|
"Згода" у којој сам ја био главни, а мој капетан епизодни лик:
Година је 1987., место је касарна "Шепурине".
Вратисмо се са терена, паркирали "мечку" испред хангара, истоварили се, и сада треба мечку утерати у хангар - наравно, у "рикверц".
Међутим, не знам шта се десило, али возач је морао негде да оде.
Пита ме кепи да ли знам да је терам. Знам, кажем, али нисам возач. Нема везе, само ти терај, ја ћу да те наводим.
Е, сад, да не објашњавам шта је мечка, укратко то је возило на гусеницама тешко преко 40 тона, има команде (блокаде) као тенак, а кочнице су пнеуматичке - када се мотор упали, мора да се сачека да се набије притисак у неким тамо боцама, за шта постоји индикатор, па тек онда да се тера.
Креснем ја и чекам да се индикатор пнеуматике угаси, уме то да потраје пар минута, али кепи нервозан (ваљда је журио кући) и пожурује ме, као, "нема везе, само ти терај".
Крене да ме наводи, ја морам прво мало напред, па мало лево-десно, па ондак у рикверц
Он испред мене, испред 40 и кусур тона челика, а иза њега зид.
Исцимам ја мечку лево-десно, он ми покаже "стани". Ја на кочницу - ништа! Настави мечка на њега, ја џаба кочим, нема притиска, он пребледео и у задњем моменту се баци на страну.
Мечка удари у зид, мени ништа, јер има неких 3 метра мотора између мене и кљуна, и ту се угаси.
Све је то посматрала цела батерија, све старешине и сви војници.
Епилог: Ником ништа. Касније се испоставило да "кочиони систем није био исправан". Да кепи, и остале старешине, не би одговарали што су војнику наложили да ради оно за шта није обучен.
Чисто да напоменем, шест месеци тенковске обуке су пролазили возачи.
И, наравно, после су увек ангажовали неког возача са самохотки када је било потребно.
|
