offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26107
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
’’POP’’.
Tri slova u reči koja isto znači na svim slovenskim jezicima. Sveštenik. Još jedan od onih filmova koji je jednostavno morao biti snimljen kad – tad. Svojevremeno je Vojinovič (ruski pisac srpskog porekla, autor antologijske drame ’’Doživljaji vojnika Čonkina’’) rekao da Rusi žive u sovjetskoj prošlosti. O tome se, sa ovim velikim misliocem može raspravljati (s neizvesnim ishodom), ali definitivno je sigurno:ruska kinematografija se, pre od svih , otresla sovjetske prošlosti! Iz nje je nasledila fantastično razvijenu tehniološku bazu, prebogate funduse svega i svačega i, naravno, ono što je najvažnije: ljudske resurse. Iz tog ogromnog miljea različitih stilova, škola i pravaca, samo izviru novi i novi likovi, prosečnom gledaocu nepoznati. Znajući da je ruska škola glume najbolja na svetu i da za sve glumce MHAT znači isto što i Jerusalim za hodočasnike, to i nije čudo. Gledati danas ( kao i ranije) ruski film to je već garancija, unapred, da ćete odgledati izvanredan filmski proizvod sam po sebi, ali ne samo to; jasno je da ćete u svakom od tih filmova videti ponešto novo. Kod ruske filmske škole nije svaki korak obavezno – korak napred, ali nije ni tapkanje u mestu; svakako je odlazak u širinu kojom Rusi u svakom smislu reči ne oskudevaju. Ovo treba imati na umu pre gledanja bilo kog savremenog ruskog filma. Kao što za najveći broj američkih filmova možete unapred reći da su pravljeni najpre uz pomoć marketinške mašinerije kao da je reč o ciljnim grupama u predizbornoj kampanji, pa shodno tome je i sama gluma izveštačena i maniristička, čak uvredljivo nametljiva, tako za savremene ruske filmove sa istorijskom ili ratnom tematikom ( što je gotovo isto) možete mirne duše ustvrditi: reč je o vrhunskim poduhvatima s namerom ne da se učini revizija istorije, već da sve važne i manje važne (nezaboravne ali i zaboravljene ili skrajnute pojave) postave na svoje mesto i dobiju svoju valorizaciju. Bilo da je reč o zaboravljenim bitkama, zapostavljenim herojima, namerno zaobilaženim tragedijama, ruske sineaste bez zazora, ne stideći se grešaka i tragedija iz prošlosti proisteklih iz njih, kopaju po ranama i traže pročišćenje. I nalaze ga.
Vladimir Hotinjenko je pročišćenje našao može se reći, i bukvalno, uz božju pomoć. Film je urađen ne samo pod najvišim pokroviteljstvom svetovne i duhovne vlasti (Putina, Medvedeva, partijarha moskovskog Alekseja), finansijskom podrškom giganata (kao što su državna institucija ministarstvo kulture RF ili ’’Gasprom’’ i ’’Renova medija’’) već i uz aktivno učešće filmske kompanije ruske pravoslavne crkve ’’Pravoslavna enciklopedija’’! Dakle, nije bilo dovoljno prekrstiti se triput i reći ’’pomozi , bože’’, već se ta pomoć i vrlo konkretno iskazala u produkciji filma, što se u ovom, dvočasovnom filmu, odlično i vidi. Zašto sam napravio ovakav uvod koji, na prvi pogled, ne govori samo o filmu ’’Pop’’? Zato što se Englezi uče na Oksfordu, Rusi na ’’Lomonosovu’’ a Srbi na – greškama. Produkcija ovoga filma jeste najbolji dokaz kako svetovna i duhovna vlast treba da priđu i da tretiraju zajedničke teme iz bliske i daleke prošlosti. Tome nas, pre svega, uči ovaj film. Sticaj okolnosti je da sam tendenciji afirmacije patriotizma pristvovao lično na konferenciji u Podoljsku u maju mesecu kojom prilikom sam bio stvarno i do dna duše potresen veličinom i zamahom patriotskog pokreta koji teži da ispuni veliki zavet Suvorova: ’’Rat nije završen sve dok i jedan poginuli ratnik nije pokopan’’. To Rusi sada rade iz uz pomoć filma,najpristupačnijeg sredstava za tako nešto, zato kod njih i nema krize filma ili krize distributerske mreže.
Kakvom se to ’’zaboravljenom bitkom’’ bavi ovaj film? Nikada ne prepričavam sadržaj pa neću to ni sada, ali ukratko nešto treba reći, koliko da se neodlučni čitalac lakše navede da odgleda film. Veliki deo SSSR ostao je relativno dugo pod nemačkom okupacijom. Sada to i ne izgleda tako dugo – tri ili četiri godina, ali tada, 1941. niko nije znao koliko će to trajati ...a trebalo je živeti. Film prati sudbinu seoskog sveštenika, cenjenog i među narodom i među kolegama. Bitno je reći da je reč o pribaltičkom kraju i neposrednom okruženju zemalja koje su se najlakše otcepile od SSSR ( i shodno tome nemačku okupaciju dočekale takoreći s radošću) – Letoniji, Litvaniji, Estoniji...Omražena komunistička vlast se ljulja pod udarcima Hitlerove armade, ali nikome nije svejedno što matuška Rusija pati. To znaju i Nemci i vode (kroz pojavu prirođenog Nemca ruskog porekla, pukovnika koji je oficir za vezu po verskim pitanjima). Evropa i svet se još komešaju a Nemci (suprotno našim predrasudama izazvanim gomilom filmova u kojima Smoki i Bata tamane Nemce) drže do svog imidža i trude se da organizuju pravoslavni život. Treba, dakle, živeti, a ne zna se kako, koliko dugo i na koji način će se to u okupaciji razvijati. Otac Aleksandar (Sergej Makovjecki) nema nikakvih dilema kome treba služiti : ni Staljinu, ni Hitleru, već samo Hristu. U tome mu pomaže supruga, inače vanserijska glumica, prava matuška, Nina Usatova. Svi prolaze kroz iskušenja na različite načine i padaju u sudaru sa nečim što do tada ljudski rod nije video (genocino – terminatorski sudar Slovena i Germana), samo otac Aleksandar u svom naumu uspeva. On preživljava rat, izbegava iskušenja i kaznu i Nemaca i Sovjeta i dočekuje na svom ’’radnom mestu’’ duboku starost.
Film je prepun izvanrednih, pedatno i vrhunski osmišljenih detalja za koje vam treba ne samo prosečno znanje i strpljenje filmskog gledaoca, već i poznavanje istorije i ruske duše, svega onoga što se u protekla tri veka dešavalo na neverovatno trusnom Pribaltiku. Treba stvarno znati istoriju, ali i običaje tih naroda da bi se razumelo šta se to tako strašno i iskušujuće dešavalo na ’’Riškoj šase’’. Zvono nađeno u vodi, crkva pretvorena u dom kulture, pokretni bioskop, vrteška ispred nje. ispovest nemačkog oficira, peščani sat u ruci kvislinškog policajca, odbijanje popa da osvešta pobijene kvislinge, logor za razne zarobljenike, dobrovoljni odlazak matuške da ne bi tifusom zarazila ukućane, itd, itd. Naravno, kao antologijsku scenu treba istaći neverovatno mučne trenutke vešanja partizana kada se kamion zaglavi u blatu a jedna jedina partizanka vrhovima prstiju pokušava da se održi na platformi...Rekoh – film stvarno ne treba prepričavati već odgledati bez prekida, u dahu, onako kako se to radi s velikim umetničkim delima.
Oni koji znaju rusku istoriju ni samo mesto Pskov ne može ih ostaviti ravnodušnim. U tom mestu su sa voza skinuti svi članovi porodice Romanov i odatle je krenula njihova kalvadija koja se završila smrću u okolini Jekaterinburga.
Za kraj, ali ne i poslednje jer o filmu mogu da napišem još pet ovakvih prikaza, treba primetiti da je muzički saradnik za lajt motiv filma odabrao legendarni ’’Hor Jevreja ’’ iz opere Nabuko. Kada to prvi put čujemo, ulazeći uz pomoć kamere u sobu jednog pravoslavnog sveštenika, odgovora nema. Međutim , on nam se sa svakim kadrom filma, pojavljuje pred očima i dugo ih drži otvorenim. Film je, kako rekoh, jednostavno morao biti snimljen a vi ga, neizostavno, morate pogledati.
|
