offline
- Pridružio: 02 Apr 2010
- Poruke: 271
|
Потписан гасни уговор
Почев од 2018. Гаспром ће испоручивати Кини 38 милијарди кубних метара гаса годишње
Citat:
Russia and China seal historic $400bn gas deal
After 10 years of negotiations, Russia's Gazprom and China's CNPC have finally signed a historic gas deal which will provide the world's fastest growing economy with the natural gas it needs to keep pace for the next 30 years.
The total value of the contract is $400 billion, Gazprom CEO Aleksey Miller said. However, the price of gas stipulated in the document remains a "commercial secret."
Assuming the overall price of the contract includes only the cost of supplies of Russian gas, then the $400 billion price tag means China will pay about $350 per 1,000 cubic meters. Delivery price for the contract will be tied to market oil prices, Putin said from Shanghai on Tuesday.
Infrastructure investment from both sides will be more than $70 billion and will be the world's largest construction project, with Russia providing $55 billion up front and China $22 billion. This is Gazprom's biggest contract to date.
Russia will supply China 38 billion cubic meters of gas per year via the eastern 'Power of Siberia' pipeline, which crosses Siberia and reaches China's populous northeast regions. A separate route that could deliver gas to China's western provinces and provide diversification is also in the works, according to Putin.
A memorandum of understanding was signed in the presence of Russian President Vladimir Putin and President of China Xi Jinping on the second day of Putin’s two-day state visit to Shanghai.
The deal comes as a part of Russia’s larger-scale pivot to Asia and especially China as Western economies threaten sanctions over turmoil in Ukraine. Sanctions by the US and the EU have been mostly limited to visa bans and asset freezes on some of Russia’s top officials, while so far only threatening a so-called third round of real economic sanctions against Russian hydrocarbon businesses.
Just ahead of Putin's visit to Shanghai, Russian Prime Minister Dmitry Medvedev gave reassurance that the agreed price would be fair.
“One side always wants to sell for a higher price, while the other wants to buy for a lower price,” Medvedev said. “I believe that in the long run, the price will be fair and totally comparable to the price of European supplies.”
A major breakthrough in negotiations came on Sunday as Gazprom chief Aleksey Miller sat down with his CNPC counterpart, Zhou Jiping, in Beijing to discuss final details, including price formulas.
Although Europe is still Russia's largest energy market – buying more than 160 billion cubic meters of Russian natural gas in 2013 – Moscow will use every opportunity to diversify gas deliveries and boost its presence in Asian markets.
“I wouldn’t look for politics behind this, but I have no doubt that supplying energy to the Asia Pacific Region holds out a great promise in the future,” Medvedev said.
In October 2009, Gazprom and CNPC inked a framework agreement for the Altai project which envisions building a pipeline to supply natural gas from fields in Siberia via the western part of the Russia-China border.
In March 2013, Gazprom and CNPC signed a memorandum of understanding on Russian gas supplies to China along the so-called eastern 'Power of Siberia' route. When both pipelines are activated, Russia can supply Asia with 68 billion cubic meters of gas annually.
Last year, China consumed about 170 billion cubic meters of natural gas and is expected to consume 420 billion cubic meters per year by 2020.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
---------------------
Citat:Korea, India And Japan, Not Just China, Are Looking To Russia For Energy
In late April, Russia's parliament voted to forgive North Korea 90 percent of its debt to Russia, which dated back to the Soviet era when the two nations were allies during the Cold War. Instead, it voted to invest $1 billion in the world’s most-secretive country for health care, education and energy projects. The planned energy project is a major natural gas pipeline through North Korea.
Russia plans to build a gas pipeline and accompanying railroad from its offshore Sakhalin Island fields, north of Japan, through North Korea to South Korea.
“Obviously, the greatest variable in this project is the North Korean risk, which must be handled effectively,” Chris Faulkner, CEO of Texas-based Breitling Energy and adviser to the Energy China Forum’s Asia Shale Gas Committee, said. “North Korea is not trustworthy enough to entrust with an energy supply line, and inter-Korean relations are not healthy enough at present to carry out this project.”
ExxonMobil operates one of the Sakhalin fields with a 30 percent stake, partnering with companies from Japan (30 percent stake), India (20 percent) and two Russian companies (20 percent combined). Subsidiaries of Gazprom, Netherlands-based Royal Dutch Shell, Japanese corporate group Mitsui and Japanese auto manufacturer Mitsubishi operate the other field. The project is expected to supply South Korea with 10 billion cubic meters of gas each year. It's expected to make North Korea into a sort of Ukraine, and it's expected to make South Korea akin to Europe with its present dependence on Russian gas.
South Korea relies on imports to meet about 97 percent of its energy needs, making it the world’s second-largest natural gas importer behind Japan.
"Seems to me Putin is using the Korean project to put pressure on the Chinese to make up their mind," Gal Luft, co-director of the Institute for the Analysis of Global Security and senior adviser to the U.S. Energy Security Council, said. "For him the big prize is China and this week's visit is crucial."
Russia and India have been negotiating to build a $30 billion oil pipeline, which would be the world's most expensive due to its proposed route through rugged terrain. The so-called Silk Road pipeline would link Russia’s Altai Mountain region to the Xinjiang province of China and northern India. Russia exports 70 percent of its oil, compared to 30 percent of its gas production, and its oil revenues are nearly seven times its gas revenues, the U.S. Energy Information Administration (EIA) said.
India is the third-largest oil importer in the world after the U.S. and China, as it relies on imports from the Middle East, and it's projected to become the world’s largest oil importer by 2020, according to the EIA. China and India’s economies have been among the world’s fastest-growing for the past two decades, and like China, India’s energy consumption has more than doubled since 1990. Unsurprisingly, India is aiming to secure additional energy imports and to diversify its energy supply.
As the Asian Development Bank pointed out in an October 2013 report, energy pricing in India is a core hindrance to foreign investment, as oil prices are government-controlled and do not fully reflect the procurement prices.
Nonetheless, Russia has not called off the project, which it began planning around the same time that China and Russia began discussing a gas pipeline. Indian Prime Minister Manmohan Singh and Putin issued a joint statement from Moscow on Oct. 21, 2013, that confirmed that the two nations are collaborating “to study the possibility of direct ground transportation of hydrocarbons.”
The statement reaffirmed a joint commitment made in 2010. A year earlier, foreign ministers from Russia, India and China agreed to enhance energy cooperation among the two countries, and at the end of last year, India’s biggest oil and gas company, Oil and Natural Gas Corp. (ONGC), confirmed its interest in the pipeline from Russia, calling it “appropriate.”
Talks about the pipeline's construction are expected to conclude by the middle of this year, with a completion date of 2020-2022, according to the Center for Research on Globalization, a Montreal-based nonprofit.
Still, China remains Russia’s most promising customer, with oil and gas consumption expected to increase by nearly 90 percent in 2011-2020, while India’s consumption is expected to rise by about 50 percent, according to The Economist’s Intelligence Unit.
“Until a China pipeline is built, Russia has few export markets for gas outside of Europe, leaving it vulnerable to sanctions and competition from U.S. exports of shale gas, and Putin knows this,” Faulkner said.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
-------------------
Citat:Russia writes off 90 percent of North Korea debt, eyes gas pipeline
Russia's parliament has agreed to write off almost $10 billion of North Korea's Soviet-era debt, in a deal expected to facilitate the building of a gas pipeline to South Korea across the reclusive state.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
----------------
Citat:Cena gasa kog bi SAD mogle da prodaju EU bila bi jedan i po do dva puta veća od ruske cene - ocenjuju stručnjaci.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
---------------
У Берлину се воде разговори о цени гаса за Украјину и начину плаћања досадашњег дуга према Гаспрому.Занимљиво је да су учесници преговара ЕУ и Русија, док хунта није позвана за сто, ионако се ништа не пита.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
-----------------
Оборили сајт НовогСтандарда други пут у последњих месец дана, те ћу копирати цео текст Бранке Ал-Хамди
Citat:ЗАШТО ЈЕ ГАС ИЗ ШКРИЉАЦА ВЕЛИКА ОБМАНА?
БРАНКА АЛ ХАМДИ
Још није нађен лек за производњу енергената, а кад њихова цена превазиђе цену коју економије могу да плате, тада долази криза
У последње време тема производње гаса из шкриљаца је непрекидно у медијима. Гас из шкриљаца је представљен као технолошко чудо, које већ данас утиче на тржиште енергената. Европска унија је донела одлуку практично без преседана да се изузме технологија производње гаса из шкриљаца из ригорозних еколошких регулатива, које су стандардне за друге енергетске технологије. Тај преседан је захтевала Пољска, која је једна од земаља заинтересованих за инвестиције у америчку технологију производње гаса из шкриљаца. Однедавно помиње се и Украјина.
Гас из шкриљаца се производи у САД и Великој Британији. Иако се много говори о још увек непотпуно схваћеним, али озбиљним еколошким проблемима, нема у светским медијима готово никакве анализе о профитабилности технологије. Дакле, постављам питање – када ће производња гаса из шкриљаца достићи фазу кад је цена гаса конкурентна на тржишту? Колика је стварна цена? Нажалост, не верујем да данас постоји одговор јер је производња још увек непрофитабилна, а направљене планине дуга мораће се исплатити. Питање је да ли је Европа спремна за нову рунду спасавања банака и нове рунде стезања каиша? Да ли заиста можемо веровати медијским причама о технолошком чуду?
Када је Међународна агенција за енергију (IEA) у новембру објавила своју прогнозу у извештају Процена светске енергије за 2012, могли смо да поверујемо да свет стварно плива у нафти. Извештај је пропраћен прогнозом да ће Америка превазићи Саудијску Арабију и постати највећи светски произвођач нафте до 2017. и да ће постати независна од увоза у производњи енергије. Све светске агенције су то пренеле. Чак, идући даље, британски Гардијан је закључио да овај извештај IEA дефинитивно побија идеју да су извори нафте при крају и да ће производња да опада у будућности (Peak Oil Theory). Закључци из тог извештаја су преплавили светске медије. Ексон Мобајл у својој прогнози закључује да ће потражња гаса да порасте за 65 одсто до 2040. и да ће Северна Америка да произведе више од 20 одсто од те цифре. Од тога највећи проценат ће бити из неконвенционалних извора гаса. Према тој прогнози, револуционарна производња гаса из шкриљаца ће да омогући да САД чак извози гас од 2025. Прошлог лета смо чули исто тако оптимистичке прогнозе када је Харвардски универзитет објавио извештај некадашњег функционера италијанске корпорације ENI. Тврдио је да су научници погрешили и да је производња нафте још увек у успону. Закључак је – нема оскудице нафте, и то је превазиђена тема. Наводно, та теорија је превазиђена новом технологијом која осигурава обиље јефтиних извора неконвенционалне нафте и гаса.
Нема сумње да још има доста нафте и гаса под земљом да испунимо све наше снове о убрзаном развоју сценарија климатских катастрофа. Иако, пре него што до тога дође, убрзано ћемо да наставимо са загађивањем земље, океана, ваздуха и пијаће воде. И убрзано ћемо градити нове путеве да би и даље трошили све више енергије. Да ли то економски има смисла или не?
Јер коришћење гаса из шкриљаца није “чиста енергија”, како се тврди. Није чистија чак ни од угља, који се користи за производњу струје. На пример, гас из шкриљаца емитује 66 милиона додатних тона угљеника, док за исту количину производње угаљ емитује 50 милиона тона. И, да буду ствари чак и горе за гас из шкриљаца, када се отпуштање метана приликом производње узме у обзир, повећава се проблематичност овог начина експолоатације гаса. Иако нови извори гаса из шкриљаца и нафте из пешчаника указују на додатне резерве и привидно руше теорије о „врху“ производње – чињенице уопште нису тако једноставне.
„ВРХ“ ПРОИЗВОДЊЕ НАФТЕ ЈЕ ИЗА НАС
Подаци уствари указују на чињеницу да смо већ суочени са грчевима глобалне транзиције у енергији – ера јефтине нафте је заиста готова. Треба разумети да теорија „врха“ у производњи нафте не значи да ће нафта да нестане, већ да је то моменат када комбинација геолошких ограничења и економских фактора доводи до трајне ситуације где је производња нафте неповратно скупља и негативно утиче на економски раст. То је тачка где смо данас. Све од 2005. светска производња нафте остаје на равном платоу. Ако се дода повећана потражња из Кине и других растућих економија, цена нафте ће неминовно да расте у будућности. Уствари, цене нафте би биле веће да владе не плаћају субвенције и те субвенције су у 2011. достигле чак 30 одсто цене нафте. И, како је свет конвеционалне производње нафте остао на платоу, све више зависи од скупих неконвенционалних извора енергије. Ера јефтине и обилне нафте је заиста готова.
Према процени стручњака (Gail Tverberg), у јуну 2012. године, објављено је да од 2005. године светско снабдевање конвенционалном нафтом није повећано. Тверберг тврди да је то „примарни разлог за рецесију 2008-2009“, и да очекивани резултат мањег снабдевања нафтом може да буде разлог да се финансијска криза настави и евентуално погорша.
МАНИПУЛАЦИЈА СТАТИСТИКОМ
Да ли је информација IEA солидна? У серији истраживања за Гардијан и Le Monde, Бадал је већ 2009. године разоткрио да су се кључни подаци намерно мењали у IEA, и то под притиском САД, да би се лажно повећале цифре које представљају службене резерве енергије. Бадал је касније открио да је IEA већ од 1998. стварала „инфлацију“ у подацима о резервама енергија, што је била основа за прогнозу „одрживог економског раста и ниске незапослености“.
Укратко, истраживања IEA су под интензивном лупом и директним мешањем већ 12 година. Зато се закључци IEA не могу прихватити без додатне анализе. Иста је судбина прослављеног Харвардовог извештаја и његовог аутора Маугерија. Могло је одмах да се утврди да то није био независан извештај. Финансиран од две велике енергетске компаније ENI и BP, извештај није никад био стручно потврђен. Др Роџер Бентли, стручњак при британском Центру за истраживање енергије изјавио је некадашњем финансијском стручњаку Би-Би-Сија Дејвиду Страхану да Маугуеријев извештај потпуно занемарује интензитет пада у производњи нафте и да извештај има очигледне математичке грешке. Исти стручњак се чак пита како је могуће да је Харвард ту студију објавио. Одговор лежи у дилеми нашег времена – академска истраживања све више постају подручје оних који та истраживања и финансирају.
А У ШТА НАУЧНИЦИ ВЕРУЈУ?
За разлику од Маугеријеве студије, која је добила огромну медијску пажњу, три проверене студије објављене у реномираним научним публикацијама нуде сасвим другачију перспективу. Наиме, студија Дејвида Кинга, објављена у публикацији Природа, налази да – и поред објављеног повећања у истраживањима за новим резервама нафте, као и нафте из пешчаника, природног гаса и гаса из шкриљаца – експлоатација светских енергетских поља још увек опада, између 4,5 и 6,7 одсто годишње. Све ове студије дефинитивно одбацују идеје да ће гас из шкриљаца омогућити свету да избегне енергетску кризу.
У марту 2012. Кинг група при Оксфордском универзитету, Школа предузетништва и екологије, је објавила студију у публикацији Energy Policy, закључивши да су резерве нафте у свету око трећине мање од оних објављених у проценама енергетских компанија и студија које те компаније плаћају. Научници упозоравају да је пад производње нафте чињеница. Није важно колико фосилног горива још постоји испод земље, већ је важна количина која може да буде комерцијално произведена по ценама које светска економија може да поднесе. Та количина је ограничена, опада, и даље ће да опада. Ову студију су све велики светски медији игнорисали осим британског Телеграфа.
Нове технологије не нуде спас који су обећавале. Доказ је мање позната чињеница да се у производњи гаса из шкриљаца након првобитног лома стена по свакој бушотини губи чак до 90 одсто гаса у року од 6-12 месеци. Гас из шкриљаца се може ослободити тек пошто се на великим дубинама ломе хоризонтални слојеви стена. Тако хоризонтално хидраулично ломљење уз помоћ велике количине воде, песка и хемикалија – ослобађа гас и друге отровне гасове. То значи да једноставно морају да се буше нове рупе, разбијају нове стене дубоко у кори земље. А трошак сваког бушења и хоризонталног ломљења након 6-12 месеци превазилази количину гаса који се произведе. До данас нема доказа да је производња профитабилна. Повезано са необоривим чињеницама да производња нафте опада, целокупна слика енергетске будућности је у питању.
НЕСАЛОМИВА СТЕНА СТВАРНОСТИ
Све озбиљне студије указују на дубоке проблеме са прогнозом IEA о производњи гаса из шкриљаца методама хидрауличног лома стена. Данас постоји озбиљна сумња да ће гас из шкриљаца спасити свет и да ће бити основа повратка раста западних економија. И не само то, публикација Business Insider саопштава да је цела индустрија гаса из шкриљаца у тешкој финансијској кризи.
Амерички финансијски аналитичар Волф Рихтер тврди да је економија лома стена ужасна. „Производња опада од првог дана и у првој години се спусти на 10 одсто првобитне производње. Резултат је да бушење разара капитал запањујућом брзином и оператори бушења имају на својим рукама планину дуга – и тај дуг је највећи када количине испуштеног гаса нагло опадају. Да би се спасиле, компаније иду на стотине нових бушотина – тако да висока производња нових бушотина исплаћује губитке старих. То је план који ће пре или касније да удари у несаломиву стену – то јест судар са финансијском стварношћу.“
Генерални менаџер Ексон Мобајла Тилерсон изјавио је да је већа количина гаса на америчком тржишту произвела вишак, мање цене и мање профите. Наравно, повећање производње гаса из конвенционалних извора у Америци је наводно део тог проблема. Како год да је тај вишак створен, привремено даје кредит технологији хидрауличног ломљења стена. Створен је притисак на дугорочне уговоре које Русија има са разним клијентима и многи уговори су промењени као резултат. Исто тако, то је постао главни маркетиншки адут за продају технологије производње гаса из шкриљаца. Украјина и Пољска су кандидати са великом надом да ће се ослободити зависности од Русије. Зато се митологија о јефтиној енергији гаса из шкриљаца мора одржавати – иако не може на дуге стазе.
Међутим, како се трошкови гомилају, а рате производње по бушотинама опадају брзо – индустрија енергије има проблеме да објасни ту дилему својим инвеститорима. Тако да Ексон Мобајл, на пример, на састанку деоничара тврди да не губе новац на гас. Али неколико дана касније на састанку Савета за спољне односе (Council of Foreign Relations) Тилерсон је био искренији: „Ми губимо кошуље данас. Ми не зарађујемо новац. Ми смо у црвеном.“
Индустрија енергије је активно и намерно увила у маглу проблеме у производњи гаса из шкриљаца. Истраживање Њујорк Тајмса из 2011. је открило да је, и поред јавног „екстремног оптимизма“, америчка индустрија нафте „приватно скептична према гасу из шкриљаца“. Према том истраживању, гас који је заробљен у слојевима стена дубоко у земљиној кори не може нити лагано нити јефтино да се произведе. Ти закључци долазе после проучавања стотина имејлова стручњака из индустрије, као и интерних докумената тих компанија. Исто тако, закључци долазе након анализе постојећих података од неколико хиљада бушотина. Целокупни фокус свих имејлова стручњака – шефова индустрије, правника, државних геолога, тржишних аналитичара – је „скептицизам о баснословним прогнозама“, као и сумња да компаније намерно, чак и нелегално, прецењују цифре производње из њихових бушотина. Исто тако, прецењују и количине резерви у таквим неконвенционалним изворима гаса. Није уопште могуће проценити количине гаса у слојевима стена. Сама чињеница да такве стене постоје, нису гарант да имају количине гаса које би биле исплативе. Све независне студије које указују на озбиљне проблеме – ако не и катастрофалне заблуде – медији игноришу. А исто тако и политичари и надлежна бирократија, који би морали да се изјасне о проблемима.
Стручњаци тврде да ми можемо да игноришемо све те проблеме – на нашу штету. Артур Берман, који је провео 32 године као геолог на нафтним пољима и радио за Амоко – касније BP је истог дана када је IEA објавила свој годишњи извештај за 2012, изјавио за Oil Price да је „степен опадања производње из шкриљаца невероватно висок“. Као пример је навео Иглфорд – једну од најзначајнијих производних локација – тврдећи да је годишњи пад производње 42 одсто. Само да би се одржала производња на минималном нивоу, мора да се отвори скоро хиљаду нових бушотина у Иглфорду сваке године. То значи, да би се одржао ниво првобитног ослобађања гаса из једне бушотине, потребно је око 10-12 милијарди долара годишње само да би се одржала производња. А то изгледа као сума потребна да се избави банкарска индустрија. Одакле ће да дође тај новац?
Cheapsake Energy, један од прослављених пионира производње гаса из шкриљаца био је присиљена да прода своје погоне и друге вредности компаније да би подмирио растући дуг. Вашингтон Пост је објавио да компанија „тетура под високим дугом“. Компанија је саопштола да ће да прода 6,9 милијарди долара својих гасних поља и гасовода, а наредни кораци могу да буду још тежи. То је компанија чији је директор постао вођа револуције у производњи гаса из шкриљаца. Криза се објаснила као резултат пада цене гаса као и тешког задуживања. Наравно, компанија мора да одржи мит о гасу из шкриљаца, па зато не покушава да објасни разлог за „тешко задуживање“. Уствари, веровање у мит и бежање од реалности трошкова доводе до ситуације у којој је неколико великих нафтно-гасних компанија данас истоврмено суочено са финансијском кризом. Ако се такав тренд настави, доћи ће до већих банкрота и онда ће индустрија да се повуче из рискантних технологија. Новац ће да испари, а капитал ће наћи друга поља за инвестиције.
Али лошим новостима нема краја. Берман је доказао да је индустрија намерно претерала са проценом такозваног крајњег коришћења бушотина гаса из шкриљаца. Модел који су користили за процену доказан је као безвредан, а та погрешна информација је постала основа за будуће прогнозе IEA. Берман није сам. Амерички стручњаци за енергију Туд Вајермарс и Криспијан Мекрејди су упозорили да постоји разумна сумња да се Америка не може ослонити на процене индустрије о резервама гаса из шкриљаца.
Стручњаци се боје да је тренутни вишак гаса на тржишту резултат краткорочног финансијски неодрживог повећања производње гаса из шкриљаца, као „балон који ће да пукне под својом тежином“. Колапс снабдевања ће да произведе и раст цене гаса. Закључак је отрежњујући. Уместо да буде катализатор просперитета, револуција гаса из шкриљаца ће краткорочно да подигне снабдевање – док се сакрива дубока структурна неодрживост производње која се ослања на пирамиду све већег бушења и све већег задуживања, само да се надокнаде губици. Резултат ће бити још већа финансијска криза, као и врло скупа еколошка разарања.
Процена већине стручњака је да ће између 2013. и 2015. да се достигне фаза неодрживости у производњи нафте, док нове технологије као гас из шкриљаца представљају финансијску црну рупу са несагледивим еколошким проблемима, као што су тровање воде, земље, река и океана, као и губитак питке воде. Милиони мртвих риба су сведоци неконтролисаних отровних гасова који нађy пут према површини кроз природне подземне пролазе. Исто тако као што се хидраулично ломљење стена не може контролисати на толиким дубинама и чији поремећај ствара ланчану реакцију далеко од бушотина, тако се не може контролисати правац излаза отровних гасова на површину. Стотине необјашњивих потреса у регијама бушотина указују да не постоје још ни основна схватања о размерама еколошких проблема.
У сваком случају, још се није нашао лек за основни закон производње енергената, посебно нафте. А та цена данас одређује и цену гаса. Када цена снабдевања нафтом превазиђе цену коју економије могу да плате без значајног поремећаја економске активности – тада долази економска криза. Верује се да је та криза већ стигла и да је економски раст већ угрожен. И да ће непрекидно штампање долара и евра краткорочно да спречи економски колапс, али без економског раста, то није решење.
У недостатку структурних промена у економији, криза ће првенствено да погоди најразвијеније земље света које зависе одобилних снабдевања енергентима. Једна од најбољих књига о импликацијама кризе енергената је Приручник за кризу цивилизације (др Нафиз Мосадек; 2010).
Нафта је крвоток глобализације, која зависи од пловидбе светским океанима и морима. Високе цене нафте и трошак транспорта угрозоће профитабилност дугачких ланаца снабдевања. Копнени транспорт широм Евроазијског простора је одговор на скупу нафту јер је диверсификација извора енергије транзита практичан одговор на растућу кризу.
|
