offline
- ssekir75
- Legendarni građanin
- Pridružio: 16 Jun 2010
- Poruke: 3147
- Gde živiš: bela crkva banat
|
ајд мало и ја... служио 2003/04. у шро пешадија. противоклопњак, ако је важно. од уласка у "стевицу" до изласка са војне академије нико није повисио глас на мене. (једино драње, и то с дебелим разлогом, било је на полигону пескови кад само гађали зољом). у самој шро никакав проблем није био, нити је могао да буде међу писменим људима. поједницима је сметало што се хрче, па су шиштали ко гусани и тресли нас, али то је већ невољна радња нису ништа могли. тушеве смо имали, комада два. бојлери су често цркавали, поправљали смо их ми сами уз помоћ оне мултипрактик алатке купљене на панчевачком бувљаку код кинеза. кад не би било топле воде туширали смо се или запирали хладном и нико није смрдео. једном су нам на прању уместо наших нових мајци увалили неке полуодрпане. отишао је наш потпоручник и на*ебао им се мајке. добили смо нове из целофана и после тога сами смо их прали на руке. ни ту нико није смрдео. ко је излазио из касарне из било ког разлога куповао је све за све, враћали смо се натоварени ко дубровачки караван. јело смо шверцовали преко ограде на самом стражарском месту (стражу је давао школски батаљон, "редовна" војска, па би и њима оставили нешто) и ко што бог заповеда делили. једном се баш са колачима десила непријатна ситуација кад су нам уговорци побацали, па је покојни пољанац направио шоу кад је чуо шта се десило. после тога није било потребе да се крије јер је то било "за њега". да, и са официрима смо делили и колаче, и цигарете, а богами и ракију. кад смо код алкохола, у панчеву га готово није било. имали смо увек, али се мало пило. артиљерци су колективно ишли на пиво у кантину, пред сваки ручак би тргли по једну љуту, па смо их звали дестилерија. они нас пушадија јер је свако "вољно" давало још један облак дима у панчеву. да, изнад наших пешадијских водова. преко 80% је пушило. артиљерци нису имали купатило па су најпре ишли код инжењераца, а после је командир класе инжењерије забранио па су били љубазно позвани код нас. наши официри се нису бунили, напротив, похваљени смо за колегијалност. ове из омј нисмо ни виђали малтене, иако су нам учионицие биле на њиховом спрату. били су свет за себе.
стажирање је било посебна прича и ту се заправо видло ко колико вреди. ја сам просветни јадник, па ми рад са људима није био стран. први сам ја заобилазио правила и прописе и од војске захтевао да се научи оно што је потребно да се буде војник а не глупости типа целодневно намештање кревета на писти или прање плочица четкицом за зубе. то заобилажење (у војсци познато као кривинарење) сам користио као васпитну методу. ако хоћете да буде ладовина, онда има да се ради као што ја кажем. тако је и било. војска заврши све што треба како треба без много буке и дреке и показивања важности, и после тога не добије одмах други посао, него их одведем негде подаље од очију официра и колективно ватамо ладовину. али да су знали шта треба да знају, јесу. поштовали и они мене и ја њих. и онда мене смене с места кдира 2. вода и пребаце у 3. 2. воду дође као кдир неки бугарин који је био на граници и обожавао да се иживљава над војском. прво их је два сата дриблао са стројевим радњама са и без оружја па онда кад је попи*дио јер није мого да им да остав терао их да трче скоро сат времена. ту су већ попадали и почели буквално да отказују послушност. иначе врло опасна ствар у војсци, као што сви знају. срећом по све њих, наишао је један потпуковник који је прилично штитио војнике од таквог понашања појединаца и врло брзо је тај водник негде прекомандован. највећи проблем био ми је четни ћата који је умислио да је бог. једна шлихтара невиђена, жут ко да има жутицу, студент машинства. направио је лични магацин нове опреме и увек се кицошио, а војсци уваљивао стару па чак и прљаву одећу. е онда смо лепо ми стажисти једно вече нашли његов кључ, направили копију, његове ствари разделили војсци а њему увалили ствари које су момци скинули тог дана после терена. буквално је плакао од муке, али се после још једног таквог "третмана" опаметио. војска ко војска, смотана и погубљена првих дана, мого си да их водаш ко пилиће. нарочито су се у иживљавању истицали десетари пореклом из крушевачког краја. не знам зашто. командант батаљона нам је на првом састанку строго наредио да било какав покушај иживљавања над војском прекинемо и одмах му пријавимо. имао је лепе казне за њих. од показивања разних радњи у А комплету, преко чишћења моч-а пред свом војском, до ручног доношења дрва (а требало је ићи подалеко). можете да замислите како се осећа десетар кад му се млада војска смеје. наравно да нису сви били такви, и наравно да овакво понашање није било дозвољено, али ко каже да га није било је или служио цивилно или је много тешка везара која није ни видла војску. у војсци сам иначе видо и такве битанге којима ништа није било свето, и лечене наркомане, и психиће, и рударе, и инжењере, столаре, месаре... и огромна већина радила је без поговора то што мора, и не само да је радила него је радила како треба. везаре, шлихтаре и друкаре нису биле на цени. војска се држала даље од њих. а у војсци ти је нагоре да останеш сам. осим једног, малопрепоменутог ћате, сви су брзо установили да своје бесове треба да истерују кад се врате кући мами и тати, а не осталој војсци.
једина ствар која ми је јако сметала на стажирању био је алкохол. иако сам из краја где се пије често и много, а ни сам нисам баш одрочљив, сметало ми је. пило се много. и јавно. нарочито су ту предњачили подофицири, и то, гле чуда, нису још били заставници. радни састанак је почињао с кафом и ракијом. нама стажистима је иначе било дозвољено све што и активним подофицирима( једино нисмо могли баш сваки викенд кући), те смо и ракију држали јавно на столу где и чајеве и кафу. нисмо ни попили до краја ту флашу, остависмо је једном мајору кад смо пошли. не кажем да је свуда било тако, али у пирот јесте.
још једна ствар, коју нико није поменуо, или ја нисам видо. најважнији човек у војсци је ЗЕМА. земљак. ако се познајете од раније, још боље. углавном су се земе пазили и помагали, па макар један био чобанин а други општински службеник или инжењер. тако је војска јачала и локалпатриотизам, а богами је знала да буде и основа за орођавање (свако има понеку лепу сестру  ). такође, још један важан моменат, готово незаобилазан, је војничка љубав. свако је имао понеку снајку из града или околине (после ме питају што сам и данас у панчеву присутан ко смог ) ко није имао ту привилегију не схвата разлику између девојака из места из ког си, где студираш, повремених са разних фестивала и сл и војничке девојке. ја не умем да објасним, али разлике има (не, нисам био ко четнички казан...).
према томе, ви који нисте служили војску не знате како је тамо и немојте да кудите. можда сте негде кориснији него на линији фронта, нико вам не спори, али немојте да кудите. лекар ти много више вреди као лекар него као артиљерац, а инжењер телекомуникација више вреди у пошти него као возач. али основну пешадијску ообуку морају да прођу сви, јер се, поред самих војничких знања, научи и одговорност. није исти човек пре и после бацања бомбе. схвати неке ствари. а схватити је трпно стање од глагола знати.
п.с. вуче ниси у праву - човек је створен да убија, ма шта ти мислио. не убија справа, него ЧОВЕК.
|
