UFC je kamen međaš u razvoju modernih borilačkih veština i sportova.
Jesu se mešali stilovi i mnogo ranije, ali popularnost UFC i onda MMA je ono ključno. Tu su se neke podcenje veštine, prevashodno boks i rvanje, pokazale kao efikasne, jer jesu. Sa druge strane mnoge veštine do tada visoko cenjene su pokazale da nisu ni malo efikasne. I počele su da gube na popularnosti, da tonu u neke opskurne priče, klanjanje zastavama i majstorima. Stvaranju kultova, zaboravljanju osnova.
A imao je džudo šansu da se otrgne od svega toga, al ne Olimpijada, bla bla. Nije tu kriva federacija. Krivi su sami džudo majstori, koji su se durili i u svemu videli džudo.
Džudo je odmah zauzeo visoko mesto u prvoj kategoriji, efikasnih i poželjnih veština. No mnogi majstori su izabrali da se uvuku u drugu kategoriju i mrače i MMA i BJJ i sambo. I sad su opali o dno, a peškir su sami bacili.
Drugi klub u kome sam trenirao je otišao u opskurnost kada je glavni crni pojas izgubio bitku sa partnerom crnim i par uštogljenih braon pojasa. Čovek je hteo da otvori mogućnost da se trenira i MMA. Bez da iko bude u obavezi, nego ako neko želi. Ali ne prodata je priča egocentričnim braon pojasevima da mogu do olimpijske norme. I ode čovek iz svog kluba.
Ali ima i još jedna stvar.
Neki borilački sportovi imaju više svetskih federacija, pa imaju dva ponekad i tri svetska prvenstva. Plus se na to doda da imaju i težinske i starosne kategorije, pa je uz malo slaloma moguće doći ne previše teško do medalje svetskog prvaka.
To sve pravi jednu situaciju koja je komplikovana.
Olimpijski sportovi su ipak najpoznatiji, pa je tu konkurencija najjača.
Citat:Olimpijski sportovi su ipak najpoznatiji, pa je tu konkurencija najjača.
Pa ovaj ne baš. Postoje olimpijski sportovi koji žive i bez Olimpijade, boks i rvanje, a do skoro i džudo. I sportovi koji sem mogućnosti da se dobije olimpjska medelja ne nude ništa drugo, karate i tenkvodo i sad džudo.
Rvanje i boks će i bez Olimpijade da žive, umreće klasični klubovi koji se ne prilagode novom svetu. ostala tri će da potonu u opskurnost, kultove i slično. Jer gube kontak sa svojim osnovama. Kao karate, gde se uglavnom ponavljaju kate, bez da se razume zašto. Pitao sam tastovog kuma, eks šampiona SFRJ u karateu, šta neka kata radi u stvarnosti. To je blok za udarac odozgo. Ali kako te neko rukom ili nogom tako udari. Može motkom ili nećim grđim, pa će ti polomiti ili odseći ruku. Promena teme.
Vrhunski tzv. vrhunski borilački sport je sviranje u ... diple, sa stanovišta vojske.
Borbe golih muškaraca. U kavezu, ili oboru, gladijatorstvo poznog Rima... . Gej ikonostas, entatrtiment za mase. Džudo tradicja, brljiva sekta izgubljena u prostoru i vremenu... Isto karate i onaj korejski karate nazvan drugačije koji mlatara ko ventlatorske lopatice, i sa istim smislom.
Međutim, šta one daju korisno, sve te razne tzv. borilačke veštine u veku u kojem samo oružje vodi borbu. Uglavnom ništa. Verovatno ništa. Treba ih držati što dalje od vojske. Znam samo dve osobe koje su terminalno neutralisale protivnika borilačkim veštinama u ratu. Jedan kik udarcem i jedan džudoka davljenjem, ali oba slučaja su primer njihovih grešaka u upotrebi oružja u zatvorenom prostoru prvi je pogrešio sa puškom a drugi sa pištoljem. Ništa pohvalno u korist tzv. borilačkih veština.
Ali primećujem da mlade generacije ne umeju da padnu. Ne šalim se, ne znaju da padnu polome se, kosti im naprsnu i iščaše zglobove, naprsnu zglobovi. Mnogo mnogo češće nego ranije.
Tako da za vojsku je atletika majka mara u svim svojim trčećim oblicima, pogotovu orijentaciona i klasično streljaštvo od vazdušare preko malokalibarke nadalje, ovog nadalje i nema nešto, bar ne kod nas.
A od svih tih borilačkih sportova treba uvesti u vojsku neku disciplinu pokupljenu iz tih rvaćih sportova i terati negde do nivoa žutog pojasa u džudou ili ekvivalenta u rvanju ili neke kombinacije istih, tj onoliko koliko im treba da nauče da padaju.
Mešaš dve stvari, nešto što je praktičo samodobrana i borilačke veštine. Borilačke veštine su svet za sebe, ne služe one za samodbranu, niti za ratovanje. Većini ljudi je to dobra rekreacija, druženje i tako. Nekima je posao, od toga žive. Ima ludaka koji se mahom bave nekim veštinama koje su zapravo zaboravile suštinu, pa pričaju razne priče.
Samodbrana je druga priča, daleko je šira od same fizičke sile. O samodbrani mao znam, nikada se nisam time bavio, niti me zanimalo. Borilačke veštine gledam isključivo kao rekreaciju, kao što neki ljudi igraju fudbal, džogiraju, idu na krosfit ili tako nešto, ja treniram borilačke veštine. I druga stvr, što mi je jako zabavno proučavanje itorijata istih i ponekad pokušaji rekonstrukcije nekih tehnika.
Tema je sama malo čudno postavljena, prevashodno sa naslovom i onda komentarima raznih ljudi, međunjima nekih koji nose nož za samodbranu, pa reklamiranje sisteme, podmetanje klipova samboa kao sistema i "ubijanje" vola.
Borlačke veštine nisu nešto mistično, nema tajnih tehnika za čupanje srca, nećete biti nepobedivi titani nećete hvatati metke, borilačke veštine mogu da pomognu u fizičkom delu samodbrane, ali kao što rekoh to je širi pojam. Dobar trener i pravilan rad, mogu da pomognu u razvoju ličnosti, ali to je više nuspojava. To mogu i drugi sportovi.
Borilačke veštine u ratu nemaju odavno puno mesta, ne treba ih tako gledati. Nešto ima neku ograničenu primenu i to je to.
A.R.Chafee.Jr. ::UFC je kamen međaš u razvoju modernih borilačkih veština i sportova.
Jesu se mešali stilovi i mnogo ranije, ali popularnost UFC i onda MMA je ono ključno.UFCu je, do raspada usled nerešenih sporova "sumnjivog kapitala" (čitaj - jakuza), itekako u popularnosti parirao PRIDE. Ipak, prva organizacija sa jasno ustanovljenim pravilima i kategorijama, a čije su borbe najviše ličile na ono što danas znamo kao MMA, bio je Shooto:
Borbe u UFC će ovako izgledati tek nekih 7-8 godina kasnije, jer u početku je to tek bio okršaj jednog stila protiv drugog.
A.R.Chafee.Jr. ::Tu su se neke podcenje veštine, prevashodno boks i rvanje, pokazale kao efikasne, jer jesu.Boks se jednostavno mora znati, ali daleko veću primenu u MMA, zbog same prirode veštine, kao udaračke tehnike imaju Muay Thai ili Kik-boks.
A.R.Chafee.Jr. ::A imao je džudo šansu da se otrgne od svega toga, al ne Olimpijada, bla bla. Nije tu kriva federacija. Krivi su sami džudo majstori, koji su se durili i u svemu videli džudo.
Džudo je odmah zauzeo visoko mesto u prvoj kategoriji, efikasnih i poželjnih veština. No mnogi majstori su izabrali da se uvuku u drugu kategoriju i mrače i MMA i BJJ i sambo. I sad su opali o dno, a peškir su sami bacili.
Ne možeš mešati uzrok problema (IJF) sa kompletnom veštinom i svim njenim polaznicima. Postoji sasvim solidan broj ljudi koji shvataju da zatvaranje u čauru može biti samo na štetu džudoa. Travis Stevens npr. više i ne pita IJF za dozvolu da li sme da učestvuje na takmičenjima van ove organizacije. Ukoliko se dobro sećam tog intervjua, par puta su mu dozvolili, preostalih 100 puta odbili, pa se više i ne muči - radi čovek razna BJJ takmičenja, mislim čak i ADCC. Uostalom, sam Maeda se X puta borio po catch pravilima, a učestvovao je u takmičenjima svih vrsta (prize fighting).
Džudo jeste dobra baza za MMA, ali objektivno ne kao grappling veštine koje nemaju gi. Tranzicija (o ovome sam samo čitao i slušao, nikada se nisam borio bez kimona) je moguća, ali uz očekivan gubitak gomile tehnika. Opet, meni je smešno npr. kako komentatori svaku uchi-matu, ili svaki osoto-gari, svaki ko-uchi-gari zovu "hip toss", "outside trip", "inside trip". Ja sam "kimuru" originalno upoznao kao ude-garami, "ezekiel choke" je ništa nego sode-guruma-jime, a "triangle" sankaku-jime.
Bez brige , ja sam od onih (propalih) džudista koji su zahvalni što BJJ održava newazu živom i dodatno je unapređuju.
Citat:UFCu je, do raspada usled nerešenih sporova "sumnjivog kapitala" (čitaj - jakuza), itekako u popularnosti parirao PRIDE. Ipak, prva organizacija sa jasno ustanovljenim pravilima i kategorijama, a čije su borbe najviše ličile na ono što danas znamo kao MMA, bio je Shooto:
Tek kasnije je PRIDE stekao popularnost, pogotovu na zapadu. Inače postoje slične stvari i mnogo pre popularnosti shooto rvanja. no zašto je UFC bitan, ne zbog kvlaiteta, niti zbog veština, nego zbog ostvarenja fantazija o turnirima gde se različite veštine probaju, a da ima svetsku popularnost.
Citat:Boks se jednostavno mora znati, ali daleko veću primenu u MMA, zbog same prirode veštine, kao udaračke tehnike imaju Muay Thai ili Kik-boks.
Ne baš, boks nije samo udaranje. Svašta još tu ima.
Citat:
Ne možeš mešati uzrok problema (IJF) sa kompletnom veštinom i svim njenim polaznicima. Postoji sasvim solidan broj ljudi koji shvataju da zatvaranje u čauru može biti samo na štetu džudoa. Travis Stevens npr. više i ne pita IJF za dozvolu da li sme da učestvuje na takmičenjima van ove organizacije. Ukoliko se dobro sećam tog intervjua, par puta su mu dozvolili, preostalih 100 puta odbili, pa se više i ne muči - radi čovek razna BJJ takmičenja, mislim čak i ADCC. Uostalom, sam Maeda se X puta borio po catch pravilima, a učestvovao je u takmičenjima svih vrsta (prize fighting).
To je problem, što većina klima glavom i prihvata zbog Olimpijade prevashodno. I što su uvređeni.
Citat: Džudo jeste dobra baza za MMA, ali objektivno ne kao grappling veštine koje nemaju gi. Tranzicija (o ovome sam samo čitao i slušao, nikada se nisam borio bez kimona) je moguća, ali uz očekivan gubitak gomile tehnika.
Eto ti odgovor na predhodno pitanje između ostalog. Gubitak tehnika je minimalan. Počeo sam bez gija, pa radio sa gijem, pa opet bez gija. Nije za lenje, jer jeste teže u nekim momentima, pa izmisle da je gubitak tehnike ogorman. Ili nije više džudo mjaukanje pričkinutog mačeta. Na primer umesto da uhvatiš za gi uhvatićeš ga za mišicu i baciti.
Džudo je cenjen u MMA, među prvih pet je veština. Ima dve popularne kombinacije, rvanje, boks i kik boks, džudo, BJJ i maju mjau, mau tai.
Citat: Opet, meni je smešno npr. kako komentatori svaku uchi-matu, ili svaki osoto-gari, svaki ko-uchi-gari zovu "hip toss", "outside trip", "inside trip". Ja sam "kimuru" originalno upoznao kao ude-garami, "ezekiel choke" je ništa nego sode-guruma-jime, a "triangle" sankaku-jime.
Nisu svi borci sa džudo pozadinom, neki ne zanju uči gari, ali zanju da te bace s'kuk.
Oluj2.1 ::Vrhunski tzv. vrhunski borilački sport je sviranje u ... diple, sa stanovišta vojske.
Borbe golih muškaraca. U kavezu, ili oboru, gladijatorstvo poznog Rima... . Gej ikonostas, entatrtiment za mase. Džudo tradicja, brljiva sekta izgubljena u prostoru i vremenu... Isto karate i onaj korejski karate nazvan drugačije koji mlatara ko ventlatorske lopatice, i sa istim smislom.
Međutim, šta one daju korisno, sve te razne tzv. borilačke veštine u veku u kojem samo oružje vodi borbu. Uglavnom ništa. Verovatno ništa. Treba ih držati što dalje od vojske. Znam samo dve osobe koje su terminalno neutralisale protivnika borilačkim veštinama u ratu. Jedan kik udarcem i jedan džudoka davljenjem, ali oba slučaja su primer njihovih grešaka u upotrebi oružja u zatvorenom prostoru prvi je pogrešio sa puškom a drugi sa pištoljem. Ništa pohvalno u korist tzv. borilačkih veština.
Ali primećujem da mlade generacije ne umeju da padnu. Ne šalim se, ne znaju da padnu polome se, kosti im naprsnu i iščaše zglobove, naprsnu zglobovi. Mnogo mnogo češće nego ranije.
Tako da za vojsku je atletika majka mara u svim svojim trčećim oblicima, pogotovu orijentaciona i klasično streljaštvo od vazdušare preko malokalibarke nadalje, ovog nadalje i nema nešto, bar ne kod nas.
A od svih tih borilačkih sportova treba uvesti u vojsku neku disciplinu pokupljenu iz tih rvaćih sportova i terati negde do nivoa žutog pojasa u džudou ili ekvivalenta u rvanju ili neke kombinacije istih, tj onoliko koliko im treba da nauče da padaju.
Ово је уобичајно становиште чак и у самим војним јединицама и само показује колико смо мало свесни значаја борења и шта оностварно значи војнику!
Слажем се да многе "борилачке вештине" и борилачки спортови не могу адекватно да припреме војника за ситуације у модерном рату из протстог разлога што се у модерно време борилачке вештене вежбају и преносе од стране људи који немају никакв контак та војском нити потребма војника.
Борилачка вештена је изграђен систем раговања у различитим ситуацијама које дешавају у току борбе на блиском одстојању са живим противником/непријатељем. Важност вежбања борилачких вештина јесте у психичкој припреми војника за ситуације када дође до борбе на блиском одстојању.
За оне који нису пратили ратове последњих 20ак година све чешће се борба преноси на урбана подручја, на скраћеном одстојању, са могућности да дође до непосредног контакта противничких бораца.
Иначе, под борилачком вештином спада и употреба пушке/пиштоља/ ножа у борби на блиском одстојању чак и у ситуацијама које нису везане за саму борбу (покушају одузимања оружја припадницима патроле од стране цивила / прикривених терориста и сл).
Пре неког времена сам се мало позабавио проблематиком употребе аутоматске пушке од стране стражара уколико би изненада био нападнут са неког краћег одстојања, између осталог, мало смо и истестиртали реакције момака који су мислили да је би се нашли у успели употребити пушку као ватрено оружје - епилог је био врло поучан -у моменту напада ни један није ни покушао да употрби пушку као средство за одбрану а камо ли да испали метак....
Највећи проблем по питању борилачких вештина у војсци јесте површно познавање борења од стране самих инструктора који се школују од стране цивила који немају никакве везе са војним борењем осим што препричавају историјат својих вештина и рекламирају се као борилачка вештина...
Dopuna: 07 Jun 2021 18:10
A.R.Chafee.Jr. ::Mešaš dve stvari, nešto što je praktičo samodobrana i borilačke veštine. Borilačke veštine su svet za sebe, ne služe one za samodbranu, niti za ratovanje. Većini ljudi je to dobra rekreacija, druženje i tako. Nekima je posao, od toga žive. Ima ludaka koji se mahom bave nekim veštinama koje su zapravo zaboravile suštinu, pa pričaju razne priče.
Samodbrana je druga priča, daleko je šira od same fizičke sile. O samodbrani mao znam, nikada se nisam time bavio, niti me zanimalo. Borilačke veštine gledam isključivo kao rekreaciju, kao što neki ljudi igraju fudbal, džogiraju, idu na krosfit ili tako nešto, ja treniram borilačke veštine. I druga stvr, što mi je jako zabavno proučavanje itorijata istih i ponekad pokušaji rekonstrukcije nekih tehnika.
Tema je sama malo čudno postavljena, prevashodno sa naslovom i onda komentarima raznih ljudi, međunjima nekih koji nose nož za samodbranu, pa reklamiranje sisteme, podmetanje klipova samboa kao sistema i "ubijanje" vola.
Borlačke veštine nisu nešto mistično, nema tajnih tehnika za čupanje srca, nećete biti nepobedivi titani nećete hvatati metke, borilačke veštine mogu da pomognu u fizičkom delu samodbrane, ali kao što rekoh to je širi pojam. Dobar trener i pravilan rad, mogu da pomognu u razvoju ličnosti, ali to je više nuspojava. To mogu i drugi sportovi.
Borilačke veštine u ratu nemaju odavno puno mesta, ne treba ih tako gledati. Nešto ima neku ograničenu primenu i to je to.
Проблем настаје због наметнутог става да су "боричке вештине" нешто мистично уз чије практиковање се постаје "непобедив".
Ипак, борилаке вештине имају сврху да омогуће борцу да и у случају борбе на блиској дистанци има неки алат/ оружје којим ће се борити. За оне који су давно служули војни рок или га пак никад нису ни служили - борилачка вештина јесте и изграђен систем радњи и поступака који опмогућавају војнику да се бори у рову, у бункеру, у ходнику ... у ситуацији кад је дошло до блиског контакта са противником. Такође, борилчка вештина јесте и спсобност правилног реаговања војника / групе војника у случају несмртоносног напада од стране демонстраната, непријатељски расположеног становника неке територије и сл... Да не помињем војнополицијске послове... Важност подизања новао борилачких способности војника је у модерном ратовању поприлично добило на значају.
Ако је горе наведено познато, поставља се питање због чега је уврежено мишљење да сзу борилачке вештине неупотребљиве у војсци!?
Одговор је једноставан -
Масовно вежбање цивилних "борилачких вештина" у грађанству неповољно се одразило и на знање инструктора у војсци који су почели да избегавају војничке борилачке дисциплине и да се приказују демонстративне технике из цивилних сала за борење. Ефекат знамо...
Други проблем јесте управо поменуто схватање да су борилачки спортови нешто практично (и јесу - развијају специфичне вештене у зависности од стила) док "борилачке вештине" служе за рекреацију.
Више пута сам имао дискусије на тему борилчких вештина и сврхе њиховог тренирања уколико вежбачу не дају ништа више од пуке физичке активности и задовољства вежбача тиме што је научио да понови неку радњу коју је показао инструктор - одговор је увек био да мали број људи стварно жели да усавршава своје борилачко умеће ( као скуп свих индивидуалних вештина усмерених на решавање физичког дуела са противником).
Оно што се данас назива "самоодбрана" уствари је само разводњена прича око "борилачких вештина" - инструктори су схватили да је лакше да продају неколико техника у контролисаним ситуацијама и тако убеде вежбача да је спреман и способан да се одбрани него да убе време на вишегодишње изучавање неке комплексне "борилаче вештине" која је борилачка само у називу...
, ja sam od onih (propalih) džudista koji su zahvalni što BJJ održava newazu živom i dodatno je unapređuju.
