offline
- Pridružio: 07 Sep 2007
- Poruke: 39
|
Увођење свештеника и свештеничке службе у јединице Војске Србије, по речима генерал-мајора Петра Радојчића, начелника Управе за људске ресурсе, врло је осетљиво питање које ће бити разматрано у другој половини ове године, након усвајања закона о војсци. Планирано је да се до тада организује стручна расправа и изради нови модел за регулисање верског живота у Војсци Србије и нацрт новог правила службе...
– Извесно је да веома студиозно, у складу с међународним искуствима и стандардима, треба приступити нормативном уређењу ове области. Док се не нађе одговарајуће решење, верујући припадници система одбране моћи ће, као и до сада, да посетама верским објектима своје конфесије задовољавају верске потребе – каже Радојчић.
Упркос томе што, за разлику од многих земаља, код нас још није пронађено одговарајуће решење, та тема није толико нова. О њој се размишљало и раније, чак је било и семинара на којима су изношена искуства из војски других земаља, посебно америчке. Било је контаката с Министарством вера, Српском православном црквом и осталим традиционалним црквама и верским заједницама од 2000. године до данас, а посебно је ова тема актуелизована након усвајања Закона о црквама и верским заједницама, прошле године.
Устави већине земаља имају клаузулу којом је црква одвојена од државе и одредбе којима је грађанима гарантована слобода вероисповести. Одвојеност цркве од државе није представљала препреку да се организује свештеничка служба и обезбеди присуство свештеника у оружаним снагама.
При избору вероисповести коју ће увести у војску придржавали су се начела о националној и конфесионалној структури становништва, доприносу појединих вероисповести формирању и очувању традиције и културе државе, обезбеђивању поштовања верских права и слобода мање бројним припадницима војске других вероисповести.
Применом тих начела уведени су свештеници вероисповести којој припада већински народ, уз могућност да у руководећем органу службе буду свештеници других вероисповести. Другим верницима гарантована су сва права и слободе.
– Свештеничка служба оружаних снага Грчке, Румуније, Словачке, Белгије и још неких земаља уграђена је у организацијско-фомацијску структуру команди и јединица, а у Мађарској и Аустрији то су посебне службе. Војно свештенство и у Оружаним снагама Италије чини војну бискупију на чијем челу је војни бискуп.
У већини армија, присуство верским обредима није обавезно. Припадницима појединих вероисповести омогућава се посебна исхрана по правилима њихове вере – каже Петар Радојчић.
У сваком случају, ни у нашој војсци религија није више табу-тема. Последњих 10-15 година, како истиче наш саговорник, обављено је неколико истраживања ради сагледавања значаја вере и њеног утицаја на морал војске. Резултати истраживања су показали да већина припадника, чак 69 одсто, увиђа значај вере за очување властитог националног идентитета и слаже се са тврдњом да познавање верске традиције доприноси јачању морала.
После октобарских промена покренута су нека питања редефинисања односа цркве и државе, као што је враћање имовине цркви, увођење веронауке у школе и слично. У складу с тим изражена је спремност за нормативно увођење ове области и у Војсци Србије.
– Што се тиче значаја евентуалног увођења свештеничке службе, сматрамо да би се он, поред осталог, огледао у доприносу духовном и моралном васпитању припадника система одбране – истиче Радојчић.
Питања верских права и слобода војника и професионалних припадника Војске Србије су, као за све грађане, регулисана Уставом Републике Србије, законом о црквама и верским заједницама, Законом о државним и другим празницима и Правилом службе Војске.
Према постојећим законским и подзаконским актима и одредбама, сва лица на служби у Војсци имају право да слободно изражавају своја верска осећања, без права на пропагирање, да посећују верске објекте и присуствују верским обредима и прослављају верске празнике, изван војних објеката.
Поред тога, команде, јединице и установе могу да организују давање помена за своје погинуле и умрле припаднике, а припадницима муслиманске вероисповести је омогућена посебна исхрана у време њихових верских празника.
У току Часног поста који је ушао у пету недељу, војници, али и студенти Војне академије и ученици у војним школама који су православни верници немају на јеловнику посну храну. Војна гимназија у Београду је једина средња школа у Србији која нема верску наставу. Зато викарни епископ јегарски Порфирије упозорава да је положај верника СПЦ, али и других конфесија у Војсци Србије испод задовољавајућег нивоа.
„За сада, изузев парцијалног уступка војницима муслиманске вероисповести, којима су у Војсци Србије испуњени захтеви у вези са посебном исхраном, нажалост, чињеница је да припадници Православне цркве и осталих признатих цркава и верских заједница немају никакве могућности да у складу са општим европским, демократским стандардима слободно остварују своја верска права и верске потребе. За разлику од готово свих армија у савременом свету, у Европи, Америци, Азији и Африци, у нашој војсци нема свештеника, а у касарнама нема верских објеката”, објашњава владика Порфирије који је у Светом архијерејском синоду Српске православне цркве задужен за односе са Војском Србије.
Поред чињенице да се у нашој армији касни са увођењем свештеничке службе, епископ Порфирије каже да Србија, по угледу на европске земље, иако спорије, али у мери у којој је то потребно и оправдано, отвара могућности за природну улогу Цркве у друштву.
„До сада су цркве и верске заједнице оствариле своје право на веронауку у школама. Држава је донела Закон о враћању отете црквене имовине, који додуше, иако је већ на снази, за сада не функционише. Надамо се да ће, чим се конституише нова влада, бити донет и закон о војсци тако да ту тек очекујемо промене”, истиче овај јерарх СПЦ.
Иако не може са сигурношћу да каже кад ће војни свештеници постати реалност у Србији, владика Порфирије признаје да, с обзиром на искушења и разне тешкоће кроз које наш народ пролази, постоје многи објективни разлози зашто се касни са овим послом. Али, како додаје, „руку на срце, стиче се утисак да до сада није посвећивана довољна пажња овом проблему”. СПЦ не може још да каже колико је Војсци Србије потребно православних свештеника, јер будући процес модернизације ВС подразумева драстично смањивање броја војника. Како каже владика Порфирије, по незваничним проценама, за Министарство одбране и Војске Србије било би потребно око двадесет војних свештеника:
„Задатак будућих војних свештеника, у најкраћем, сводио би се на чинодејствовање, односно служење Свете литургије недељом и верским празницима, служење јутарње и вечерње молитве, служење опела и парастоса, освећење касарни и застава. Осим тога свештеници би учествовали у полагању заклетве, држали би предавања, али би се и старали о духовном здрављу припадника војске.
– Такође, снабдевали би војне библиотеке верском литературом, саветовали се са командантом јединице о условима који су потребни за остварење верских потреба – објашњава улогу будућих војних свештеника владика Порфирије.
Свака војска има неке специфичности, па Војска Србије не може у потпуности да копира модел било које стране армије, али свакако може и мора да користи постојећа искуства многих, сматра овај епископ.
За нас зато могу бити корисна искуства земаља чија је већина становништва православне вероисповести, али и искуства земаља из нашег непосредног окружења: Грчке која има вишедеценијски разрађен систем присуства свештеника у војсци, затим Румуније, Русије. Искуства Мађарске, Пољске, Хрватске, као и многих западноевропских земаља такође су веома корисна, сматра владика Порфирије.
За разлику од нас, Хрватска је у процесу транзиције много брже увела све стандарде европске демократије у вези са црквом. Хрватска је, као и Србија, секуларна држава, што значи да су црква и држава одвојене. Али то, како каже владика Порфирије, не значи да су црква и држава супротстављене.
„Напротив, одвојеност подразумева сарадњу, прожимање и међусобну сарадњу, а пре свега обавезу државе да омогући свакоме грађанину да у складу са законом остварује своја верска права на свакоме месту, па и у војсци. Зато је, у том смислу у Хрватској успостављен Војни ординаријат још 25. априла 1997. Том приликом потписан је уговор између Ватикана и Републике Хрватске о душебрижништву римокатоличких верника припадника оружаних снага и полицијских служби у Хрватској. У личности преузвишеног монсињора Јураја Језеринца именован је и војни бискуп Хрватске. Додајмо и то да је верски живот у војсци законом уређен и у Словенији, Босни и Херцеговини, односно Републици Српској”, истиче епископ Порфирије.
Искуство Краљевине Србије и Југославије
До 1918. године у Српској војсци војни свештеници су по формацији припадали сталном кадру активне војске Краљевине Србије. У саставу штаба команде постојао је војни прота, а војни свештеници су били распоређени у штабовима дивизијских команди и у штабовима активних пукова.
После Првог светског рата верска питања у војсци су решавана на другачији начин, јер је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца постала вишеконфесионална држава. Све признате вероисповести су у војсци биле заступљене. При Министарству војном и морнарици постојало је тело које је руководило свештеничком струком. У њему су били по један војни свештеник прве класе за православну, римокатоличку и муслиманску вероисповест. Штаб сваке армијско-дивизијске области, пука и гарнизона имао је сталног војног свештеника.
Врховни војни свештеник (референт) за православну веру потпадао је под црквену јурисдикцију патријарха српског. За војнике богослужења су одржавана у капелама и црквама у кругу војних објеката, а тамо где их није било у месним верским објектима.
Вера и борбени морал
Истраживање које је Управа за морал Генералштаба Војске Југославије спровела месец дана после агресије НАТО-а 1999. године показало је да се више од 69 одсто припадника ВЈ изјаснило да су религиозни. Преглед по стратегијским групацијама потврдио је старо правило да вера у Бога зависи од степена опасности. Тада се као верници изјаснило 51,9 одсто припадника Прве армије, 63 одсто припадника Ратне морнарице, 67 одсто војника Друге армије, 68 одсто из РВ и ПВО и 82 одсто војника Треће армије која је била највише угрожена од агресора.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
ali ajde da sa tim zavrsimo.
