rip
- padobranac75
- Nezaboravni član
- Pridružio: 15 Apr 2010
- Poruke: 2082
- Gde živiš: Beograd
|
Vlad011 ::@ padobranac75
Svaka cast i za ideju i za inicijativu!
Hvala ti na mišljenju.
Radim na tome već pune dve godine.
Moja ideja ide bar jedan korak ispred ideje koja je pokrenuta u ovoj temi.
Naravno da je potrebno da pojedinac nauči kako treba da se ponaša u konkretnoj vanrednoj situaciji.
Međutim, suština ove ideje je kako da se organizujemo da zaštitimo ljude da uopšte ne dođu u nevolju. Ako to uspemo, nećemo ni morati da ih spasavamo iz nevolje.
Članom 2. Zakona o vanrednim situacijama propisano je da Republika Srbija obezbeđuje izgradnju jedinstvenog sistema zaštite i spasavanja. Drugim rečima, grade se dva kompatibilna sistema: (1) Sistem zaštite i (2) Sistem spasavanja, kao konstitutivni podsistemi jedinstvenog Sistema.
Zato pojam "zaštita" ne treba shvatiti u smislu - obučio sam se, opremio i sada mogu mirno da sedim i čekam, ako nevolja dođe. Njegov smisao je takvom organizovanju da se na vreme uočiti da nevolja može da dođe, odnosno da već dolazi.
Problem zaštite se ne rešava pravilnicima, uredbama ili uputstvima, inspekcijskim pregledima i kažnjavanjem onih koji ih ne poštuju. Mada je i to neophodno.
Problem zaštite se ne rešava u potpunosti, ali može biti znatno ublažen ako se na vreme detektuju činjenice koje ukazuju na moguću opasnost.
Mogućnosti za "zaštitu" u vreme nekadašnje Civilne zaštite bile su limitirane tadašnjim nivoom tehničko-tehnološkog razvoja društva. Osim toga, ona nije bila dovoljno ni osposobljena ni opremljena za zaštitu, već za spasavanje. Možda najveći problem bila je popuna jedinica Civilne zaštite. Prioritet u popuni imale su jedinice JNA, zatim manevarske jedinice Teritorijalne odbrane (TO), posle toga ostale jedinice TO, a za Civilnu zaštitu - šta ostane.
Današnji nivo tehničko-tehnološkog razvoja omogućava da se mnogi faktori nastajanja vanredne situacije pravovremeno detektuju. Ne svi faktori i ne za sve vrste vanrednih situacija. Ali to ne znači da, zbog toga, ne treba detektovati one koje je moguće.
Zbog toga sam u martu 2009., kada je u Srbiji intenzivnije počelo da se priča o potrebi organizovanja i zakonskog regulisanja oblasti vanrednih situacija, počeo rad na ovom Projektu.
Bilo mi je potrebno oko dva meseca da prikupim i analiziram podatke o današnjim tehničkim mogućnostima i iskustvima u realizaciji sličnih Idejnih rešenja u svetu. Setio sam se i projekta "Leteće bolničarke", u čijoj sam realizaciji učestvovao (negde između 1977. i 1980. godine).
Do početka juna 2009. napisao sam i dokument "Idejno rešenje", u kojem je, na preko 60 strana, ilustrovano fotografijama i obrazloženo šta se sve dobija realizacijom te ideje.
Od juna 2009. do danas o Projektu je pozitivno mišljenje dao veći broj ljudi (Sektor za vanredne situacije MUP-a, Fakultet bezbednosti, Geografski institut "Jovan Cvijić" Srpske akademije nauka, Gorska služba spasavanja, itd.). Čak je tokom jednog razgovora zaključeno da bi Projekat trebalo i da može da se realizuje na nivou čitavog regiona Balkana.
Sve što je do sada urađeno na ovom Projektu, moglo je da se uradi bez posebnog finansiranja. Trošio sam samo svoje znanje i slobodno vreme. Koštalo je samo nešto papira i tonera za kolorni laserski štampač.
Ali, dalje ne može. Dalja realizacija zavisi od pronalaženja načina za finansiranje Projekta.
Pri tome, sve bi to koštalo neuporedivo manje nego da Država kupuje avione, helikoptere, bespilotne letilice, zapošljava pilote, itd.
Neko će reći da je najjeftinija varijanta - bespilotna letilica.
I Hrvatska se "setila" da ih kupi tek nakon što im je, pre nekoliko godina, poginula gomila ljudi, tokom gašenja požara na Kornatima.
Nisu se tada setili da pozovu bilo koji aeroklub, da rukovodilac gašenja požara sedne pored pilota u bilo koji aviončić i iz vazduha prati kretanje fronta požara. Siguran sam da bi, i vizuelno, na vreme uočio da mu požar opkoljava ljude.
U konceptu koji predlažem dobija se nešto što može da funkcioniše:
1. pre nastanka vanrednog događaja - kao pokretna osmatračka stanica velikog kapaciteta (možda u okviru Službe 112 ili kao poseban element Sistem osmatranja, ranog upozoravanja, obaveštavanja i uzbunjivanja);
2. u toku vanrednog događaja - kao neposredna podrška rukovodnoj funkciji ili za prebacivanje spasilačkih ekipa Sektora za vanredne situacije, Gorske službe spasavanja, Crvenog krsta i drugih u neposrednu blizinu ili na samu lokaciju vanrednog događaja, čak i u situacijama kada je ta lokacija nepristupačna i za terenska vozila;
3. posle vanrednog događaja - kao podrška specijalizovanim jedinicama civilne zaštite, u periodu otklanjanja posledica vanrednog događaja.
Ima još razloga zašto varijanta sa bespilotnim letilicama nije i najbolja, čak iako je najjeftinija.
Tačno je da bespilotna letilica može da odradi sve pod "1.", samo deo pod "2." i ništa pod "3.".
Pri tome, bespilotna letilica je samo nosač opreme. A oprema može da se montira i na druge vrste nosača (helikoptere, motorne avione, ultralake letilice, motorne zmajeve, itd.), koji mogu da se, po potrebi, koriste i za druge svrhe.
Postoje i znatne razlike u troškovima nabavke, obuke, eksploatacije, ali da o tome ne smaram. Dovoljno je da napišem:
Troškovi1 = A + B + C + D + E1
Troškovi2 = 0 + B + 0 + 0 + E2
Tačno je da je "E2" veće od "E1". Međutim, razlike nije tolika da bi zbir "Troškovi2" približio ili premašio zbir "Troškovi1".
I, na kraju, da malo ilustrujem ono o čemu pričam, jer, upotreba svih onih kutijica sa prethodnih slika dođe tek na kraju.
Montaža na različite nosače
 / 
Monitornig stanja dalekovoda
 / 
Monitornig požara
 /  / 
|
Izraz "kalas" verovatno jeste nastao u CS zajednici, ali ne zato sto kanterasi "nemaju poima sa zivotom" vec zbog toga sto je "kalas" krace, brze i lakse. Ako cemo o tome sta je pravilno, gdin. Kalasnjikov je osoba, a ne puska, a opet kome god da pomenes ime Kalasnjikov pred ocima mu stoji slika AK-47, a ne coveka koji je konstruisao slavnu pusku.
