offline
- Republikanac
- Super građanin
- Pridružio: 29 Dec 2011
- Poruke: 1478
- Gde živiš: Usce dve Morave u jednu veliku
|
Napisano: 29 Dec 2013 1:14
@Sirijuse,
Sam si trazio, krecemo opsirno, obrazlozenja, razglabanja, analize!
Prvo "Daleko je Sunce", prvi Cosicev roman. Mislim da smo ga se dotakli skoro, na temi o sedmoj umetnosti i vojnoj tematici i da smo obojica pohvalili film sa Radetom Markovicem, Brankom Plesom i Dragomirom Felbom.
Sto se knjige tice, osnovna motivacija Cosicu je bila da napise roman u kome ce istaci partizanski doprinos antifasistickoj borbi. Cosic je bio prvoborac u rasinskom kraju i njega je, kao i mnoge jugoslovenske komuniste, izuzetno pogodila sovjetska kritika prema kojoj je nasa kompartija "digla nos" i da istice svoj doprinos pobedi u Drugom svetskom ratu u odnosu na ostale clanice Informacionog biroa. I onda je Cosic napisao roman. Dotle je u partizanima pisao neke pesme i pricice koje se, iz nekog razloga, uopste ne izdaju, za razliku od drugih njegovih dela.
Prvo, originalna, iskljucivo Cosiceva verzija nastala je za vrlo kratko vreme i odnesena je u Agitprop (ili u neko drugo komunisticko telo zaduzeno ne za cenzuru kao cenzuru, nego za ocenu umetnickog kvaliteta dela. Naravno, da se znalo sta se ne sme napisati, ali svrha ovog tela bila je vise umetnicke nego ideoloske prirode). Partijskim zvanicnicima se ova verzija nije dopala jer je bila previse dokumentarna i premalo umetnicka. Onda mu je partija odredila "literarnog ucitelja" - Oskara Davica, koji je sa njim radio. Osim toga sto su pisali roman, Davicu mu je preporucio da dosta cita i najvise je u vreme nastanka "Daleko je Sunce" citao Fjodora Dostojevskog i Mihaila Solohova.
Sto se tice samog dela, slozili smo se da je centralno mesto u romanu streljanje Gvozdenovo. O toj sceni smo pisali vise puta i o znacaju slikanja politickog komesara kao ljudskog lika, coveka koji je u stanju da napravi krupne greske u zivotu. Postoji vise individualnih drama. Recimo, partizan Malisa preziveo je paljenje sopstvenog sela koje su Nemci upalili u znak odmazde, posto je kod njega, bas u njegovoj kuci, zakonacio Ucin deo odreda. I, zaista, Nemci su zapalili u toku Drugog svetskog rata selo Slatinu. Zatim, pogibija Uce ne Bojanine oce. Pa, onda Vuk, covek kao stena, saznaje da su mu u Pomoravlju cetnici zaklali citavu porodicu i da njegovi zemljaci nisu ni prstom mrdnuli da je zastite. Ipak, meni je najdramaticnija scena susreta Pavla sa zarobljenim drugom iz Gimnazije. Nekada su bili drugovi iz klupe, a sada su ih ideologije i rat doveli do toga da su neprijatelji.
Sto se tice partizanskog morala, i to sam pisao na temi o vojsci i filmu. "Crveni sal" i "Kasika" su primeri takvog morala. Napisao sam vise puta da je mojoj pokojnoj babi brat od rodjenog strica streljan na isti nacin - odred je prolazio kroz neko albansko selo na Kosovu i Metohiji, on je usao da se ugreje i streljali su ga jer je prekrsio naredjenje da se ne ulazi u kuce jednog neprijateljskog sela. Posebnu dramatiku tom dogadjaju daje cinjenica da je otac moje babe, sto ce reci stric streljanog, prisustvovao tom streljanju i do kraja zivota nije rekao losu rec za tu odluku!
Vraticu se kasnije na "Hajku" i "Lelejsku goru", interesantna su oba romana, pa opus Branka Copica, meni je interesantan roman Mileta Kordica "Zloslut" o zivotnom putu jednog srpskog partizana iz Vitomirice koji dozivljava da ga na kraju bivsi balisti bace na Goli otok.
Sto se tice "Vremena smrti", mislim da je to nas najbolji romak sa ratnom tematikom. Secam se da su u doba najvece Cosiceve slave "Vreme smrti" poredili sa "Ratom i mirom", a "Deobe" sa "Tihim Donom", ali to nema ni veze jer su Tolstoj i Solohov "tate" za sve pisce o ratu. Kada je u pitanju Tolstoj, eto, opet idem u digresiju, ne treba nikako, u senci voluminoznog "Rata i mira", zanemariti "Kozake" i "Hadzi-Murata" (nadam se da cemo malo i o njima pisati).
"Vreme smrti" je roman koji je bio razgrabljen. Ne samo sto je ta tematika bila zanemarena, a narodu je bila zanimljiva, vec i zato sto je na kvalitetan nacin obradjena jedna ogromna tema - srpsko stradanje u Prvom svetskom ratu.
U jednom delu to je celokupna srpska epopeja (cela Srbija nalazi se krajem novembra 1914. godine, sto bi rekao Nikola Pasic "na umoru", zatim epidemija pegavog tifusa koja dobija razmere posasti u valjevskom kraju, pa povlacenje celog jednog naroda od kralja Petra I koji se brine da mu majstori u isto vreme jeftino i brzo zavrse manastir Oplenac do najobicnijih vec izmucenih redova, moderni egzodus mojsijevskih razmera itd.), a u drugom prikaz individualnih drama. Samo bih spomenuo neke scene koje su na mene ostavile utisak. General Zivojin Misic spasava Dragutina koga razjareni kapetan bicuje na Suvoboru i uzima ga za posilnog u stabu. Zatim svadja generala Misica sa stabom Vrhovne komande u kome njemu vojvoda Radomir Putnik njemu kaze "vi ste jedna seljacka zadiribanda", a Zuca im odgovara "ma, svi ste vi u Vrhovnoj komandi govnari i seronje"! Onda scena kada su austro-ugarski i srpski rovovi na svega par desetina metara jedni od drugih i cuje se poziv Srbima u plavim uniformama da se predaju "braco, Srbi, predajte se, necemo vam nista". Odatle se cuje "gde si ti cuo da se Srbin predaje". A iz hrvatskih rovova se cuje "Od Triglava do Vardara, Hrvatska ce bit drzava!" Zatim, Vukasin Katic koji je prikazan kao Don Kihot, koji usred rata vodi borbu protiv ratnih profitera na celu sa njegovim surakom Najdanom Tosicem. Kompletan Djacki bataljon opisan je sa toliko zivopisnih likova - Stanislav Vinaver, pa coravi Ivan Katic, kome su veliki cvikeri beleg za ceo zivot, pa precanin, nacionalista, romanticar Danilo Istorija, pa kockar i "bon vivan" Bora Pub, pa socijalista Bogdan Dragovic. Pa onda, scene iz Valjevske bolnice u kojoj seoski baksuz Miloje Dacic, ipak, na kraju pristaje da mu odseku ruku. U Valjevskoj bolnici imamo puskinovskog majora Gavrila Stankovica koji niposto ne da ga sakate i ubija se. Milena Dacic, kao Cosicev najhumaniji i najnamuceniji lik u celoj sagi. Tola Dacic, tip srpskog seljaka koji ne izumire. U isto vreme veseo, lopov, lazov, snazan, snalazljiv u svako doba. Mogao bih ovako do ujutru...Secam se da me je posebno dirnula scena kada matori Acim Katic vozi konjskim kolima unuku Milenu iz Prerova u Palanku i broji ko ce mu, a ko nece doci na sahranu i tacno zna zbog cega ga neko voli ili mrzi. To je kao neki seljacki bilans u Sumadiji, ljudi te cene na taj nacin - doci ili ne doci na sahranu.
Eto, toliko od mene, pa mozemo da nastavimo o ovim romanima.
Dopuna: 29 Dec 2013 1:23
lajavi krelac ::A s obzirom na strastvenost kojom se glavni junak prikljucuje razlicitim formacijama, rekao bih i da odlicno oslikava rusku dusu.
Ja koliko se secam, Pavka Korcagin je od pocetka, pa do kraja romana "Kako se kalio celik" "crven". Druga stvar, uopste nije Rus, nego Ukrajinac.
Taj roman je, inace, bilo obavezno stivo komunistima. To su im bacali u ruke kao sto savremeni pravoslavni misionari novim vernicima bacaju u ruke Svetog Nikolaja. Po selima i manje obrazovanim sredinama, najcesce majstori i kalfe, nisu nista razumeli iz Manifesta saveza komunista ili "Kapitala", ali su zato u zivotu na svakom koraku videli primere iz "Kako se kalio celik". Ja kada sam citao tu knjigu, secam se izbacena je iz svih lektira (to je vec izobilna tema, kolicina sovinisticke gluposti pre 20 godina, kada su skidali Miroslava Krlezu i razne druge pisce samo zato sto su iz nacija sa kojima smo ratovali), a otac mi se smejao i zezao me da sam zakasnio jedno 40 godina i da je u njegovo vreme taj propagandni roman bio vise predmet sprdnje nego predmet obozovanja. 
|
