offline
- dobri covek
- Legendarni građanin
- Pridružio: 06 Nov 2010
- Poruke: 11644
- Gde živiš: Vranje
|
Napisano: 20 Apr 2011 19:41
Moje idealne dimenzije su kao od one knjige o pecurkama koju je izdao vojnoizdavacki zavod. Svaka stranica je posebna, moze se ukloniti, ili zameniti drugom (ukoliko neko zeli da unistava - ima i takvih). Stotinak strana je prava mera, da ne bude dosadno.
Najvaznije mi je sto je sve - ili bar ogromna vecina - provereno u praksi, dostupno i razumljivo. Nemam nameru da reklamiram poznate (i za mene, skupe) proizvodjace opreme. Meni je dovoljno ono sto se nadje u svakoj prodavnici lovacke opreme i ne kosta mnogo. Vatra se moze upaliti i obicnim plasticnim upaljacem od 15 dinara, kao i ZIPO-om od 300 evra. Samo kad plastenac izgubis, ne zavijas po sumi kao besan vuk, vec u prvom kiosku kupis novi.
Bio sam u "proizvodnji" - svo vreme sam bio komandir i izvodio obuku i znam kada nesto postaje dosadno.
Dopuna: 20 Apr 2011 19:41
Mislim da je za dobro snalazenje u prirodi neophodno poznavati i ono sto rade drugi ljudi, oni koji se o prirodi brinu ili u njoj uzivaju na drugi nacin u odnosu na nas. Zato, evo jedne od tema iz buduceg prirucnika. Kritike primam, svakom ko me kritikuje dugujem po jednu krem - bananu.
PLANINARSKA MARKACIJA
Planinarska markacija je sistem obelezavawa staza kojim se sluze planinari Planinarskog saveza Srbije , kao i sveta.
Planinarska markacija obelezava staze za kretanje, bilo da su u pitanju staze za uspon na odre|eni vrh, ili su deo planinarske transverzale. Pojedini planinarski putevi su, radi bezbednosti, opremqeni tehnickim pomagalima, kao {to su klinovi, sajle, stepenice i merdevine ugra|ene u stenu. Cesto je vazan detaq ure|ewa jedne staze i izgra|eno skloni{te za planinare, kao i uredjeni (kaptirani) izvori. Prema tezini, planinarski putevi se dele na tri kategorije laku, sredwu i tesku, pri cemu kategorije duzina puta, ukupni uspon i spustawe, nagib i sl. ne igraju glavnu ulogu u ocewivawu tezine.
Laki planinarski put je onaj kojim se moze hodati bez pomaganja rukama. Takav put je i na strmim padinama dovoljno sirok i bezbedan da omogucava kretanje i neiskusnim planinarima, zahteva samo paznju i elementarnu kondiciju.
Sredje teski planinarski put zahteva pridrzavawe rukama na pojedinim deonicama. Ukoliko postoje, klinovi i ostala tehnicka pomagala su namewene vecoj sigurnosti, nisu neophodni.
Teski planinarski put je retkost u nasoj zemqi, ali se srece u blizem inostranstvu. To je put koji je snabdeven tehnickim pomagalima, kako se ne bi koristili sigurnosni konopci. Cesto je na ovom putu potrebno poznavawe osnovne tehnike verawa, kao i posedovanje i upotreba tehnickih pomagala (cepin, dereze, pojas i sl.)
Planinarska transverzala je tako|e staza, za koju je, najcesce, potrebno nekoliko dana za obilazak, a koja se sastoji od sekcija izme|u kontrolnih tacaka. Prelaskom kontrolnih tacaka i evidentiranjem tog prolaska, dokazujemo da smo presli celu transverzalu. Transverzala se moze proci u "jednom cugu", iz nekoliko dolazaka, u jednom ili u oba smera. Transverzala je staza koja prolazi preko (ili pored) najznacajnijih kulturnih, istorijijskih i prirodnih znamenitosti odredjene oblasti. Za nju se izra|uje posebni putni dnevnik koji sadrzi opis staze i osnovne karakteristike odre|enog kraja ili kulturno - istorijskog mesta, izradjuju se knjige upisa - u koje se upisuju svi koji pokusavaju da predjuu transverzalu ili njenu etapu, rade se posebni pecati za vrhove i kontrolne tacke, znacke za pre|enu transverzalu, kao i znacke za vise predjenih transverzala. Nekada si mogao da sretnes planinara koji je bio kao jelka okicen znackama, {to je bio dokaz wegovog planinarskog iskustva. Putovawa u inostranstvo, radi osvajawa stranih vrhova su bila redja nego sto su to danas.
Dobro markirana staza i odrzavani planinarski put daju i sigurnost pocetnicima, bezbedni su i realna su slika kvaliteta odre|ene planinarske organizacije, kao i dostignutog stepena planinarske kulture. Kada na odredjenoj planini imamo dobro oznacen i odrzavan sistem planinarskih staza, duz tih staza postavqene tacne putokaze, uredjene izvore, postavljena osiguranja tamo gde je to neophodno, kao i izgradjene planinarske kuce, sklonista ili planinarski dom, onda mozemo govoriti da je ta planina ure|ena u planinarskom smislu. Najcesce se radi o poslu za citav zivot ili za celu jednu generaciju planinara.
Postoji vise sistema oznacavanja planinarskih staza. Uzemljama nastalim od bivse SFRJ koristi se isti sistem oznacavanja staza. Oznake se sastoje od belog kruga, uokvirenog crvenim prstenom . Precnik belog kruga je 6 cm, a debljina crvenog prstena je 4 cm, tako da je precnik znaka 14 cm. U Srbiji postoje planinarska drustva koja su svoje staze oznacila i drugim bojama. Znak moze biti i srazmerno veci, ali nikako ne sme biti manji od navedenog.
Znaci se prave trajnom bojom, koja je otporna na meteoroloske (ne)prilike. Postavljaju se na objekte trajnijeg karaktera ( stabilne stene, veca stabla i sl.). Na manjim stablima, postavqaju se u vidu prstena koji obuhvataju celo stablo horizontalno. Postavljaju se tako da se sa mesta jednog znaka vidi drugi znak, te tako prate odredjenu stazu za kretanje uz ili niz planinu. Visina znaka iznad tla je 170 cm. Ukoliko je opasnost da se zaluta veca, to je gusci raspored oznaka, a ukoliko te opasnosti nema, to su oznake redje. Ukoliko je, zbog nedostatka stabilnih i trajnih mesta za oznake, potrebno da rastojanja budu veca, dozvoljeno je da se odstupi od zadatih dimenzija znakova, te se oni mogu crtati i veci, srazmerno rastojanju.
Znaci mogu biti osnovni, vec opisani, kao i dopunski, koji oznacavaju dopunske pravce i vremena potrebna za pristizanje (na primer "Planinarski dom G.Dubic 2 sata"), ili skretanja do izvora sa vodom i sl. Planinarski savez sada radi na odrzavanju serije kurseva za "markaciste" (kao da nemamo svoje izraze) radi ujednacavanja sistema obelezavanja staza.
Postoje neka, za sada samo preporucena, pravila kod planinarske markacije
- znaci se ucrtavaju uvek sa desne strane staze, samo izuzetno sa leve. Gustina znakova je na preglednom terenu jedan na oko 100 metara puta, a na nepreglednom i tehnicki zahtevnijem i znatno vise
- znaci mogu biti i ve}i od propisanih ako se zbog vece udaljenosti javi potreba za boljom vidqivoscu. Moze se, u podrucjima gde to boje okoline zahtevaju, promeniti raspored boja u koncentricnim krugovima (crveni krug u belom prstenu), ali to mora biti naznaceno u dnevniku transverzale ili opisu staze.
- Znaci se nikada ne ucrtavaju poprecno na stazu
- Pored kruga sa prstenom, na stazi se, na pogodnom mestu, moze ucrtati i crveno - belo - crvena traka, duzine oko 20cm, sirine 14 cm. Traka svojom duzinom pokazuje pravac staze
- Pomocni znaci za markaciju su strelice, lukovi i uglovi, sa strelicama ili bez njih, ili prosto crtica koja se nadovezuje na crveni deo osnovnog znaka. Uvek se crtaju crvenom bojom, debljine 4cm, najmawe duzine 20 cm.
- Putokazi su crvene strelice, duzine 40 - 50 cm, sirine po potrebi, na kojima se belom bojom ispisuju podaci (kuda vodi staza, pravac na koji strelica znaka ukazuje). Osim na tablama, putokazi se mogu iscrtati i na pogodnim stenama, na isti nacin kao sto se rade osnovne oznake.
- Table za obavestavanje su crvene table kvadratnog ili pravougaonog oblika potrebnih dimenzija, koje stoje na pocetku svake staze, na kojima je belom bojom ispisano obavestenje o broju staze, cilju, potrebnom vremenu da se staza predje i sl.
- markiranje staze se vrsi u periodu maksimalne vegetacije
- u podrucju gde je potrebna dozvola za boravak u granicnom pojasu (500 metara od drzavne granice, po trenutnim propisima), oko planinarskog znaka se stavlja i dopunska boja - zelena
- znaci (putokazi) koji se odnose na vodu, izvore i sl. crtaju se plavom bojom.
- Plavom bojom u belom polju osnovnog signala se ukazuje na broj planinarske staze, ukoliko se radi o planini sa izgra|enim kompletnim sistemom planinarskih staza
Vremena se odnose na normalni hod, bez trcanja. Za vreme potrebno da se savlada staza, se uzima vreme koje je potrebno starijem planinaru, prosecno kondiciono pripremljenom.
Za veliku vecinu planina. u lokalnom planinarskom drustvu, se mogu nabaviti ili kopirati karte na kojima su oznacene sve illi samo vaznije planinarske staze, ili staze koje to planinarsko drustvo odrzava. O odrzavanju oznaka na stazama brinu se planinarska drustva koja su u blizini planine, koja su stazu uredila ili odrzavaju odredjeni planinarski dom.
Veoma je nekorektno ostecivati ili unistavati postavljene oznake, pre svega zbog toga sto su lokalni planinari ulozili veliki trud na krcenju, obelezavanju i odrzavanju staza.
Smucarske staze su oznacene 3 metra visokim motkama (stubovima) duz staze. I smucarske staze se mogu koristiti za kretanje leti. Zimi je veoma nekorektno, a i vrlo opasno ici stazom za smucanje jer time ometamo skijase, a istovremeno rizikujemo svoje zdravlje jer neko moze da naleti na nas.
Pored ostalog, i sumski putevi, narocito na mestima na kojima postoji opasnost od zavejavanja su tako|e oznaceni crvenom bojom na motkama, jer planinski putevi mogu biti zavejani toliko da se potpuno izgubi njihov oblik. Naravno, radi se o putevima koji se zimi moraju odrzavati prohodnim.
Ko zeli da vidi planinu obelezenu po propisu i pravilu. neka dodje na Jastrebac kod Krusevca. Ja licno cu ga voditi po planini. Planina ima planinarski dom, na svakoj stazi se nalazi po najmanje jedan izvor, osim doma imamo i tri kucice - koje su dostupne planinarima i setacima, rasporedjene su na tri razlicita dela planine, a ima i mesta za kampovanje. Planina je bogata biljnim i zivotinjskim svetom - smatra se za jednu od najbogatijih planina u tom smislu u Srbiji.
Da ne zaboravim, usluge vodica su potpuno besplatne. Javite se da se dogovorimo.
Dopuna: 30 Jun 2011 22:17
Postoji mnogo povoda da se covek vrati svojim prapocecima u pogledu ishrane, jer nekad se covek nije bavio ppoizvodnjom vec samo sakupljanjem bilja. Taj povod mo`e biti elementarna nepogoda, ratovi, periodi gladi i nerodnih godina, ili hobi i zelja za avanturom. Zabelezeno je da su u periodima velikih gladi i nerodnih godina (koji su bili, na zalost, dosta cesta pojava u svim nasim krajevima) ljudi jeli ono {to su pronalazili u prirodi oko sela (na srecu, u ta gladna vremena, vecina naseg stanovnistva je zivela na selu). Tako je zabelezeno u nasim diplomatskim arhivima, da je za vreme velike gladi 1899. godine da su u Ibarskom Kolasinu na Kosovu ljudi mleli i jeli resu od leskovine a u metohijskom Podgoru je pravqen hleb od hrastovog zira i suvih divqih krusaka. Na Kosovu i Metohiji je mesen je hleb od kestenovog brasna mlevenog u vodenicama. U Vasojevicima su jeli stir i stavalj, bukovu mezgru i lipovu koru, gloginje. U Popovom Polju u Hercegovini hleb je me{en od klenove (vrsta listopadnog drveta) kore. U siromasnim takovskim selima u ostatke brasna su dodavali mlevene kocanje od kukuruza, a izmedju 1915. i 1918. godine su jeli kuvani krompirov list. Zabelezeno je da je u gladi 1933. godine u Takovu za ishranu koristena zukva, kozlac, kacuni} i kuvano lisce jagorcevine.
Postoje i grupacije qudi, koji su, po prirodi i zahtevima svog posla ili hobija, okrenuti prema dopunjavanju ishrane iz prirode, ili na ishrani baziranoj na divljem bilju i zivotinjama. To su pre svih, sumski radnici, vojnici, planinari, lovci i ribolovci, izvidjaci i poljoprivrednici,
Cak i medju njima se javljaju teske zablude, opasne greske i glupe predrasude.
Oko 350.000 poznatih biljnih vrsta na planeti jestivo je oko 100.000, a uredovnoj ishrani covecanstvo koristi oko 600 vrsta biljaka. Istovremeno, od nekoliko hiljada biljnih vrsta koje se mogu naci na nasim terenima, otrovno i skodljivo je samo desetak vrsta.
Kao glupe predrasude se mogu objasniti pojave da neko ne jede odredjene vrste cak i kultivisanog, gajenog povrca, ili da se bacaju jestivi delovi nekih kultivisanih biqaka (lisce rotkvice, rotkve, sargarepe, kelerabe, cvekle, secerne i stocne repe, graska i sl,). U pojedinim krajevima nase zemlje, ljudi sakupljaju dve do tri vrste pecuraka radi dalje prodaje, ali istovremeno ih ne jedu, ili vrlo malo ih jedu. Mnoge druge, jestive pecurke ili unistavaju ("da se ne bi sirile...") ili u sirokom luku zaobilaze.
Takodje su poznate pojave da se u pojednim krajevima i odredjene vrste riba ne jedu, jer imaju odredjeni oblik ili boju, sare koje podsecaju na ovo ili ono. O tome da se u gotovo svim nasim krajevima ne jedu gotovo sve divlje zivotinje, da se ne govori.
U okolini Krusevca, cesto cete cuti izraz "Gle ga siroma, je proju i zelje..." iako je radi o jednom od najukusnijih i najzdravijih obroka koji postoji.
Dolazi do katastrofalnih gresaka, pri pokusajima da se pojaca porodicni budzet, kada se umesto belih rudwaca, koje su jestive i vrlo ukusne, uberi i pojedu bele pupavke koje mogu biti i smrtonosne.
Da bi nam ishrana prirodnim darovim bila i bezbedna i ukusna, potrebna je literatura, koja je brojna i {iroka, manje ili vise specijalizovana. Takodje, potebno je konsultovati biologe. Znacajan izvor znanja mogu nam biti saveti iskusnijih (starijih qudi, vojnika, lovaca itd.) Velika vecina ima znanje i zeli da ga prenese na mladje.
Pojedina planinarska dru{tva, zahvaquju}i pre svega svojim clanovima iz Vojske, postizu veoma lepe uspehe u sirenju pokrea ishrane samoniklim biljem i pecurkama, pa cak priredjuju skole, kurseve i izlozbe.
Iz prirode se mogu koristiti jestivo divqe bilje, pecurke, ribe, rakovi, skoljke, divlje ptice i njihova jaja, divlje zivotinje, puzevi, zabe, gusteri, sumske i barske kornjace, otrovne i neotrovne zmije, jaja sumskih mrava, pa cak i skakavci i potkorni crvi.
U prirodi se treba cuvati od otrovnih biljaka, pecuraka i otrovnih zivotinja. Posto je ovih neuporedivo manje nego jestivih, to je potrebno, i lakse nauciti da se one raspoznaju i razlikuju od jestivih.
Jestivo divlje bilje moze se generalno, podeliti na :
- bilje za variva i salate
- bilje za dobiijanje hlebnih smesa
- bilje za cajeve
- biqe koje sluzi kao zamena za zacine
- bilje za napitke
- divlje voce
Kaloricna vrednost jestivog divqeg biqa je veoma mala, ali se one mogu koristiti za vitaminizirawe hrane. Poznato je, naime, da u pojedinim divljim biljkama ima vise vitamina nego u gajenim biljkama. Dneve potrebe odraslog coveka mogu se zadovoqiti sa oko 200 grama svezeg divljeg bilja, bilo da se ono unese u organizam kao dodatak varivu, bilo kao sveze kao salata.
Da bi smo u potpunosti iskoristili vrednosti divljeg biqa, moramo postovati sledeca pravila:
- uvek brati sveze i mlade biljke
- sveziji su i socniji delovi biljaka koji rastu u hladovini i senci
- biljke brati ujutru, kada se digne rosa
- brati uvek sveze, zelene, neostecene delove biljaka nenapadnute parazitima
- biti oprezan sa biljkama koje imaju intenzivan miris, njih koristiti vrlo malo ili samo u smesama
- cajne bljke uvek koristiti u mesavinama, jer su cajne mesavine ukusnije i zdravije
- biljke brati daleko od puteva, oranica, izvan naseqenih mesta
Divlje biljke koje se koriste kao povrce:
Koriste se samostalno, kao dodatak varivu, ili u salati, za pripremawe biqnih ka{a, pita i sl. To su mlade mahune bagrema (kao zamena za boraniju) cvasti bagrema ( u cvetu, za izradu przenica), razne vrste divljih lukova, sremus, ovrsci i listovi pepeljuge, brasnjevika i lobode, list raznih bokvica, mladi izdanci paprati u obliku puzeva, lisni pupoljci i sasvim mladi listovi breze i lipe, listovi i ovrsci koprive, mladi listovi raznih vrsta zelja, kiseljak, listovi i mlade stabljike misjakinje, mladi listovi crnog i belog sleza, zecje soce, cuvarkuce, virka, raznih vrsta deteline, nocurka, listovi i mlade lisne drske mecje sape, listovi poponca (ladoleza), plucnjaka, crnjuse, raznih vrsta PLAVIH zvoncica, vrlo mladi koren i listovi maslacka, vrlo mladi listovi i socne mlade lisne drske raznih vrsta repusine.
Ukoliko su biljke nagorke, jer su starije, ostaviti ih preko no}i u vodi sa malo sode bikarbone ili pepela.
Divqe biqke koje se koriste za salatu:
U principu su to sve biljke od kojih se mogu pripremati variva, a to su uglavnom iste one koje se koriste kao povr}e. Prilikom brawa bilja za salatu tyreba brati sasvim mlade listove, ovrske stabljika, jer oni nemaju mnogo celuloznih vlakana, te bi salata bila neukusna. Neretko su stariji listovi i malo (ne mora i neprijatno) nagorki.
Divlje biljke koje se koriste za izradu hlebnih testa i kasa - pirea:
Karakterise ih veci sadrzaj skroba, secera i ulja, najcesce u podzemnom delu biljke (korenu, gomolju ili rizomu). Najcesci nacin pripreme podrazumeva vadjenje, pranje, susenje, mlevenje (ili tucanje u stupi - avanu). Dobra osobina ovih biljaka je to da se dobro osusene mogu izvesno vreme cuvati, krace vreme na vazduhu, a duze vremena u trapovima.
Za izradu hleba i raznih kasa koriste se rese breze i leske, podanci bujadi, mleveni bukov zir, lukovice crnog korena, krtole capljana, plod gloga, hrastov zir, lukovice raznih vrsta kacunaka, mleveni lesnici, rizomi lokvanja, gomolji raznih vrsta repusina, koren maslacka, medvedje sape, muske bokvice, nocurka, rizomi rogoza, barske trske i sl.
Biljke koje se koriste kao izvor masnoce:
Ove biljke koje sadrze vecu kolicinu ulja (kao na primer suncokretovo seme). Vece kolicine biljnih masnoca sadrze hrastov zir, lesnici i plod divljeg kestena, mladi izdanci raznih vrsta viline metle, jezgro ploda vodenog oraska.
Divqe biqe koje moze da posluzi kao zamena crnog i belog luka:
Za ovu svrhu mogu da posluze belucka, laneuva, lucac, razne vrste divljih lukova i sremus.
Divlje bilje koje moze posluziti za dobijanje secera:
Za ovu svrhu mogu posluziti breza, javor, mladi izdanci trske, cvet bagrema, koren mecje sape i repusine, surucica i druge. Sok od breze se dobija od pocetka aprila do polovine maja, a od bresta i javora od polovine marta do kraja aprila. Dobijeni sok se kuva do gustine sirupa
Za~inske divqe biqke
Koriste se u istu svrhu kao i kultivisani zacini. Za popravljanje ukusa jelu mogu da pioslu`e divqa sargarepa (mrkva), lucac, majcina dusica, maticnjak, mecja sapa, sedmolist, sremus, bobice kleke i sl.
Divqe biqke za caj:
Obicno se srecu u narodnoj medicini kao lekovito sredstvo protiv raznih bolesti. Osim dokazane lekovitosti, navedene biljke imaju i izuzetno prijatan ukus. To su cetine kleke, smreke, list breze, kupine, raznih vrsta divlje jagode, divlje ruze, divlje tresnje, nocurka (zamena za crni caj), maticnjaka, vranilove trave, raznih vrsta majcine dusice i nana. Pored ovih biljaka, kao zamena za gajeni caj se mogu koristiti i razni, uglavnom lekoviti delovi i visih biqaka - raznih stabala (list divqe tresnje, osuseni i izmleveni list divljeg kestena ...)
Zamena za kafu
Dobija se pecenjem semenki bagrema, semenki lokvanja, hrastovog zira, korena cicka, repusine, vodopije.
Divlje voce
Divlje voce se moze koristiti sveze (jagode, kupine, maline, borovnice, ribizle, ogrozd, glog, magriva, musmulica, poganceva trava, tresnje) ili pripremljene u kompotima, pekmezima i dzemovima.
Pojedino divqe voce je sveze vrlo neukusno i oporo, zbog vecih kolicina tanina i vocne kiseline, pa ga treba brati i koristiti posle prvih mrazeva ili ga brati prezrelo, kada se smanji kolicina neukusnih materija( plodovi divlje jabuke, kruske, drenjine, trnjine, jarebike, brekinje, mukinje).
Gqive (pecurke)
Razlikuju se od biqaka po svojoj gradj i nacinu zivota. Ovo trazi sire i duze rasprave, vise znanja iz biologije i mikologije (nauke o pecurkama). Zato, knjige u sake!.
Pecurke imaju vecu kalorijsku vrednost od bilja, pa u velikoj meri mogu da zamene meso, jer su bogat izvor belancevina biljnog porekla.
Ima ih vise vrsta, koje se razlikuju po jestivosti, gradji tela, boji obliku. Samo na planini Jastrebac izbrojano je oko 130 vrsta pecuraka, uz otrovnih desetak vrsta. U Evropi ih ima oko 2500 vrsta, od kojih je samo oko 60 otrovno.
Po obliku i gradji razlikuju se sledece grupe pecuraka:
- smrcci i hrcci (smrcci, hrcci i jesenji hrcci)
- prave pecurke sa listicima (rudnjace, reduse, zekice, mastiljavke, pupavke, puze, mlecnice, prstenke)
- prave pecurke sa cevcicama (vrganji i skripavci)
- lisicarke
- puhare
- koralke
- bablje uvo
U svakoj od porodica,postoje otrovne, uslovno jestive, jestive i nejestive ali neotrovne pecurke.
U nasoj zemlji se moze dosta lako (i po relativno pristupacnim cenama) pronaci sira literatura, razni vodici za sakupljanje - branje i gajenje pecuraka, sa detaljnim prikazima pecuraka. Ipak, treba obratiti paznju na kvalitet prirucnika, jer je vrlo lako da se u napisanom pogresi, da se izmesaju fotografije, da fotografije ili crte`i nisu dovoqno ostri - jasni i sl, sto bi u nasem slucaju moglo da bude i kobno.
Pecurke svih vrsta treba traziti po sumama gde ima dosta opalog lisca, mahovine, oborenog i trulog drveca, panjeva, gde nadmorska visina i nagibi nisu veliki. Ima ih i na dobro djubrenim, plodnim zemljistima, na oranicama. Mesovite grupe cetinara i liscara imaju vise pecuraka nego ciste liscarske sume. One se mogu nalaziti preko cele godine, ali ih najvise ima u leto i jesen, u periodima (talasima ) od oko 10 - 15 dana, sa pauzama od po 15 dana. Pecurku prilikom branja treba dobrim nozem od nerdjajuceg celika odseci neposredno do zemlje, pa preostali deo pokriti mahovinom i travom
Da bi pecurke krenule, potrebno je da vise dana bude kise, umerena temperatura, jutarnje magle i rose, grmljavine.
Sprecavanje trovanja gljivama je proces koji pocinje izborom pecurki, nacinom transporta do mesta gde ce se pripremati i postovawem higijenskih zahteva pri obradi hrane.
Potrebno je postovati sledeca pravila:
-pecurke je najbolje brati ujutru, jer su tada hladne, preko dana se zagreju pa mogu da se "upale" (pokvare)
- pecurke ne treba brati po kisi, jer se tada lako slepe, vec najvise desetak sati posle kise, da ih ne bi napali paraziti
- dobro upoznati znake po kojima se poznaju jestive gljive
- treba brati samo one vrste koje se dobro i sigurno prepoznaju
- treba brati samo mlade, zdrave pecurke, koje nisu prezrele, sa parazitima i sl.
- Uvek sa sobom nositi prirucnik o gljivama
- Znaci za raspoznavawe otrovnih pupavki su beli listici ispod sesira, belo meso, opna u vidu "suknjice" u gornjem delu drske a istovremeno je donji deo drske zaobljen i uvucen u vrecicu od opne, koja moze, a ne mora, biti odvojena od drske.
- Jestive vrste pupavki imaju ili samo vrecicu, ili samo "suknjicu"
- Otrovne bljuvare iz porodice zekica imaju crvenkasti sesir i gorki ukus (uzeti u usta komadic pecurke, velicine zrna graska, prozvakati i ispljunuti, pa isprati usta sa dosta vode). Bljuvara je jedina otrovna pecurka iz porodice zekica.
- Znaci za raspoznavanje ludara iz porodice vrganja su crvena boja sesira, sa donje strane, bleda sivo belicasta boja gornje strane sesira i crvena, mrezasta sara na drsci
- Ukoliko nismo dobro naucili znake raspoznavanja ludare, odbaciti sve pecurke sa crvenom donjom stranom sesira
- Znaci raspoznavanja olovastih rudoliski su nedostatak prstena na gornjem delu drske, listici boje mesa, miris na rotkvu, ima ukus rotkve ili brasna (oprezno probati!)
Pecurke (ili bar po jednu) brati zajedno sa osnovom drske, da bi se utvrdilo da li ima "vrecicu"
- Pri prenosu i branju ne mesati pecurke razlicitih vrsta
odbaciti pecurke gorkog ukusa
- gljive uvek jesti pecene, kuvane ili przene, a prvu vodu od kuvanja baciti
- Jelo od gljiva jesti odmah, ne podgrevati, ne ostavljati za naredni obrok
- Pecurke koje se ne pripremaju odmah, moraju se konzervirati (dimljenjem, susenjem, salamurenjem, zamrzavanjem)
- Biti skroman, dnevna porcija pecuraka ne sme biti prevelika, veca od 300 gr.
- Prilikom transporta pecuraka, ne koristiti plasticne kese, vec mreze i/ili korpe od pruca, u kojima ih, po mogucnosti, odvajati po vrstama
- Neposredno pred pripremu, dok cekaju na obradu, rasiriti ih po pogodnoj povrsini, van korpe, tako da se ne dodiruju, na hladnom i neosuncanom mestu
- ne unistavati nejestive vrste, ili prestare (vec ih ako je ikako moguce, zatrpati pod mahovinu)
- voditi racuna, jer postoje gljive koje NI U KOJEM SLUcAJU NE SMEJU DA SE JEDU UZ ALKOHOLNA PICA, zato ove dobro upoznati
Eto to bi bilo to. Izvinjavam se mnogo se izvinjavam, zbog latinice. Original je napisan cirilicom, ali nisam uspeo da je kopiram u post.
Nekoliko saveta, ako dozvoljavate:
Niko nije naucio zanat gledajuci, jer da je tako, kako u Vranju kazu - svako bi kuce bilo kasapin. Ali nadjite dobrog instruktora da vam pokaze osnove. Ukoliko Vam Krusevac nije predaleko, javljam se dobrovoljno za instruktora. Svi casovi su besplatni, a obecavam da cu vam preneti sve sto znam.
Naucite par biljaka i par vrsta pecuraka po godini, pa kasnije samo nadopunjavajte znanje.
Gotovo sve divlje zivotinje koje se ovde pominju (zmije, zabe, kornjace) kao i mravlja jaja su pod strogim rezimom zastite, jer su ugrozene u prirodi. Vodite racuna o tome.
Nabavite, na mrezi ili u prodavnici vojne knjige (ispod doma vojske u, da prostite, BGD) knjigu "Ishrana iz prirode" izdanje Vojnog dela, kosta oko 1300 dinara.
Unapred se ogradjujem od vasih gresaka. Ukoliko ste procitali ovaj post i par knjiga to ne znaci da ste postali srpska varijanta Reja Mirsa, ili ne daj Boze Bera Grilsa - ovaj drugi je cirkuzant. Teorija bez prakse je nula. Potrebne su godine i godine prakticnog rada, ali bice vam interesantno.
Rezultati pocinju vec od prvog casa - sa prvog casa cete se vratiti sa dovoljno cajnog bilja da vam bude rezerva za pola godine.
Beogradjani i slicni, mogu se obratiti planinarskom drustvu Pobeda, koji ima svoju sekciju "Sremus". Postoji i forum "Sremus", pa se i tamo mozete informisati o akcijama.
Obecavam da cu u narednom periodu na forum postaviti fotografije svih jestivih divljih biljaka, sredjenih po grupama kako su navodjene ovde.
Dobar provod u lovu na pecurke i divlje bilje.
|
