offline
- Danko SVIK VRS
- Mod u pemziji
- Pridružio: 19 Maj 2009
- Poruke: 4980
- Gde živiš: Beograd - Srbija; Novi Grad - Republika Srpska
|
Što se bijeli u gori zelenoj?
Al su snijezi, al su labutove?
Da su snijezi, već bi okopnuli,
labutove već bi poletjeli.
Nisu snijezi, nit su labutove,
nego šator age Asan-age.
On boluje u ranami ljut'mi.
Oblazi ga mater i sestrica,
a ljubovca od stida ne mogla.
Kad li mu je ranam bolje bilo,
on poruča vjernoj ljubi svojoj:
"Ne čekaj me u dvoru bijelomu.
ni u dvoru, ni u rodu momu!"
Kad kaduna riječi razumjela,
još je jadna u toj misli stála
jeka stade konja oko dvora;
i pobježe Asan-aginica,
da vrat lomi kule niz pendžere.
Za njom trču dvije ćeri djevojke:
"Vrati nam se, mila majko naša,
nije ovo babo Asan-ago,
već daidža Pintorović-beže!"
I vrati se Asan-aginica,
ter se vješa bratu oko vrata.
"Da, moj brate, velike sramote,
gdi me šalje od petero dice!"
Beže muči, ne govori ništa,
već se maša u džepe svione
i vadi njoj knjigu oprošćenja,
da uzimlje potpuno vjenčanje,
da gre s njime majci uzatrage.
Kad kaduna knjigu proučila,
dva je sina u čelo ljubila,
a dvije ćere u rumena lica,
a s malahnim u bešici sinkom,
odijelit se nikako ne mogla,
već je bratac za ruke uzeo
i jedva je s sinkom rastavio,
ter je meća k sebi na konjica,
s njome grede dvoru bijelome.
U rodu je malo vrijeme stala,
malo vrijeme ni nedjelju dana,
dobra kada i od roda dobra,
dobru kadu prose sa svih strana,
a najveće imotski kadija.
Kaduna se bratu svome moli:
"Aj, tako te ne želila, braco,
nemoj mene davat za nikoga,
da ne puca jadno srce moje
gledajući sirotice svoje!"
Ali beže ne hajaše ništa,
već nju daje imotskom kadiji.
Još kaduna bratu se moljaše,
da njoj piše listak bijele knjige,
da je šalje imotskom kadiji:
"Djevojka te lijepo pozdravljaše,
a u knjizi lijepo te moljaše,
kad pokupiš gospodu svatove
dug potkljuvac nosi na djevojku,
kada bude agi mimo dvora,
nek ne vidi sirotice svoje."
Kad kadiji bijela knjiga dođe,
gospodu je svate pokupio,
svate kupi, grede po djevojku.
Dobro svati došli do djevojke
i zdravo se povratili s njome.
A kad bili agi mimo dvora,
dvije je ćerce s pendžera gledahu,
a dva sina prid nju ishođahu,
tere svojoj majci govorahu:
"Vrati nam se, mila majko naša,
da mi tebi užinati damo!"
Kad to čula Asan-aginica
starješini svatov govorila:
"Bogom brate, svatov starješina,
ustavi mi konje uza dvora,
da darujem sirotice moje."
svoju dicu lijepo darovala:
svakom sinku nože pozlaćene,
svakoj ćeri čohu do poljane,
a malome u bešici sinku,
njemu šalje uboške haljine.
A to gleda junak Asan-ago,
ter dozivlje do dva sina svoja:
"Hod'te amo, sirotice moje,
kad se neće smilovati na vas
majka vaša, srca arđaskoga!"
Kad to čula Asan-aginica
bijelim licem u zemlju udrila,
uput se je s dušom rastavila
od žalosti gledajuć sirotâ.
(hrvatska verzija)
Хасанагиница
Шта се б'јели у гори зеленој?
Ал' је снијег, ал' су лабудови?
Да је снијег, већ би окопнио,
лабудови већ би полетјели.
Нит' је снијег нит' су лабудови,
него шатор аге Хасан-аге;
он болује од љутијех рана.
Облази га мати и сестрица,
а љубовца од стида не могла.
Кад ли му је ранам' боље било,
он поручи вјерној љуби својој:
„Не чекај ме у двору бјелому,
ни у двору, ни у роду мому“.
Кад кадуна рјечи разумјела,
још је јадна у тој мисли стала,
јека стаде коња око двора;
тад побјеже Хасанагиница
да врат ломи кули низ пенџере;
за њом трче дв'је ћере дјевојке:
„Врати нем се, мила мајко наша!
Није ово бабо Хасан-ага,
већ даиџа Пинторовић беже“.
И врати се Хасанагиница,
тер се вјеша брату око врата:
„Да, мој брате, велике срамоте,
гдје ме шаље од петоро дјеце!“
Беже мучи, ништа не говори,
већ се маша у џепе свионе
и вади јој књигу опрошћења,
да гре с њиме мајци унатраге.
Кад кадуна књигу проучила,
два је сина у чело љубила,
и дв'је ћере у румена лица,
а с малахним у бешици синком
одјелит се никако не могла;
већ је братац под руке узео
и једва је с синком раставио,
тер је меће к себи на коњица,
с њоме греде двору бијелому.
У роду је мало врјеме стала,
мало врјеме, ни недељу дана.
Добра када и од рода добра,
добру каду просе са свих страна,
а највише имотски кадија.
Кадуна се брату своме моли:
„Ај тако те не желила, брацо,
немој мене дават ни за кога,
да не пуца јадно срце моје
гледајући сиротице своје“.
Али беже ништа не хајаше,
већ њу даје имотском кадији.
Још кадуна брату се мољаше
да напише листак бјеле књиге,
да је шаље имотском кадији:
„Дјевојка те лјепо поздрављаше,
а у књизи лјепо те мољаше:
кад покупиш господу сватове,
и кад пођеш њеном бјелу двору,
дуг покривач носи на дјевојку,
када буде аги мимо двора,
да не види сиротице своје“.
Кад кадији бјела књига дође,
господу је свате покупио,
свате купи, греде по дјевојку.
Добро свати дошли до дјевојке,
и здраво се повратили с њоме;
а кад били аги мимо двора,
двје је ћерце с пенџера гледаху,
а два сина пред њу исхођаху,
тере својој мајци говораху:
„Сврати нам се, мила мајко наша,
да ми тебе ужинати дамо“.
Кад то чула Хасанагиница,
старјешини свата говорила:
„Богом брате, свата старјешина,
устави ми коње уза двора
да дарујем сиротице моје“.
Уставише коње уза двора.
Своју дјецу лјепо даровала:
сваком сину ноже позлаћене,
свакој ћери чоху од пољане,
а малому у бешици синку,
њему шаље у бошци хаљине.
А то гледа јунак Хасан-ага,
пак дозивље до два сина своја:
„Ход'те амо, сиротице моје,
кад се неће смиловати на вас
мајка ваша срца каменога“.
Кад то чула хасанагиница,
б‘јелим лицем у земљу уд'рила,
успут се је с душом раставила
од жалости гледајућ' сироте.
(српска верзија)
|
