offline
- vrabac
- Legendarni građanin
- Pridružio: 30 Dec 2010
- Poruke: 4961
|
Napisano: 07 Jul 2011 0:18
1.1.1. Rakete brod-brod
Već je napomenuto da rakete brod-brod nisu prevelika opasnost za grupu nosača aviona. Ipak one u realnim borbenim dejstvima imaju svoju težinu čak i u toj ulozi. Za tu rolu ipak moraju da ispunjavaju određene kriterijume.
Pre svega domet takvih raketa, da bi uopšte mogle da ozbiljno dejstvuju po ovakvim ciljevima mora biti minimalno 500 km, mada je stvarno dobar domet za ovu svrhu 1000 km.
Moraju da budu relativno brze na putanji, jer na tako velikim dometima, brzina stizanja na ciljeve koji mogu da budu sa brzinom od 30 čvorova i više, je od presudne važnosti za fazu zahvata. Spore rakete, pre svega dozvučne, mogu lako da izgube brz cilj na vrelikim daljinama. Idealna brzina za ovu ulogu je 3 M i više, što nije lako dostižno, mada za manje domete može da bude i nešto manja ali nikako ispod 2,3 M.
Velika brzina rakete je vrlo bitna i u poslednjoj fazi, jer smanjuje PVO odbrani grupe vreme za reakciju. Takođe velika brzina u samoj terminalnoj fazi omogućava pogodak i kada je raketa manje oštećena CIWS odbranom.
Poseban problem kod raketa ove namene (protivnosačkih) je što moraju da imaju veoma velike bojeve glave, za red veličina veće od uobičajenih, u ostalim protivbrodskim raketama. Osim toga obavezna je mogućnost ostvarenja višeraketnog plotuna. U praksi se radi zapravo o (jedno)dvoraketnim rafalima kratkog međuvremena. Obično se ipaljuju po jedna dve rakete istovremeno, nekoliko puta (u rafalu). Ukupan broj raketa je od minimalno 4 do uobičajenih 6, mada je maksimalan broj verovatno 8 što sledi iz narednih osobina.
E sad slede nimalo uobičajeni zahtevi. Prvi i svakako najfantastičniji je saradnja raketa iz istog plotuna. Pretpostavljam da ste svi odavno čuli za to, ali ukratko, za one koji ne znaju, rakete u jednom talasu, 4 ili obično 6 ( , sarađuju između sebe tokom leta. Jedna leti na velikoj visini i ona će prva zahvatiti cilj svojim radarom, dok druge lete nisko u radarskoj tišini. Posle zahvatanja ciljeva, po specijalnom algoritmu, jedan broj raketa napada brodove pratnje a polovina sam nosač aviona. Ukoliko vodeća raketa bude zaslepljena ometanjem, silazi na malu visinu u radarsku tišinu a druga raketa iz grupe se penje i preuzima njenu ulogu. To se dešava i ako dođe do uništenja vodeće rakete. Zahvaljujući ovom sistemu grupa vrlo teško može da promaši ciljeve. Istina rakete mogu biti ispaljene i solo ili u nezavisnim letovima kao i sve druge sasvim obične.
I na kraju da dodamo postojanje dve prilično neobičajene pojave na protubrodskim raketama. Jedna je postojanje uređaja za elektronske kontramere (naravno nikad nije o njima precizirano ali je svakako da su u pitanju neke aktivne smetnje) a druga je korišćenje titanijumovih legura u smislu oklopa radi povećanja otpornosti rakete na dejstvo ubojnim parčadima i(ili) prefragmentiranim elementima.
Zanimljivo je da raketa na samom kraju terminalne faze gasi elektroniku GSN radi izbegavanja elktronskih kontramera poslednje odbrane (pre svega raznih vrsta pasivnih ili aktivnih mamaca).
Nekoliko važnih elementa u vezi ovih raketa je ostalo i dan danas nepoznato. Prvo, da li poseduju mogućnost efikasnog samonavođenja pasivnom radarskom pelengacijom, što je opcija koje se često navodila kao postojeća. Drugo, da li je za njih razvijen sistem plazmene protivradarske zaštite, koji bi ih na velikom delu putanje (makar i visoko letele) učinio nevidljivim, sve do momenta uključivanja radara radi pretrage.
U ovom trenutku na svetu ima samo dve operativne rakete koje zadovoljavjau većinu ovih kriterijuma (zapravo one su iposlužile za opis) i to su ruski sitemi Vulkan i Granit. Vulkan je potekao direktno od starijeg sistema Bazalt (usavršavenjem sa elementima Granita) i njega nose krstarice tipa Slava dok je Granit u naoružanju Bojnih krstaša tipa Petar Veliki. Međutim pojavljuju se još dve. Večito najavljivana a nikad realizovana verzija Tomahavka možda ipak bude realizovana u skorije vreme. Ona ima drugačiju koncepciju od gore navedenih raketa jer je spora, podzvučna a leti ekstremno nisko ali je zato vrlo malih gabarita i težine. Može da bude zanimljiva je i francuska raketa Naval Scalp ali o njoj nema još uvek dovoljno podataka, no svakako sa svojim dometom od 1000 km je moguć potencijal.
I na kraju ne znamo skoro ništa (osim da je nadzvučna) o novoj nadzvučnoj iranskoj raketi koja je pred poligonskim ispitivanjima. Možda je evolucija balističke protivbrodske rakete dometa 300 km kojusu uspešno ispitali (istina u verziji obala-brod) ali nije jasno da li ima povećan domet. To je inače za očekivati jer su Iranci pusitli u pobon OTH radar dometa 1100 km (po njihovim navodima) za vazdušne ciljeve, koji, ako stvarno ima takve performanse, može da bude izvor informacija za rakete dometa 500 km i više, istina, najverovatnijeu verzije obala-brod.
Da li ćemo videti u skorije vreme verzijurakte Club.-M koja navodno treba da ima domet od 500 do 600 km ostaje da vidimo. Ukoliko se pojavi mogla bi da bude jedna od najboljih na svetu.
Kako bilo da se vratimo na početak odnosna na rakete brod-brod u operativnoj upotrebi koje još uvek imaju makar potencijalne prerogative za gađanje grupe nosača aviona. To su rakete Granit i Vulkan. Iako je ova druga nastala od Bazalta koji je stariji od Granita ipak je ona modernizovano po siskustvima sa Granita. Međutim, Granit je vrlo moćna i opasna raketa po gurpe nosača aviona ali prevashodno ako se koristi sa podmornica, a ne brodova (nose je samo bojni krstaši tipa Petar Veliki). Zbog toga ćemo ovde samo ukratko razmotriti Vulkan a Granit kada dođemo do klase raketa podmornica-brod.
natavak sledi...
Dopuna: 08 Jul 2011 9:55
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
P-1000 Vulkan raketa 3M70 (SS-N-12 mod.2 SANDBOX po NATO kodu)
Raketa je dalji razvoj kompleksa P-500 sa zadržanim sitemima lansiranja i značajno uvećanim dometaom koji je postignut novim busterom, povećanjem goriva marševskog motora, samanjenjem mase oklopa i drugim radnjama.
Plotun od četiri rakete je izveden 1986. godine. Očigledno je da je osnovni predviđeni oblik plotuna sa četiri rakete.
Kompleks radi po programu Bazalt i po programu Vulkan u zavisnosti od bustera, odnosno mogli su ga koristiti i stariji brodovi naoružani Bazaltom (što više nije aktuelno).
U algoritmu navođenja korišćena je logika izbora glavnog cilja. Posle dobijanja podataka o cilju raketa silazi na malu visinu sa isključenim radarom. U zoni cilja uključije se radar i vrši se izbor glavnog cilja.
Predviđeno je da pred uključenje radara (uoči susreta sa ciljevima) rakete vrše manevrisanje na maloj visini i razmeštanje raketa u plotunu po frontu cilja u svrhu zavaravanja PVO. Na raketama je postavljena stanica aktivnih smetnji 4B-89 Šmelj (ali pošto je ona izvorno iz 1965. godine sigurno je zamenjena nekim duboko modernizovanim modelom).
Eksperimentisano je sa upotrebom lasera u cilju zahvata i procene ciljeva radi povećanja preciznosti dejstva ali se od toga navodno odustalo.
Sprovedeni su eksperimenti o dejstvu neklearnih bojevih glava PVO na rakete i pošto su ustaanovljeni mnogi otkazi usled EMI efekta, rakete su modernizovane pri čemu im je otpornost veoma povećana.
Dužina 11,7 m
Prečnik 0,88 m
Razmah 2.6 m
Startna težina ~ 9300 kg
Težina u letu (4800 ili 5070 kg dostupni podaci)
Domet 550 do 700 km u zavisnosti od profila leta i meteo uslova (pre svega spoljne temperature)
Neki izvore navode i svih 1000 km što bi sa novim ruskim gorivima za bustere možda i bilo moguće a ima indicija da se na raketi idalje radi.
Brzina 2,5 M na velikoj i 2 M na maloj visini
Minimalna visina leta 15 od 20 m.
Bojeva glava težine 500 kg i probojnositi 400 mm fugasno kumulativna. Ispitana na cilju tipa nosača aviona pri čemu se pokazalo da su ptrebana tri pogaotka za njegovo izbacivanje iz stroja.
Nuklearna glava jačine 350 kt
Dopuna: 17 Jul 2011 1:33
1.2. lansiranjem ispod površine mora
Prve protivbrodske rakete sa podmornica su nastale u jeku hladnog rata u tipično sovjetskom asimetričnom odgovoru na američke grupe nosača aviona. Zapravo, prve mnogobrojne takve rakete tipa P-6 i kasnije P-35 su lansirane sa površine, što je naravno izlagalo podmornicu svim mogućim nevoljama. Vršni broj takvih tipova je dostignut u sedamdesetim kada je ukupan podmornički plotun iznosio 292 rakete tipa P-6, smeštene na dizelke tipa Džulijet i nuklearke Eho II (NATO kod). Takav sustav je izgrađen na konstrukcijama i iskustvima iz šezdesetih, kada je odbrana nosača bila izgrađena oko AWCS-a tipa Treker. Perimetar odbrane je bio na 250 km od nosača što je takvim raketama davalo realnu šansu da poraze grupu nosača.
Početkom sedme decenije dolazi do velike promene u odbrani nosača. Pojava novog tipa AWACS-a, pod oznakom E-2C Hokaj, je mnogo unapredila borbenu vrednost nosačke gurupe. Perimetar odbrane se pomerio na 450 km. Time su mnogi sistemi sa vazdušnim lansiranjem postali zastareli, a sistemi sa lansiranjem sa površine dovedeni pod veliki znak pitanja. Završni udarac je bilo odluka američke mornarice da napokon razvije protubrodski sistem.
Kuriozitet je da mnogi amaterski (novinarski) analitičari i dan danas lamentiraju nad postavljenom specifikacijom za razvoj i proizvodnju znamenith raketa tipa Harpun. Naime, u tipičnoj tehničkoj širini (ponekad nepreciznosti) engleskog jezika, svi odreda su pogrešno zaključili da je značenje teksta u specifikaciji, citiram: gađanje podmornica na površini u radarskom osmatranju. Bili su delimično zavarani time što je SSSR zaista ranije izradio malu seriju takvih podmornica (četiri podmornice sa zaista sa ugrađenim velikim radarima u radu na površini) ali je sve to bila pogrešna procena. Specifikacija se u stvari odnosila na podmornice u površinskoj plovidbi sa aktivnim radio-radarskim stanjem, odnosno na podmornice koje se spremaju za lansiranje ili su upravo lansirale projektile tipa P-6 (35) i eventualno ostaju sa njima u linku. Patrole aviona (podržane Hokajem) sa Harpunima, na 450-550 km od nosača, su sasvim realno mogle da brzo uništavaju ovakve podmornice. Harpuni (sa aviona) su istovremeno postali i efikasno sredstvo protiv, ipak samo eventualnih, brodova sa raketama P-50 Bazalt.
Kako bilo, i pre pojave novih američkih mogućnosti krenulo se u SSSR-u sa projektovanjem tada supermodernih raketa sa lansiranjem ispod vode. U početku ti projekti (ipak je to bio kraj šezdesetih) nisu dali neka bog zna koliko efektna oružja protiv grupa nosača. Radi se naime o raketama tipa Ametist na podmornicama tipa Skat-Čarli I. Realtivno mali domet rakete (samo po kriterijumu za grupe nosača, inače je bio dobar tj. preko 50 km) nije obećavao siguran ulazak u zonu mogućeg lansiranja a američke protivpodmorničke snage su poslovično profesionalne. Tih godina je ASROC postao sasvim standardan a naveliko su počeli da se koriste protivpodmornički helikopteri kao i protivpodmornički avioni bazirani na nosaču aviona. Ideja je razvijana i nadalje i usledile su dosta opasnije rakete tipa Malahit na podmornicama Čajka-Čarli II. Sa dometom od preko 100 km one su već i mogle da ugroze grupu nosača. Ipak organizacija protivpodmorničke odbrane grupe nosača je bila relativno kvalitetna i na kraju su i sami Sovjeti zaključili da ovi sistemi zbog malog dometa nemaju veliku realnu upotrebnu vrednost protiv grupe nosača na okeanskim prostranstvima. Danas je to uobičajeno ali ipak, sistemi su za svoje vreme, bili ekstremno napredni, jer tih godina u ostatku svetu niko nije kako treba vladao ni protivbrodskim raketama a kamoli takvim, lansiranim sa podmornice, pa još ispod vode. U krajnjoj liniji, ovakve podmornice, sa ovakvim raketama, su za sve ostale ratne brodove bile prvorazredna opasnost. Posebno što je podmornica mogla da u brzom plotunu ispali sav borbeni komplet raketa, a Malahiti su imali i terminalno navođenje sa IC glavom da bi sprečili ometanje (pre IC glave locira i određuje ciljeve klasičnom radarskom glavom). U tom smislu je negde i ležala njihova vrednost za ovakve ciljeve, naime, delujući sa maksimalnih dometa, verovatno bi žestoko ugrozile brodove pratnje iz prethodnice ili bočnih zaštitnica (obično grupisane u manje ili veće hanter-kiler grupe) ali i iz spoljnog kruga protivpodmorničke zaštite. Zbog toga bi verovatno i zadale možda čak i prve udare, verovatnije na spoljnu odbranu nego na same nosače, mada bi taj udar bio ponekad od odsudne važnosti. Ovi tipovi podmornica su povučeni iz naoružanja a sam Malahit još nose neke korvete tipa Nanuška.
Sa te tačke gledišta možemo protubrodske projektile i da podelimo, na one koje su namenjeni specijalno za dejstvo na grupe nosača aviona i na one sa univerzalnom namenom i adekvatno tome drugačijim svojstvima.
U ovu drugu grupu dans ulaze mnoge rakete odavno ne više samo ruske provincijencije, naprotiv, upravo najveći broj ovih sistema se pojavljuje u naoružanju pre svega zapadnih podmornica, koje se masovno i široko izvoze po svetu. Prednjači američki Harpun, koji je odavno dostigao operativnost sa podmornica. Njega u naoružanju imaju ne samo američke nuklearke već i britanske, britanske dizelke ali i čitav niz dizelki zapadnoevropske provincijencije od poslovično brojnih nemačkih, preko holandskih pa i italijanskih i švedskih. Jedino Francuzi koriste svoje tipove Egzose, koje verovatno imaju i drugi korisnici francuskih podmornica. Trenutno važnost francuskih dizelki opada, jer dugo nisu usavršavane i izgleda da i neki stari kupci odustaju od njih ali se zato pojavila nova verzija rakete sa više puta uvećanim dometom nego prethodne verzije. Ove rakete svakako ostaju opasno oružje podmornica za napad na manje i slabije nosače aviona kao što su ruski ili francuski pa i one eskortnih tipova kao što su italijanski, španski, japanski i slični nosači ali za ekstremno jake grupe američkih nosača domet ovakvih sitema jednostavno nije dovoljan a i sami plotuni obično nemaju dovoljan kavantitet, jer napad na jake grupe zahteva više snažnih plotuna da bi se odbrana ozbiljno ugrozila. U krajnjoj meri, ovakve rakete imaju i za red veličina manje bojne glave nego što je potrebno za napad na nosače aviona. Malo je poznato ali američki nosači imaju čitave oklopne pojaseve na sebi, istina ne u onoj meri kako je to bilo u doba oklopnjača. U tom smislu ni najnovije ruske rakete (kao ni Harpun i Egzos) koje mogu biti (ili već jesu) preuređne za lansiranje sa podmornica kao što su rakete iz porodice Klub ili čak i Jahont, nemaju dovoljnu moć kao protivnosačke rakete, barem ne za američke nosače. Protiv kineskog ili francuskog verovatno imaju.
Upravo zbog tih razloga SSSR posle Malahita nije nastavio takvu koncepciju već je i dalje rešenje tražio u velikim raktama tipično antinosačke namene i sa poslednjom evolucijom Šedoka odnosno P-35 Progresom je prenaoružao deo podmornica Džulijet i Eho II ali su one naravno lansiranje vršile sa povšine što svakako nije bilo trajno rešenje. U duhu koncepcije je razvijena nova raketa koja j istovremeno postala i najaće anitinosačko oružje ikada. Radi se naravno o poznatom sistemu Granit. Ovo su najveće i najsnažnije rakete za ovu svrhu ikada napravljene i Rusija ih još uvek koristi. Isitna koristi ih i na brodovima kalse Petar Veliki ali pravi prirodni nosioc ovih raketa su po mnogočemu jednstvene podmornice tipa Oskar I i Oskar II odnosno stvarno se zovu Granit i Antej. Ove podmornice se po svemu smatraju za jedine dostojne protivnike američkih grupa nosača aviona, a već možete da zamislite kakva su opasnost za nosače manjih tipova. Nove rakete tipa P-700 Granit (očigledno su dale ime prvoj seriji od dve podmornice koje su povučene iz upotrebe) su one sa svim mogućim naprednim sitemima za napad na nosač, i što je najvažnije na ovim podmornicama se lansiraju u podvodnoj vožnji. To ih objektivno čini najubitačnijim protubrodskim sistemom ikada. Pri svemu tome podmornice imaju zavidan bojevi komplet od čak 24 ovakve rakete i naravno mogu da ih ispaljuju u plotunima (čak i po dve odjednom) u umreženim grupama koje sarađuju u letu. Osim toga podmornice su opremljene i najboljim torpedima a što je posebno zanačajno protivpodmorničkim raketama u kojima Rusija prednjači (onoliko koliko u torpedima kasni). Naravno, zbog takvih oružnih sistema ovo su pravi giganti među podmornicama sa skoro 14 000 tona deplasmana. Po ruskim kriterujima za napad na grupu nosača, ove podmornice sa raketama Granit i avioni Tu-22M3 sa raketama X-22, su jedini sistemi, koji stvarno, mogu napasti nosač aviona.
|
