offline
- miodrag2
- Počasni građanin
- Pridružio: 23 Sep 2009
- Poruke: 889
|
AlfaRomeo ::@VP3987
Naravno da može postati i hiljade...
Ali jedan na jedan nemaju teoretske šanse da se odupru.
Mada uz dobru organizaciju i pripremu...ne bi imali vremena da dopreme te hiljade. Za par dana bi bilo "Od kafanče napravim poljane"! 😂
Nekada da, danas teško.
Imao si daleko veću prednost u broju vojnika i raspoloživoj tehnici. U suštini ti nije ni trebala priprema, osim psihološke. Trebalo je da postoji volja da se u akciju uđe i spremnost nacije da istrpi gubitke.
Danas je razlika i u veličini vojske, profesionalnog i rezervnog sastava, kao i u ukupnoj količini i kvalitetu tehnike znatno manja. Pri tome je potencijalni protivnik koga si naveo danas članica NATO-a.
Sa treće strane, mogućnosti osmatranja i praćenja aktivnosti naše vojske su danas daleko veće nego nekada. Nije moguće izvršiti pripreme bez oučavanja istih, što bi i protivniku dalo vremena da se pripremi.
Zato se kod vojnog vrha insistira na vraćanju služenja vojske.
Poluprofesionalni sastav kakav je bio 1999.-te se pokazao prilično dobro. Skraćenje vojnog roka i pravljenje programa obuke koji izbegava van nastavne aktivnosti, odnosno korišćenje redovne vojske za fizikaljenje, bi omogućio da se za kraće vreme obuči mnogo veći broj vojnika, što bi relativno brzo moglo da podigne broj vojnika u rezervi. Ako bi se ogranizacija vojske organizovala slično kao u srpskoj vojsci pre prvog svetskog rata, gde su veće jedinice bile ogranizovane po teritorijalnom principu, sa većim centrima za obuku u sedištima regiona, gde bi jedan bataljon iz profesionalnog sastava činio komadni i kadar za obuku u regionalnom centru za obuku koji bi imao jedinicu ranga brigade, moglo bi da se postigne mnogo. Normalno, u tom bataljonu bi bili profesionalci sa najviše staža i oficirski kadar koji je praktično pred penzijom, regrute bi obučavali najiskusniji. Sa druge strane, ostala tri bataljona profesionalnog sastava bi imala i dalje potpunu slobodu da obavljaju svoje aktivnosti nevezano za obuku regruta. Taj model bi mogao da zaživi i radi, ne bi tražio obnavljanje velikog broja objekata, bio bi održiv materijalno, i obezbedio vojsci ono što joj treba.
Sa treće strane, priča o kvalitetu male i profesionalne vojske je glupost. Ona je dobra za ono što je potrebno Zapadu, a to su ekspedicioni ratovi. Vojska koja brani zemlju mora da ima dovoljni kontigent da može da pokrije određeni front. Za to je potrebna masovnost. Oni koji pričaju o kvalitetu i gubicima u pojedinim bitkama zaboravljaju da je i u tim bitkama postojao dovoljan broj kvalitetnih specijalnih jedinica poluprofesionalnog sastava koje su uglavnom odrađivale samostalno ili u saradnji srodnih sastava kod većih akcija jurišna dejstva. Ali, kada bi oni završili posao, liniju su prepuštali jedinicama nižeg ranga. One bi se povlačiče u baze ili logore u pozadini, odmarale i pripremale za sledeću akciju. A jedinice nižeg ranga su i trpele najveće gubitke držeći liniju, i primajući ponovo prvi udar protivnika. Specijalne jedinice su ponovo angažovane ili da zatvore breše u liniji, ili za kontranapad kako bi se povratile izgubljene tačke, ili da osvoje teritoriju koju kontroliše protivnik.
Što se tiče POVR, Ruse kolje zaostatak u razvoju elektronike. Skoro je neko i privatnim porukama insistirao da veličina komponenti koje neko može da napravi ne određuje veličinu matrice. I to je tačno, ali određuje gustinu pakovanja, a ista određuje dimenzije određenih komponenti u sistemu vođenja/samonavođenja rakete, kao i u lansirnom uređaju. Obe stvari određuju veličinu i težinu kompletnog sistema, što onda utiče i na sve ostalo.
Rusi su kasnili, a i danas kasne u razvoju određenih tehnologija. Pri tome su u nekim stvarima kasnili svesno, upotrebljavajući zastarelu tehnologiju koja bi u uslovima rata za koji su se pripremali radila bolje. U međuvremenu situacija u svetu se promenila, a minijaturizacija komponenti je omogućila i promenu logike i u ratu za koji su se pripremali (umesto komponente otporne na određenja zračenja, koje su velikih dimenzija, pa samim tim povećavaju dimenzije uređaja, zaštitiće se ceo uređaj, jer je dovoljno mali, pa osetljivost pojedinih komponenti na određene uticaje nije bitna).
Opet, kašnjenje Rusa danas nije toliko bitno za sami razvoj određenih uređaja, sam razvoj se uprostio i ubrzao, jer je tehnološki skok to omogućio. Problem je razvoj i usvajanje proizvodnje određenih tehnologija. Jednostavno se u tome nema iskustva, i potrebno je vreme da se određeni tehnološki postupci razviju. A obično osvajanje mogućnosti proizvodnje određene tehnologije prethodne generacije omogućava razvoj uređaja za proizvodnju uređaja sledeće generacije. E, tu se neke stvari teško nadoknađuju, jer nije u pitanju projektovanje određenih funkcija i podsistema, nego usvajanje određenih tehnoloških postupaka. Zato se konstantno zaostaje generaciju ili dve za protivnikom koji u određenim oblastima ima kontinuirani razvoj godinama. Pa dolazi do pokušaja saradnje sa onima koji se spremni da se koliko-toliko otvore, što trenuto nešto smanjuje tehnološki jaz, ali ne rešava problem na duže staze. Prvo jer se stvara zavisnost od nekog trećeg, koji je potenicijalni protivnik u nekom budućem sukobu, drugo jer se ukoliko se i dobije neki transfer tehnologije nikada ne dobija najsavremenija tehnologija koju neko poseduje. uvek je to za generaciju ili dve niže. Pa se onda mi čudimo solundarima na panoramskim osmatračkim spravama komandira tenkova koje smo dobili, jer znamo da to sve može da bude kompaktnije i manje. A nije.
Otuda i neki na prvi pogled nelogični ugovori, i uspostavljanja saradnje sa nekim zapadnim kompanijama. Međutim, kada se pogleda u kojim se oblastima saradnja traži, sve postaje logično.
Što se tiče kupovine Hrvata, ona može da bude game changer, ako mi to dopustimo. A ne liči da ćemo to dopustiti. Sjedinjavanje usvojenih tehnolgija na raznim projektima koje smo razvijali za sebe i strance može doneti kvalitet koji danas nemamo, a koji prevazilazi kvalitet onoga što možemo kupiti od Rusa, barem u ovom trenutku. A opet po ceni može konkurisati rešenjima sa zapada, uz odgovarajući kvalitet. Možda se može kupiti ograničeni kontigent stranih PO raketa kao privremeno rešenje, dok se neki projekti ne završe. Ali, generalno, čini se da posle dugo vremena, šta god neko mislio, ima ozbiljnijeg planiranja, a naučni radovi i osvojene tehnologije, ako se poslože na pravi način, mogu dati odgovarajući kvalitet vlastitih proizvoda, i izbaciti uvoz iz razmatranja za duže vreme. Barem što se tiče elektronike, moraće i ostali da odrade svoj posao do kraja, i reše neke druge probleme koji se mogu pojaviti.
Prema tome, ako bi se uopšte razmatrao uvoz protivoklopnih raketa, u ovom trenutku, to bi bio ograničeni uvoz ograničene količine raketa da bi se premostilo vreme do završetka svojih projekata. Sve drugo je idiotizam, jer se završavanjem određenih projekata, kao i kombinacijom usvojenih tehnologija na novim projektima, omogućava da se razviju svoje PO rakete koje su kvalitetom ili iste, ili efikasnije od onog što možemo nabaviti na tržištu.
Pri tome je, po meni, recimo završetak nekih prostijih uređaja značajniji od razvoja visoko sofisticiranih. Za mene je Stršljen trenutno projekat broj 1.
|
