offline
- Shtex
- Elitni građanin
- Pridružio: 23 Sep 2018
- Poruke: 2123
|
- 13Ovo se svidja korisnicima: aramis s, Srna, Dorcolac, trajkoni018, VJ, KS, rovac, Gargantua, miodrag, Nebo_M, blake, Sr.Stat., pedja63
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Dopuna: 03 Jul 2020 12:24
[i]Političko suđenje: Odbijen zahtev Ivanke Soldatović - Lavrenčić za rehabilitaciju njenog supruga Radmila, osnivača Fabrike automobila u Priboju
Franc Leskovšek uništio Radmila, ali nije uspeo i pribojski FAP
Piše: Piše: Mujo Bjelopoljac
Viši sud u Užicu odbio je zahtev za rehabilitaciju Radmila Lovrenčića, osnivača i prvog direktora Fabrike automobila u Priboju!
Jer, po mišljenju suda, on, Radmilo, nije bio politički diskreditovan i proganjan, već mu se sudilo (i presudilo) za kriminal, pošto je „počinio teško krivično delo“, kad je - sa sve odlukom radničkog saveta POKLONIO Narodnoj odbrani sreza Priboj „landrover“ vredan 2.900 dolara i osnovnoj školi u selu Kratovu (jednom od najzabačenijih sela, tada bez struje) radio-aparat vredan 80 dolara, ali na - baterije?!
Čovek uništen, karijera prekinuta, osuđen je na 15 godina robije, istina - posle tri godine provedene u zatvoru - pušten, da bi, na veoma sumnjiv način, kod Batočine, 29. maja 1967. poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Dakle, sud je odbio zahtev njegove supruge Ivanke Soldatović - Lavrenčić, Radmilo je ostao nerehabilitovan, dakle, „obeležen“ za života, a evo, sad vidimo i posle smrti?!
A, upravo ovaj slučaj je čisto politički i čovek je bio (i ostao) žrtva zakulisanih partijsko-političko-mafijaških kombinacija tadašnjih rukovodilaca.
Ili, je uticaj druga Josipa Broza Tita i dalje toliko jak u srpskom reformisanom pravosuđu?
Jer, Lavrenčić je svojevremeno napisao oštro pismo Vojnom savetu jugoslovenske federacije, koji su činili Josip Broz Tito, ali i Slovenac Edvard Kardelj i Hrvat Ivan Gošnjak i upozorio ih „da će i njima da pucaju glave kao što TAM-ovom motoru „dajz“ pucaju glave ako se TAM uvede u jugoslovensku armiju kao standardno vozilo.
Na margini pisma, po celoj njegovoj dužini, J.B. Tito je napisao:
„Ovoga treba uhapsiti“!
Tako je i - bilo!
I tada, i sada?!
O ovom slučaju „Svedok“ je pisao pre više godina, mnogo pre nego što je i pokrenut zahtev za rehabilitaciju potpuno nevinog čoveka. Taj tekst našeg tadašnjeg saradnika iz Priboja Muje Bjelopoljca prenosimo.
Redakcija
* * * * * * * * * *
Radmilo Lavrenčić, čiji je otac bio Slovenac, a majka Srpkinja, inače rođeni Beograđanin, kao mlad inženjer sa nedostatkom nekoliko ispita do diplomiranja, obreo se pedesetih godina u nedođiji, u Sandžaku, sa zadatkom da tamo, u kraju gde gotovo niko nikada nije video automobil, gde se jedino znalo za volove koji vuku kola na četiri drvena točka - podine fabriku teških kamiona.
Zahvaljujući ovom neverovatnom čoveku u Sandžaku su počeli da se proizvode kamioni u Fabrici koja je na potom postala licencni partner čuvenog nemačkog „Mercedesa“ i najveća fabrika privrednih vozila na Balkanu, ali je Radmilo Lavrenčić zbog toga bio prva žrtva velike političke zavere Slovenaca i Hrvata, što ga je ni krivog ni dužnog odvelo na robiju i na kraju koštalo i - života.
- Otac ti je Slovenac, tebi je mesto u Sloveniji, da razvijaš slovenačku industriju. Setićeš se ti našeg razgovora i kajaćeš se što nisi prihvatio ovu ponudu. Ja sam te stvorio, ja ću da te uništim - zapretio je Franc Leskovšek Radmilu Lavrenčiću koji je ostao uporan da baš u Priboju, u Srbiji, treba da se otvori fabrika privrednih vozila.
Nažalost, Leskovšekove reči su se obistinile i Radmilo Lavrenčić je doživeo tešku i najcrnju sudbinu.
A cela priča o „slučaju Lavrenčić“ počinje neposredno posle rezolucije Informbiroa 1949-1952. godine, kada je dobar deo opreme i odgovarajuće proizvodnje iz Srbije pod izgovorom da se preseljava „zbog Sovjetske opasnosti“, premešten iz Srbije u druge republike.
Tako je vojna industrija iz kragujevačke „Zastave“ preseljena u Travnik u BiH, proizvodnja kamiona „Pionir“ po licenci čehoslovačke „Prage“ preseljena je iz Rakovice u Maribor gde je radioničke remontne hale pravio još Adolf Hitler.
Fabrika „Petar Drapšin“ iz Mladenovca preseljena je u Hrasnicu kod Sarajeva, proizvodnja aviona je iz zemunskog „Ikarusa“ i pančevačke „Utve“ premeštena u Mostar, a u Priboju, koji leži na razmeđu Srbije, Crne Gore i BiH bilo je određeno da se locira fabrika za remont vojne opreme, da bi to odmah bilo preinačeno u gradnju fabrike teških kamiona, pošto je Srbija tom preraspodelom ostala bez ove proizvodnje.
I beogradski nesvršeni inženjer Radmilo Lavrenčić, kome je, tada, do diplome na Mašinskom fakultetu ostalo još nekoliko ispita, obreo se u Priboju i latio pionirskog posla na običnoj ledini koji je za njega, kako je sam tvrdio, bio veliki izazov.
Uz sve to, u vreme vladavine komunista, Radmilo Lavrenčić nikada nije bio član Titove partije, niti je posedovao crvenu komunističku knjižicu i nikada nije prisustvovao nijednom komunističkom sastanku, ali je u to vreme - uspeo da napravi fabriku teških kamiona na ledini u sandžačkoj nedođiji, da je očuva i da sve to u vremenu totalnog jednoumlja - glavom plati!
Presudnu ulogu u osnivanju FAP-a odigrao je Svetozar Vukmanović Tempo, tada predsednik Privrednog saveta savezne vlade, na koga su bili kivni i Slovenci i Hrvati, ali on je bio uporan dajući podršku Lavrenčiću da se u Sandžaku gradi fabrika teških kamiona.
Hrvatski političari su bili izuzetno kivni na Tempa, jer je tih godina počela izgradnja Beogradskog sajmišta, što im se nikako nije sviđalo, jer su to smatrali kao direktan udar na rad Zagrebačkog sajma. Tempo i Lavrenčić bili su uporni i sa tada čuvenom firmom za proizvodnju kamiona „Saurer“ iz Beča, sklopili vrlo povoljan dogovor za Srbiju za otkup licence.
Saurer je pristao da se uz otkup od 200 kamiona ustupi i dokumentacija i pravo proizvodnje.
„Saurer“ je tada poklonio FAP-u jedan autobus za prevoz radnika, dva terenska vozila i jedan radio aparat na baterije. Ovo ne bi ni bilo vredno pomena da upravo ovi pokloni nisu kasnije postali glavni predmet optužbe protiv Lavrenčića.
I, 30. oktobra 1953. godine u Priboju je bilo vrlo svečano: Jovan Veselinov, tadašnji član Saveznog izvršnog veća, otvorio je Fabriku automobila FAP iz Priboja.
Prva vozila montirana u FAP-u pojavila su se na Velesajmu u Zagrebu, odmah je ugovorena prodaja 700 kamiona, a prvih 100 kamiona prodato je Turskoj.
Naravno, to je izazvalo veliki jed i zavist slovenačkih i hrvatskih partijskih rukovodilaca. Kamioni u koloni za Tursku prošli su kroz Beograd u kome je zaustavljen saobraćaj, sve je grmelo od zaglušujućih sirena FAP-ovih kamiona, a na čelu kolone išao je „ševrolet“ direktora FAP-a Radmila Lavrenčića, u kome je bila i njegova supruga.
Naravno, na Lavrenčićev uspeh bili su zavidni i srpski političari. Lavrenčić je i u Turskoj, pred brojnim svetskim novinarima, u centru Istanbula, snagu i performanse FAP-ovih vozila demonstrirao terajući vozače da se penju uz stepenice i spuštaju niz stepenice, što je bila atrakcija prve vrste i Turci su se divili vozačima FAP-a i njihovom direktoru.
Međutim, na zahtev, najčešće Slovenaca i Hrvata, FAP su obilazile razne savezne i republičke komisije, ne bi li ga zatvorili, jer se on nalazio u - srpskoj provinciji.
Za takve prilike Lavrenčić je organizovao svaki put predstavu - naložio bi da se rastavi desetak uvezenih kompletnih kamiona, a zatim su radnici uvežbavali da ih sastavljaju, da bi ponovo pred dolazak komisije bili rastavljeni i u prisustvu komisije sastavljani na improvizovanoj „liniji montaže“. Tako je Lavrenčić uspevao da ubedi svaku komisiju političara da je proizvodnja kamiona u Priboju ozbiljno započeta i da će tu ostati fabrika. Prilikom dolaska raznih komisija u FAP pogoni su bili besprekorno čisti, sve blistalo i bilo na svom mestu, a svi radnici su nešto radili i sve raspoložive mašine su brujale.
Na znak da komisija dolazi sve bi bilo u pokretu, radu i velikom poslu - direktor Lavrenčić je objašnjavao radnicima da od toga zavisi dalji opstanak fabrike kamiona u Priboju.
Lavrenčić nije mario za otvorene pretnje Franca Leskovšeka i prešao u kontranapad: krenuo je da argumentima ubedi vojni vrh tadašnje JNA da je FAP za vojsku mnogo pouzdanije i jače vozilo od slovenačkog TAM-a i da se vozilo iz Srbije, a ne iz Slovenije usvoji kao standardni kamion armijskog vozila. Dokazao je to začuđenim generalima na demonstracijama FAP-ovog vozila, koje je bezmalo išlo i pored druma kao i drumom.
Uz to, stručno je dokazao armijskom vrhu, a kao izuzetno sposoban i promućuran čovek, Lavrenčić je pribavio i poverljivi dokument da motori „dajz“ na TAM-ovim kamiona imaju veliki problem zbog pucanja glave motora zbog rđavo rešenog sistema hlađenja.
Tih dana je Lavrenčić napisao oštro pismo Vojnom savetu jugoslovenske federacije, koga su činili Josip Broz Tito, ali i Slovenac Edvard Kardelj i Hrvat Ivan Gošnjak i upozorio ih „da će i njima da pucaju glave kao što TAM-ovom motoru „Dajz“ pucaju glave - ako se TAM uvede u jugoslovensku armiju kao standardno vozilo.
Naravno, Lavrenčić je imao i „lokalne“ protivnike - „večite kursiste i bukače“, neradnike koji su bili nezadovoljni svim i svačim. Po nečijem nagovoru, nekolicina njih je uputila tih prvih godina FAP-a pismo Titu, iznoseći teške optužbe protiv direktora Lavrenčića.
Na margini pisma, po celoj njegovoj dužini, Tito je napisao:
„Ovoga treba uhapsiti“!
Tita je smirio Svetozar Vukmanović Tempo, a na zahtev hrvatskih i slovenačkih političara i vojnog vrha, Tempo je stao na čelo komisije koja će otići u Priboj i FAP i sve još jednom proveriti na licu mesta. Lavrenčić je svojim kanalima bio na vreme obavešten o dolasku komisije. Danonoćno su u FAP-u vršene pripreme, fabrika je očišćena i sređena, gotovi kamioni parkirani u liniju, sve je okrečeno, izloženi osvojeni delovi, a linija montaže je radila punom parom.
Nije ni trebalo mnogo improvizacije, jer je FAP zaista radio punim kapacitetima. Tempova komisija je krenula za Priboj da tobože iznenadi Lavrenčića, a autobus TAM-a kojim su putovali se posle stotinak kilometara pokvario.
Lavrenčić je imao informaciju o kvaru i brže-bolje poslao FAP-ov autobus da dovezu Tempa i njegovu komisiju u Priboj. Komisija je dve nedelje pregledala i proveravala tehničku i pravnu dokumentaciju, proizvodne hale, proizvodnju i nije našla ništa sporno.
Izveštaj o radu FAP-a bio je pozitivan, a odmah posle izveštaja komisije i sam Tempo se našao na udaru hrvatskih i slovenačkih političara.
A onda su Slovenci i Hrvati pokušali da iskoriste i poslednji adut - Lavrenčića treba skloniti po svaku cenu. Savezni organi su zahtevali da se FAP-ova stručna ekipa upozna sa novim tehnologijama i izborom neophodne opreme za proizvodnju teških kamiona, pa je ekipa o trošku tadašnje jugoslovenske državne kase upućena da obiđe proizvođače teških kamiona u SSSR, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj i Italiji.
To je bilo dugo putovanje sa dva putnička automobila, od prve polovine novembra 1956. do prvih dana februara 1957. godine. I dok je Lavrenčić sa saradnicima obilazio evropske proizvođače, u FAP-u su devizni inspektori prethodno dobro instruirani u UDBI, vršili kontrolu poslovanja, ali i kontrolu i ocenjivanje političke podobnosti Lavrenčićevih saradnika.
Na udaru se našao Julio Milberg, Nemac, izuzetno vredan, stručan i pošten čovek, navodno nemački vojnik na Istočnom frontu, što nije bilo tačno i Lavrenčićeva lična sekretarica, za koju su inspektori tvrdili da je bila kao devojčica pripadnica nemačke TOT organizacije, što takođe nije bilo tačno.
Lavrenčiću je u Milanu trebalo da se priključi njegova supruga Ivanka, danima je čekala da joj izdaju pasoš i - nisu joj ga izdali.
Umesto nje, u Milanu se pojavila supruga tadašnjeg partijskog sekretara FAP-a Sava Dautovića, koja je tamo otišla sa zadatkom da Lavrenčiću saopšti da će biti uhapšen čim kroči u Jugoslaviju.
On je odbio da pobegne u svet i odlučio da se vrati u Jugoslaviju, rekavši joj „da nije nizašta kriv da bi bežao!“
Radmilo se vratio u Jugoslaviju preko Slovenije, i zaista, čim je kročio na slovenačko tle uhapsili su ga - srpski policajci.
Ali, tada se dešava potpuno smešna situacija - na putu ka Beogradu uhapšeni Lavrenčić vozi svoj „ševrolet“, jedan policajac sedi pored njega, drugi pozadi.
- Ti si, svakako, nešto skrivio, rekao bih nešto grdno, čim su nas poslali na granicu da te uhapsimo - govorili su policajci Lavrenčiću.
Na ulazu u Zagreb policajci su tražili od Lavrenčića da stane ispred jednog motela, a potom su mu saopštili „idemo da se malo osvežimo, a ti se malo odmori“! Jedan od njih dvojice se povratio i rekao mu doslovce:
„Nešto mi je čudno u tvom slučaju, jer nam nisu rekli ono što u takvim slučajevima redovno govore - ako pokuša da pobegne, zna se“!
A potom nastavio:
„Ovo je veliki grad, blizu smo aerodroma. Ako se izgubiš mi te nećemo juriti“!
Kada su se posle dužeg vremena vratili, jedan od njih je rekao:
„Ti si još tu, čekaš nas, nigde nisi mrdnuo“!
Na sam dan hapšenja Lavrenčića, „Politika“ donosi vest iz Slovenije: Fabrika automobila u Mariboru isporučiće kroz tri meseca prve kamione izrađene po licenci nemačke firme „Klekner-Humbold Dojč“.
Na osnovu ugovora o licenci, mariborska fabrika izrađivaće motore od 150 do 250 konjskih snaga za kamione, traktore i druge strojeve kao i za autobuse sa 40 sedišta. Već kod prvih kamiona biće korišćeno 25 do 30 posto domaćeg materijala. Sa proizvodnjom kamiona tipa „Pionir“ nastaviće se i dalje. U mariborskoj fabrici automobila koja će ove godine proizvesti 2.800 vozila, proučava se mogućnost podizanja investicionog kredita od jedne milijarde i osam stotina miliona dinara.
Radmilo Lavrenčić je uhapšen 14. februara 1957. godine bez prethodne saglasnosti Republičkog javnog tužilaštva. Očigledno, hapšenje je usledilo na osnovu pritisaka koje su vršile političke strukture Slovenije, Hrvatske i - Federacije.
Lavrenčić se mnogima teško zamerio - Hrvatima što im je propala proizvodnja kamiona i autobusa tipa „Merkur“, Slovencima zbog TAM-a, armijskom i političkom vrhu tadašnje Jugoslavije zbog oštrih i uvredljivih reči.
Optužnica protiv Lavrenčića bila je zaista bizarna: „Lavrenčić je iz sredstava tajnog konta poklonio NO sreza Priboj terensko vozilo „Landrover“ u vrednosti od oko 2.900 dolara. Takođe, Lavrenčić je poklonio osnovnoj školi u Kratovu, jednom od najzabačenijih sandžačkih sela bez struje, radioaparat na baterije u vrednosti od 80 dolara“!
Takođe, Lavrenčić je okrivljen za lumpovanje i kockanje u barovima i kockarnicama Nemačke, Italije i Austrije.
Hapšenje Lavrenčića bilo je tih dana propraćeno u celokupnoj dnevnoj štampi kao afera decenije. Najatraktivniju priču za „široku potrošnju“ ispričao je o Lavrenčiću zagrebački „Vjesnik“, koji je tvrdio da je Lavrenčić pio vino iz cipelice čuvene pevačice Katarine Valente, što uopšte nije bilo tačno, niti ikada bilo čime dokazano.
Svedoci optužnice bili su Nikola Vojinović, čovek ondašnje UDBE infiltriran u FAP-u, Pribojac Derviš N., zatim izvesni Slobodan Stojkanović, lažni svedok regrutovan sa Golog otoka samo da potvrdi ono što je svedočio Nikola Vojinović, zatim Rade Stojadinović koji je neposredno pred Lavrenčićevo hapšenje došao sa njime u sukob zbog lošeg rada i koji je prisustvovao terevenkama u Bečkom „Eden“ baru kada se zaista pio šampanjac iz cipele Nadežde Popović, Lavrenčićeve sekretarice, koja je tih dana uspela da se udomi i uda za Stojadinovića.
Sudski proces u Okružnom sudu u Užicu protiv Radmila Lavrenčića trajao je šest meseci i u avgustu 1957. godine direktoru FAP-a se izriče zatvorska kazna u trajanju od 15 godina strogog zatvora, za delo - pljačke.
Za vreme suđenja sudska - improvizovana školska učionica u užičkoj gimnaziji, bila je prepuna, a na dan presude bilo je mnogo sveta koji nije mogao da se izbori za mesto u „sudnici“. I redovnim posetiocima suđenja ostalo je mnoštvo nejasnih i neutemeljenih stavova presude. Radilo se o klasičnom političkom suđenju, prvom i najvećem suđenju ove vrste u Titovoj Jugoslaviji. Bombastim naslovima u dnevnoj štampi stvorena je klima u javnosti, pored žestokih političkih pritisaka na sud, pa je užički Okružni sud doneo presudu koja nije uopšte imala svog logičkog utemeljenja. Tako je sud terensko vozilo koje je Lavrenčić poklonio NO sreza Priboj tretirao kao krivično delo pronevere, da bi u žalbenom postupku to isto tretirao kao „zloupotreba položaja“, a poklanjanje radio aparata na baterije osnovnoj školi u selu Kratovo tretirao kao - humano delo.
Po Lavrenčićevoj žalbi Vrhovni sud priznaje „da je presuda prvostepenog suda bila sa puno proizvoljnih zaključaka, kao i da je ostalo puno toga spornog i činjenični nedokazanog“!
Međutim, i u Vrhovnom sudu su sedeli slovenački i hrvatski politički kadrovi, pa je napisano obrazloženje za smanjenu kaznu Lavrenčiću na sedam godina i osam meseci:
„Veliku bezobzirnost prema društvenoj zajednici Lavrenčić pokazao time što je Sreskom odboru u Priboju ustupio jedno terensko vozilo, a Osnovnoj školi u Kratovu radio aparat“!
Uz Lavrenčića, Okružni sud u Užicu je na dve godine zatvora osudio u ovom procesu i Marka Baldića, Srbina, tada komercijalnog direktora FAP-a i Julija Milberga, po nacionalnosti Nemca, službenika FAP-a, na šest meseci zatvora - obojicu zbog, navodnog - falsifikata!
Lavrenčić je bio uporan da nije uopšte kriv nizašto, naprotiv - jednom potpuno zaostalom kraju Srbije poklonio je fabriku teških kamiona, opismenio, obučio i zaposlio na hiljade mladih ljudi i preporodio čitav jugozapad Srbije.
Njegov zahtev za zaštitu zakonitosti, kao poslednji pravni lek, nije usvojen od tadašnjeg Saveznog javnog tužilaštva - tamo su ga „na nož“ dočekao slovenački i hrvatski kadar.
Međutim, posle samo tri godine izdržane kazne, pred kraj 1961. godine Radmilo Lavrenčić je oslobođen daljeg izdržavanja kazne, uz uslov da ne obnavlja sudski proces, na što je on pristao stavljajući svoj potpis.
Hapšenjem i odlaskom iz FAP-a Radmila Lavrenčića, klima u Priboju se od one stvaralačke i radne, promenila - ovde su tek tada postali svesni kakve je zasluge za razvoj FAP-a, Priboja i čitavog ovoga kraja imao ovaj čovek. Kako tih šezdesetih godina prošlog veka, tako i danas ovde se formiralo višedecenijsko mišljenje - bio je to politički obračun slovenačkig i hrvatskig političkih kadra sa kadrom iz Srbije, jer im nije odgovaralo da se Srbija brže i snažnije razvija od njih.
I danas u Priboju se tvrdi da nema sumnje da je za sve o slučaju Radmila Lavrenčića znao i Josip Broz Tito i naravno - nije ništa hteo da preduzme da se, nažalost, ostvari pretnja Slovenca Franca Leskovšeka:
„Ako ne dozvoliš da se proizvodnja teških kamiona premesti u Sloveniju, ja ću te uništiti“!
Nakon izlaska iz zatvora, Lavrenčić je bio uništen čovek i moralno i psihički! I, 29. maja 1967. godine, pod čudnim okolnostima, Radmilo Lavrenčić je poginuo kod Batočine na autoputu Beograd-Niš.
Na njegov poslednji oproštaj u Beogradu došla su tri autobusa iz Priboja, bilo je dogovoreno i napisan oproštaj koji je trebalo da pročita jedan marginalni politički apartčik, ali u poslednji čas neko mu je, izgleda, došapnuo, i nije ni pročitan taj oproštaj od čoveka koji je itekako zadužio Priboj.
Nažalost, u ovom gradu koga je Radmilo Lavrenčić itekako zadužio, baš nijedan sokačić ne nosi ime i uspomenu na ovog velikog čoveka, žrtvu slovenačke i hrvatske političke osvete Srbiji.
[/i]
|
u nameštenom sudskom procesu.
