offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26111
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
KRAJ (ili : sibirijada na točkovima)
Treba biti iskren filmovil (to će reći - bar dobro upućen u aktuelnosti), pa iza ovog potpuno bezličnog i neinventivnog naslova uočiti (''prepoznati'') da je reč o vanserijskom ostvarenju. Reč je, naravno, o filmu izvanrednog reditelja Alekseja Učićelja (Алексей Учитель) koji je najpre prikazan na festivalu u Torontu pretprošlog meseca, a pre nešto više od mesec i po dana krenuo je u mrežu širom Rusije i nekadašnjeg SSSR.Da se može zaključiti da je reč o izvanrednom filmu, treba znati podatak da je iz bogate i odlične ruske produkcije upravo on izabran za ruskog kandidata za Oskar. Da li će u tu konkurenciju ući zavisi od dalje procedure, odnosno od procene članova američke Filmske akademije. Da li će se to dogoditi ili neće, sada nije ni toliko važno jer su merila te Akademije odavno ispomerana i ispolitizovana, pa ni njene odluke nisu u estetičkom smislu obavezujuće, no to je predmet druge analize.
O kakvom je filmu reč i čime se on bavi? Za početak, biće dovoljno da kažem da su u njemu dve glavne uloge rezervisane za Sibir i za voz. Sibir, to magično ime koje opčinjava ceo svet i izaziva razne asocijacije, zahvaljujući Nikiti Mihajlkovu , ali i drugim autorima, stigao je u velikom stilu na bioskopski ekran i od tada se ne skida s njega. Kao da nije dovoljno to surovo životno okruženje, Sibir je simbol pretnje, smrti, gulaga, staljinizma svih vrsta, ali i neverovatnog, gotovo mitskog bogatstva i neistraženosti, ali i Obećane zemlje. Železnica, pruge i vozovi , jesu kičma razvoja i života ove ogromne zemlje, neka vrsta čeličnog krvotoka bez koga se ne može zamisliti bilo kakva priča o napretku. Hteo ne hteo, ruski reditelj ne može izbeći voz u svojim kadrovima. Da se Živojin Pavlović kojim slučajem rodio i radio u Rusiji, osećao bi se kao dete u prodavnici slatkiša. Međutim, ako je kod Pavlovića voz manje scenografija, a više kameo pojava (često se i nepotrebno pojavljuje u filmu kao kada Hičkok prošeta ispred kamere), ovde je voz aktivni učesnik priče. Za razliku od Živojina, zaljubljenika u vozove, Aleksej Učićelj ne mora svoju ljubav da podstiče i razvija uz pomoć umetničke slobode ili imaginacije; dovoljno je da ''prepiše'' bilo koju sekvencu iz sabranih dela najvećeg scenariste svih vremena - Gospodina Života. Bez želje da otkrivam čari prvog gledanja , osvrnuću se u najkraćim crtama na potku filma jer bez toga će sve moje dosadašnje tvrdnje ostati nedorečene.
Uz pomoć četiri ili pet neophodnih i svrsishodnih flešbekova saznajemo da u malo polu-logorsko naselje simboličnog imena ''Kraj'' (kraj, ivica, rub, ali i zavičaj) godine 1940. dolaze dva nemačka inžinjera - Gustav i njegov pomoćnik, ali i Gustafova kćerka Elza, da pomognu u konstrukciji jednog važnog mosta. Most se , usled strašnih vremenskih uslova , sruši na svom spoju a surovi oficir NKVD koga maestralno, po običaju, glumi Sergej Garmaš (najbolji epizodista svih vremena, najnagrađivaniji grlumac ''drugog plana'') ubija inžinjera i pomoćnika, dok Elza beži u tundru. Tim kadrom njenog bekstva ( reditelj ostavlja gledaoca u dilemi da li je ona preživela jer se na površini reke vidi samo njen šešir) počinje film. Jesen je godine 1945. i u to naselje dovedeni su , iz logora u logor (!) sovjetski građani koji su već prošli jednu golgotu: preživeli su kao zarobljenici nemačke logore. Ni to Staljinu nije bilo dovoljno već ih je prosledio u Sibir - za svaki slučaj, da još malo okaju svoje grehe što nisu bili spremni (''zahvaljujući'' upravo njemu) da se odupru nemačkoj sili. Dakle, to nije pravi logor, ali jeste svejedno što tu nema žica jer se nema kuda pobeći. U takvo ''mesto'' stiže seržant, ratni heroj i veteran Ignjat (fantastični Vladimir Maškov), pre rata profesionalni mašinovođa i počinje da se bori za svoje mesto. Posle blesave i neoprezne trke lokomotivama, pri čemu je zamalo izbegao katastrofu, ostaje bez lokomotive, ali ne miruje: na nagovor jednog starosedeoca (ruskog aboridžina) prelazi onaj srušeni most i na drugom delu pruge nalazi fantomsku lokomotivu zaraslu u rastinje . Tu počinje pravi zaplet! U lokomotivi je sve te godine živela Elza. Kako, to reditelj ne odgovara već ostavlja nama da zamislimo kako jedna mlada žena može pet godina da živi u lokomotivi - bez soli, šećera, makaza, šibica , mada nam ostavlja mogućnost da pretpostavimo da ju je onaj švercer, domorodac, redovno snabdevao. Ignjat, koji je već našao svoje mesto u naselju u krevetu Sofije (koja je donela iz Nemačke dete za koje će se kasnije ispostaviti da ga nije rodila sa Nemcem, zbog čega je u logoru, već da ga je spasla iz ruku poginule majke , Nemice) počinje uz Elzinu pomoć da rekonstruiše tu lokomotivu...Priča poprima tvrdoglavo mitski karakter i sve na prelep čehovljevski način počinje da dobija smisao i dolazi na svoje mesto...Dalje ćete moći i sami.
Kakve sve asocijacije budi ovaj film?
Ko je čitao ''Sedam hiljada dana u Sibiru'' Karla Štajnera od prve sekunde razumeće ovaj film, a ko je gledao filmove kao što su ''Idi dokle te noge nose'' (odiseja nemačkog zarobljenika koji je tri godine proveo bežeći iz Sibira , preko Rusije do Irana) ili ''Pomahnitali voz'' Andreja Konačlovskog, smesta će svojim asocijacijama pustiti na volju. Fantastična fotografija i lucidna kamera dočaravaju nam ono što je i samoj mašti teško dohvatno. Prelepe , divlje reke, nesputane u svojoj lepoti; medved koji sedi na obali i posmatra voz, ili ide prugom; šume na kojima reditelj čak i ne insistira; ljudi koji su ogrezli u divljini, ali nisu izgubili ljudskost, itd, itd. Sve nas to asocira na vrhunska ostvaranja u kojima su priroda, divljina i surovi pejzaž, uskladili ljude i njihove mašine u borbi za život.
Trenuci za pamćenje? Sad bih mogao bez ikakve griže savesti da kažem da je to ceo , ili gotovo ceo film, no izdvojiću neke sekvence:
-Scena ''parenja'' Sofije i Ignjata u njenom sobičku je toliko erotizovana i puna nervoze, kao da je reč o skrivenoj kameri;
-Hazarderski prelaz preko improvizovanog mosta kada se cela skalamerija ruši u vodu, u momentu kada se lokomotiva dohvata čvrstog podvoza.
-Borba vozova, odnosno čak dve trke sa različitim ishodom, gde veština kamermana potvrđuje svaku potrošenu sekundu ovog filma.
-Približavanje i zbližavanje Ignjata i Elze i njihov čudan , partnerski odnos prema lokomotivi koja Elzu podseća na njenog oca (stoga joj i daje to ime).
-Dolazak oficira NKVD kojim je sve vreme prećeno dotičnom stanovništvu, itd, itd.
Šta da vam kažem? Film koji je najbrže stigao na piratsko tržište od svih do sada, svakako će harati bioskopskim salama širom sveta, upravo iz razloga koje sam gore naveo: uverljiva, izvanredna priča, žanrovska kombinacija poratne drame i melodrame i - srećan kraj, ako je tako nešto u Sibiru uopšte moguće. Naravno, argumente kao što su perfektna produkcija, izvanredna podela i gluma već podrazumevam pa ih stoga i ne spominjem.
Odgledajte obavezno ovaj film. Mnoge stvari ste već znali, ali on će vam taman koliko treba proširiti neke vidike. Malo li je, za prvo gledanje?
|
Nije loš, ako ćemo za utehu.
