Vojna tematika i sedma umetnost

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

pa naravno...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Све ми се чини да је овај филм већ помињан у теми, али не налазим га у претходних десетак страница.

"War Horse".

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ПРВИ ПОСЛЕ БОГА

Citat:Прича о совјетском подморничару Александру Маринину, тридесетдвогодишњем капетану подморнице С-13. Прославио се крајем рата када је торпедовао немачки брод Вилхелм Густлоф који је евакуисао људе из западних делова Рајха. Процењује се да се на крцатом немачком броду налазило преко 12000 људи, међу њима и око 1000 авијатичара и неколико подморничких посада, а да се спасило само 200 особа. При повратку у базу, подморница С-13 торпедује и немачки брод Стеубен на којем се налазило око 4300 рањеника и војника немачке армије, што све заједно, поход капетана Маринина чини једним од најуспешнијих поморских похода током другог светског рата.
Извод из продуцентског трејлера




..А ево и мог приказа:

После Петерсенове ''Подморнице'' сваки сценариста или редитељ који има намеру да се бави тим опасним, подводним занатом имаће проблем и изазов. Исто као што је свет подморничара изазован, подмукао и непредвидив, тако је и продуцентски посао снимања филма о томе веома захтеван и незахвалан.

Пишући приказ о филму ''Das Boot'' осврнуо сам се кратко на то зашто су подморнице тако незахвалне али и изазовне за филм. Клаустрофобична атмосфера, осећај релативне немоћи и неизвесности јесу нешто што је врло тешко пренети на уметнички начин а да то просечног гледаоца заинтересује. Петерсен је дао образац како се то ради.

Овом запажању додајем још једно које сам већ раније изнео. О чему је реч? Више пута сам писао о томе да је за разумевање било чије кинематографије (а посебно руске) потребно велико предзнање - како предметно (о ствари о којој филм говори ) тако и историјско и месно - када и где се догађаји одвијају.
Балтичко поморско ратиште је било, са становишта густоће и покривености једног од најтежих, ако не и најтеже на свету. Врло плитко море, уски пролази који се лако контролишу, близина обала и копнених аеродрома, компликован статус држава и бродовља итд...Финска је до 1918. године била део Русије, а већ пред Други св. рат поново је њен значајни део потпао под руску контролу, а изгубљени рат јој је наметнуо обавезе од којих је за Русе пресудно значајно било право пролаза кроз територијалне воде. С друге стране , Швеђани који су били неутрални и чији су бродови могли да рибаре на ратном подручју (!) а да при том ризикују да их неки нервозни капетан било које стране погрешно процени, итд...
Дакле, много фактора овде треба знати да би се судило о овом филму. Он није (у домену ратног филма наравно) категорија ''шпагети вестерна'', није петпарачка филмска прича већ озбиљан пројект. Где се он уклапа? Претпостављам да сте приметили да Руси имају снажну тенденцију да осветле део историје Другог св. рата који није само битка за Москву, Курс или Берлин...Далеко од огромних, титанских ратишта налазила су се и оваква ратишта - мали заливи, подморнице, избеглички и логистички конвоји. Више сјајних филмова снимљено је баш о тим, неатрактивним ратиштима и ситуацијама . Посебно бих издвојио изванредна остварења каква су ''Поп'' и ''Крај'', али не само она. На ред, као што видимо, долазе и мала ратишта, позадина и рутина.

Шта је у овом филму добро?
Наравно, продукцијски је одлично решен - реквизита, костим и сценографија су верни, готово аутентични. То јесу Руси какве ја познајем и то могу да потпишем, с тим што треба нагласити да су ''марјаки'' посебан свет, а посебно се то односи на подморничаре.
Подсетио бих да никоме није сметало код Петерсена када су се ''Алдер'' (капетан) и његова посада напијали до бесвести и ''јурили женске'' пре испловљавања...а сада неким критичарима смета када то раде Руси. Иста је то врста ратника - подморничка. Посебно издвајам секвенцу с почетка филма када је редитељ прилично верно представио најсуровију и најдосаднију (истовремено најопаснију) фазу у подморничком рату - чекање. Стрпљиво, снајперско чекање после ког се ствари решавају једним потезом, или се гине...Затим, однос према официрима НКВД који су били омражени...и свемоћни, итд.


ПС
Од оваквих филмова, најкраће речено, не очекујте ''пуцачину'' и атракцију. Ни рат ни смрт нису нешто посебно атрактивни. Пре бих рекао да су мучни, а овај филм то одлично показује.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Чек', стани, види...

Капетан подморнице К-13 који је торпедовао "Вилхелма Густлофа" презивао се Маринеско, а не Маринин. У чем' је фора?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Fora je u aljkavim piscima trejlera...Vidiš da mu ja nisam ni spominjao ime niti sam se bavio glumačkom podelom, već žanrovskom opservacijom.

Posebno mi je ''interesantno'' kako ljudi aljkavo i površno gledaju filmove. Pri tom im ne tražim znanje ruskog jezika, već samo malo geografije i istorije.

U Baltičkom moru i u ono moreuza kuda je moglo da se prođe mogli su i sa kopna čak da otkriju podmornicu, a o kopnenim aerodromima i da ne pričam. Čudo se Nemci nisu setili da stacioniraju balone, niko im ne bi promakao. E, onda neki ''znalac'' na onom Ruskom blogu napiše - film je njesra, ima desetak minuta akcije...Zato sam seo da napišem ovaj tekst.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Upravo sam odgledao film, "Tudj medju svojima svoj medju tudjima". Na zalost ne od pocetka. Da li neko ima ovaj film. Rezija Nikita Mihalkov 1975. Stvarno je genije.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kako ide u originalu../ naslov/?

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Свой среди чужих, чужой среди своих"

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Штрафбатальон (штрафтной батальон) - телевизијска серија

Руска кинематографија богата је с неколико десетина изванредних серијала који су сви од реда рађени по филмској технологији. Како је СССР још крајем шездесетих година имао пет телевизијских канала, могућност дистрибуције таквих серија била је велика, а популарност енормна. И наше гледалиште памти незаборавну серију ''Седамнаест тренутака пролећа'' која је приказивана пре више од три деценије, али и ''Московску сагу'' од пре две или три године. Пошто не вреди препричавати серију, препоручујем да одгледате ову серију, а ја ћу са научно-популарног историјског становишта допринети да се нешто више сазна о судбини ових батаљона. Наравно, овај текст не преферира да буде научни рад, али сам се у његовом састављању водио текстовима из збирке радова групе аутора на челу са генерал-пуковником Кривошејевим (''ВОВ без ознаке поверљиво''). Свакако ће вам гледање серије после овога текста бити нешто поузданије.

Кажњенички и запречни одреди на територији СССР за време Великог отаџбинског рата



Како је све почело са кажњеничким батаљонима, каква је њихова предисторија и судбина?
На прошлогодишњем саветовању у Подољску (мај 2010) био сам у прилици да чујем и добијем реферате који су се и тиме бавили. Пошто форум није, свакако, научни симпозијум, овде ћу, у најкраћем, подсетити на генезу штрафтбатаљона, како би гледаоци ове одличне серије могли што више да је разумеју и да у њој уживају (ако тако могу да кажем за гледање серије која приказује људску несрећу).

У многим совјетским филмовима најпре стидљиво, а затим све чешће, појавиљивали су се јунаци битака који су били припадници штрафтбатаљона (штрафной батальон - кажњенички батаљон) и одреда који су коришћени за заштиту, запречавање, '''живи штит'' , разминирање, блокирање и претраживање сумњивих подручја, итд. Њихова несрећа је била велика, а судбина страшна јер је већина припадника тих јединица било ту по политичкој линији, као непријатељи народа, а радило се о људима који су негде, пред неким потказивачем неопрезно рекли коју реч више, или их је нечија пакост отерала под казну. Често је међу њима било и колхозника који нису могли да испуне своју норму. Наравно, било је и криминалаца свих врста, па је онда мешање тог честитог света, намучених и несрећних паћеника са класичним бандитима и лопужама било додатно понижење. У свим армијама света постојале су кажњеничке јединице (једна таква десантирала је Дрвар), али само је, изгледа, код Совјета казна (осим готово сигурне смрти у готово самоубилачким операцијама) била и људско понижење, до оних граница које су нама, са данашњег становишта, невероватне и незамисливе.

Међутим, технички гледано, кажњенички одреди јесу били производ нужности времена. Овом приликом ми не долази свести да их браним јер бих онда морао да браним рат као најужаснији производ људске мисли, но - кад је већ рат почео, он је по својој логици морао да се позабави дисциплином, бандитизмом, дезертерством, бежањем из активне службе и диверзантско-шпијунским активностима...а свега тога је било и то у великој мери. Сам СССР је и пре рата имао велику стопу скитачких група, бандитизма, прошње, отимачина, разбојништава (погледати филм ''Сволачи''), но о томе се у ''најбољем од свих светова'' није јавно говорило. Хероји су били ''страхановци'', ''тимуровци'', ударници који су за прелазну заставицу и слику на огласној табли били спремни да угрозе и своје здравље и свој живот. Такав СССР је дочекао потпуно неспреман Други св. рат и онда је сурови војни и државни врх кренуо у немилосрдно разрачунавање са последицама, уместо са узроцима.

У извештају Управе војних судова од 10. октобра 1990. године о процесуирању у току велике отаџбинске војне ( у даљем тексту ВОВ) за различите преступе укупно је осуђено 994.279 људи, а од тог броја тежим казнама било је осуђено 157.593 човека. Интересантно је да је од тог броја преко 40% приговора на пресуду било замењено (као својеврсна нагодба суда) специјалним судским решењем којим се до коначног судског расплета осуђеник шаље на фронт у састав кажњеничких подгрупа. Од укупног броја послатих 427,9 хиљада (готово пола милиона!) било је послато директно у кажњеничке пододреде, а нешто више, 436,6 хиљада на разна извршна неборбена места (као принудна радна снага). Јасно је да је свакоме коме је ''понуђена'' оваква замена пристајао да сигурну смрт пред зидом замени за готово сигурну на бојном пољу, али као борац (да не кажем слободан човек, пошто то нико није био).

Кажњенички батаљони и заштитни одреди били су формирани у Црвеној Армији наредбом Народног комесара одбране СССР Ј.В. Стаљина 28. јула 1942. године број 227. Та наредба је дефинисала комплекс мера сачињених ради учвршћивања дисциплине и борбеног поретка, у периоду кога је изнуђено велико повлачење совјетских снага под ударом великих сила Вермахта. Наредба је имала строго поверљив карактер јер је ситуација на јужном крилу била катастрофална. Зато је наредба била проткана од првог до последњег слова главним ускликом - ''Ни корака назад!''.

Батаљони су имали до осам стотина људи, а чете од 150 до 200. Колико су задаци ових батаљона били сложени и практично самоубилачки, сведоче две важне чињенице:

1. Месец дана служења у кажњеничким батаљонима вођен је шестоструко за пензијски стаж (један месец као пола године!)
2. Губици су били, са становишта фронтовске статистике, неслућени! Средњемесечни губици промењивог састава (резерви и допуна) за 1944. годину били су 10.506 људи, а сталног састава 3685 људи.

Кажњенички делови Црвене Армије формално правно почињу да учествују у борбама од септембра 1942. године па све до маја 1945. По годинама, то сурово књиговодство изгледа овако:
Године 1942. било је 24 993 кажњеника
Године 1943. већ 177 694 каженика
Године 1944. број се незнатно смањује на 143 457 осуђених,
а године 1945. само до маја у батаљоне стиже још 81 766 осуђених!

Укупно је кроз састав штрафбатаљона и заштитних одреда ''прошло'' 427 910 људи! Бројка је још страшнија када се зна да је у статистици средњемесечних губитака штрафтбатаљон бележио 52% процента! Дакле, сваки други припадник ових одреда на крају месечног извештаја није био више међу живима!

Како се ситуација на фронтовима мењала, опадала је неопходност учествовања заштитних одреда. Они су сви по наређењу НКО СССР од 29. октобра 1944. бр 0349 укинути, а њихово расформирање започело је тек идућег месеца, 20. новембра 1944. године. Наравно, услед фронтовске динамике, потпуно повлачење тих одреда уследило је тек крајем рата. Ту се није завршила њихова епопеја. После рата они јесу поштеђени сигурне смртне или дугогодишње казне због учешћа у рату, али су послати у Сибир где су практично били слободни, ван жица, али опет у логорима. Удаљеност и неприступачност тих места била је таква, а услови живота изузетно тешки, да се све то може сматрати наставком њиховог ''одуживања'' казне једном суровом систему коме је Стаљин само позајмио име. О томе можете нешто више видети у филму ''Крај''.