čuti i ovajve rečenice:
“Njih treba sve pobiti na Kosovo“ .
Ako se ima u vidu da je taj svedok-učesniki, po profesiji učitelj-onda mu treba verovati i to da je dežurtsvo po školama jedna obična glupost u našem kraju.
Jer te poslove zaštite zgrade radi civilna zaštita po selima i gradovima.
Ta opaska se čula na sednici stručnog organa škole-da bi oni koji se dodvoravaju vlastima i koji bi da svoj nerad sada skrivaju i nešto ućare od ove ratne nesreće-naglas kažu:
“mora se dežura, jer negde u Leskovac je direktor dao otkaz nekome ko neće da dežura“.
Naravno da se ta auluzija odnosila na mene i moje stavove o problemima u obrazovanju i nedžuranja-izuzev odlaska na radno mesto radi puke formalnosti.
Dok ovo pišem nema struje avioni neprekidno nadleću grad.
Pre pola noći nad Leskovcem-prema velikoj Grabovnici-videle su se dve užarene populopte.
Legao sam pre jedanaest kada je nestala struja.
Supruga me probudila iz kreveta da vidim po njenom tumačenju rakete; odmah sam nadve natri navukao pantalone i bos u cipelama izašao da vidim to čudo od NATO alijanse.
Malo sam samo video, ali mi kažu da je izgleda kao neki avion sa krilima-možda koji je osmatrao ili je to možda neko jako osvetljenje, preko koje se snima iz vazduha teren za eventualno raketiranje.

Kada sam u gradu pogledao smrtovnicu vojnika-toliko sam bio uzbuđen-čak i sa suzama u očima; da nisam mogao celo podne da se smirim.
Još kada je u komšiluku-komšija vojnik stigao sa deset specijalaca iz Beograda prema Kosovu-svi smo bili u prevelikom uzbuđenju.
Moja supruga je plakala, sin je odmah otišao u komšiluku da im pružimo gostoprimstvo u hrani onoliko koliko možemo.
Mi smo u komšiluku siromašne porodice.
Svi jedni druge pomažemo u nevoljama-.
Često jedni ddugima pozajmljujemo: stolice, kašike, tanjire.
Tako smo svi u komšilkuku sakupili sve to da ugostimo ove mlade naše borce koji su pošli za Kosovo kao specijalci iz redovne naše vojske izBeograda.
Prilikom pozdrava pri odlasku vojnika-samo sam im rekao budite hrabri.
Kada su se pojavili ispred našeg dvorišta da se pozdrave sa nama-supruga je plakala –pa to su sve deca.
Najstariji starešina-specijalac, vršnjak je moga sina studenta-koji se sa njima šalio rečima:
“Ti li beše na mostu gore u Beogradu. Što vičeš ‘ nedamo Srbiju, nedamo jugoslaviju’-na to mu je sin odgovrio u smehu:
“ ne, to je moj kolega student, a ja sam onaj iz devedeset šeste godine sa mosta“-uz zajednički smeh.....-dobrom su obadvojica protumačila smisao studentskih demonstracija.
Sin je bio ponosan-kao i mi svi u komšiluku-što su nam svraćanjem učinili čas.
Mi smo sa juga Srbije Srbi puni ratne tradicije po pitanju vojske.
„Tato pravi Hajduk Veljko sa brkčićima“-pokazujući rukom na sebi.
Malo su se u siromašno-zdravo patriotskoj kući jednog pečalbara-pogostili i otišli tamo negde prema Kosovu.
Nisam imao hrabrosti da izađem napolje-da nezaplačem, a to nije svojstveno našem mentalitetu.
Sve su to deca u uniformama-koje toliko volim, da ih nisam mogao tog trenutka izdvojim od svoga sina.
Eto to je i moja profesionalna ljubav kao prosvetnog radnika-prema svakom detetu.
To su zajednička osećanja svih ljudi ovde-tako smo vaspitavani na rodoljublju i patriotizmu vekovima u borbi za svoju nacionalnu slobodu.
To je duga tradicija slobodarstva ovde na Jugu Srbije.
Pri polasku-svima i starom i mladom su suze bile u očima, dok su ova naša deca ispraćena iz komšiluku za kosvsko ratište.
Ćerka je ušla u kuću-sa suama rečima:
“odoše, bata im dade kasetu da slušaju usput do Kosova“.
Među tom decom vojnika bio je i jedan student medicine-završne godine.
Srećan vam put naša deco-neka ovog trenutka bude mir i svi nerazumni političari potpišu politički sporazum.
Neka nam najveći nacionalni interes bude-da svi budu živi i zdravi-svaki ljudski život za mene je nacionalna svetinja.
Evo posle njihovog odlaska dugo vreme ispod prozora se komentarisalo neizvesnost oko prestanka rata.
Mnogi me pitaju u komšiluku-šta su uradili pregovarači rusi i amerikanci sa Miloševićem.
Nema struje-nema radija, nema informacija.
Evo sada je šest posle podne. Rekli su mi da ni na radiju na baterije se ništa nečuje-čak ni radijo Bugarske.
Da li je to potpuna informativna blokada od strane NATO.
Sreda 2 jun 1999.godine vlasotince miroslav Mladenović



Četvrtak 3 jun 1999.godine
Zaboravio sam predhodnih dana da ubeležim deset mrtvih civila prilikom raketiranja od strane NATO u grad Novi Pazar.
Uveče struje nije ni bilo pa smo na sveću večerali.
Veći deo u večernjim satima smo proveli ispred kuće na mesečini.
Na nebu su zvezde bile načičkane.
Šetali smo po mraku ulice sa suprugom-čulo se zujanje aviona negde u daljini prema Kosovu.
Čovek kada pogleda u nebo-samo očima pretražuje da li se vidi neka raketa. Na satelite-kojih ima nekoliko iznad nas, smo navikli.
Ljudi sada nekako zabrinuti u mraku bez struje- odlazi svako u svoju kuću.
Ispred kuće i prodavnice u ulicama se jedino okuplja mladež-srednjoškolci, studenti i osnovci.
To su mesta društvenog okupljanja i zabave na svoj način.
Često se u noćnim satima oko ponoći čuju i pesme u brdima-prkosi mladi svet ovom bombardovanju.
Sin sprema ispit za junski ispitni rok, a ćerka sa svojim društvom gimnazijalaca trči svakog jutra na igralištu pored reke Vlasine i vežbaju karate sa drugaricom iz kluba. Kaže mi da negde 80% tinejdžerki devojaka trči na igralištu i pored keja reke Vlasine i jezera-većina njih zbog linije, a jedan deo i iz sportskih motiva.
Dobro je što se veliki broj mladih bavi sportom-fudbalom, košarkom, karteom-što utiče na zdrav razvoj mladih u sredini-a pogotovu u pogledu smanjenja ratnog stresa.
U noćnim satima su se čule detonacije-kao i naša protivavionska odbrana-negde u pravcu Niša-Merošina.
Kafu kuvamo napolje na improvizovanom plehu i na drvima-a tu smo podgrevali i jelo. Svakodnevno smo pod vazdušnom opasnošću-ljudi se navikli na sve, pa svako ide svojim poslom.
Danas smo na kratko dobili struju-da bi čuo na TV Leskovac-najnovije vesti o pregovorima i mestima bombardovanja od strane NATO alijanse.
Drugo, ljude u ovom trenutku televizija i nezanima.
Svako očekuje mir i kraj rata.
Upotpuniću neke detalje jučerašnjeg pisanjua dnevnika.
Juče mi je bio težak dan. Prepušten jakim emocijama prema poginulim vojnicima na Kosovu.
Cele noći i danas, još sam pod jakim stresom.
Dobio sam informacije od seljana iz Donje Lopušnje, koji su bili na jučerašnju sahranu poginulog vojnika decembarske klase redovnog odsluženja vojske na karauli „Dunavo“-granici sa Albanijom,.
Da je sahrana bila opšta tuga i žalost u čitavom ovom planinskom kraju.
Kažu da je bila nezapamćena sahrana i oproštaj od jednog mladog dvadesetogodišnjaka na najdirljiviji način.
Okupilo se i staro i mlado-da u gnevu prema agresorima NATO i tuzi isprati jedno mlado rosno cveće-na večni počinak.
Ni sam nisam mogao da izdržim tu tugu i gnev-
Tako kada sam čitao posmrtnicu na opštinskoj zgradi-zamalo da se srušim pred zgradom.
Oblio me tada hladan znoj i bujice suza u očima.
Ispred opštine sam tada ugledao vence iz saveza boraca opštine-ali izgleda i u ovakvim neugodnim prilikama-bili su nepoželjni kao neki lešinari na sahrani.
Takve reakcije sam slušao u pričama seljaka iz tog planinskog sela.
Nemam utisak da će se nešto skoro menjati u ovoj sredini-barem sada dok traje još rat.
Ali prema svakodnevnim negodovanjima i nezadovljstvima svih građana-možda će se nešto menjati posle rata.
Ovako više neće da ide-samo nek prestane rat i da nam se deca zdrava i živa vrate sa Kosova-kažu roditelji dece ratnika na Kosovu.
Čak i moja majka prilikom dolaska u razgovoru sa nama-onako nepismena na zdravo razumni gorštački način kaže:
“ e deco svi smo bili prevareni sa ono NE i sa glasanjem za one koji su nam rat doneli“.

Treba li da naglasim da su svi u mojoj famili bili pristalice Slobodana Miloševića i socijalističke partije-pa čak i moj stari otac partizan iz II svetskog rata i majka skojevka i borac 12. srpske brigade partizanskog pokreta u borbi protivu fažizma-koji kao nekada vatreni pristalice danas ga okrivljuju za sve što nas je zadesilo od raspada stare Jugoslavije do danas.
Najvažnije je da dolazi do prosvećenja ljudi-pa će svako ko želi da bude na vlasti-bilo koga ubeđenja i partije, morati dobro da radi i bude uvek čist pred narodom.

Sigurno nikada neće biti više manipulacija sa narodom kako je dosada bilo u srpskoj istoriji prilikom izbora za organe vlasti.
Čuo sam priču o pogibiji tog vojnika na Kosovu-koju je ispričao njegov drug iz jedinice, koji je došao toga dana na sahranu.
Evo i sada kada pišem u čast našim herojima rata-koji su dali mlade živote za sve naše živote-za domovinu, iznad mene ponovo se čuje jaka buka aviona NATO.
Nikada nam nedaju mira.
Ovako kaže njegov drug o njegovoj pogibiji:
“Bili smo u jednoj albanskoj kući, izašao sam napolje i odjednom je pala raketa-tako su njih četvoro na mestu ostali mrtvi. Pored njega poginuo je jedan drug-vojnik iz sela Sejanice kod Grdelice i dva iz Leskovca.“.

Juče mi pričaju moji ukućani-u vreme razgovora sa onom specijalnom grupom naiđe vojska, koja je nakratko saobraćala u Vlasotince.
Doznali informaciju da je krenula u potrazi za ubačenom grupom tkzv OVK-ubačene iz Makedonije na našu teritoriju-kako bi ih likvidirali-rečeno vojničkim rečnikom.
Izgleda da noćas je bilo manje reketiranja na području Srbije, bez poginulih-sa manjim brojem povređenih civila.
Na osnovu vesti sa televizije bilo je granatiranje mostova, releja i vojnih objekata u: Pirotu, Dimitrovgradu, Velikoj Plani-most na reci Jasenici, Merošini, Krušumliji i drugim mestima u Srbiji-naravno stalno na Kosovu.
Juče je čekana sa zebnjom vest iz Nemačke o pregovorima: Evrope, Amerike i Rusije oko donošenja odluke odnosno političkog sporazuma-koji će biti prihvaćen za Beograd odnosno za Jugoslaviju.
Bilo je dramatično-ali izgleda da je napravljen kompromis-prestanka bombardovanja, povlačenja vojske i policije-donošenje deklaracije u ujedinjenim nacijama o međunarodnim snagama na Kosovu-NATO i Rusije, pod okriljem UN-e i teritorijalnog integriteta Srbije i Jugoslavije-opstanka Kosova u Srbiji odnosno u Jugoslaviji.

Čitao sam neke opaske na račun toga-samo je porušeno u vrednosti 200 milijardi dolara i poginulo 1 400 civila i 5 000 ranjenih civila, a sve je moglo da se potpiše isto kao i sada i budemo imali Kosovo i živote ljudi i da budemo bez razaranja-kao posledica pogrešne politike u Jugoslaviji i Srbiji.
Rusi su izračunali da je potrošeno tri puta bombi nego li bombi na Staljingrad u toku II svetskog rata (1941-1945).
Nadajmo se u skori mir.
Ujutru sam ustajao ranije da kosim ispred kuće ručnom kosom-prema dolini korov, koji mi je zadavao brigu, jer se stalno insistiralo u porodici na tome-iz straha da se nepojavi neka zmija iz polje, koje je tako blizu nas, jer smo na periferiji grada.
Pribeležiću i naknadna neka pojašnjenja oko razgovora-moga sina i onih specijalaca naše vojske, prilikom svraćanja u Vlasotince-prilikom odlaska za Kosovo.
Taj „brkati“ je u razgovoru sa njim spomenuo sadašnjo partisko-julovske studente Beograda-koji mu „bodu“ oči-na navodnim antiratnim mitinzima na Brankovom i pančevačkom mostu Beograda-uzvikujući parole „Nedamo Kosovo“, „Nedamo Srbiju“-sarkastičnim tonom ovako to prokementarisao:
“ kada se završi sve ovo sa NATO, onda ćemo zajedno da „srušimo“ te mostove“.
Kada se uverio u suprotnosti stavova moga sina studenta-stavovima te oligarhisko lešinarske parazitske grupacije studenata-onda mu je uz osmeh na rastanku za Kosovo ovako rekao:
“ Možemo se ja i ti sresti na mostu, ali nikako sa indeksom i parolom „Nedamo Kosovo, „Nedamo Srbiju...“.
Dobro je prodrmala i vest o hapšenju druga albanca studenta-farmaceuta, moga sina i sve njegove drugove i sa drugih fakulteta u Vlasotincu i drugim mestima u Srbiji.
Čak je o toj-kako je obavešteno zvanično na televiziji-„teroristička grupa OVK“

-delovala na prikupljanju samitetskog materijala i pripremala da baci bombe na gradski vodovod-studentskog grupaciji sa beogradskog univerziteta i označena posebna emisija bila na televiziji Srbije-koju nismo mogli da gledamo u užem području Juga Srbije.
U prijateljskom ćaskanju sa specijalcima-sin je spomenuo i njegovog druga albanca. što su ga već svi znali sa televizije-rečima dobro pričaju srpski.

U komšiluku žene često kunu Klintona rečima:
“ Klintove, dabogda ti klinovi iskopalim oči“-naročito kada se počnu bacati rakete iz aviona i čuju jake detonacije.
Sinoć su deca njih oko 20 manjeg uzrasta, sa opasanim pištoljima i drvenim puškama-od igračaka, ispred opštine uzvikivala rečima:
“ Klinton peder, živeo Slobodan Milošević“.
Jedan borac sa kosvskog ratišta-na granici prema Albaniji- iz Leskovca svoju priču ovako priča:
“ tako u tihoj i mirnoj noći u jednoj kući svi smo bili unutra-osim nekoliko naših drugova, koji su sa balkona posmatrali noć. Odjednom se čuje tresak rakete i gereli su usmrtili te drugove, a nama nije bilo ništa. Zvuk aviona se čuo posle ispaljene rakete i pogođenog cilja-od „nevidljive smrti“, koja se preko kompjutera iz aviona šalje na ljudske mete. Tu teško da se čovek može sakriti“-tako je potresno završio ovaj vojnik ratnik sa Kosova.
Četvrtak 3 jun 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Petak 4 jun 1999 godine
Juče u večernjim satima je bilo dramatično.
Bez struje celi dan.
Očekivali smo šta će biti sa tim političkim dokumentom o prestanku rata.
Finski presednik-kao predstavnik EU i ruski izaslanik su sa njim došli u Beogradu sa optimizmom.
Najzad uveče dolazi struja u sedam sati.
Čuli smo udarnu vest-Skupština Srbije prihvata sporazum u celini.
Dobra i najbolja vest od 24.marta 1999.godine od kada je počela agresija na našu zemlju.
Interesantno je ponašanje lokalnih medija-TV Leskovac javlja i prenosi vesti sa državne agencije TANJUg, kao i oširnije o stavu Radikala Šešelja-da su odbili taj dokument i da ukoliko NATO trupe dođu na Kosovu-napustiće srpsku vladu.
TV Vlasotince nema uopošte.
TV „Rosulja“ po prvi put izbegava da prenosi tonski-kao dosada TV Dnevnik državne televizije.
Pre neki dan je prikazan snimak iz Beograda-konferencija Šešelja i tvrdi nacionalistički stavovi-“da ako treba da se bori do kraja na Kosovu-da će biti mnogo žrtava, ali nema popuštanja prema NATO i Evropi”.

Sada dok pišem ovaj dnevnik-ujutru oko devet sati, napolju čujem jaukanje sirene za vazdušnu opasnost.
Uveče pred mrak u trenutku kada smo se okupili oko radio vesti-dolazi kumašin i kumašinka, onako utučeni se pozdravljaju i sedaju za stolom.
Supruga se prva snašla i ptala je-šta se dogodilo.
Odgovrili su smušeno da je mladi kumčić ranjen na Kosovu kao vojnik borac.
Kumašin nam je ispričiao da je dobio prostrelnu ranu u ruci iznad lakta od snajperaiste tkzv OVK.
Sada leži u bolnici u Nišu-ranjen je baš na dan kada smo njegovom malom jednogodišnjem sinčiću slavili prvi rođendan.
Kada smo sekli toga dana kosu detetu po srpskom običaju kumstva.
Njegova majka je ispričala tada predosećaj toga dana-možda su to bile i samo slutnje. Sa njim leži u niškoj bolnici i njegov kapetan redovne vojske.
Pošto je i on kao redovni vojnik martovske klase ostao na prinudno produženje vojnog roka u vojsci zbog izbijanja rata na Kosovu.
Na rođendan detetu smo pričali da mu ugovor ističe i da će budu zadržani do 2 juna ili najdalje do 15 juna i da će blizu kraj rata.
Ali baš na kraju-dogodilo se ovih dana prava ratna drama u našoj vojsci Kosova.
Do toga-jer je kumčić bio pre toga na nekoliko dana kući-NATO avijacija nije gađala vojsku, izuzev vojne objekte i skladišta goriva.

Tako jedan vojnik-rezervista je ovih dana pričao kako neki piloti NATO alijanse prilikom niskog preletanja samo otpozdrave rukom i teret negde izbace na stare ciljeve gde nema naše vojske.
O tome smo juče oko podne pričali sa suprugom, kako su sigurno videli naše jadne i bedne neobučene vojnike u farmerkama i puškama, koje ništa neznače u ratu, pa su se sažalili američki i engleski piloti prema njima i nisu bacali bombe na njih-nego na stare ciljeve koje su već bombardovali.
To je sigurno bilo do pre neki dan, kada smo čuli da je poginuo prilikom obilaska terena na granici naš general potpukovnik Veličković-nedavno smenjen načelnik avijacije i naš najbolji pilot.
Na televiziji su se stalno saopštavle lažne informacije-kako se navodno gađaju albanska sela na Kosovu, a ono je bila gađana avijacijom naša vojska.
Za nekoliko dana sada unazad, na području Suve Reke, našem kumčiću, poginula su sedam drugara i 16 njih je iz jedinice ranjeno.
Da li je to sreća ili nesreća-što je ostao živ i biće bez većih posledica po život-priča mi uzbuđeno moj kumnašin.
Kaže kumašin meni:
„kume kada sam video svojim očima u Nišu-ono je klanica, sigurno ima četiri hiljada ranjeni. Jedno bez obe noge, jedno bez ruke.
Od besa i jada sam psovao zašto su nas dosada lagali na televiziji“.

Čuo je utešnu priču kapetana -upućenom njegovom sinu rečima-koji je došao pod stresom što je doživeo na frontu kada je pored sebe izvalačio mrtve i ranjene drugare-kako je pričao-bombe lete po šumi, mi ležimo i nesmemo glavu da dignemo-oko mene lete mrtva tela, noge ruke-tek kada sve stane, onda se podižemo i vidimo ko je ostao živ, ko ranjen, a ko mrtav-jezivo je to i strašno”.
Taj ponedeljak 31 maj ostaće za tada mnoge preživele dan za slavljenje, a za mnoge majke taj dan-kao i predhodni, i posle toga-zavio je u crno.
Neznamo kako će biti tim mučenicima, kada doznaju za smrt njihovih sinova na Kosovu-čija tela kažu još stoje u sanducima hladnjače u Leskovcu-Juga Srbije.

Malo sam prekidom i upadom sina u sobu i komentarom rata-nekako bio odlutao od misli-utešne priče jednog borca-vojnika sa ratišta, koji je ostao bez obe noge-tešeči moga kumčića, koji je bio preplašen:
„e de neboj se sve će da prođe, vidiš mene bez noge, kako je meni bilo, kada smo negde na četiri kilometara ulaska u albansku granicu bio pogođen bombom-gledao sam kako mi noga leti uvis i zakačila se na granu jednog drveta-koja je ostala tamo u Albaniji“.

Kada je to pričao moj kumašin-svi za stolom smo ga slušali.
Ostali nemi sa suzama u očima i bola u srcu.
Dok sam slušao te strašne prizore rata-mrtvih i ranjenih iz svih delova Kosova i Juga Srbije, nekako sam težio da se samokontrolom uzdignem do stanja smirenosti-kako bi bilo lakše mojim kumašinima.
Pričao mi je kako mu je taj aktivni kapetan pričao o nekim suludim naredbama u komandi-kako su išli da se puškama bore protivu „OVK“-a oni su imali betonska skrovišta u zemlji, a odozgo šina od pruga, pa onda zemlja.
Tog kapetana naše aktivne vojske, snajperista ga je pogodio u donjem delu ruke. Izgleda da su to trenutci čovekovog života i smrti-jer je sigurno moj kumnčićč gađan u srce, pa je malim pokretom izbegao smrt-sreća u nesreći.

Propatile su naše nekoliko zadnje generacije-dok smo mi nekoliko sišli sa planine, u mukama napravili kuće i podogli decu, borili se sa nemaštinom i bedom-
odricanjem od života ih školovali ko je koliko mogao-onda nas zadesi ovaj prokleti rat-a pre njega su vodili ratove naši očevi,dede i paradede.
Nikako da se skrasimo na ovom prokletom Balkanu, da barem jedna generacija mirno proživi svoj ljuddski vek u miru.
Odmah uveče-samo na dva sata u toku dana dolazi i nestaje struja.
Više neznamo šta se događa u Srbiji i svetu.
Jedino su noćas ponovo nadletali avioni i podizali buku nad gradom.
Malo sam uveče po mraku šetao sa svojom suprugom Stojnom-Cacom, inače makedonske nacionalnosti iz Porečja-Zapadne Makedonije.
Napolju na ulicama je bilo dosta dece, koja su se igrala i pravila žagor, a straiji su po grupama nešto razgovarali ispred kapija kuća u dvorištima.
Jedino je moju suprugu prepao iznenadni pucanj iz vatrenog oružja-kada smo prolazili pored lokalnog igrališta FK „Vlasina“.
Bili smo ljuti-zar se to opet „igraju rata“-jer u ulicama nije bilo svetla, pa smo besno izgovarali i pogrdne reči.
Posle uveče mi je ćerka rekla da se neljutim-jer je to neki deda pucao iz vatrenog oružja-jer mu se rodila unuka.
Naravno malo sam se oraspoložio-pa reko, neka je zdravo i živo-ali ipak u ovom vremenu za vreme ratnog stanja, nije baš pogodno da se po mraku noću puca iz pištolja-pa je mošda deda mogao da nađe i bolji način svoje radosti za novorođenu unuku. Sigurno su se još mnogi građani tada preplašeni, kada su po mraku prolazili tom ulicom dok se pucalo iz pištolja.
Bio sam dosta uznemiren o ratnoj tragediji naše mlade dece-vojnika na Kosovu, pa sam bio dosta gnevan po prvi put-bučan u svojim negodovanjima.
Nisam se mi kontrolisao šta sam sve rekao- a bilo je priča i od strane komšike, kako se znalo da se mrtvi vojnici skrivaju u sanducima od javnosti-po hladnjačama, ali se nije smelo javno negodovati-navodno zbog širenja glasina i zbog dezinformacija se pretilo preko televizije i radija zatvorom od jedne do pet godina.
Skrivala se istina da se izbegne odgovornost i sačuvaju fotelje i lična vlast-svuda u Srbiji-od opštine do federacije.
Smišljeno su traženi neprijatelji u vidu „pete kolone“ kako bi se javnost skrenula na drugu stranu, jureći poštene i čestite ljude-težili da se pravi krivci za ovaj rat zaklone u zavetrini moći vlasti.
Niko se od istine nije mogao sakriti-ona će kad tad izaći na videlo.
Nema šta sinoć sam gnevno ispred dvorišta u mraku uzviknuo:
“ Slobodan Milošević je zmija sa sto glava“.
Svi su bili njegove sluge: Šešelj, Drašković, Bojić.....,-svi su oni bili sudionici ove naše kolektivne ratne nesreće, koja je započela negde 1987.godine-preko devedesete, devedeset druge, treće, pete do devedeset devete godine 20. veka.
Nadajmo se kolektivno nacionalnom prosvećivanju-kako bi se otarasili te zmije sa sto glava i sve one „kože“ u kojoj se ona uvlačila i krojila nam kapu sudbine života i smrti. Nadajmo se da će uskoro prestati rat i ubijanja.
Da će doći jedan bolji život.
Koji će zameniti sve ovo što nam se događalo kao u snu.
Iz koga tek treba da izađemo ka prosvećenosti-otrežnjenju za sva vremena.
Sinoć dok su komšike sedele ispred kuće u mraku, čule su buku naših tenkova prema Kozaru i Ladovici.
Sigurno je naša vojska menjala položaje.
Mnoge buni zašto se sada u našem kraju ponovo sakupljaju rezervisti-vojnici za Kosovo, možda će biti još rata.
Kod običnih ljudi još vlada nepoverenje prema onome što se pregovara i potpisuje o miru.
Jedino se veruje kada se uvere da će da prestane bombardovanje i kada se bude povukla naša vojska i policija sa Kosova.
Neke majke sinova na Kosovu-u izlivu besa i tuge, često izgovaraju onu pogedu rečenicu:
“nemoj ova svinja ponovo da izigra sve i da nam deca sva izginu na Kosovu“.
Tako se to često misli na Slobodana Miloševića-jer ima još ljudi koji se plaše odmazde za svaku izgovorenu reč-kao represije njegove mašinerije vlasti u sredini.
Moj kumašin mi reče:
“ ovi rezervisti su otišli da popune redove-onih izginulih i ranjenih za ova nekoliko dana na Kosovu“.
Sinoć sam čuo na radijo Zagreb-slučajno je u tom vremenu bila struja, kako su naši vojni krugovi izjavili da je dosada bilo 1800 poginulih vojnika-a neki američki pukovnik NATO je izjavio cifru od 5 000 mrtvih-što je za našu malu srpsku naciju-zasrrašujuće.
Izgleda da se dosada krilo i sada kada se u Nišu videlo od strane roditelja-nije više bilo kuda i pristalo se na politički dokument o prestanku rata na Kosovu.
Naravno da se sada vidi koliko nam je bila slepa politika ona zvanična državna i koliko smo imali nižerazrednu diplomatiju i rukovodstvo države-kada je bilo sve jasno i pre rata.
Tek oko podne smo dobili struju i čuo vesti o noćašnjem bombardovanju okoline Leskovca-sela Grabovnice između ponoći, a i Krušumlije-kao i naših vojnika na položajima u Prizrenu i Đakovici-na granici prema Albaniji.
Više sam prestao da beležim neka reketiranja u drugim delovima Srbije-releje i objekte od manjeg značaja-za sadašnje stanje rata.
Čuli smo da je ranjen još jedan vojnik iz sela Zlatićevo, a da je jedan vojnik iz Bojnika “zaživo” sahranjen-prvo sahranjen drugi umesto njega a kasnije se pojavio živ.
Struja dolazi na šest sati-ide za Niš. Za danas je je bilo dosta vesti sa konkretnog ratišta.
Informacije se dobijaju konkretno od boraca i njihove rodbine.
U vreme kada je bio pogođen automobil sa grupom novinara i francuski filozof Šifer-koji je sa grupom bio povređen na području Kosova-tamo se zatekla i vojna jedinica sastavljena od boraca iz vlasotinačkog kraja.
Jedan od vojnika je u svom pismu ovaj događaj opisao ovako:
“ Prvo su bili gađani i pogođeni, da bi u tom tunelu bili žrtve ratnih okolnosti. Onda naš kapetan-musliman, naredio je da sa bagerom noću raščistimo teren tog tunela, jer su bili odsečeni, da bi pomoću osvetljavajućih bombi osvetlili teren i granatiranjem ubili kapetana i šofera bagera.
Tom prilikom nekoliko njih je bilo povređeno.
Naša vojna jedinica je bila odsečena-bez hrane, pa smo pešice sa planine Šare došli do centra Prizrena“.

Taj vojnik je bio apsolvent geografskog fakulteta-drug moga sina iz sredine i škole, a u vojsci je bio i zapisničar i takav izveštaj je poslao Vrhovnom štabu naše vojske.
Sada u pola pet po podne nema struje i nezna se kada će doći, pa se tako i dan i noć preživljava u ovim ratnim danima meseca juna.
Krajem maja su počele žestoke vrućine, previše je sparno a kažu da da se i temprature vazduha povećale za nekoliko stepeniod NATO bombardovanja.
Čuli smo udarne vesti da će za dva do tri dana da sve ovo prestane i da će doći mir. Često se u razgovorima čuju reči i citira jedan izjava ciganina-roma:
“izginućemo do poslednjeg srbina, nedamo Kosovo“ ili druga šaljive prirode:
“a bre srbi zar nađoste nagolemu silu Ameriku, da zaratujete snjom, s’g mi vi cigani spasavamo na Kosovo, zar nemogaste da najdete pomalečku silu“.

A često se i komentariše neka izjava jednog generala na Kosovu-data negde u Vrhovnom štabu:
„ovi srbi sa juga Srbije su pravi cigani“.
Opaska generala-poslušni, skloni manipulaciji,, prosti, primitivni i bez ikakvih ličnih stavova, neobrazovani i sa niskim nivom kulture, pismenosti, društvene svesti, plašljivi od moći sile vlasti.
Kažu da su jedino turski piloti izbacivali smrtonosni teret na našu vojsku-naravno sa američkim pilotima-dok drugi piloti NATO aviona samo rukama davali znakove našoj PVO-da ne gađa i onda teret rakete bacali na stare ciljeve ili negde u planini.
To su pričali očevidci borci sa Kosova.
Zabeležiću da je predhodnog dana bilo došlo do sukoba vojske-rezervista i policije na Cetinju u Crnoj Gori i da je jedan poslanik liberalne stranke pretučen na ulici-samo zato što je javno na crnogorskoj skupštini izneo neke prljave stvari oko regrutovanja dilera i sitnih kriminalaca u crnogorskojm policiji.
Danas sam napisao na više kucanih strana otvoreno pismo načelniku dršavne bezbednosti-koje sa još tri pisma:ministru prosvete, jednom prvoborcu, minstru rada i inspekciji rada-poslaću čim se bude završio rat u Jugoslaviji.
Moj sin je od svoje vojne studentske stipendije u visine od 50 nemačkih maraka odneo kumašinu-da kupi gorivo da poseti sina u bolnici u Nišu-ratnika sa Kosova.
Bio je gnevan na opštinske vlasti-što su kumašinu dali samo 10 litara goriva-a na drugoj strani se sa njim švercuje i profiteri dobro zarađuju na našoj ratnoj nesreći. Uveče sam čuo na radiju da je to nezadovoljstvo imalo odjeka-pa je vlada republike Srbije donela odluku da se kao pomoć ranjenim borcima-kao porodicama poginulih, poveća gorivo na 20 litara.
Slični birokratski postupci vlasti su bili i oko podele cigareta na bonove u prodavnicama.
Petak 4 jun 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

-nastavak-

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nastavak-
DNEVNIIK

GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009. godine)
RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

RATNI DNEVNIK
Iz beležnice jednog prosvetnog radnika

Subota 5 jun 1999 godine
Sinoćne vesti o brzom napredovanju ka miru-malo su nas ohrabrile da se nadamo konačnom miru i prestanku rata.
čak je napisan i prednacrt Rezolucije o prekidu rata na Kosovu za savet Bezbednosti UN-a, potpuno me opustio, tako da sam na miru oslušao ponoćne vesti.
Celo veče na TV Leskovac i TV „Rosulja“-čitan je poziv ratnim jedinicama za odlazak na Kosovu, što je zbunjivalo mnoge ljude u sredini-kada je u jeku bila antiratna propaganda i pritisak naše zemlje na sve uslove za mir i povlačenje vojske sa Kosova. Naročito su bile zbunjene i uplašene majke vojnika koji se nalaze na ratištu, jer se neprekidno čule vesti o bombardovanju NATO sa Kosova.
Tako da se politički sporazum o Kosovu-bezobzira što je prihvaćen od naše srpske skupštine, onako sa rezervom prihvata.
Ljudi posle svega što se događalo za ovih 15 godina-sa puno obrta i drame, tragedija-više niko nikom veruje dok se to nesprovede u delo.
Bezobzira što sam ljudima pričao o skorom prekidu rata-mnogi sa nevericom vrte glavom i kažu:
“kada vidimo da se više nebombarduje NATO avionima ikada vidimo našu decu kako nam dolaze iz Kosova sa ratišta-onda je tek gotovo sa ratom“.

Komentariše se burno i sam način uručivanja poziva-pa čak su pominjani i pozivi za rat onima koji više nisu ni živi, kao i jednom invalidu sa odsečenim nogama na Vukovaru-rata sa Hrvatskom.
Danas najzad ima struje i kažu da će je biti stalno-čak je stigla i u svim gradovima Kosova.
Današnje informacije kazuju da se NATO alijansa još sa rezervom drži prema konačnom miru-jer je bombardovala i raketirala mnoge gradove na Kosovu, ali je u ostalim gradovima Srbije uglavnono bilo mirno.
Danas se očekuje da se američki general NATO alijanse sastane sa našim generalima na makedonskoj granici i da se utanači način povlačenja naše vojske i policije sa Kosova, kako bi kasnije stigle međunarodne snage sastavljene od NATO i Rusije, kako bi se povratio mir i vratile sve izbeglice sa Kosova.
Kažu da ako sve tehnički ide po planu-prvo će se povlačiti PVO, pa onda za sedam dana sve ostale nače snage bezbednosti-a u nedelju treba da bude prekid bombardovanja, dok u narednoj nedelji i potvrđeno i u Savetu bezbednosti UN-a, donese ta Rezolucija o konačnom miru na Balkanu.
Na loklnoj TV Leskovac sam gledao dobar primer humanosti-donatorstava u lekovima u vrednosti od 10 000 nemačkih maraka-svome rodnom kraju Crnoj Travi-od Milana Momčilovića, koji danas živi u Makedoniji.
Naš zemljak je doneo čak i insulin za devojčicu u Vlasotince u vrednosti od 1 800 nemačkih maraka-a u toku ove godine je podigao crkvu i dom u svom rodnom selu Brod, opština Crna Trava.
Lekove je doterao svojim vozilom na kome su se vijorile makedonska i jugoslovenska zastava, što poseban odjek imao u mojoj višenacionalnoj porodici.
Moja supruga kao makedonka i deca su sa ponosom gledala taj humani ćin-pa smo ga čak snimili i na video traci televizora.

Ujutru sam ustao oko sedam sati i bio svežiji nego predhodnih dana.
Sada u četiri sata popodne čuo se jak zvučni odjek probijanja zvučnog zida aviona NATO-pa se odmah na ekranu TV Leskovac pojavio znak vazdušne opasnosti.
Izgleda da neide baš tako sve glatko po pitanju mira na Kosovu.
Išli smo ujutru da se malo relaksiramo do naše njive i voćnjaka u brdima vlasotinačkog vinogorja.
Ujutru je bilo sveže sa maglom u brdima prema planini, pa smo se dobro osećali-dok smo prolazili preko polja, vinograda i harastove i bagremove šume.
Usput je supruga brala lekovitu travu Katarion, koja leči stomačne boljke-a dobra je i protivu depresije u vidu kuvanog čaja.
Prolazeći preko hrastove šume supruga je naišla na pečurke bele ovčarke-gljive, od kojih je kasnije spremila doručak, gde smo se sa setom sećali na dane provedene života u planini.
Danas se po prvi put dogodilo da smo se upisali za 2 litra ulja-zejtina i 3 kilograma šećera iz rezervi.-preko DP „Vlasinka“.
Događalo se da se u ovom ratnom vremenu lakše dolazilo do kafe nego li do zejtina-ulja i praška za pranje.
Čuju se glasine u gradu da sve ovo ratno ludilo nam su smestile tri osobe iz Amerike-jedna žena i dva muškaraca, koji svojim bogatsvom upravljaju svetom-a da su presednik Klinton i vojni generali samo njihovi piuni.
Kažu da se umesto Slobodana Miloševića sprema da neko dođe sa severa republike Srbije i da nam bude presednik države.
Subota 5 jun 2007.godine

Nedelja 6 jun 1999.godine
Sinoć sam malo više popio lek leponih-medikament, bez koga se nemogu uspavati, pa sam na osnovu jučeranjih napora, jutros jedva ustao u osam sati.
Juče nije potpisan taj vojno-tehnički dokument u mesto Blace prema Tetovu-na makedonskoj teritoriji u kafani „Evropa 93“, pa se danas očekuje potpis i prekid bombardovanja, jer je Rusija postavila uslov daljih konsultacija o konačnom usvajanju i donošenju rezulacije u savetu bezbednosti UN-ao Kosovu odnosno Jugoslaviji.
Sinoć sam želeo da pijem mešoviti čaj.
Kao i uvek nekako dajem supruzi da ona prvo proba njegovu jačinu.
Tako dok je probala-u šali mi se obratila-„jes ako se ja otrujem, onda i to zapiši u tom tvom dnevniku, da ti je prvo supruga prvim gutljajem čaja uvek određivala kolika je jašina čaja i da te može uvek otrovati...hahaaaa...“.
Nekada odsipem i dopunim vodom, pa tako skoro uvek pijemo.
Pre smo u vreme odmaranja pili čaj sa šećerom ili medom-a sada bez toga, ali je i lekovito kada se pije tako čaj.
Tako pijući mešavine čaja često dolazi do emotivna uzbuđenja-afrodizijaka, pa se supruga šali samnom u pogledu moje muškosti-pa kaže da je to čisto „plananisa krv“ koja vri.
Naravno takvo korišćenje mešavine čaja popravlja raspoloženje a i pozitivino utiče na bračni život.
Naravno da se takvim čajem pozitivno deluje i na duh čoveka.
Pošto je ratno stanje prekinulo normalano završavanje školske godine- deca nisu išla u školu i samo smo zaključili postojeći uspeh pre početka bombardovanja-čule su se mnoge smešne situacije od samih đaka u komšiluku.

Tako jedan slab učenik šestog razreda u komšiluku je to ovako prokomentarisao:
“da je živ i zdrav Klinton, te nismo išli nekoliko meseci u školu i završi sa uspehon šesti razred, ej da oće takoj da bude i dogodine“.
Kažu u komšiluku su svi tog trenutka se smejali takvom duhovitom promišljanju ovog učenika, čiji su roditelji pečalbari zidari-a doselili se iz planinskog dela Crne Trave.

U gradu su se čuli različiti komentari povodom potpisivanja naše narodne skupštine u slaganju sa političkim dokumentom o Kosovu-do onoga zašto se ratovalo i ginulo kada se mogloodmah reći DA-umesto NE-na referendumu-svi smo prevareni i izigrani, do olakšanja o prekidu ubijanja i razaranja zemlje, do neizvesnosti šta će biti posle rata.
Za mirovni plan o Kosovu se kaže-nije kapitulacija, to je moralna pobeda naše vojske i policije-pobedio je razum i realnost naših nacionalnih i državnih interesa-koji će otvoriti put perspektive obnove, razvoja i uključivanja naše zemlje u savremene evropske i svetske tokove.
U listu „Blic“ se mogglo pročitai komentar naših analitičara međunarodnih političkih odnosa o Rambujeu i „trojnom“ planu za Kosovo-Ujedinjene nacije štite suverenitet Jugoslavije. Novi berlinski zid u Evropi. Piučan primer RSK i RS. napredak u odnosu na Rambue.
Tako analitičar Ognjen Pribićević, viši naučni saradnik instituta društvenih nauka kaže-U ovom prihvaćenom sporazumu nema ni govora o refrendumu , koji je u vreme Rambuea značio otcepljenje Kosova....-izričito se govori o razoružanju „UČK“. drugi njegov kolega Dr Nikola Nikolaš im adreugačiji stav-formalno pravno gledano, predstavlja napredak u odnosu na Rambujea, ali u suštini ovaj papir znači gubitak dela suveriniteta SFRJ. ovim dokumentom, kojim se Rusija ubacuje na Kosovo kao vojni faktor, nepredviđa se kopneno prisustvo zapadne vojne alijanse na celoj teritoriji SRJ, NATO dobija „pokrovitelja“ i „pokrivača“ u liku UN, a ne pominje se ni referendum albanaca.
Ovaj dokument realno nosi gubitak suveriniteta, jer američko-natovski agresor kopneno i administrativno dolazi na Kosovo.
SRJ vojno napušta tu teritoriju i vrši se njena podela na administrativne zone .....
Rusko vojno prisustvo biće od značaja samo ukoliko ga prati dovođenje ili instaliranje sistema PVO „S 300“.
Samo tada će SRJ moći da kaže da ima suverenitet nad sobom i bezbednost od terora iz vazduha-završava svoja razmišljanja o Mirovnom planu za Kosovo.
Miloš Knežević analitičar međunarodnih političkih odnosa upozorava-naročito su opasne entitetske namere, koje, pored retoričke podrške suverenitetu i integritetu Srbije i SRJ, u stvari, smeraju njenoj deobi i amputaciji dela jedinstvenog političkog prostora. Rasplet krize u u republici Srpskoj Krajini i republici Srpskoj može da bude istoriski poučan, jer mora se imati na umu da stavljanje potpisa na mirovne ugovore nije isto i njihova kasnija primena.
Mnogi očekuju da dođe do novih izbora i demokratizacije u Srbiji.
Šešeljevi radikali najavili izlazak iz srpske vlade-ukoliko se izglasa Rezolucija u Savetu Bezbednosti o ovom političkom sporazumu za Kosovo-posle ulaska NATO snaga na Kosovo u sasatavu međunarodnih snaga.
Noćas je bio mali domet raketiranja NATO alijanse-samo na Kosovo je ispaljeno 18 projektila, bez mrtvih i povređenih.
Znači da se sprema i bliži kraj rata na Kosovu.
Danas i sutra-razum, mudrost i znanje naše diplomatije i boljih političara, odrediće nam možda put jednom drugačijem životu i stabilnosti naše države i opstanka srpske nacije.
Sinoć je najzad počeo da se gleda dnevnik državne televizije na lokalnoj televiziji-izgleda opet putem satelita.
U podne dok sam sedeo za stolom-da malo prelazogajim malo sira i belog luka sa hlebom i ljutim papričicama-odjednom dok smo ćaskali sa sinom-preko stomaka nas preseče jaka detonacija.
Sin je istračao u dvorište, začuo se jak zvuk aviona-pa opet probijaju zvučne zidove, kako bi nas i dalje plašili i uznemiravali-kada se eto danas treba da potpiše taj vojno tehnički ugovor na Makedonskoj granici.
Sa lokalnih TV Leskovac i Vlasotinca se pozivaju vojnici određene ratne jedinice da se jave po pozivu-pomalo deluje začuđujuće za običnog čoveka.
O tome se komentariše među građanima.
Tako se pominje da je pre neki dan posle sahrane vojnika borca iz sela Lopušnja-pozvan i treći brat u rat na Kosovu.
Sa velikim jadom se prepričava njegova stravična smrt-granata mu odsekla glavu, pa je bez glave uz šikanje krvi skakao tako-pričao je na njegovoj sahrani drug iz njegove ratne jedinice sa Kosova.
To je strašno jeziva smrt jednog mladog i nedužnog čoveka, koga su drugi gurnuli u rat i to će biti sramno zapisano u istoriji opšte ljudske civilizacije.
Kažu da je ranjen sin mog školskog druga rodnog sela u planini.
Svakog trenutka iz sata u sat-iz minut u minut-čekam tu zadnju vest iz Kumanova-do pet sati kada zapisujem ove nekoliko rečenice-još je nema.
Mnogo će posle ovog rata biti velikih posledica po mentalno zdravlje čitave nacije. Tako jedena komšika mi u poverenju ispriča priču da je smršala čitavih 14 kilograma.
Sve od stresova rata, jer je morala da krije svoga sina vojnika-rezervistu-da ga nepozovu u rat, jer se plašio rata i da ubija druge ljude, da nosi pušku.
Interesantno je da su oba roditelja tog deteta hrabri, radni i čestiti ljudi-a stric tom vojniku-rezervisti je čak i oficir u vojsci, a baba i deda su mu učesnici NOR u II svetskom ratu.
Strah izgleda je jači od svega.
Ovaj rat je rat svega i svačega po pitanju ljudskih duša i patnji.
Kažu da je stres mnogo jači od stalnog bežanja-a lično sam se i sam uverio u vreme mog proganjanja zbog mog uverenja u vreme komunističkog jednoumlja-nego li od samog rata.
Naravno da nije lako bilo nikome u ovome ratu.
Do sedam sati nema još nikakvih informacija o prekidu bombardovanja-ali zato ne i o daljim ljudskim žrtvama.
Juče su poginula četiri medicinska radnika u kolima hitne pomoći dok su hteli da pomognu ranjenim civilima u jednom albanskom selu.
Pogođeni su projektilom iz Albanije.
Danas i posle podne je bilo bombardovanje na Kosovu, pa i po ko zna koji put naselje Markovići u Krušumliji i Pančićev vrh na Kopaoniku.
Nedelja 6 jun 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Ponedeljak 7 jun 1999.godine

Negde oko pla noći sam čuo informacije da je odloženo potpisivanje tehničko-vojnog sporszuma o Kosovu.
Razgovor je nastavljen ujutru-evo i popodne.
Vesti kažu da je došlo do zapleta i sigurno ucena NATO alijanse-da se uđe na Kosovo po svaku cenu pre odluke i prihvatanja Rezolucije Saveta bezbednosti UN-a o miru na Kosovo.
Noćas je bilo bombardovanje na Kosovu-jedna starija žena je poginula u Gnjilanu.
Juče je preminuo jedan sindikalni aktivista iz Kruševca, koji je bio pogođen gelerom prilikom obilaska Kosova.
Noćas se javio sin komšike telefonom-da je odvezao kamionom naše specijalce i da će se preko Crne Gore vratiti za Beograd-gde će usput da poveze i naše ranjenike sa Kosova.
Tamo će ostati mesec dana kao šofer kamiona za potrebe vojske sa Kosova.
U podne je građane zastrašila jaka detonacija „probijanja“ vazdušnog zida aviona NATO aliojanse-verovatno zastrašivanje radi verovatnih pregovora i potpisa ugovora oko mira na Kosovu-verovatno čak i sa njihovim ucenama oko davanja potpisa od strane srpske strane.
Izgleda da NATO sila nezna da je ova nacija veoma tvrdoglavavno inadžiska i prkosna kada se na nju neko obraća silom.
Na ovakav način-niko živ se neće ikada usuditi-bezobzira na uverenja da pod pritiskom sile i ucenama-da izruči ijednog Srbina za Haški tribunal-bezobzira na moguće zločine nad albancima na Kosovu.
Svako zdravo razuman čovek će postaviti pitanje-kako taj NATO je usmrtio 1800 vojnika i 1500 civila –Srba, a da za to niko neodgovara, a kada su u pitanju aAlbanci i Hrvati ili Bošnjaci-onda se obavezno traže zločinci među Srbima.
Nije li to satanizacija srpske nacije-postaviće zdravi razum malog običnog čoveka.

Često se u politici za to kaže-dupli standardi.
Kada se budu vratili Srbi u Kninskoj Krajini i u Hrvatskoj i Srbi u Bosni-tada će se Albanci vratiti na Kosovu-to će biti uvek racionalan uslov-bilo kakvih Srba u politici i na vlasti-to će svet morati da prihvati-ukoliko se želi mir i demokratsko civilizaciski preobražaj Balkana.
Moraće svi nacionalistički vođe i ideologija svih balkanskih država na toj ideologiji mržnje-da odu u smetlište istorije-kako bi se izašlo iz ovog ćorsokaka nacionalističko-nacionalnog ludila-kao i da odu svi mediokriteti u politici svih zemalja NATO alijanse. To će biti preduslov da se Evropa oslobodi uticaja Amerike.
Ponovo je znak vazdušne opasnosti-napolje se čuje rafal iz automata, nekog ko je došao sa Kosova.
Ponedeljak 7 jun 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Utorak 8 jun 1999.godine
Ništa od potpiseivanja tehničko-vojnog ugovora između NATO i naših, jer su umesto tehničkih stvari-postavljala i politička pitanja.
Jedno od glavnih pitanja je da oni uđu na Kosovo pre donošenja Rezolucije, što se faktički svodi onda uloge UN-na puku formalnost i time stavljanjem koridora od 25 kilometara, maltene doći do moje Vlasotince prema vazdušnoj liniji naspram Medveđe, gde se graničimo sa Kosovom.
Druga činjenica je da su amerikanci avionima podržali vojnu akciju „OVK“ na graničnom delu kod Prizrena prema Albaniji-da bi ušli njih oko 500 metara na Kosovu, time legitimisali njihovu vojsku i obezbedili im udela za naknadno otcepljenje Kosova-su komentari svakodnevnice običnih ljudi u mome rodnom kraju.
Zabeležiću i NATO-ove izjave na radijo „Glas Amerike“-da navodno naša vojska pljačka i i uništava sela i da se vode borbe sa teroristima-„OVK“-može biti u cilju propagande za ostavrivanje svojih ciljeva ili je to gnev naše vojske koja posle toliko prolivene krvi mora da napušti Kosovo-to je možda i veći onaj unutrašnji emotivni poraz od zdravorazumnog mišljenja-jer ta iracionalnost u pogledu robovanja mitologijom iz prošlosti-nas je dovela do tri rata: Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu.

Biće veliki lomovi u ljudskim dušama-mnogi će se pitati-pa zašto smo ovoliko ginuli. Nisam zabeležio da je ovih dana-kao i noćas bilo mnogo bačenih svetlećih gugla na Kosovu, kojom se osvetljava teren za snimanje i raketiranje.
Juče je NATO ponovo-radi vršenja pritiska na našu i rusku delegaciju, ponovo pojačao bombardovanje-naročito na Kosovu.
Popodne su se čule vesti i van Kosova. Noćas je ponovo bilo raketiranje rafinerija i vojnih objekata u Novom Sadu, Pančevu, Beogradu-a čak je raketirana i jedna farma u selo Boljevac, gde ima i troje mrtvih-dok u Novom sadu je poginula jedna osoba i više njih je povređeno.
Na Kosovu je bilo noćas žestoko bombardovanje NATO avionima-ima dosta povređenih među civilima.
Danas se nastavljaju pregovri Grupe „Sedam i Rusije“ u Kelnu oko usaglašavanja još nekoliko tačaka tog političkog sporazuma o Kosovu, a nemački predstavnik je otišao u Kinu da tamo zatraži saglasje Kine za prolaz u Savetu bezbednosti UN_a. Danas se ipak očekuju dobre vesti-možda i prekid bombardovanja posle usvajanja rezolucije u UN-narednih dana ili čak večeras.
Obični ljudi svakodnevno slušaju vesti ili pitaju-ima li novih informacija o prekidu bombardovanja.
Svima je dosta rata-svi čekamo mir.
Juče zbog gađanja releja na Rudniku-ponovo je prestao satelitski program državne televizije Srbije-da se prikazuje na lokalnim televizijama Juga Srbije-jedino slušamo ton bez slike, koji se prenosi od radijo Leskovca.
U poslepodnevnim časovima sa tri rakete je raketirano selo Bunuševac kod Vranja, a i područje Kosova.
Tamo je raketiran jedan automobil sa stranim dopisnicima-među njima ima povređenih, a šofer jednog autobusa koji je bio raketiran predhodnih dana-podlegao je od zadobijenih rana.
U večernjim časovima smo čuli dobru vest-da je usvojen politički dokument o Kosovu od strane „Grupe sedam i Rusije“. Na putu je mir.
Dok smo očekivali prenos utakmice Jugoslavija-Malta u Solunu-ćaskali smo uz večeru sa ćerkom gimnazijalkom o problemima školstva.
Na veoma ljut način mi se obraćala-kako je moguće da u drugo odeljenje III_4 prirodnomatematičkog odeljenja u gimnaziji grada Vlasotinca-od 28 učenika isfabrikuju u 26 odličnih i 2 vrlodobrih-pa se iz biologije od jedan davala ocena pet ili iz srpskog jezika, hemije-od dvojke na peticu i od trojke na peticu-a da ti učenici nisu ni pohađali “konsultativnu nastavu”- a šta je sve bilo sa njom i njenim drugaricama drugog odeljenja istog razreda.
Ta njena ljutnja se zasnivala da njene drugarice bez rada i učenja budu odlične kao i ona-što je čak morala iz fizike zbog četvorke “na konsultativnu nastavu”-a na polugođu je imala peticu, morala da nauči 35 lekcija i da sedam dana ide u školu, a da bude samo jednom pitana.
Nisam želeo da joj objašnjavam uzroke tome-da ispašta „grehe“ uverenja svoga oca-koji i danas kritikuje ovu vlast i mnoge prljave ljude u obrazovanju opštine, pkruga i republike-kao i u svim institucijama sistema.
Nekada kada bude u drugim godinama života, kada potpuno sazri u osobu sa svojim političkim stavovima i izgrađenom društvenom svešću-kada bude čitala nekada ovaj dnevnik, u nekom drugom vremenu, shvatiće moja ćerka tinejdžerka da se za svaku slobodu plaća velika cena od života-pa i za ovu slobodu kritičkog iznoženja problema iz sredine u javnosti od strane njenog oca u svim sistemima vlasti.
Shavtiće nekada nisku i bednu dušu njenih profesora-nekada i dobrih prijatelja u mladosti njenoga oca, koji su se za neke male privilegije prodavali i danas prodavaju onima koji imaju moć vlast.
Oni će nekada biti beznačajni u nekom drugom vremenu-a ovaj njen bunt će biti zabeležen.
Danas je vreme sparno, pa se teško disalo- ceo dan sam proveo u tumaranju po starim knjigama na spratu-naravno nesređenog, gde sam u nemalterisnaoj subi na jedan primitivan način na običnoj dasci sobe bez prozora, zazidana blokovima i kartonom-smestio celokupnu moju svu literaturu iz prošlosti-a i moja sakupljanja etnološko istoriskog sadržaja.
Narvno da je ideologija uticala da u toj literaturi je bilo najviše knjiga iz marksizma-potom beletristike, filozofije,sociologije, pedagogije, psihologije, matematike-kao i mnogo časopisa pedagoških i matematičkih iz svih bivših republika stare socijalističke Jugoslavije.
Naravno da zbog nedostatka prostora supruga je morala da spali sve „marksističke časopise“-izuzev nekolko smo ostavili, kao trag jednog vremena.

Utorak 8 jun 1999.godine Vlasotince Miroslav Mladenović

Sreda 9 jun 1999.godine
Noć je bila mirna.
Bombardovanje van Kosova nije bilo.
Na Kosovu pogranična mesta i Uroševac, Prizren-bilo je izloženo granatiranju manjeg inteziteta u odnosu na prošli dan i noć.
Nisu se čule nikkve vesti o poginulim i ranjenim.
U sinoćašnim vestima stranih radijo stanica-čuo sam zabrinjavajuću informaciju-koja se prenosi iz Engleske, da je prilikom bombardovanja naša dva bataljona na brisanom prostoru bilo na stotine mrtvih.
Teško je utvrditi da li je to propaganda ili istina.
Naši javljaju da je ovih dana bilo teških borbi sa Albancima iz „OVK“ sa albanske teritorije i napada NATO alijanse avionima iz vazduha.
Ta vest nas je dosta zabrinula-jer tamo gde se objavljuju vesti oko Dragaša i Prizrena nalazi se mnogo nama bližnjih iz okoline boraca ratnika.
Tamo su skoro svi mahom iz našega okruga.
Ima više hilhada vojnika boraca.
Došla je i informacija kada se jedan vojnik pojavio živ ispred svoje majke-ona je odmah šlogirala, jer pre toga bilo javljeno da je poginuo na Kosovu.
Nezvanično u ratu je poginulo 114 policajaca i 462 vojnika-prema informacijama državne televizije.
Sinoć sam hledao fudbalsku utakmicu SR Jugoslavija-Malta sa rezultatom 4:1. U ženskoj košarci na prvenstvu sveta nismo dobro prošli, a u rukometu smo sada u osmini finala.
Tamo još traju trzavice-to su posledice mešanja politike u sport na najgori mogući način.
U današnjem broju lista „Blic“-pročitao sam šest etapa u zaustavljanju sukoba koje su usaglasili ministri G8, sledeće sadržine:
1) Finalizacija rezolucije UN
2) tekst predloga rezolucije šalje se u NJujork i pregovoračima koji se bave vojno-tehničkim sporazumom
3) vojno-tehnički sporazum se usaglašava sa predlogom rezolucije
4) Savet bezbednosti priprema rezoluciju za usvajanje
5) a) Potpisivanje vojno-tehničkog sporazuma b) proverljivi početak srpskog povlačenja c) suspenzija vazdušne kampanje NATO d) usvajanje rezolucije u savetu bezbednosti e) raspoređivanje mirovnih snaga
6) formalni kraj vazdušne kampanje NATO uporedo sa okončanjem srpskog povlačenja.
Povlačenje naših snaga će trajati 14. dana.
Vuk Drašković, presednik SPO, poručio-„ U Srbiji nužne higijenske mere-prekidom agresije pomirenje sa svetom.“
Građevinski savez Srbije-sledi novi početak.
Ekonomisti Goran Pitić i Mlađan Dinkić(poreklom vlasotinčanin)-o pravednoj šteti tvrde-100 milijarde je potrebno za oporavak zemlje posle NATO bombardovanja i agresije.
Bez ekonomske pomoći biće nam potrebno 16 godina da se vratimo na nivo iz marta 1999.godine, a još 25 godina da se vratimo tamo gde smo bili 1989.godine, a biće potrebno 20 godina da se ponovo izgrade 50 mostova srušenih u Srbiji, ukoliko ne bude strane pomoći.
Obadvojica su mišljenja da bez demokratizacije u Srbiji –neće biti strane ekonomske pomoći, pa bih izolacije Srbije i Jugoslavije-prema njima bilo najgore i najrizličitije moguće rešenje.
Tako Jelica Minić iz evropskog pokreta za Srbiju, u obnovi kaže-budućnost Srbije u posleratnom periodu može da se odvija prema dva scenarija-ili će biti veliko gradilište ili će ostati konzervativna u sadašnjem stanju brojnih ruševina, a to će zavisiti od spremnosti da se obave institucionalne i personalne promene u Srbiji.
Da li će kraj rata biti početak nove politike izgradnje demokratskih institucija, pomirenje s Crnom Gorom i pomirenje s EU i celom međunarodnom zajednicom. Da li će nastupiti vreme preporoda i izgradnji velike i demokratske Srbije.
Da li će desetogodišnja euforija nacionalne i nacionalističke ideologije biti zamenjena razumom i otrežnjenjem od politike mržnje, primitivizma, ogoljenog fažizma-ostaje da se vidi u prvgim koracima stupanja dana mira u Srbiji.
Srbija nemože ozdraviti od mnogih patoloških bolesti njene nacije, koje su stvarali mnogim ideolozi mržnje i zaslepljenosti na mitologiji srpstva-dok svi neodu sa političke scene, koji su direkno ili indirekno Srbiju za ovih zadnjih 15 godina je potpuno uništili-u smetlište istorije i zanavek se skinu sa političke scene u Srbiji.
Srbija je umorna od lažnih spasitelja, lažnih demokrata i lažnih patriota, lažnih prosvetitelja,lažnih nacionalista, lažnih komunista i lažnih socijalista .
Srbiji istinski treba moralni preporod-da bi doživela materijalni i demokratski preporod. Za to su potrebni ljudi sa moralom i znanjem-koji imaju vizije života ove nacije i države.
Srbija ima kvalitet-samo ga treba upotrebiti za Srbiju i u ime Srbije.
Zabeležiću aktivnost presednika Rusije Jeljcina, koji je u toku dana razgovarao telefonom o zaustavljanju bombardovanja u Jugoslaviji -sa presednicima: Blerom-Engleske i kancelarom Nemačke-Šrederom.
Bila je aktivna i kineska diplomatija-koja sa ruskom izričito zahteva prekid bombardovanja, pa onda donošenje rezolucije mira na Kosovu.
U neposrednom razgovoru američkog i ruskog ministra spoljnih poslova -Olbrajt i Ivanov, najavljeno je da u toku današnjeg ili sutrašnjeg dana prestane bombardovanje. Na vestima radio Beograda sam čuo da su „OVK“ ubili tri Srbina kod Uroševca.
Danas je dan ratne mornarice.
Dok ovo beležim na TV Leskovac na ekranu još stoje „grabulje“ oznake za vazdušnu opasnost, pa još nemogu da pošaljem moja napisana pisma-jer pošta za vreme uzbune i vazdušne opasnosti neradi.
Danas je vreme malo postalo promenljivo-ali sa sparinom.
Za ovaj mesec nije dobro po zdravlje hroničnih bolesnika.
Nekoliko zadnjih dana-kao i noćas, teško sam podnosio noćne vrućine. Cele noći sam se prevrtao po krevetu-takoreći bez sna.
Danas je stigla dobra vest za sina studenta farmacije. Obavestili su ga da su ga da je fakultet zbog ratnih okolnosti-odlukom doneo odluku da je postao apsolvent.
Naravno da sam na to kao roditelj bio ponosan-a naročito veliku radost je iskazala njegova majka i sestra.
Inače njegov prosek je veoma visok, pa se nadamo na posdiplomske studije posle završetka fakulteta.
Inače ovo ratno stanje nije toliko psihički delovalo na nas-kao na ostale građane, jer su naši „porodični ratovi“ u vreme progona zbog mog uverenja u komunističkom jednoumlju-bili opasniji za naše zdravlje i sam život-negoli ovaj rat sa NATO.
Supruga je prestala i da uzima medikamente za smirenje-jer se previše trošila na radno mesto brigadira u konfekciskoj fabrici „Prvog maja“ iz Pirota-sa odeljenjem u Vlasotincu.
Naravno velika odgovornost, preopterećenost-gubitak mog posla u prosveti zbog uverenja, kao i tadašnje mnoge zloupotrebe položaja i represije-danas su manje vidljive za njen položaj, a i materijalno bolje stojimo i živimo bolje nego li u prošlosti kada su nam deca često trpela i gladna.
U toku rata nismo uspeli nijednom da dobijemo prašak za pranje, šećer i ulje-zejtin, preko Kriznog štaba u svojoj ulici-a naravno da se iteako delilo, ali ne za nepodobne građane.
Kažu da je bilo zloupotreba oko deljenja tih namirnica iz rezervi-a u Leskovcu je čak bilo i javno saopšteno na TV Leskovac i radijo Leskovac.
Srpska posla-neko ratuje i krvari, dok neko rat koristi za lično bogatanje ili po onoj narodnoj:“nekom rat, nekom brat“.
Na poslu se čula ispovest jednog našeg kolege borca sa ratišta na Kosovu-vojnik rezervist.
Po njemu je bilo pijančenja, nedoločnog ponašanja i samoravanjanja uz alkohol.
Kaže da je bio nizak nivo svesti da se treba boriti za opstanak nacije i države-pa ga je sam rat i njegova zloupotreba i upotreba potpuno razočarala kao časnog rodoljuba svoje otadžbine.
Tako u gnevu i besu čula se i ovakva njegova opaska:
“ Više je poginulih i ranjenih od nas samih, nego li od NATO bombardovanja“-jer pijan čovek je razularen u ponašanju i nekontrolisan u rukovanju oružjem i nesvestan u svojim postupcima-da li će prilikom orgijanja u pijančenju nekog da ubije ili rani.
Toga dana nije ni svestan. Da li je to možda odbrambeni mehanizam-onog malog čoveka, koga su silom oterali da se svesno žrtvuje za nekakve nacionalističke ideologije ili protivu najveće sile na svetu NATO i Amerike.
Dok je bilo galamdžiskog odnosa prema ratu-nije bio svestan da će možda i doći taj „nevidljivi“ ubica nad našim glavama, ali kada se počelo razarati raketama i kada se počelo ginuti-onda se više nije imalo kuda.
Na jednu stranu pretnje zatvorima od tri do 15 godina zbog neodlaska po pozivu u rat-drugo zbog tradicije rata u našem kraju-šta će da kaže okolina u svojoj porodici i sredini-kikavica, izdajica-nema života više, dobiće se „moralni beleg“ i osuda zanavek.

Mnogo se bilo nakupilo u ljudskim dušama-siromaštvo, beda, niska svest i mali nivo kulture i obrazovanja, niske strasti opterećene primitivizmom i predrasudama prošlosti: mitologijijom i nacionalnim predrasudama o drugim nacijama, agonija izolacije svih predhodnih ratova, strah za egzistenciju porodica-bez posla, zapuštene fabrike, deca bez nade za bolje detinjstvo i sigurnosti života.
Lična i kolektivna nezadovoljstva sa sredinom i samom državom-po pitanju mobilizacije za rat-uticalo je na takvo stanje među tim ljudima da postanu takvi kakvi su postali.
Onaj ko poznaje dušu tih ljudi-koji poznaje njihov mentalitet, njihove radne karakteristike jednog starog patrijahalnog odnosa prema životu, njihove slabosti i boljke današnjeg potrošačkog društva-zasnovanih na lažnim materijalnim vrednostima života-morao bih malo da se zabrine za budućnost ove države, ove nacije i njenu budućnost.

Svega što se moj kolega-učesnik rata na Kosovu, nagledao u ratu-samo su posledice-a o uzrocima se malo govori.
Sada je blizu kraj rata –znači mir je na vidiku.
Bezobzira na letenje NATO aviona-bacanje „Tomahavk“ raketa, život je tekao.
Ljudi su imali i svoj privatan život.
Bilo je i komičnih situacija.
Neko ko zaboravlja da su nekada strasti jače i od straha-načudiće se na ponašanje naših pečalbara-zidara i ciglara.
Mladi ljudi, koji budu u toku izvesnog vremena odsutni od svojih mladih žena, kada se vraćaju iz pečalbe-onda se izgubi razum i stid-zacrveni se i teško obuzdaju osećanja i nabujala krv, koja vri u mladom muškarcu-punog snage.
Meni je to normalno-ali mnogi su se čudili kada su prisustvovali jednoj sceni susreta muža i žene-on sa koferom u ruci, punog stvari-nailazi u krugu žene sa njenim komšikama sličnih godina-onako razbarušen, zacrvenjen, opusta se onako i nekontrolisano izgovara rečenice:
“....gde si.....izedem ti p....u......nargam ti...“-uz zagrljaj odlaze u kuću. Ništa za mene kao i samog nekada pečalbara-neobično, ali za ovaj sada drugi svet pomalo čudno-bezobzira što napolju svira sirena za vazdušnu opasnost.
Mnogi koji nepoznaju mentalitet zidara i ciglara-njihov primitivan sočni rečnik psovki, kojim se brane od samoće u tuđini-vicevi i šale, takozvane zajebancije-mna svoj i tuđi račun-sa čudom sve to posmatraju-kada se tako ponašaju i žive sasvim prirodno.
Kod njih nema ništa što je van prirode-nešto veštačko.
Onako kako misle tako i rade i tako govore i tako se i ponašaju.
To je svojstveno za južni mentalitet naše Srbije u ruralnom delu života Juga Srbije.
Tamo gde se živi prirodno i bude fizički aktivno-gde stalno cirkuliše krv kod ljudi u bračnim zajednicama-netrebaju nikakvi medikamenti za potenciju.

Zašto ću se ponovo da se vratim na zabrinutost ove države i nacije-po pitanju života tih običnih ljudi-kojima je alkohol jedino sredstvo odbrane od svih strahova-pa i onog od smrti raketa NATO alijanse na Kosovu-suštinsko pitanje za rešavanje sadašnjih problema i traženje vizije budućnosti.
Taj tip ljudi ima mali-nikakav vidik života, sklon je manipulaciji-ali i agresiji iz primitivnog oblika ponažanja i života.
On sem njegovog ličnog bogatstva materijalne prirode u sopstvenoj kući-ama nema baš nikakvo interesovanje za druge oko sebe, a kamo li za širu društvenu zajednicu.
To je plemenski način života u zajednici, koji se nažalost danas samo u sferi potrošačkog društva pretvorilo u veliko zlo za samog čoveka.
Njega nezanima sama sredina-kakvo je obrazovanje, kultura, zdravstvo-lokalna samouprava:sudstvo, policija i uopšte sloboda mišljenja, jer on živi u jednom zajednici prisile i prinude od pamtiveka do danas.
Takav tip čoveka je bez ikakvog oblika političke i opšte kulture-čak i neposeduje političku i društvenu svest-pa je uvek i pre i danas samo pogodan objekat za manipulaciju vladanja njegovom ljudskom dušom-pa i životom od svake vlasti.
NJega nezanimaju novine-jedino senzacije o ubistvima i neke senzacije u zemlji i svetu. Društveni život se svodi na druženja po kafanama-vašarima, petkom na pijačni dan i na svadbama i ispraćajima u vojsku i obilasku uže familije na seoskim i krsnim slavama.
Samodokazivanje moći je u posedovanju luksuznih kola, džipova i izgradnji velelepnih kuća sa obaveznom „zelenom travom“ sa jedne strane-a sa druge se nalazi svinjac i kokošarnik u gradu.
To su arogantni ljudi prema ljudima od znanja i morala.
Sebe smatraju neprekomernim moćnicima u malim sredinama –voze skupocena kola, imaju ogromne kuće i kreću se mahom u visokm društvu vlasti.
Za njih su “otvorena vrata” svuda -novcem mogu da kupe i potkupe sve-vlast, ocene svojoj deci, sudije-pa čak i diplome i na fakultetima.
Oni manji ih oponašaju.
Oni imaju u nas medije-televizije i štampu, svoje samoreklamersko mesto.
Naročito nekada odreše kesu kada se treba pokazati kao lažni humanisti-donatori škola, bolnica, sportskih rekvizita-a nekada se žele pokazati i kao lažni patriote.
Naravno da time pored popularnosti u masama-stiču mogućnost da nebudu uopšte često i pitani od strane organa vlasti za mnoge kriminalne radnje.

Ćerka je sinoć bila na žurku-podrumu kafića, povodom rođendana njene drugarice iz odeljenja gimnazije.
Našalost-kaže ona, da je milicija oko pola dvanaest rasterala sve zbog tuče dvoje nepozvanih na žurku.
Tako se dogodilo i prošle godine-ljutito mi je rekla, kako da nas rasteraju.
Mladi žele da žive sopstven život-nisu krivi za ovaj rat.
Na televiziji sam u večernjim satima-dnevniku, od ratnog TV novinara Drecuna-mogli da vidimo našu vojsku kako se hrabro bori na državnoj granici pream Albaniji.
Videli smo tragove spržene zemlje od teških bombardera B-52 američkih teških bombaredera koji su zabranjeni za rat na ovom području od UN-koji izbacuju više tona smrtonosnog oružja, kako bi u operaciji „Strela“ bilo omogućeno da se probije 500 pripadnika „OVK“-koji su prema tvrdnji novinara i starešina vojske-likvidirani.
U tom trenutku smo na televiziji videli dim od tih teških aviona-na području Đakovice. Demantovali su noćas izjavu NATO-ovci-da su dva bataljona bila na udaru tih teških aviona bombaredr b-52 i da je tada navodno poginulo oko 100 naših boraca.
Rat je-nezna se šta je istina a šta je propaganda-videće se posle završetka rata.

Danas je procurila vest da je poginuo jedan naš borac-vojnik iz sela Boljare.
Sin mi je rekao da je na državnoj televiziji navodno izjavio komandant III armiske oblasti-Pavković, da čemo se boriti -da Slobodan Milošević nepotpisuje politički sporazum sa NATO.
Na televiziji se čuju informacije-da potpisanim političkim sporazumom se garantuje opstanak Kosova u Srbiji i Jugoslaviji-da se nedira u državni integritet i suverenitet SR Jugoslavije.
Uobičajno u sedam sati okrećem dugme na radijo i tražim različite radijo stanice: Glas Amerike, Skoplje, Beograd, Glas Rusije.....
Ništa -nisam toliko bio zadovoljan . Malo sam odgledao i TV Leskovac-preko koga sam pratio vesti u vremenu kada je bio prekid sa televizije Srbije-putevima Gospodnjevim se sve kretalo-kako je često govorio jedan moj prijatelj sveštenik.
Niko ništa nemože da predvidi-rekao bih taj moj prijatelj sveštenik-Cone Pop.
Manje više nešto uvek pogledam i na TV Dnevnik državne televizije -ovog puta preko satelita. Odgledao sam snimak utakmice u rukometu Jugoslavija-Hrvatska-naravno više sliku nego li ton-jer uz mene je bio radijo, pa sam tako slušao mnoge radijo stanice-iščekujući da se nešto dogodi.
Deca uveče mahom odlaze da trče na igralištu ili se igra fudbal ili odbojka na ulici-a često i u grad kod drugova, gde se mahom skupljaju ispred prodavnica privatnika ili u društvenom sektoru.
Sina je iritirala vest u listu „Blic“-na kakav prost način se zloupotrebljava ratno stanje za obračun u ime patriotizma sa našim poznatim hirurgom Radovanovićem-kome je zabranjen ulaz u Jugoslaviju i kome je dat otkaz u Sremsku Kamenicu ili Karlovcima, samo zato što je svakih 15 dana u Švajcarskoj.
Sigurno ni profesoru Radovanoviću nije bilo lako kada je čuo da je maltene proglašen „izdajicom“ svoje domovine.
Ali zato u dnevniku televizije u navodnim posetama fakultetima u Prištini-mediokriteti čak se usuđuju da pomenu tobože i znanje u pogledu obnove razrušene zemlje. Lešinari žele da na tuđu prolivenu krv-sebe proglase mirotvorcima, kao da ovaj narod je izgubljen u prostoru i vremenu-kao da je zaboravio kada je bio izmanipulisan sa onim NE-stranim trupama na Kosovu, doveo sebe do rata i do velikih stradanja u ovom ratu. Za vreme rata i pri njegovom završetku nisu se skidali sa lokalne televizije.
Čas slušajući, čas gledajući rukometnu utakmicu-nekako sam se nadao kraja svega oko ovog prokletog rata.
U pola deset sati uveče na Glas Amerike, čula se vest da je neki neimenovani američki funkcioner najavio potpis vojno-tehničkog sporazuma naše vojske i UN u Kumanovu i za nekoliko sata biće prekid bombardovanja.
Mnogo puta su nas izneverili, pa sam sa rezervom primio tu vest. Povukao sam se u drugu sobu da odslušam kombinovane vesti sa radio Zagreba, Beograda, Glasa Rusije. Na radiju Hrvatske se digla prašina hapšenjem Šeparovića bivšeg ministra-koji je navodno zloupotrebio državne tajne i izdao „nacionalne interese“-a to je sve u vezi sa lažiranjem utakmice u Hrvatskoj u kojoj su umešane njihove obaveštajne službe-putem prisluškivanja.
Možda bih bilo sve to normalno-ali u ovom vremenu to je značenje-da je Tuđman sve to realizovao i zloupotrebio kao Presednik hrvatske-njegova stranka HDZ-pa je pukla tikva.
Bilo je i informacija o pobeglom hrvatskom novinaru lista „Globus“-koji je pobegao iz istražnog zatvora u Crnoj Gori-gde je bio osumnjičen za špijunažu od strane naše vojske.
Može se sada reći sa sigurnošću da je samo poslužio organima vlasti Slobodana Miloševića za podizanje tenzije da se raskine sa Hrvatskom-oko njene uloge oko NATO bombardovanja-dozvolila je prolaz aviona preko njene teritorije-a na drugoj strani dizanje tenzije da se skine sa vlasti presednik Crne Gore Milo Đukanović- čovek zapada po mišljenu Beograda.
Taman sam na državnom radiju u deset sati nešto čuo da su nastavljeni razgovori o ptpisu sporazuma u Kumanovu-da bi prebacivanjem na hrvatski radio čuo vest da su ovog trenutka sve svetske agencije javile o potpisu tehničko-vojnog sporazuma u Kumanovu jugoslovenska vojska i NATO-na osnovu odluke ministra G8.
Izašao msam iz sobe i saopštio tu vest mojima-supruzi, sinu i ćerki.
Svi su bili rezervisani i hladno su primili vest.
Neverica i dalje traje i onda kada je u deset sati i dvanaest minuta uveče pred ponoć na ceo ekran lokalne TV „Rosulja“ bilo ispisana ta radosna vest.
Onda kada su u dnevniku državne televizije bile potvrđene te vesti o prekidu rata-napolju su se odmah u pola jedanaest počele čuti prvi rafali iz automata i pucnji iz pištolja.
Neverica i neizvesnost je trajala-jer se pre toga na ekranu lokalne TV Leskovac i TV Vlasotince i dalje pojavljivao znak za vazdušnu opasnost.
Čim je počeo dnevnik-kada se saopštavala i zvanično izjava našeg generala Marjanovića, kao neposrednog potpisnika ispred naše države-tada se na celom ekranu lokalne televizije pojavio veliki znak rečenicom PRESTANAK VAZDUŠNE OPASNOSTI.
To će biti valjda zadnji znak za naš narod i za našu naciju.
Neka tako i bude-valjda će nas istoriske greške dobro podučiti, da se više tako to nikada ne dogodi u ovoj državi, ovoj naciji.
Neka nikada više nebude bežanije od znaka vazdušne opasnosti, od buke aviona u skloništima i po brdima.
Da se nikada više nepojavljuju strahovi i mržnje-neka budu zamenjeni mirom i spokojstvom uz ljubav i sreću za svakog čoveka bilo koje nacije, bilo koje vere i bilo kog uverenja.
U tom trenutku kada se počelo pucati napolju-moji su izašli napolje da to vide.
Počeli su da se uveravaju da je ipak došao mir.
Koliko li će još trebati mnogim ljudima da se dođe do otrežnjenja od zanosa rata i nacionalističke ideologije .
Kada sam rekao sinu da je potpisan mir-odmah me pitao zna li se šta je to potpisano. Na moje pitanje da se nezna-ljutito mi je odgovorio da je prodato Kosovo.
Malo u gnevu, malo iz nemoći-u prisustvu porodice bi mi čak rekao da si i ti tata „izdajica“-ponet iracionalnim osećanjima koja su još bila u zanosu tog trenutka kako kod starih tako i kod omaldine.
Naravno emocije i težak položaj u državi i društvu-često u ovom trenutku nekada nacionalna osećanja nadvladaju zdrav razum-pa je često tako bilo i sa mojim sinom-studentom apsolventom farmacije.
Naravno realnost života je drugačija. Teško se shvata da je i sama politika veština mogućeg-a ne ono što bi mi želeli da bude .
Naravno kada je tako u mojoj kući-onda se može zamisliti kakava nacionalna i nacionalistička euforija vlada u mojoj sredini oko Kosova.
Zato sam svih ovih ratnih dana i izbegavao bilo kakav razgovor sa ljudima na temu rata na Kosovu.
Moga sina će da prođe euforija rata i“srpstva“-ali za one nepismene i dobro izmanipulisane ljude u sredini je teško reći da će to još dugo trajati ta boljka.
Mnogo je njih opterećeno prošlošću i dobra televiziska propaganda i nacinalistička euforija na mitologiji o Kosovu-stvorila je kod njih jedno iracionalno stanje mržnje prema albancima i svima koji su druge nacije pa i uverenja- po pitanju Kosova i „srpstva“.
Još će se još dugo plaćati mnoge zablude I iracionalnost mišljenja zasnovanog na mitologiji u ovoj jadnoj i primitivno zaostaloj sredini juga Srbije.
Gde je posejano seme mržnje i zla nacionalističke ideologije.
Napolju ispored kuće su se počeli sakupljati komšije-mahom žene, jer su njihovi muževi u pečalbu a sinovi na kosovskom ratištu.
Moja supruga je sa komšikama u zdravlje mira popila i po jednu ljutu rakiju-za sreću i kraja rata-za mir.
Izašao sam napolje da i sam vidim i oslušnem kakvo je raspoloženje masa.
Narod se neveseli o pobedi u ratu-nego puca i raduje se kraju ubijanja i razaranja ove zemlje.
Raduje se što će se mirno spavati i mirno živeti-nestaće strah za sopstven život, za živote naše dece na ratištu Kosova, za živote svih koji su na barniku naše otadžbine. Kakav je bio osećaj radosti majki vojnika-boraca na Kosovu-to se nemože opisati.
Toliko su bile srećne, letele su suze radosnice niz lice.
Moja komšika me nuduila rakijom da popijem za tu njenu majčinu sreću-što će joj se sin vojnik devetnaestogodišnjak živ i zdrav vratiti kući.
Pošto zbog zdravstvenih tegoba mi je zabranjen svaki alkohol-onda je moja supruga popila zdravicu rakije umesto mene.
Izašao sam na seoski put prema brdu-jer su ulice bile u mraku bez svetla, želeo da oslušnem sa brda kako se u gradu ljudi vesele kraju rata-miru.
Pozvao sam ćerku i pošli smo da se malo prošetamo i po mraku-po naselju grada. Nažalost toliko je letelo svetlećih metkova iznad nas i oko nas, da smo s pribojavali da nas neki i ne pogodi, pa smo se vratili kući.
Ispred skoro svake kuće se svuda pila rakija-u znak prestanka rata.

Jedan od komšija-penzioner i poljoiprivrednik, od straha u pidžamu istrčao od straha napolju kada je čuo pucnjavu-pa onako uplašeno me priupitao:
“komšija od kud nas napadaju, kude će da begamo“.
Umirivao sam komšiju da se neplaši-a da se puca po gradu jer je došao kraj rata.
Narod se veseli.
U tom trenutku jedan svetleći metak je pao ispred nas-pa sam mu rekao komšija-beži u dvorište da se sklanjamo, da nas neki od tih metaka nepogodi.
Komšija mi se požalio-da oni ništa nisu znali-jer su rano legli, pa se onda zadovoljan sa porodicom vratio u kuću da i on proslavi dan prestanka rata uz koju čašu šljivovice. Naravno pozvao je i mene-zahvalio sam mu se rečima-ponuđen ko počašćen.
Od radosti se puca na sve strane iz vatrenog oružja-koje su doneli naši borci sa Kosova. Za sve ovo vreme sam dobro posmatrao i proučavao ljude kakvi su u pogledu ponašanja od NATO raketa i aviona.
Slušao sam radio Slobodnu Evropu do pola dva ujutru.
Naravno da smo svaki na svoj način to proslavili-kraj ratu i mir-svi u porodici.
Bilo je i nezadovoljnih komentara od srane mojih članova porodice-na one koji su želeli da sve Albance istrebe do poslednjeg na Kosovu, a sada su se i oni pojavljivali kao “mirotvorci” i ponašaju se kao i njhjihov VOĐA Slobodan Milošević-kao da se ništa i nije dosada događalo.
Svi su oni praznoglavci i zbog ličnih interesa su bili do sada u JUL-u, a lažno su se povremeno predstavljali, čak kao i “opozicionari i pobornici mira i demokratije”.
Na kraju ovog RATNOG DNEVNIKA-započet 24.marta 1999.godine-sada završavam 9.juna 1999.godine- mogu reći dosta mi je svega.
Želim da se ovako nešto nikada nedogodi, meni lično-porodici, društvu, državi i naciji-svakom pojedincu.
Da se otvori put mirnog života, slobode, tolerancije i ljudske sreće.
Svakodnevno se mučio i pisao ovaj ratni dnevnik jedan mali seoski uča na Jugu Srbije-a celo vreme ga trpeli i muku mučili sa njima i njegovim pisanijama-supruga Stojna-Caca, sin Saša, ćerka Nataša i ostareli i iznemogli roditelji:majka Marica i otac Blagoje u planinskom zaseoku Predanča sela Gornji Dejan opštine Vlasotince.
Nadam se da će mi svi oni oprostiti što se eto ostavlja ovaj trag jednog krvavog i suludog rata ovoga naroda sa najvećom silom sveta NATO u 20. veku-a i sa našim slepilom u pogledu nedostatka vizije i strategije države i nacije, kao i moći autoritarnog sistema i VOĐE-pripomognut zloupotrebom nacionalnih i patriorskih osećanja i siromaštva- posle raspada Socijalističke Jugoslavije.



9-10.jun 1999-godin Vlasotince KRAJ


Svakodnevno se mučio i pisao ovaj ratni dnevnik:
Miroslav B.Mladenović Mirac
Prosvetni radnik
* * *

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-наставиће се-
DNEVNIIK


GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009.godine Vlasotince)


BELEŠKA O AUTORU DNEVNIKA


Miroslav B Mladenović Mirac rođen je 23.09.1948.godine u planinski zaseok Predanča, sela Gornji Dejan u opštini Vlasotince na Jugu Srbije od oca Blagoje i majke Marice u siromašno pečalbarskoj porodici.

Osnovnu školu je završio u selo Zlatićevo, osmogodišnju u selo Svođe, srednju poljoprivrednu školu u Leskovcu, VPŠ-grupa matematika u Vranju, a apsolvirao na prirodno matematičkom fakultetu u Skoplju.
Pod teškim okolnostima života i progona zbog uverenja nije diplomirao, ali je zato uzeo učešće svojim istraživačkim radom i uvođenjem inovacija u celokupnom obrazovno vaspitnom radu u školi nastavi matematike-da saopštenjima i koreferatima izlaže na desetine naučnih skupova:kongresa, sabora, tribina, simpozijuma na nivou Jugoslavije i republike Srbije matematičara, učitelja, pedagoga.

Svoje pedagoške članke i stručno-pedagoške radove je objavljivao u zbornicima, časopisima i naročito kao saradnik od 1970.godine u listu „Prosvetni pregled“ lista prosvetnnih radnika republike Srbije.

Od l970. radio je kao nastavnik matematike u osnovnim školama u selo Donje Kusce, kod Gnjilana (malo u gimnaziji u Kamenici), Orašju kod Velike Plane, Tegošnici, Svođu. Kruševici, do sela Šišava u vlasotinačkoj opštini. Godine l976. dobija opomenu pred isključenje iz partije i sa posla zbog protivljenja protivzakonitom izboru direktora, da bi vrlo brzo bio i izbačen iz partije-a potom i šest godina iz prosvete zbog moralno političke nepodobnosti. Radi kao fizički radnik da bi biološki opstao sa porodicom.

U to vreme uveliko prikuplja etnografsku građu po selima vlasotinacko-crnotravskog kraja. Beleži epske i lirske pesme, sa svojim učenicima sve do ove 2008.godine u školi Šišva-Lomnica, u kojoj evo završava svoj radni vek na selo, jer zbog „podobnosti“ nikada nije mogao da pređe da radi u gradskoj osnovnoj školi i da nikada nebude bude pozvan da održi neko pedagoško ili uže stručno matematičko predavanje u svojoj školi, opštini Vlasotince i jablaničkom regionu.

Eto tako u malim sredinama uspeh se teško prašta, ali njegovo delo ostaće iza njega sa postignutim rezultatima učenika na matematičkim takmičenjima mladih matematičara, uspeha u nastavku daljeg školovanja učenika , kao i svojim pedagoškim radom je uticao na svoje učenike u stvaranju zdravih ličnosti za život u društvenoj zajednici.

Pisao je da bih biološki opstao; pa je napisao i svoj devnik od 1995. godine sve do 2000. godine. Tako je zabeležio strahote svih ratova u Sloveniji, Hrvatskoj Bosni do Kosova, posle raspada bivše socijalističke federativne Jugoslavije devedesetih godina 20. veka.
Piše pesme i kratke priče na dijalektu svoga rodnog kraja.
Autor

***

(16) ПРЕДРАТНА ПРИЧА

Печалбрар и зидарски предузетник Драгиша , пред почетка рата на Косову 24.марта 1999. године-после НАТО агресије на СР Југославију, дошао је из печалбе на кратко у Власотинце.
Код куће је затекао своју мајку Зорку из свог росног планинско села Преданча.
Наравно да је као и сви насељеници из планинских гудура емотивно везан за свој родни крај, своју планину.
Баба Зорка је код куће чувала његову децу. Тако док је Драгиша размишлјао о печлаби, приупита своју мајку Зорку овим речима:
„Абре најке гледаш ли ти телевизију. Кво има на телевизију, кво има ново? Нешто се млого узбуркало. Да ли ће мајке да буде рат на Косово?“
Његова мајка Зорка му одговрила:
„Синко Драгишо, ако си буде рат, ћу си се одма обесим. Ел ти ништа си незнаш. Ел мени је било доста под онај бугарски рат, свашта смо се натрпели и једва остали живи.
Т'г смо јели кордељке, коприве, компири, семенке од тикве.
У воденицу самелјемо' брашно од кордељке, од тикве. Јели смо 'леб од корделјке, од компирии од семенке од тикве; само да се остане живо.
Па сам мој синко сасабраћа делила јед'н кла од царевицу на тројицу.
Свари матер копруве па такој ги кусамо, друго неје било ништа за једење.
Била голема глад у тај рат сас бугари и немци у други светски рат(1941-1945).
А т'г смо чували наше и селске овце. Ондак ја идем дома да узнем клас од царевицу а браћа врту овце.
К'д се вртам сас клас, плачем наглас.
Браћа ме питују сестро Зоро што си плачеш. Казујем им да нема ништа лошо. Него нема 'леба.
О т'г ме питује има ли леба?
Казујем им бараћо еве овај клас од царевицу, тој је наш леб па ће га поделимо на три дела. Свако си иде на своју стр'ну.
Такој смо јели клас од царевицу да останемо живи.“

Син Драгиша одговорио:
„Мајке непарисе глупа. Имам два сина, а моја сестра две ћерке и сина. Ми ће сви да одемо да бранимо Косово. Ти ће скупиш овуј нашу децу, па у наше село Преданчу.
Па ће береш коприве, па ће остану живи.
Док ми ратујемо на Косово.
Незанеје са дали ће тамо да останемо живи.
Ти знајеш какој си за време онај рат сас бугари преживела сас корпиве и компири, па ће ни децу сачуваш да остану жива.
А ми ако се врнемо живи и здарви од Косово, ће имамо синови и ћерке.
Такој ће се наше потекло настави.“
Ова тужна прича баба Зорке, на крају изазвала је да кану сузе писцу записа; а и сама се на крају расплакла и отишла у ово пролећно време 21. века за своју планину.
Рат на Косову се завршио; деца су жива и здрава и сада је нјен син печалбар у печалбу тамо негде у Војводини.
Запис ће остати као сечање на те тешке дане живота после НАТО агресије на Србију, те проклете 1999. године.
На крају приче, када је обрисала сузе; баба Зорка је само изговрила:
„Било, па прошло и ник'д се неповрнуло“.
Запис: Власотинце март 2009. године
Казивач: Зорка (девојачко Златковић) удата Станковић(1933.г) село Преданча, Власотинце
Забележио: Мирослав Б Младеновић локални етнолог

Из рукописа:СТАРИНСКЕ ПРИЧЕ, 2009. године, Власотинце
Аутор:Мирослав Б. Младеновић Мирац

7 март 2010. године Власотинце
Аутор:Мирослав Б. МЛаденовић Мирац локалмни етнолог и историчар

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Dopuna
ПАЛИМ ЗА СЛОБОДУ И ЧАСТ ОТАЏБИНЕ

ОД 1990. ГОДИНЕ ДО 1999. ГОДИНЕ

* Миловановић М. Аца
Војник с. Бољаре
06.09.1960-15.11. 1991.
* * *
* Стефановић Г. Бора
Инспектор МУП-а, с. Д.Дејан
13.06.1970- 25.07.1998.
* * *
-----------------------------------------
* Станојевић М. Властимир
Потпуковник ВЈ с. Борин До
03.07.1950.-24.03. 1999.

* * *
*Стојковић М. Мирослав
Мишко.“Пума“ војник Власотинце
10.09.1974.-07.04.1999.

* * *
*Биџић Б. Србољуб
Резервни капетан првр класе Власотинце
15.05.1951.-26.04.1999.г

* * *
*Милошевић М. Сеља
Војник село Доња Лопушња
14.04.1978.-30.05.1999.г

* * *
*Стефановић В. Александар
Аца, војник Власотинце
04.11.1966.-11.06.1999.

Захвални грађани
Општине Власотинце
5 мај 2002. године




Фото запис: 28 април 2010. године Власотинце Србија
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар











Фото запис: 28 април 2010. године Власотинце Србија
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар