offline
- Pridružio: 05 Okt 2009
- Poruke: 3170
- Gde živiš: Kraljevo
|
Brod polako tone, i ako se predsednik islika sa novo proizvedenim Fickama (naravno pre izbora) jos od toga nema nista !!! Mada je to bila najbolja privatizacija u toku izborne kampanje.
“Fijat 500 L“ tek od jeseni
Prodaja i izvoz novog modela iz kragujevačke fabrike automobila odloženi za septembar. Razlog kašnjenja je nedostatak novca koji je trebalo da obezbedi Srbija
Zanimljivo je i da je, u planovima "Fijata" obelodanjenim u sredu, za tržište SAD do početka 2014. godine, generalni direktor torinskog giganta Serđo Markione naveo da će tom, najzahtevnijem tržištu na svetu, biti ponuđeno devet modela "fijata 500", među kojima nema "fijata 500 l", čija proizvodnja počinje u Kragujevcu. Međutim, pominje se model "fijat 500 lh", verzija "šumadinca" sa sedam sedišta, koji bi, takođe kao srpski proizvod, na tržištu trebalo da se pojavi 2014. godine.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.239......-od-jeseni
DOPUNA____________________________________________________________________
ponedeljak, 11. jun 2012. godine
PROF. DR MLAĐEN KOVAČEVIĆ: DA LI POSTOJI IZLAZ IZ TEŠKE DRUŠTVENE I PRIVREDNE KRIZE SRBIJE?
Cilj ovog rada je da ukaže na realnu opasnost, da Srbija brzo doživi privredni, finansijski i devizni kolaps
Krajem sledeće nedelje u Sokobanji Društvo ekonomista Beograda i Privredna komora Beograda organizuju savetovanje na temu „Ka novom modelu privrednog razvoja i zapošljavanja“. Za ovaj skup profesor dr Mlađen Kovačević spremio je rad pod naslovom „Da li je moguć izlaz iz teške društveno-ekonomske krize Srbije“, koji ovde prenosimo uz neznatna skraćenja.
Rezime
Srbija se već više od dvadeset godina nalazi u teškoj privrednoj i društvenoj krizi. Ta kriza se znatno pojačala od kraja 2008. godine, a posebno u proteklom delu tekuće godine. Osnovni uzroci te krize su pogrešan koncept privrednih reformi koji je Srbiji nametnut 2001. godine, ali i teška kriza i negativna selekcija kadrova u sferi politike – od parlamenta, vlada do lokalnih samouprava i javnih preduzeća.
Nova vlada, novi parlament i novi predsednik Republike i sve stranke moraju učiniti sve što je u njihovoj moći da se kriza u sferi politike što pre prevaziđe, da se formira što je moguće bolja, stručnija vlada, da se usvoje kratkoročna optimalna rešenja koja će sprečiti privredni i finansijski kolaps i da se uz maksimalno angažovanje naučne elite usvoji vizija društvenog i privrednog sistema koja bi se i kasnije dosledno realizovala, jer bi bez toga Srbija de facto postala kolonija, što bi bio strašan greh prema budućim generacijama.
Ključne reči: privredna, društvena, kriza, kolaps, vizija, sistem, Srbija.
UVOD U uslovima predizborne halabuke u kojoj su se stranke takmičile ko će više dati obećanja o svetloj perspektivi Srbije i rastu životnog standarda njenog stanovništva, u potpunoj senci je ostala surova stvarnost da se privredna, finansijska, devizna i društvena kriza, koja je i inače dostigla ogromne razmere, u proteklom delu tekuće godine dodatno osetno pojačala. Cilj ovog rada je da to ilustruje i ukaže na realnu opasnost, pogotovu ako se stanje u sferi politike bitno ne popravi, da Srbija brzo doživi privredni, finansijski i devizni kolaps. Uz to, njegov cilj je da ukaže na realnu opasnost da će u slučaju pojačanja krize u sferi politike i daljeg jačanja ekonomske i društvene krize, Srbija doživeti pravu kataklizmu.
1. POKAZATELJI TEŠKE EKONOMSKE I DRUŠTVENE KRIZE Na prošlogodišnjem savetovanju koje je organizovalo Društvo ekonomista Beograda, masom podataka dokazivao sam da se Srbija nalazi u teškoj privrednoj, finansijskoj i deviznoj krizi i da nema nikakvih realnih osnova za priče, kako od strane zvaničnika tako i od niza akademskih ekonomista, da je izašla iz privredne krize i da je 2011. godina – prva postkrizna godina. Uz to, naveo sam gotovo tridesetak segmenata u kojima se ispoljava i teška društvena kriza i da se te dve krize međusobno pospešuju i time jačaju (Kovačević, 2011a).
Krajem prošle godine na savetovanju koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista Srbije (sa Akademijom ekonomskih nauka) i Ekonomski fakultet u Beogradu, u svom referatu sam naveo vrlo veliki broj pokazatelja o eskalaciji ekonomske i društvene krize i na bazi toga zaključio da se Srbija nalazi pred privrednim i finansijskim kolapsom. U tom referatu sam naglasio da će se nastaviti jačanje društvene i ekonomske krize, ali sam, na kraju predložio i preduzimanje niza mera u cilju ublažavanja kolapsa koji se nadvio nad zemljom (Kovačević, 2012a).
Sada, (sredinom maja tekuće godine kada je tekst napisan – prim.red) potpuno je jasno da je privredna, finansijska, devizna i društvena kriza u Srbiji osetno pojačana i da dobija dramatične razmere. Iako, zbog izbora, državne institucije i sredstva informisanja, nepovoljne pokazatelje prećutkuju ili ih pogrešno, navijački interpretiraju, ipak je jasno da se ostvaruje eskalacija sveukupne krize u Srbiji. Navedimo samo nekoliko vrlo neprijatnih pokazatelja koje će to ilustrovati.
– Bruto domaći proizvod (BDP), kao sintetski pokazatelj sveukupne aktivnosti privrede i društva u prvom kvartalu tekuće godine smanjen je za 1,3% i to je treći uzastopni kvartal u kome se beleži njegov pad. Na bazi toga, zvanične institucije ali i brojni akademski ekonomisti izvlače zaključak da je Srbija ponovo upala u recesiju. Nažalost, nije u pitanju recesija već vrlo ozbiljna ekonomska kriza koja se produbljuje. Naime, u ozbiljnoj ekonomskoj literaturi piše da se pod recesijom podrazumeva pad privredne aktivnosti u dva uzastopna kvartala, ali bez niza drugih neprijatnih ekonomskih i socijalnih posledica, kao što su rast nezaposlenosti i smanjenje zaposlenosti, rast spoljnotrgovinskog deficita i deficita tekućeg računa platnog bilansa, rast javnog duga, smanjenje deviznih rezervi i td. A sve to se ispoljava u Srbiji.
– Prema podacima koje je u referatu za ovo savetovanje prezentirao kolega dr Jugoslav Mijatović, broj zaposlenih lica se sistematski smanjuje, pa je krajem marta pao na milion i 734 hiljade lica i bio je za oko 41 hiljadu manji nego krajem 2010. godine. Zvanično broj nezaposlenih lica krajem aprila iznosio je čak 775.265 hiljada i bio je za 45.765 hiljada veći nego početkom prošle godine. Posebno alarmantna jeste činjenica da je broj lica koja traže zaposlenje krajem aprila tekuće godine dostigao 876.310 hiljada i bio je za čak 73.470 hiljada veći nego početkom 2011. godine. I što je posebno neprijatno, jeste proračun kolege Mijatovića da je stopa nezaposlenosti krajem aprila tekuće godine prešla 30,6%, što je najviša stopa među zemljama Evrope.
– Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u prva tri meseca industrijska proizvodnja je smanjena za 5,9%.
– Zbog povećanja broja nezaposlenih lica, realnog pada penzija i plata (van državne administracije), pada životnog standarda i pada spoljnotrgovinske razmene, nastavljen je pad aktivnosti trgovine.
– Prema podacima RZS, u prva tri mesca vrednost izvoza robe, izražene u evrima smanjena je za 9,2%, a prema podacima NBS izvoz robe i usluga je u istom periodu smanjen za 5,2%.
– U prva tri meseca spoljnotrgovinski deficit, izražen u evrima, je povećan za 17,4%, a deficit tekućeg računa platnog bilansa povećan je za čak 52,6%.
– Prema podacima NBS, ukupan devizni bilans po svim osnovama u prva tri meseca tekuće godine bio je negativan i iznosio je 916 miliona, dok je u isto vreme prošle godine bio pozitivan, tj. iznosio je 168 miliona evra.
– I pored prodaje gotovo 880 miliona evra, na deviznom tržištu od strane Narodne banke Srbije, valutni kurs dinara je u periodu od početka 2012. godine nominalno oslabio za oko 7%.
– Kao posledica svega prethodno navedenog, ukupne devizne rezerve su osetno smanjene i krajem aprila su iznosile 10,4 milijarde evra a neto, bolje reći prave devizne rezerve su se svele na 5,9 milijardi evra. I što je tragikomično, na mnogim zvaničnim mestima se ističe da su devizne rezerve visoke i da NBS treba da nastavi da prodaje devize u cilju „suzbijanja preteranih dnevnih fluktuacija deviznog kursa“ – bolje reći u cilju odbrane precenjene vrednosti dinara, što ima teške ekonomske, socijalne i devizne posledice, o čemu sam bezbroj puta od 2001. g. pisao.
– U prva tri meseca budžetski deficit je iznosio 48,6 milijardi dinara, što znači da je dostigao 34,7% predviđenog budžeta za celu godinu (140 milijardi dinara). Ako bi i preostala tri kvartala budžetski deficit bio istog nivoa kao što je ostvaren u prvom, to bi značilo da bi njegova ukupna suma iznosila čak 194,4 milijarde dinara a bila bi za čak 38,85% veća od usvojenog plana.
– Ministarstvo za finansije je objavilo da je javni dug krajem marta dostigao 14,61 milijardu evra, tj. bio je za 150 miliona veći nego krajem prošle, a za čak dve milijarde i 450 miliona veći nego krajem 2010. godine. I po potpuno nekorektnoj, kvazi računici, javni dug je prošao zakonski limit od 45% BDP. Međutim, kada bi se taj odnos obračunao preko realnog valutnog kursa, pokazalo bi se da je on znatno viši. I što je posebno neprijatno jeste činjenica da je preko 80% javnog duga u devizama, pa je zbog sve teže devizne situacije zemlje i rasta vrednosti stranih valuta, breme tog duga i po tom osnovu sve veće Uz to, trebalo bi naglasiti da se pri obračunu javnog duga isključuje dug Narodne banke Srbije prema MMF koji iznosi milijardu i 581 milion evra, kao i njen dug prema poslovnim bankama po osnovu emitovanih obveznica, kao i dugovi lokalnih samouprava za koje država nije garant. I na kraju, u cifru o javnom dugu nije uključen ogroman iznos duga po osnovu denacionalizacije, odnosno restitucije koja će morati da se isplati u svim slučajevima kada se nacionalizovana imovina ne može vratiti u naturi. Sve u svemu, javni dug, kako nominalno tako i u odnosu na bruto domći proizvod, je znatno veći od onog koji zvaničnici navode.
– Iako nema egzaktnih podataka, vrlo je verovatno da su se u proteklom delu tekuće godine nesolventnost i gubici u privredi, koji su u proteklim godinama dostigli enormno visok nivo – dodatno povećali.
– Broj i procenat preduzeća i fizičkih lica koji nisu u stanju da servisiraju svoje dugove osetno su povećani u poslednjih nekoliko meseci.
– Korpa najkvalitetnijih akcija „Beleks 15“ smanjila je svoju vrednost od početka godine do polovine maja za 4,7% i što je posebno neprijatno jeste činjenica da ona beleži kontinuiran pad u poslednjih deset sednica.
– Spoljni dug je krajem marta iznosio preko 24 milijarde evra. Zvaničnici i neke državne institucije ističu da je odnos spoljnog duga i BDP u prošloj godini pao na oko 75% i da se samim tim Srbija našla u grupi srednje zaduženih zemalja, jer je navodno kritična granica 80%. Nažalost, to je daleko od istine. Prvo, pri toj računici koristi se veličina BDP u tekućim cenama koja je uopšte, pa u prošloj godini znatno naduvana po osnovu visoke inflacije. S druge strane, veličina spoljnog duga izražena u jako precenjenom dinaru (u odnosu na strane valute) se veštački smanjuje. Samo u prošloj godini vrednost BDP po osnovu inflacije je povećana za preko 10%, a vrednost spoljnog duga, izražena u dinarima, je po osnovu ekonomski potpuno nelogične aprecijacije dinara je smanjena za oko 5,5%, što je sve skupa imalo za rezultat smanjenja odnosa spoljnog duga i BDP sa oko 82 (u 2010.g.) na oko 75%. Uz to, međunarodne finansijske institucije i ozbiljne strane nacionalne institucije pri obračunu stepena spoljne zaduženosti jedne zemlje, ne koriste samo taj odnos već i niz drugih, a oni su u slučaju Srbije znatno nepovoljniji ali, nažalost, i realniji. Sama činjenica da je prošle godine Srbija po osnovu servisiranja spoljnog duga isplatila preko četiri milijarde evra i da je ta suma činila čak 12,6% i to žestoko naduvanog BDP i da je ona bila osam puta veća od njegovog apsolutnog realnog prirasta – jasno govori da je ona ekstremno visokozadužena zemlja. Trebalo bi naglasiti da Srbija još uvek, po osnovu stare devizne štednje duguje oko 2,1 milijardi evra i da je ona garant za de facto celokupnu novu deviznu štednju koja iznosi oko 7,5 milijardi evra. Uz sve to, bez obzira što će Srbija (po sadašnjem zakonu) isplate po osnovu restitucije obavljati u dinarima – sigurno je da će po tom osnovu odliv deviza ili konverzija dobijenih dinara u devize, biti veliki.
I kada se radi o spoljnom dugu i stepenu spoljne zaduženosti Srbije u tekućoj godini, trebalo bi naglasiti i sledeće nepovoljnosti. Prvo, Parlament je početkom tekuće godine odobrio novo zaduživanje u inostranstvu od preko jedne milijarde evra i pošto ta sredstva još nisu ušla u zemlju, ona će tokom godine sigurno povećati sumu spoljnog duga.
Uz sve to, vrlo je verovatno da će iznos otplata glavnice i kamata biti veći nego prošle godine, dok će ukupan devizni priliv, kao i priliv po osnovu izvoza robe i usluga biti manji, a verovatno će i BDP realno biti takođe manji, pa će stepen spoljne zaduženosti biti još veći nego što je bio prošle godine. Sve u svemu, vrlo je verovatno da će dužnička kriza dobiti dramatične razmere, pogotovu ako se, zbog prodaja na deviznom tržištu, nastavi trend smanjenja pravih deviznih rezervi (Detaljnije u Kovačević, 2012b).
U proteklom delu godine produbljena je i društvena kriza koja se ispoljava u dvadesetak oblasti društvenog života, a među njima se ističu kriza identiteta zemlje, kriza vrednosnog sistema, kriza morala na svim nivoima, kriza poverenja, kriza pravnog sistema, kriza u sferi politike, kriza ljudskog kapitala, kriza psihe velikog broja stanovništva (naročito nezaposlenih članova njihovih porodica), demografska kriza, kriza velikog broja regiona, kriza lokalne samouprave, kriza vrlo velikog broja gradova, kriza sela, kriza zdravstva, kriza obrazovanja, kriza nauke, kriza kulture, kriza umetnosti, kriza štampe, ekološka kriza, pa čak i kriza Srpske pravoslavne crkve, a posebno kriza, odnosno nedostatak ideje kako zaustaviti i u perspektivi prevazići sve te krize. Te krize su velikim delom posledica sve teže ekonomske krize, ali one ne malim delom doprinose jačanju ekonomske krize.
Trebalo bi mnogo prostora da bi se prikazale dimenzije ogromne krize i njene dalje eskalacije u svakoj od navedenih oblasti. Na primer, kriza morala je ogromnih razmera i ona je prisutna od najviših institucija, do zdravstva, obrazovanja, pa čak i do Srpske pravoslavne crkve. Sve se više pokazuje, da je pok. Zoran Đinđić bio u pravu kada je rekao „kome je do morala, nema šta da traži u politici“. Koji je to nivo morala dosadašnjih poslanika u Parlamentu kada se jedva skrpi kvorum, a na dnevnom redu je razmatranje nacrta vrlo važnih zakona. I koji je moral onih poslanika koji ne dolaze, vrlo retko dolaze na sednice Parlamenta i pola sata nakon početka rada nestaju iz sale bez obzira što su na dnevnom redu vrlo važne tačke, a na kraju rasprave glasaju kako im šef stranke naredi. A pri svemu tome mnogi od njih, pored ne male plate, dobijaju i dnevnice, putne troškove i troškove prenoćišta (ako sednica traje više dana). Moral zvaničnika, naročito čelnika dosadašnjih vladajućih stranaka u predizbornoj kampanji je dodatno drastično urušen, a zapanjujuće je koliko su neke od stranaka potrošile sredstva za tu kampanju, a nije jasno i verovatno da nikada neće biti jasno, kako su došli do tih sredstava. Prosto se nameće zaključak da je to povezano sa korupcijom koja je, po Svetskom ekonomskom forumu najveća prepreka za razvoj biznisa u Srbiji. Moguće je da je sve to povezano sa vrlo problematičnim privatizacijama i velikim aferama, s obzirom da dosadašnja vlast nije pokazala interes da se one do kraja rasvetle. Od te „čuvene“ izjave Z. Đinđića koja se završavala sa porukom „neka ide u crkvu“ i moral u Srpskoj pravoslavnoj crkvi se znatno srozao. Nažalost, moral se srozao i u drugim vitalnim oblastima – pa čak i u zdravstvu. I sama činjenica da se po najnovijim nalazima pripremljenim za potrebe Evropskog parlamenta, Srbija po kvalitetu zdravstva, odnosno zdravstvene zaštite nalazi na poslednjem 34. mestu zemalja Evrope direktno i indirektno govori o dimenziji društvene i ekonomske krize (Politika, 17. 05. 2012).
2. MOGUĆNOSTI IZLASKA IZ SVEOPŠTE KRIZE Već i sama činjenica da se poslednjih nekoliko godina, pa i poslednjih meseci pojačava društvena, privredna, finansijska, dužnička i sveukupna kriza, a priori, po elementarnoj logici, govori da je mnogo veća verovatnoća da će se ona u doglednoj budućnosti pojačati, nego što je verovatnoća da se ona zaustavi i posle postepeno prevazilaziti. Slušajući predizborna obećanja lidera najvećih stranaka, pogotovu onih koje su imale vlast od 2000. do danas, neko potpuno neobavešten bi mogao zaključiti da je Srbija bila preplavljena cunamijem koji je ostavio teške posledice, ali da su one velikim delom sanirane i da će u narednim godinama, rečeno narodski, poteći med i mleko.
Pošto Srbiju (za razliku od Japana) nije preplavio nikakav cunami, postavlja se pitanje zašto je ona zapala u ekstremno tešku privrednu i društvenu krizu jer, kao u medicini, ako se ne znaju uzroci bolesti organizma, neće se primeniti ni pravi lekovi, pa u tom slučaju ostaje neka nada da će se sam organizam izboriti sa bolešću ili će, u slučaju da se prepusti stihiji - da ide kako ide, doći do fatalnog ishoda – smrti.
U Srbiji, konkretnije, u dosadašnjoj vlasti i najvažnijim strankama, ali i u ekonomskoj struci, još ne postoji konsenzus o uzrocima teške društvene i ekonomske krize. U poslednjih nekoliko godina u tim krugovima enormno se preuveličava doprinos svetske ekonomske krize, a posebno krize u evrozoni, na privrednu, finansijsku i deviznu krizu Srbije. U više radova sam pokazao da je, sticajem srećnih i drugih okolnosti, efekat te krize na privredu Srbije bio znatno manji nego u slučaju mnogih drugih zemalja koje su u manjoj ili znatno manjoj krizi (Kovačević, 2011b. i 2012a). Sama činjenica da se Srbija susreće sa ekonomskom i društvenom krizom već dve decenije, pa i tokom prve decenije novog veka, govori da je bez ikakve osnove priča kako je za sveukupnu krizu u Srbiji kriva svetska ekonomska kriza. Ne sporim da je svetska ekonomska kriza doprinela jačanju privredne krize u Srbiji od 2008. godine. Međutim, bitno je naglasiti da je privredna i društvena kriza u Srbiji i pre pojave svetske ekonomske krize i krize evrozone bila vrlo jaka ali je delom kamuflirana dotokom ogromnog stranog kapitala – od preko 70 milijardi dolara po osnovu doznaka, novog zaduživanja u inostranstvu, prodaje strancima niza vrednih preduzeća, grinfild i braunfild investicija, portfolio investicija i donacija. Dakle, Srbija je, rečeno medicinskim rečnikom, i pre pojave svetske ekonomske krize bila težak bolesnik i zbog neshvatanja uzroka te bolesti i nepreduzimanja pravih lekova, bolest, odnosno privredna i društvene kriza bi sama po sebi jačala, jer vlast koja je bila na sceni od 2000, a posebno od 2008. g., po svemu sudeći, nije shvatala da su privredne performanse bile više virtuelnog nego realnog karaktera o čemu sam ranije više pisao (Kovačević, 2008, 2009a, 2009b, 2009c).
I uz, veliko izvinjenje čitaocima, moram ponoviti svoj nalaz – koji sam izneo u referatu na prošlogodišnjem savetovanju koje je organizovalo Društvo ekonomista Beograda – da je ogroman problem Srbije što se politika kao delatnost od kneza Miloša do i za vreme Miloševića i posle Miloševića toliko iskompromitovala da čestiti ljudi, neosporni autoriteti u svojoj struci, patriote koji vole Srbiju, sem malog broja časnih izuzetaka, beže od politike kao đavo od krsta. I pored toga, verujem da još uvek postoji mogućnost da se na čelu zemlje u vladi i parlamentu u doglednoj budućnosti nađu ljudi koji će, uz angažovanje vrhunskih stručnjaka, neospornih autoriteta, usvojiti i dosledno realizovati adekvatnu, optimalnu viziju društvenog i privrednog sistema, jer se samo u tom slučaju može zaustaviti eskalacija društvene i ekonomske krize. Tu sam, po ko zna koji put, ponovio isti predlog, koji sam prvi put izneo 2006. godine (Kovačević, 2006). Međutim, tom predlogu niko nije poklanjao pažnju, a ekstremni neoliberali u Srbiji su a priori odbili taj, kako su govorili, društveni inženjering. Oni, kao i drugi politički podobni ekonomisti, već su sredinom 2010. godine ponovo počeli da šire veliki optimizam i pozitivnu energiju, što je naročito došlo do izražaja u studiji Postkrizni model ekonomskog rsta i razvoja 2011-2020. (USAID i FREN, avgust 2010), što sam oštro kritikovao i tokom 2010. i tokom 2011. godine, pa i u referatu za prošlogodišnje savetovanje koje je organizovalo ovo Društvo (Kovačević, 2011a).
Po svemu sudeći, dosadašnji predsednik Republike i predsednik Demokratske stranke ili većina iz rukovodstva te stranke bili su očarani nalazima i projekcijama datim u tom Modelu, pa su našli za shodno da u ime te stranke, krajem 2010. godine lansiraju svoju viziju društvenog i privrednog sistema i da pri tome obećaju, kao i autori tog Modela - med i mleko do kraja 2020. godine. Na njihovu i opštu žalost pokazalo se da su moje žestoke, kao i kritike malobrojnih drugih ekonomista, tih nebuloznih obećanja i projekcija, za koje se u toj studiji tvrdilo da su ambiciozne ali realne – bile potpuno opravdane, jer umesto postkriznih godina (2011. i 2012g.), Srbija se našla u još težoj privrednoj, finansijskoj i dužničkoj krizi koje su doprinele eskalaciji društvene krize, o čemu je bilo reči.
Uopšte, moje žestoke kritike na račun nametnutog modela privrednih reformi za koju sam od 2001. godine dokazivao da ima ozbiljnu konstrukcionu grešku ili, kako bi nobelovac Stiglic rekao, sistemsku grešku, da će njegova primena imati za posledicu holandsku bolest koja će zahvatiti privredu Srbije, moji apeli da se taj model napusti, moji konkretni predlozi mera reformi i ekonomske politike su ignorisani i često sam karakterisan kao defetista, katastrofičar i sl.
Sada kada znamo rezultate izbora, kako za parlament tako i za predsednika Republike, nameće se zaključak da je povećana, ali je još mala verovatnoća da će se relativno brzo nešto bitno promeniti u sferi politike. Jedino što je pozitivan pomak u sferi politike jeste novi način izbora poslanika u parlament, pa verujem da će on biti kvalitetniji od prethodnog.
Ako se vlada bude formirala, moguće je da će, zbog koalicionih sporazuma i međustranačkih odnosa, kao i do sada, ona biti glomazna i da će se na ministarskim funkcijama naći mnogo politički podobnih i stručno vrlo problematičnih lica. Krajnje je neizvesno da li su oni svesni u kakvoj se teškoj društvenoj i ekonomskoj krizi zemlja nalazi. Takođe je neizvesno, odnosno malo verovatno da će nova vlada i novi ministri pri koncipiranju strategije i mera ekonomske politike želeti i moći da angažuju vrhunske stručnjake iz oblasti koju pokrivaju. Ako se ništa bitno ne promeni u sferi politike, ako se ne formira relativno brzo kvalitetna vlada, ako se nastavi olako zaduživanje, Srbija će morati da moli MMF za novi stendbaj aranžman i ako do njega dođe, ona će morati da radi po njegovom diktatu. U tom slučaju ona će strancima prodati Telekom, Komercijalnu banku, deo EPS-a, preostala dobra preduzeća i kvalitetnu zemlju i tako će de facto postati savremena kolonija.
Novi predsednik Republike i nova vlada i novi parlament morali bi prihvatiti i javnost upoznati sa surovom realnošću teške ekonomske i društvene krize i opasnošću da ono, relativno brzo, dostigne još dramatičnije razmere.
Prvi, bitan uslov da Srbija brzo ne upadne u privredni i finansijski kolaps, jeste formiranje novog parlamenta i nove, ali što je moguće kvalitetnije vlade. Verujem, bolje reći želim da se to dogodi u junu. Ako se takva vlada bude formirala, ona bi morala - ali na bazi ozbiljnih, studioznih analiza - prihvati optimalnu strategiju fiskalne politike i u skladu sa tim predložiti rebalans budžeta. Ona bi, takođe na bazi svestrane analize, morala parlamentu predložiti optimalnu strategiju upravljanja, kako spoljnim tako i javnim dugom i servisiranja tih dugova. Oni bi morali, takođe na bazi svestrane analize, novom parlamentu da predlože strategiju saradnje sa Međunarodnim monetarnim fondom, odnosno predložiti ili ne, zaključivanje novog stendbaj aranžman.
Vlada bi, uz dogovor sa Narodnom bankom Srbije, morala formulisati i dosledno realizovati politiku valutnog kursa, odnosno takvu politiku koja će imati najmanje štete, a u dugom roku najveće koristi. Što pre vlada bi, na bazi studioznih analiza, morala izabrati najbolju strategiju smanjenja javne potrošnje. S obzirom na činjenicu da se Srbija susreće sa ogromnim problemima deviznog bilansa i servisiranja spoljnog duga, vlada, odnosno novi parlament bi trebalo da odluče da se prekine sa subvencijama stranim kompanijama po osnovu zapošljavanja, kao i da se povećaju carinske stope za uvoz robe široke potrošnje.
Imajući u vidu tešku deviznu situaciju, a i nemogućnost brzog povećanja prodaje na domaćem tržištu, kao i trend smanjenja izvoza u poslednjih šest meseci i krizu u evrozoni - pospešivanje izvoza svim mogućim i dozvoljenim sredstvima, mora biti prioritet nove vlade i raznih državnih institucija. Uz to, ona mora ulagati ogromne napore i odmah i sistematski preduzimati adekvatne mere u cilju privlačenja stranih sredstava, pre svega preko grinfild i braunfild investicija, ali i stimulisanja rasta doznaka i povoljnih kredita koji bi se ulagali u izvozno orijentisane investicije, infrastrukturu, energetiku i sisteme navodnjavanja. U tom cilju morala bi se bitno ubrzati izrada konkretnih projekata kako bi se dobili već odobreni i obezbedili novi povoljni krediti.
U tom cilju morala bi se unaprediti zakonodavna regulativa i posebno dosledno poštovati postojeća. Uz sve to, naplata poreza od privrede morala bi se obavljati tek po naplati robe i usluga.
Vlada bi morala odmah krenuti u odlučnu borbu protiv korupcije, naročito u sferi javnih nabavki. Vlada i parlament bi morali što pre da napuste praksu postavljanja na važna mesta politički podobnih, već isključivo stručnih lica.
Imajući u vidu dosadašnja loša iskustva i trenutno stanje, većina navedenog sada izgleda kao utopija. Međutim, ako nova vlada ne bude formirana u junu, već, na primer, u septembru, postojeća Vlada će, kao i do sada, samo otaljavati tekuće poslove i zemlja će zapadati u sve veću privrednu, finansijsku i deviznu krizu koja će znatno otežati položaj i perspektive buduće vlade. U tom slučaju ne bi trebalo isključiti i veće socijalne nemire koji bi se teško kontrolisali. Zbog toga bi nova vlada mogla brzo da padne i da kriza u sferi politike, a i sveopšta kriza dobiju još veće razmere, što bi imalo dodatne još teže posledice.
I ponovo naglašavam da bi neka državna institucija – parlament, predsednik Republike ili nova vlada, uz maksimalnu saradnju sa akademijama nauka i drugim naučnim ustanovama, morala okupiti neosporne autoritete iz raznih oblasti koji bi izradili nacrt vizije budućeg društvenog i privrednog sistema koja bi se, nakon svestranog razmatranja, usavršila i na parlamentu usvojila i kasnije dosledno realizovala. I opet, uz veliko izvinjenje, moram ponoviti ono što sam napisao za prošlogodišnje savetovanje koje je organizovalo ovo Društvo:
S obzirom na činjenicu da se društvena i ekonomska kriza u poslednje dve-tri godine znatno pojačala, da je Srbija zbog ogromnog spoljnog duga i narkomanske zvisnosti od stranog kapitala izgubila vrlo veliki deo političkog suvereniteta, postoji realna opasnost da, u slučaju da nova vlast koja će doći posle izbora krene u realizaciju ove ideje, neki vrhunski intelektualci koji bi po svemu što znače i kao ljudi i kao stručnjaci tu morali biti, zbog rizika, ne prihvate da uđu u taj tim.
Drugi ozbiljan problem koji bi se pri eventualnoj realizaciji ove ideje pojavio – jeste činjenica da je Srbija, zbog vrlo visokog stepena spoljne zaduženosti, velikim delom izgubila suverenitet u vođenju ekonomske politike, pa mora raditi po diktatu međunarodnih finansijskih institucija. To pogotovu ako nova vlada ne bude znatno kvalitetnija i ako ostvari novi sporazum sa MMF. U tom slučaju deo naučne elite u Srbiji neće videti pravi smisao rada na izradi te vizije.
I treće, kada je u pitanju realizacija ove ideje, jeste neizvesnost da li će nova vlast, odnosno koalicija koja će činiti parlament i vladu, biti spremna da to učini i neće li se i oni boriti da u taj tim uđe što više politički podobnih, pa i stručno problematičnih lica. Nadam se da će ta nova vlast, tj. parlament, vlada i predsednik Republike, shvatiti stepen dramatičnosti u kojoj se zemlja nalazi i da će shvatiti da je i u njihovom interesu da što pre narodu ponude viziju budućeg društvenog i privrednog sistema, konkretnih dugoročnih strategija i kratkoročnih i dugoročnih mera ekonomske politike koje će dovesti do zaustavljanja daljeg sunovrata i doneti pozitivan, dugoročan preokret. U protivnom, Srbija će relativno brzo postati de facto kolonija, što bi bio strašan greh sadašnje i prema budućim generacijama.
ZAKLJUČCI Srbija se već čitave dve decenije susreće sa teškom društvenom i ekonomskom krizom. Ona se dramatično povećala u periodu 2008. i 2011. godine. U opštoj predizbornoj halabuci, kada su sve najveće stranke obećavale svetle perspektive zemlje i rast životnog standarda stanovništva, ostala je nezapažena činjenica da se privredna, finansijska i devizna kriza u proteklom delu tekuće godine dodatno osetno povećala. Zbog toga se istovremeno i sinhronizovano mora preduzimati sve što je neophodno da bi se sveopšta kriza u Srbiji što pre zaustavila i kasnije što brže i što potpunije prevazilazi.
Sada to izgleda kao utopija, ali Nemačka i Japan posle Drugog svetskog rata, kao i Republika Koreja sredinom pedesetih godina prošlog veka bile su u jako teškoj ekonomskoj i društvenoj krizi ali su nakon toga ostvarile impresivne privredne performanse. Kina je krajem sedamdesetih godina prošlog veka bila u ekstremno teškoj ekonomskoj situaciji ali je, nakon vrlo značajnih promena u privrednom sistemu, u poslednjih tridesetak godina ostvarila fascinantan privredni rast. Rusija se krajem prošlog veka našla u pravoj ekonomskoj i društvenoj kataklizmi ali je, nakon izbora Primakova za premijera, a kasnije i Putina za predsednika i prihvatanja potpuno drugačijeg privrednog i društvenog sistema ostvarila vrlo solidne privredne performanse. Početkom ovog veka Argentina i Brazil su bili u vrlo teškoj ekonomskoj krizi, ali su nakon toga postigli visoke stope rasta domaćeg bruto proizvoda.
U pomenutim i mnogim drugim uspešnim zemljama došlo je do društvenog konsenzusa o budućem društvenom i privrednom sistemu, što u Srbiji, na opštu žalost, do sada nije bio slučaj. I zato preti realna i velika opasnost - pogotovu ako se teško stanje u sferi politike bitno ne popravi i ako se ono još i pogorša - da u Srbiji dođe do brzog privrednog, finansijskog i deviznog kolapsa, a kasnije i do prave kataklizme i da ona de facto dođe u kolonijalni status, što bi bio strašan greh prema budućim generacijama.
_______________________
Spisak korišćene literature:
1. Kovačević, Mlađen (2006), „Stanje i perspektive privrede Srbije“, uvodni referat, zbornik Stanje i perspektive privrede Srbije, izdanje Institut ekonomskih nauka i Bankarska akademija, Beograd, 2006.
2. Kovačević, Mlađen (2008), „Realne i virtuelne performanse privrede Srbije u Beogradu 2000-2007. godine“, zbornik „Tekuća privredna kretanja, ekonomska politika i strukturne promene u Srbiji 2000/2008. godine“, izdanje Naučno društvo ekonomista Srbije (sa Akademijom ekonomskih nauka) i Ekonomski fakultet u Beogradu.
3. Kovačević, Mlađen (2009a), „Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom – nužnost nove strategije“, uvozna studija u zborniku Ekonomsko-finansijski odnosi Srbije sa inostranstvom – nužnost nove strategije, izdanje Naučno društvo ekonomista Srbije (sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet Beograd).
4. Kovačević, Mlađen (2009b), „Uzroci dramatičnog stanja u realnom sektoru privrede Srbije“, zbornik „Ekonomska kriza i realni sektor privrede Srbije“, Ekonomski vidici 2/2009.
5. Kovačević, Mlađen (2009c), „Ekonomska politika u teškim internim i eksternim ograničenjima“, zbornik Ekonomska politika i kriza, časopis Ekonomski vidici, 4/2009.
6. Kovačević Mlađen (2010a), „Privatizacija u začaranim krugovima“, uvodni referat, zbornik Kraj privatizacije – posledice po ekonomski razvoj i nezaposlenost u Srbiji, izdanje Institut ekonomskih nauka, Bankarska akademija i Savez sasmostalnih sindikata, Beograd, 2010.
7. Kovačević, Mlađen (2010b), „Dimenzije i uzroci dramatičnog stanja realnog sektora privrede Srbije“, Ekonomski vidici 2/2010.
8. Kovačević, Mlađen (2010c), „Uzroci niskog nivoa i mera za povećanje konkurentnosti privrede Srbije“, uvodna studija, zbornik Kako povećati konkurentnost privrede i izvoza Srbije, izdanje Naučno društvo ekonomista Srbije (sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet, Beograd, 2010).
9. Kovačević, Mlađen (2010d), Uzroci duboke ekonomske krize u Srbiji“, časopis Glasnik za društvene nauke, 2/2010, Beograd.
10. Kovačević, Mlađen (2011a), „Srbiji je potrebna vizija društvenog i ekonomskog sistema“, zbornik Strategija ekonomskog razvoja Srbije i Evropske unije 2011-2020, časopis Ekonomski vidici 2/2011.
11. Kovačević, Mlađen (2011b), „Geneza i uzroci teških problema u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom“, uvodna studija, zbornik Položaj i perspektive Srbije u evropskoj i svetskoj privredi, izdanje Naučno društvo ekonomista Srbije (sa Akademijom ekonomskih nauka) i Ekonomski fakultet Beograd.
12. Kovačević, Mlađen (2012a), Srbija pred privrednim i finansijskim kolapsom“, zbornik Privreda Srbije u drugom talasu krize – izgledi za 2012., izdanje Naučno društvo ekonomista Srbije (sa Akademijom ekonomskih nauka) i Ekonomski fakultet u Beogradu.
13. Kovačević, Mlađen (2012b), „Srbiju može spasiti samo naučna elita“, intervju Privredni pregled, 30. april – 3. maj 2012.
14. Mijatović, Jugoslav (2012), „Ka novom modelu zapošljavanja“, referat pripremljen za ovo savetovanje.
http://www.standard.rs/prof.-dr-mladjen-kovacevic-.....rbije.html
|
!
