offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26229
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Сморен сунцем – цитадела.
Једна предратна пољска балада стекла је светску славу , готово као она чувена мађарска романса ''Тужна је недеља''. Та романса је постала енормно популарна у Совјетском Савезу , а многи су је звали ''песмом самоубица''. Необичност те популарности још је већа када се знају руско-пољски односи кроз векове, а посебно пред Други светски рат. Та песма (прилично једноствна балада, шлагер лагано темпа и једноставне мелодије) може се чути у ''Шиндлеровој листи'', ''Три боје:бело'', ''Причи свих прича'', ''Сутра је био рат'', а може се чути и у многим телевизијским серијама. Историчари масовне културе и друштвених збивања сложни су у томе да је управо та песма права мелодија којом се може обојити, интонирати и музички осликати предратна епоха у Совјетском Савезу. Ево речи те песме, колико да се стварно уверите да успех једног шлагера најмање зависи од његовог квалитета (песма је прозаична, крајње једноставна и ни по чему се не издваја од мноштва споменарске литературе), већ од склопа друштвених околности. Као што је и песми ''Лили Марлен'' било потребно да се склопи много коцкица, тако је било и са песмом ''Сморено сунце''.
Утомленное солнце
Утомлённое солнце
Нежно с морем прощалось,
В этот час ты призналась,
Что нет любви.
Мне немного взгрустнулось —
Без тоски, без печали
В этот час прозвучали
Слова твои.
Расстаёмся, я не стану злиться,
Виноваты в этом ты и я.
Утомлённое солнце
Нежно с морем прощалось,
В этот час ты призналась,
Что нет любви.
Сад се, наравно, може видети како су преводиоци, с колико незнања , или бар одсуства осећања за друштвени контекст настанка филма, погрешно превели (што је очигледно на први поглед), и безосећајно назвали филм ''Варљиво сунце''. То је било јасно и после другог дела, али после ''Цитаделе'' и последњем лаику мора да се узнемире сва филмска чула када прочита назив филма који нема ама баш никакве везе са филмом.
''Сморен сунцем'', трећи део назван ''Цитадела'' није ни случајно ''Кум број три'' или ''Рамбо 26. део'', ''Роки 10. наставак''. Никита Михалков је, као што се зна, изданак једне изванредне породице, правог представника руске уметности и традиционалних вредности. Да није редитељ и глумац, био би одличан приповедач, књижевник. Маниром руских класика он нам стрпљиво, кроз три наставка, прича своју необичну, али истиниту причу о генералу Котову и свемиру који је створио и који га окружује. Више пута сам нагласио у многим приказима да се за разумевање свакога филма и уметничког дела (а посебно дела која се баве стаљинистичком епохом) мора поседовати велико знање. У овом филму то посебно долази до изражаја. Русију, период стаљинизма и Великог отаџбинског рата, немогуће је појмити само познавањем чињеница, већ и сажимањем огромног броја детаља. Вотка и краставац, бородински накисели хлеб, ритуално испијање чаја, спавање на керамичкој пећи, рубашка (гимнастјорка) као практична униформа, итд, итд...Све су то детаљи који се негде не би истакли и привукли нашу пажњу и свакако бисмо остали ускраћени за све оно у чему руска публика ужива.
У ''Цитадели'' ратна и животна срећа поново се окреће генералу Котову. Породица је растурена, не знају једни за друго, а Митја, као искусни енкаведеовац, вуче конце у тој игри. Проналази Котова на бојном пољу, под цитаделом и враћа га на ноге Стаљину који му задаје задатак од круцијалне важности. Међутим, руски комедијант - живот многе карте је измешао на свој начин. Котовљева жена, Марусја, родила је дете са некаквим ратним шкартом, кућепазитељем, јер није могла да чека и да гледа како јој пролази време. Митја завршава пред иследником, својим дојучерашњим шофером, свестан да државну тајну, играње животом једног великог ратника, Котова, не сме да носи земљом, па ће му уста бити затворена заувек. Ако ништа друго, без традиционалног мучења, он џентлменски, црнохуморно, потписује свом дојучерашњем возачу све што треба, олакшавајући свима. Међутим, Никита редитељ и Никита сценариста су прилично весели циници, па поред прикривеног романтизма и огромних симпатија за руске фронтовнике, обичне црвеноармејце, филм разрешавају на чак и духовит , али не смешан начин. У сваком случају, симобличан. Како би приказао бесмисао рата и убијања, Михајлков ту неосвојиву (хм, нема неосвојивих тврђава, то знамо) тврђаву осваја на следећи начин: Стаљин му наређује да жртвује петнаестак хиљада робијаша (''непријатеља народа'') наоружаних моткама како би свету послао поруку како ће се понашати до краја рата, али и после њега. Смисао акције било је да Немци потроше муницију на олош како би прави борци, црвеноармејци, покупили славу. Котов , коме је жена отишла са кућепазитељем, убеђен да му је љубимица, кћерка Нађа мртва, мења тај сценарио и креће на челу осуђених несрећника. Стаљин му је после пада цитаделе обећао армију, но јасно је да Котов, у пуном сјају својих генералски еполета, неће жив прећи преко брисаног простора. На том месту се умеша Његово величанство, Господин Случај, највећи редитељ и сценариста свих времена! Стрпљиви руски снајпериста ликвидира немачког митраљесца снајперисту који је извирио из склоништа да склони паука. Он, погођен, пада мртав преврнувши гасну лампу. Течност се пали помоћу жиже са наочара, новине почињу да горе, ватра се шири на инсталације и једног момента, пред одушевљеним голоруким несрећницима, тврђава лети у ваздух! Котов тада пролази кроз још једно искушење, спасавши Нађу с којом се среће усред минског поља, а затим на челу тенковске колоне крећу на запад. Духовитост редитеља ту још више долази до изражаја (генерал армије на челу колоне? Врло тешко), када их ка Берлину усмерава полудели немачки војник (кога игра Доминик Хорвиц, позант по сјајној роли у филму ''Стаљинград'' из 1993. године).
У полеђини читаве приче може се рећи да стоји и минуциозно, крајње тактично, осликан и Електрин комлекс. Њега, кроз невероватно фине детаље изражавања приврежености и љубави оца и кћери, гледамо кроз сва три дела и то је оно што се не сме превидети. На крају, када жена оде, када је и љубавник Митја стигао пред стрељачки строј, кћерка је та која прати оца на ратном путу. Њихова љубав је главни покретач све чежње, енергије и моћи да се глава високо држи, а циљ никада не изгуби из видика.
У одличној глумачкој екипи рекао бих да је најслабије место ведета Никите Михајклова – Олег Меншчиков. Глумац који је светску славу стекао ''Сибирским берберином'' у овом серијалу, а посебно у ''Цитадели'', игра с пола снаге – обрвама и осмехом. Недовољно. Све то што је урадио јесте заносно и течно, али лишено сочности, оне суровости и потентности какве као глумци показују Никита, Маховјецки, а посебно Павел Деревјанко који у епизоди женидбе инвалида без обе ноге стварно бриљира.
Јасно је да овај филм морате одгледати паживо и с много стрпљења, јер ја га нисам препричавао, а мноштво изванредно упечатљивих епизода и не вреди препричавати, треба их једноставно гледати. Почевши од иживљавања пијаног генерала на почетку филма, до појаве ''воника'' наоружаних моткама испред цитаделе.
|
