offline
- boksi
- Legendarni građanin
- Pridružio: 11 Jun 2008
- Poruke: 7837
|
Dejvi Kroket: Gađa Ruse, ali ubija i Amerikance
Bacači nuklearnih granata M28 i M29 trebalo je da zaustave sovjetske tenkove u jeku Hladnog rata, ali su zbog radijacije bili smrtonosni i za američke vojnike koji su ga koristili
Istorija čovečanstva je, kažu, istovremeno i istorija naoružanja. Od ubojitosti ratnih sredstava zavisili su uspon i pad civilizacija, pa ne čudi što je većina stvari bez kojih danas ne možemo da živimo smišljena za potrebe armija. Ipak, u razvoju naoružanja bilo je i bizarnih ideja, a među njima posebno mesto zauzima „Dejvi Kroket“, američki bacač nuklearnih granata.
Petarda ili beba
- „Dejvi Kroket“ je bio sistem s najmanjom nuklearnom bojevom glavom. Prema nuklearnim standardima, reč je o „običnoj petardi“. Sa snagom od 10 do 20 tona - to je samo „beba“. Nije baš jasno ko ju je nazvao po američkom narodnom heroju ni zašto. Razlog je verovatno Diznijev film iz 1955, kad je koncept razvijen, ali nazvati oružje po čoveku koji je simbol borbe iz koje je nemoguće izaći kao pobednik prilično je mračno - piše dr Aleks Velerstajn, istoričar nuklearnog oružja.
Postojala su dva različita sistema - „laki“ (M28) i „teški“ (M29). Prvi je imao domet od dva, drugi od četiri kilometra i mogli su da se koriste s tronošca ili terenskog vozila.
- Domet je bio mali, ali je, u teoriji, sistem bio bezbedan. Međutim, na terenu nije bilo sigurno biti ni sa jedne strane „Dejvija Kroketa“. U priručniku za komandira piše da mora da „indoktriniše jedinicu osećajem za hitnost“ kako bi „uvek mogli da trče što je brže moguće“. Pre postavljanja nuklearne glave morao je da se podesi i tajmer. Ako se nešto zezne i granata udari u metu pre nego što tajmer otkuca svoje, nuklearna glava neće eksplodirati. U tom slučaju, zadatak jedinice bio je da sačekaju 30 minuta i pažljivo pokupe nuklearku - piše Velerstajn.
Bivši američki vojnik Tomas Herman bio je jedan od onih koji su bili u tim jedinicama.
- Obuka je trajala četiri nedelje i naučili su nas da ispalimo četiri nuklearne granate u roku od deset minuta. Učili su nas i kako da preživimo udar radijacije, a rečeno nam je i da su za nas najveća opasnost članovi Specnaza, nazvani lovcima na „Dejvija Kroketa“ - ispričao je on.
Skup eksperiment
Ideja u američkoj vojsci bila je da „Dejvijem Kroketom“ na 48 sati zaustave napredovanje sovjetskih tenkova. Prilikom eksplozije granata bi emitovala smrtonosnih 10.000 rem doza u prečniku od 150 metara, a fatalnih 600 rem doza u prečniku od 400 metara. Kobna količina radijacije ubila bi ruske vojnike, ali ne bi bili pošteđeni ni američki, posebno ne u slučaju nepovoljnog vetra. Zbog toga im je bilo preporučeno da gađaju neprijatelja sakriveni iza brda.
„Dejvi Kroket“ bio je u upotrebi od 1961. do 1971, a u Zapadnoj Nemačkoj bilo je stacionirano oko 150 sistema. Proglašen je veoma nepreciznim i nemogućim za integraciju u bilo kakve vojne planove. Ipak, proizvodnja 2.100 komada ovog oružja koštala je oko pola milijarde dolara.
STROGO ČUVANA TAJNA
Tajna dokumenta CIA pokazuju da niko u Vašingtonu nije želeo da se zna o postojanju ovog oružja.
- Predstavnici ministarstva odbrane podneli su zahtev za upotrebom taktičkog nuklearnog oružja „Dejvi Kroket“. Makone je rekao da misli da javnost ne treba obavestiti o ovom oružju - piše u dokumentu CIA.
Jedinica je imala naređenje da u slučaju da neprijatelj može da ih zarobi, urade sve što mogu da unište nuklearni sistem.
http://www.kurir.rs/planeta/7-prica-o-bizarnom-oru.....ak-2678879
Plavi paun: Nuklearna mina s grejanjem na kokoške
Predstavljamo neka od najneverovatnijih borbenih sredstava u istoriji ratovanja
Britanska armija je pedesetih godina razvila oružje koje je trebalo da zaustavi Sovjete tako što bi radijacijom uništilo Zapadnu Nemačku
U Hladnom ratu paranoja je dominirala sa obe strane gvozdene zavese. Dok su se u SSSR spremali za napad „dekadentnog Zapada“, zemlje NATO bile su spremne da žrtvuju svoje ljude, ali i čitave zemlje članice kako bi zaustavile ofanzivu sovjetskih tenkova. Najbolji primer toga koliko daleko su bili spremni da idu jeste britanska nuklearna mina „plavi paun“.
Prva linija odbrane
- Nuklearke i mine su najstrašnija oružja iz dva razloga. Nuklearke mogu da zbrišu cele gradove sa lica zemlje, dok mine pod zemljom čekaju da razore svakog ko im se približi. Britanija je rešila da ih kombinuje i napravi nuklearnu minu, sa kokoškama za zagrevanje - piše publicista Metju Golt.
Kako deklasifikovana dokumenta pokazuju, operativni cilj je bio nehuman - „dobro postavljena atomska mina ne bi samo uništila objekte i infrastrukturu na velikoj teritoriji već bi zbog radijacije sprečila osvajanje te teritorije.“ Britanci nisu razmišljali o ljudskim žrtvama i radijaciji, jer nisu ni planirali da ove mine koriste u svojoj zemlji, već je trebalo da ih upotrebe u Zapadnoj Nemačkoj, kao prvu liniju odbrane od SSSR. Savet armije u julu 1957. naručio je 10 „plavih paunova“.
- Danas deluje bizarno, ali ova vrsta oružja samo je bila produkt svog vremena. Bio je to odgovor na pretnju superiornijeg konvencionalnog oružja u arsenalu SSSR - kaže istoričar Lesli Rajt.
U slučaju sovjetske invazije trebalo je mine postaviti ispod zemlje ili u reke i jezera. Detonacija je bila moguća sa mesta udaljenog pet kilometara ili tajmerom koji bi pokrenuo eksploziju posle osam dana. Postojao je i sistem za zaštitu naprave, pa bi svaki udar u minu ili pokušaj da se deaktivira doveo do eksplozije za 10 sekundi. A razaranje bi bilo neverovatno. „Plavi paun“ je, poput „debeljka“ bačenog na Nagasaki, bio bomba implozionog tipa sa središtem od plutonijuma, a imao je snagu od 10 kilotona, upola manje nego „debeljko“.
Spaljena zemlja
Dok je „plavi paun“ bio najekstremnija verzija taktike spaljene zemlje, najneverovatniji aspekt mine bio je sistem grejanja.
- Temperatura je bila glavni problem. Mina je bla osetljiva na zimu. Da bi to rešili, naučnici su smislili grejanje na kokoške. Mina je bila dovoljno velika da se unutra smesti živina, kojoj će po zatvaranju i stavljanju pod zemlju biti ostavljeno dovoljno hrane za nekoliko nedelja. Njihova temperatura bi grejala minu. Sistem je razvijen, ali na kraju su se odlučili za korišćenje jastuka od fiberglasa i napravljene su dve bombe - piše Golt.
Kada su dokumenta o ovom programu 1. aprila 2004. objavljena, mnogi su mislili da je reč samo o prvoaprilskoj šali, ali se ispostavilo da su dokumenta istinita.
EKSPLOZIJA U KENTU
Kada je „plavi paun“ napravljen, u oktobru 1957, britanska armija odustala je od ideje, što zbog velike težine mine, koja je imala sedam tona, što zbog „neprihvatljive opasnosti i politički pogrešne ideje o skladištenju nuklearnog oružja u savezničkoj zemlji“. Takođe, smetalo im je što minu nisu mogli da čuvaju „blizu mesta na kom bi u slučaju rata bila korišćena“. Napravljene su dve mine - jedna je testirana u Kentu, a druga se danas čuva u muzeju nuklearnog naoružanja.
http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/7-prica-o-bizarn.....ak-2679843
Svinjskom buktinjom protiv slonova
Da bi se izborila sa gorostasnim životinjama, vojska Aleksandra Makedonskog otkrila je da se slonovi plaše svinja i njihovog skičanja
Bizarna oružja poput samoubilačkog „Dejvija Kroketa“ ili mine s grejanjem na kokoške, nisu jedinstvena za nuklearno doba i Hladni rat, već ih je bilo u svakom periodu ljudske istorije. Prilikom svakog susreta sa nekim novim i na prvi pogled nepobedivim oružjem, vojske su morale da nađu pravi odgovor. Nekad su ti odgovori bili potpuno neverovatni, a primer toga je čuveni „ratni vepar“.
Osvajanje Indije
Od nastanka civilizacije, ljudi pokušavaju da uključe životinje u ratovanje, pa postoje izveštaji iz starog veka o korišćenju medveda, lavova, pa čak i nosoroga kao oružja. Ipak, jedna od najstrašnijih životinja korišćenih u antičkim ratovima bila je slon. Ove ogromne životinje bile su prava enigma za grčku ili rimsku pešadiju, pa su vojni stratezi morali da smisle nove načine kako da se izbore s njima.
U romansiranoj biografiji Aleksandra Makedonskog, popularnoj „Aleksandridi“, navodi se da je vojska jednog od najslavnijih vojskovođa prvi susret s borbenim slonovima, koje danas mnogi neopravdano nazivaju tenkovima antike, imala tokom njegovih ratova u Indiji, protiv kralja Pora. Tada su Makedonci i Grci jedva uspeli da se izbore sa slonovima, i to korišćenjem dugog koplja i baklji kojima su gađali oči životinja. Ipak, Aleksandar je tada otkrio tajno oružje protiv slonova - svinje. Iako priča verovatno nije tačna, legenda o tome da se gorostasi plaše zvuka i najmanje svinje raširila se tadašnjim svetom i svinje su korišćene u borbi protiv slonova u skoro svim bitkama.
- Slonovi se plaše ovnovskih rogova, ali i skičanja svinje. Zahvaljujući tome, Rimljani su preokrenuli bitku protiv kralja Pora i spektakularno ga pobedili - piše Elijan u „Prirodi životinja“.
Mnogi su odlazili i korak dalje, pa nisu samo bacali svinje na slonove već su ih pretvarali u žive buktinje.
Opsada Megare
- Prilikom opsade Megare, Antigon je uključio svoje slonove u napad; ali su Megarci premazali svinje mašću, zapalili ih, a onda oterali među slonove. Svinje su groktale i vrištale od bolova koje je vatra izazivala i jurile napred ka slonovima koliko god su mogle. To je izazvalo paniku i strah među slonovima i oni su počeli da beže na različite strane. Od tog trenutka Antigon je naredio Indijcima da, kada treniraju slonove, dovedu svinje među njih kako bi se slonovi navikli na prizor ovih životinja i zvukove koje ispuštaju - piše Polijen u knjizi „Ratna lukavstva“.
Ipak, pojedini antički izveštaji pokazuju da korišćenje svinja u borbi protiv slonova nije bilo baš uvek uspešno, jer je bilo teško kontrolisati gde će se zapaljene svinje kretati i da li će se okrenuti i napasti onog ko ih upotrebljava. Zbog toga su ih, zaključuje se, koristili veoma retko i samo u slučaju krajnje nužde.
HANIBALOVE ZMIJE
Kartaginski vojskovođa Hanibal uspeo je da sa slonovima pređe Alpe i uzdrma Rimsko carstvo. Mada je taj rat izgubio, stratešku genijalnost pokazao je i posle toga, a njegovo korišćenje zmija kao prvog biološkog oružja ušlo je u istorijske anale. Kako se navodi, on je otrovnice stavljao u krčage, a onda ih bacao na neprijateljske brodove, gde su uplašene zmije napadale sve oko sebe.
http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/bizarno-oruzje-r.....ak-2680993
Paklova puška: Kockasti meci za pokrštavanje Turaka
Džejms Pakl napravio je kremenjaču koja je bila preteča revolvera i mitraljeza, a verovao je da može biti korišćena i u odbrani religije
Vatreno oružje drastično je promenilo svet, ali bili su potrebni vekovi da od topova koji su služili samo da zaplaše konje stignemo do ubojitog oružja koje danas znamo. U tom razvoju bilo je dosta eksperimenata, a jedno od najneobičnijih bila je Paklova puška, kremenjača koja je istovremeno bila i preteča revolvera i mitraljeza.
„Odbrana“
- U raspravama o prvom mitraljezu spominju se čuveni Getlingov top iz 1862. ili „maksim“, razvijen 1884. Ipak, u celoj priči važna je i „odbrana“ engleskog advokata i pronalazača Džejmsa Pakla, patentirana 15. maja 1718. Paklova puška ili samo „odbrana“, kako ju je on zvao, imala je cev dugu jedan metar i kalibar 1,2 inča (tri centimetra). Specifičnost ove kremenjače bio je cilindar sa devet metaka, nalik na kasnije revolvere. Oružje je moglo da ispali 60 metaka za sedam minuta, što je bilo triput brže nego obučeni pešak sa musketom. To je omogućeno korišćenjem više napunjenih cilindara, a kada bi se jedan ispraznio, bilo ga je lako zameniti - piše istoričar Rojs Vilson.
Ova puška bila je jedan od prvih zvaničnih patenata, a navodilo se da je „oružje ili mašina namenjeno korišćenju na mostovima, zidovima, brodovima, čamcima, u kućama i drugim mestima“.
- Odbrana kralja Džordža, vaše zemlje i zakona je odbrana vas samih i protestanskog cilja - pisalo je u reklami iz 1718. naslovljenoj „Odbrana“.
Pominjanje religije bilo je najbizarniji deo ovog oružja, koje je po svemu drugom bilo daleko ispred svog vremena. Kako se opisuje u patentnoj prijavi, Paklova puška imala je dve verzije - jednu sa običnim, a drugu sa kockastim mecima.
- Konvencionalni meci bili su namenjeni borbi protiv hrišćana, a kockasti korišćenju protiv „turskih nevernika“. Kako se tvrdi u patentu, ovi meci su izazivali više bola i patnje i „mogli su da ubede Turke u prednosti hrišćanske civilizacije“. To je bilo doba kada su gusari pod kontrolom Osmanskog carstva harali Sredozemljem i puška je trebalo da pomogne u borbi protiv njih - piše istoričar Grejem Dejvis.
Dva primerka
Prototip „odbrane“ predstavljen je 1717. engleskoj vladi, ali oni nisu bili oduševljeni. Ni uspešne javne probe 1722. nisu uspele da privuku investitore, pa su napravljena samo dva primerka. Oba je kupio vojvoda Džon Montagju za ekspediciju osvajanja ostrva u Novom svetu. U brodskom popisu prvi put je zabležen naziv „mašinska puška“, koji se i danas upotrebljava u engleskom jeziku.
Ipak, dok je Englezima puška bila nezanimljiva, Pakl je s tvrdnjom o mecima koji mogu da pokrste Turke veće šanse imao za uspeh u Habzburškoj monarhiji, koja je 1716-1718. vodila rat protiv Osmanlija i uspela da Požarevačkim mirom od njih preuzme Srbiju, ali ju je izgubila već 1735. godine.
PAČJI PIŠTOLJ PROTIV GUSARA
Mnogi pronalazači su pokušavali da u 18. veku naprave pištolj sa više metaka. Jedan od primera bio je takozvani pačji pištolj, namenjen istovremenom pucanju na četiri neprijatelja. U teoriji je ovaj pištolj, namenjen ubijanju gusara, bio fantastično sredstvo odbrane. Međutim, u praksi je imao samo jednu, ali veoma važnu manu - nije pogađao nijednog napadača.
http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/7-prica-o-bizarn.....ak-2684517
|
