Vojna tematika i sedma umetnost

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Прочитао сам књигу "Записи командира штрафбата - сећања комбата 1941-1945" коју је написао Михаил Иванович Сукњов. Између осталог, описује и његов однос према криминалцима из Одесе који су се нашли у штрафбату, а и о оним штрафбатима у којима су били само подофицири и официри.

Кога не мрзи, а зна и руски, књига је доступна са скидање или он-лајн читање нпр. овде - [Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Сместа сам се бацио на читање...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Lepo...znate Ruski pa citajte..ja cu morati da se zadovoljim serijom u filmskom formatu samo dok ,,stigne,, veceras ili sutra..a valjda ce biti i sa titlovima..he he!

• 2Ovo se svidja korisnicima: VP6919, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eво, ако неко има стрпљења да чита...


КРАТАК ИСТОРИЈАТ РАТНОГ ФИЛМA У РУСИЈИ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВ. РАТА И ЊЕГОВИ УТИЦАЈИ НА ДРУГЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ

Пошто на овој теми врло често и сразмерзно највише говоримо о руском ратном филму, ево ме у прилици да постујем један мој скраћени текст који сам пре неколико дана (у ширем облику) написао за потребе једне студије. Из њега издвајам овај аналитички део, а приказе филмова које спомињем већ сте овде, на форуму читали. Дакле, овај текст је стручно речено сепарат основне студије, па се надам да ћете га тако и посматрати и третирати. Његово није да одговори на сва питања и обухвати све релевантне области (то је посао студије), већ да мало општије сагледа укупну слику руског ратног филма и њихове кинематографије с посебним освртом на период после Другог св. рата.
Свака расправа о ратном филму мора поћи од једног постулата који је доказан за више од века трајања овог жанра и свих његових поджанрова: сваку успешан уметнички, играни ратни филм је у својој суштини, иманентности, дубоко анти-ратни! Без обзира да ли је с том намером сниман или не, после гледања било ког ратног филма прави , разумни и радознали гледаоци морају да изађу упитани из сале, размишљајући о бесмислености и трагичности ратног сукоба, жртва и страдања.
Поред свог уметничког и документаристичког домета и значаја, ратни филм је веома често сниман и коришћен у пропагандне сврхе или у циљу величања ''наручиоца'' филма, подизању борбеног морала, патриотског заноса, итд. У својој студији ''Калибар 35'' , која је у припреми за штампу, образлажем сам наслов студије, мада га не треба посебно образлагати – филмска трака 35 милиметра врло злослутно асоцира на калибар оружја , а порука је јасна – и филм може да убије! Велики, сразмерно недопустиво обиман број филмова сниман је из те, користољубиве намере – да послуже држави и државном апарату, милитантном патриотизму, али и правим родољубима да кроз филмску причу, на најпријемчивији начин, схвате зашто је важно узети оружје у руке.
Као што су многи новинари добили ''епитет'' да за своје ратно-хушкачке текстове користе ''писаћу машинку'', тако и сценаристи, продуценти и редитељи кроз све ово време постојања филма користе ''обојену светлост'' (како то лепо рече Владимир Петрич), да помогну проливању крви, сукобима, несрећама, огромним материјалним и духовним разарањима. Ове уводне речи пишем не само зато што оваквом раду треба неки формални увод, већ што збиља осећам да као стваралац и истраживач морам да се оградим од ратно-хушкачке димензије филма. Када год будем писао о уметничким вредностима појединих остварења, никада не треба сметнути с ума да дотично остварење може бити и злоупотребљено, без обзира што је и у првом и у последњем слоју антиратно.
Филм се у готово феудалној , спахијској Русији на прелазу векова, развио веома брзо, али је свој формални почетак везао за 1908. годину. Те године снимљено је шест употребљивих филмова (ето, због историје да споменемо да је први филм био ''У табору подмосковских цигана'' , а да су два била са војно-историјском тематиком). Невероватно звучи чињеница да је уметност на тлу готово робовласничке Русије у последњој деценији XIX и на прелазу у XX век тако много и брзо напредовала. За само пет година МХАТ је постао центар светских позоришних збивања, а балетска доктрине Вахтангове овладала је Европом и светом брже него што је стизала у Русију. Тако је било и са филмом.

У Холивуду се никако не може писати историја филма или телевизије а да се не спомену имена Сарнова, Зворикина, Томкина, Денисова, преко Мајкла Дагласа, Харисона Форда, до Шона Пена , Леонарда ди Каприја , Миле Јовович, Натали Вуд, Жака Татија, Јула Бринера, и других...
Само између Првог и другог светског рата, од 1918. до 1930. снимљено је преко 700 уметничких филмова. Створена је велика материјална и уметничка база широм СССР јер је револуционарна власт знала да је језик филма најпријемчивији за ширење идејног утицаја, али и просвећивања. Изникла су велика имена као што су Пудовкин, Ејзенштајн, Вертов, Верешчагин, и други.

Захваљујући огромној територији и недоступности за непријатеља, на територији СССР и за време Велике отаџбинске битке снимљено је низ пригодних, патриотских филмова као што су ''Бела врана'', ''Паук'', ''Секретар рајкома'', ''Вратићемо се'', ''Она штити отаџбину'', ''Дуга'', ''Велики прелом'', а редитељи као што су Васиљев, Пудовкин, Ејзенштајн, Столпер, Марк Донски и други своје знање стављају у службу општих напора за победу у рату. Ејзенштајн при том снима и историјске филмове из првих векова руске историје.
Историју и естетику руског ратног филма можемо поделити да четири основне фазе:

А) од 1945. до 1987.
Б) од 1987. до 1990.
Ц) од 1990-1996.
Д) од 1996. до данас

Подела је направљена према начину продукције, обимности , популарности, али , изнад свега, према друштвеним околностима, ангажованости и критичком приступу филму.

У првом периоду , од 1945. године до 1987. совјетски филм стасава и живи као мезимац државе, у златном кавезу. Уместо продуцентског, влада редитељски концепт филма. Редитељ је онај који се највише пита и одлучује, а продуцент је ту у облику државних филмских предузећа који представљају трансмисију, ''проточни бојлер'' за пренос новца из државне касе кроз буџет. Стварају се изванредне продукцијско- технолошке базе, а фундуси, студија и услови за рад су на нивоу холивудских. Развијен је прецизан и обиман систем вредновања уметности и уметника, па уметници добијају звања и ''чинове'' у складу са одлукама надлежних комисија (заслужни уметник, заслужни уметник РФ, СССР и сличне). То је од СССР створило трећу продуцентску силу света, после Индије и САД. Ту продукцијску моћ пратила је можда најразвијенија биоскопска мрежа на свету. У једном тренутку у СССР било је преко 153.000 одлично опремљених биоскопа.
Како се у том материјалном богатству снашао филм? Најкраће речено – победила је филмска уметност и филмска индустрија, али је зато истина ''прелакирана'' и заташкавана. Руски војник је увек био херој, увек побеђивао, мрачне стране рата нису приказиване. Смрти су биле идиличне, херојске и епске. Панигиризам је достигао размере култа, као и све што је било тих првих послератних година. Данас се зна да је у Другом св. рату погинуло 29 милиона Совјета, од тога 11 милиона на самом бојишту. То је био гигантски рат и није необично што су размере такве трагедије виђане у свим филмовима где се глорификовао преко сваке мере руски војник и његов бесмртни вођа, Стаљин.

Филм ’’Пад Берлина’’ је одличан пример за то. Он је премијерно приказан 1949. године и вероватно је први филм такве врсте снимљен после Другог светског рата. Режирао га је Михаил Циаурели, ’’дворски’’ сниматељ Јосифа Висарионовича Стаљина. У његовом скромном опусу од неких петнаест филмова овај филм заузима централно место. Он му је донео Стаљинску премију 1941, 1943, 1946, 1947. и , наравно, 1950 . године. Ако се неко и питао који су то ’’уметници’’ продали душу ђаволу (из ко зна којих разлога, можда и под претњом смрћу) и уградили свој занатски професионализам у темеље једног култа, ево једног од тих. За филм је везано и име великог композитора Дмитрија Шостаковича, чија је судбина у том смислу до данашњег дана нејасна јер постоје индиције да је био директно уцењен да ради за промоцију стаљинизма јер је живот једног члана његове породице био директно угрожен.
Филм је, како рекох, наручен из крајње прагматичних разлога – величања култа личности и ,са ове временске дистанце посматрано, делује свакако анахроно, помало наивно, али и врло опасно. Он је , заправо, прави сведок свога времена. Зато сам веома сигуран да би многи, који су у његовом снимању учестовали, жарко желели да га уопште нема. Треба га погледати и из једног другог, кинематографског разлога који је свакако веома значајан: у продуцентском смислу речи овај филм јесте подвиг, међутим, он има и своје врло значајне естетичке утицаје. Сви филмови с таквом тематиком и порукама, снимани су управо по том обрасцу, тако да можемо у том филму препознати праоца свих филмова Јурија Озјерова (мислим пре свега на циклус ’’Ослобођење’’), али и многих других.
Препоручујем за гледање овај филм из много разлога: да видимо како функционише удвориштво и подаништво појединих уметника (као и свако друго) , уверимо се како филм може да буде моћно оружје у сваком смислу речи, али и спознамо једно време, шта год мислили ми о њему. Са војно-техничког становишта, како већ рекох, овај филм није шкртарио и у њему је било свега у довољној мери – и технике и статиста. Имало се, могло се...

Ипак, најбољи пример наменског филма из периода о коме је реч свакако је циклус филмова Јурија Озјерова под називом ''Ослобођење''. Он обухвата , укључујући легендарни дводелни филм ''Битка за Москву'' још и филмове ''Огњена дуга'', '''Пробој'',''Правац главног удара'', ''Битка за Берлин'' и ''Последњи јуриш''.
''Битка за Москву'' јесте, кад је о продукцији реч, наставно учило филмске продукције. Затварање кадрова у овом филму рађено је маестрално: докле сеже ''поглед'' камере свуда је сценографија, нема шансе да се у кадру види паркиран мерцедес из садашњости, или баракуде (висећи микрофони), или рефлектори (као у ''Великом транспорту''). Једноставно, тај филм је направљен по свим правилима филмске продукције јер је одговорност била велика - руско биоскопско тржиште је огромно, биоскопи су одлично опремљени, стандардизовани, а познаваоци историје бројни. Наравно да у самој ''тешкој реквизити'' није могло увек да се иде у перфекцију (ходни део једног тенка, а купола Т-34), али је замах и веризам историјских догађаја тај који је импресиван...о глумачкој подели да и не говорим. Те ликове можете скоро прекопирати из њихових реалних живота. Маска и шминка - савршене. И сви други филмови из тог циклуса рађени су по том обрасцу, а при том треба имати на уму да је и сам Озјеров учесник Другог светског рата и да је прошао сва ратишта од Москве до Берлина.

У овом, првом периоду, снимљено је стотине скупих ратних филмова, а предњачили су управо редитељи оваквог типа и односа према филму. Озјеров, Бондарчук и њихови следбеници постали су познати по овом жанру. Вредно је рећи да је руски ратни филм био и извориште одличне музике, да су филмску музику радили светски великани какви су, рецимо, Шостакович и Прокофјев, а да су многе песме постајале енормно популарне управо због свог квалитета. Висоцки и Окуџава су у томе предњачили, а песме као што су ''Тамна је ноћ'', '' Лете ждралови'', ''Белоруска станица'', и многе друге, постајале су и постале незваничне химне широм СССР. Филмови као што су ''Комесарка'', ''А зоре су овде тихе'', ''Два борца'', ''Официри'' и десетине других постали су наставно штиво на филмским академијама.

Други период почиње 1987. године . Прекретница је Свесавезни филмски фестивал у Тбилисију 1987. године када се појављују антологијски филмови ''Покајање'' Тенгиза Абуладзеа, ''Дуги испраћај'' Кире Муратове и ''Непрофесионалци'' Сергеја Бодрова. Они нису ратни филмови, али значе почетак раскида са лакировком, односно некритичким односом према историји СССР. Перестројка је пред вратима, а први је најављује филм!
У години када се распао СССР , 1991. совјетска кинематографија произвела је 213 филмова. Током следеће произведено је 172 филма, у 1993. бројка је пала на 152, следеће на 68, године 1995. 46, а у најтежој, 1996. години свега 20 филмова! Само десетак година раније, у време културног бума 1986-1990. снимало се и до 300 филмова годишње!

• 3Ovo se svidja korisnicima: VP6919, PleoJSO, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Са становишта естетике тих година, преломни филм је, уствари белоруско остварење ''Иди и гледај''. редитеља С. Климова. Сурове, фрапантно реалистичке сцене партизанског рата, немилосрдни и истребљујући рат између Германа и Словена, виђен очима дечака који нагло одраста окружен ужасом геноцида. Секвенци за памћење има много, навешћу само једну када огорчени партизани ликвидирају припаднике ''тотенкофа'' (есесовци мртвачких глава, озлоглашене еинзац командо) пуцајући у њих и намерни да их живе спале, као што су то они урадили с њиховим мештанима. Какав непријатељ, такве методе...Доста су с тог напаћеног простора стизале сурове, али естетизоване, па чак и поетизоване, епске слике рата. Сада долази крвава стварност и не прећуткује ништа. Филм је претеча пекинпоовског начина приказивања ратне истине. Први пут се једна огромна кинематографија подиже на ноге и почиње да говори језиком праве уметности, без патетике, шмире и лакирања. Рат је све, само не идеалан, херојски и безболан. Суровост и реализам овога филма поставили су образац за храбро откривање истине и истинско сагледање рата као најсуровије људске творевине. Може се с правом рећи да после филма ''Иди и гледај'' у кинематографији Источног простора више ништа није било исто. Наравно, ко воли занатску перфекцију, моћи ће да види оригинална оружја, униформе, опрему...Нема свођења, нема симболике,метафоре, нема естетизације: прљаво, крваво, сурово, ужасно. Треба рећи да је Белорусија сразмерно највише страдала од свих совјетских република и није необично што су Белоруси први реаговали и раскинули са улепшаном сликом рата.

У Периоду од 1990-1996. настају филмови који се снимају упркос свему! Филм који описује Русију јељциновске епохе је ''Ворошиловски стрелац''. Он није непосредно ратни, али се бави последицама рата и његовим херојима. Снимљен је 1999. па теоријски не припада том времену, међутим, започет је у том периоду и његов је најбољи представник. Један од најпопуларнијих филмова из времена транзиције. Јељциновска Русија , поремећених вредности и пољуљаних темеља доживљава експанзију ново-Руса, криминала , проституције, дроге и свега онога чему су Горбачов и Јељцин широм отворили врата. Из ’’цивилизованог света’’ покуљало је све најгоре и почело да хара по руском моралном бићу које јесте свашта видело, али овакву пошаст још не. Људи, навикли на прегалаштво, ред и појам државе као носиоца реда, одједанпут су затечени свиме , само не правдом и моралом. Већина народа још увек жели да задржи традционалне вредности, но народ је немоћан у недостатку вође – за разлику од шљама, мафије и банди. Они увек имају вођу и знају шта хоће и како то да остваре.
Посебно бих издвојио редитеља. О коме је реч, ко је Станислав Гаварухин? Велико име руске режије, одличан глумац и убеђени антијељциновац. У свету је постао познат по књизи (коју , богу хвала имам у мојој библиотеци) ’’Велика руска криминална револуција’’, а пажљиви гледаоци могли су да га препознају као пуковника који поздравља регруте након свршене обуке у филму ’’Девета чета’’. Ето, ништа није случајно.

Период од 1996. године до данас донео је успон руске државе и руског филма. Овај пут не понављају се грешке из претходних времена ; снимају се филмови који продукцијски немају мана, а естетички продиру у суштину ратног бића и демаскирају га, бавећи се и малим и великим биткама равноправно. Захваљујући филму, на светлост дана израњају многе , гигантске трагедије.
Филм ’’Брестовска твђава’’ сасвим сигурно, већ сада, тако посматрано, заузео је изузетно место камена – међаша у руској и светској кинематографији, посебно оној с војном тематиком.
Крај филма нас враћа на садашност, када Саша води свога унука по споменичком комплексу и говори: ’’Ја верујем да су они живи – сви о којим сам ти говорио и ти о којима мало знам – сви су они живи, негде... а година ми је било, отприлике као и теби...’’.
Овај филм представља невероватно веристички приказ историје и гледалац се, највећим делом пројекције, осећа као да се налази на лицу места. Од филма се стварно више не може тражити.
Можда највећи руски аутор данашњице, Никита Михајлков, својим серијалом ''Сморен сунцем'' (код нас погрешно ''преведено'' као ''Варљиво сунце'' дефинитивно заузима најшири пут за руски филм у светској кинематографији.
''Сморен сунцем'', трећи део назван ''Цитадела'' није ни случајно ''Кум број три'' или ''Рамбо 26. део'', ''Роки 10. наставак''. Никита Михалков је, као што се зна, изданак једне изванредне породице, правог представника руске уметности и традиционалних вредности. Да није редитељ и глумац, био би одличан приповедач, књижевник. Маниром руских класика он нам стрпљиво, кроз три наставка, прича своју необичну, али истиниту причу о генералу Котову и свемиру који је створио и који га окружује. Више пута сам нагласио у многим приказима да се за разумевање свакога филма и уметничког дела (а посебно дела која се баве стаљинистичком епохом) мора поседовати велико знање. У овом филму то посебно долази до изражаја. Русију, период стаљинизма и Великог отаџбинског рата, немогуће је појмити само познавањем чињеница, већ и сажимањем огромног броја детаља. Вотка и краставац, бородински накисели хлеб, ритуално испијање чаја, спавање на керамичкој пећи, рубашка (гимнастјорка) као практична униформа, итд, итд...Све су то детаљи који се негде не би истакли и привукли нашу пажњу и свакако бисмо остали ускраћени за све оно у чему руска публика ужива.

Овај филм је предмет интензивног проучавања на многим форумима. На руским сајтовима водимо бројне полемике и нико се , мање више , не задржава на детаљима нити се њима замајава. Зна се да је Никита перфекциониста. То је доказао још у ''Сибирском берберину'' када је за потребе снимања филма испословао да се привремено скину оне чувене рубинске звезде са кула Кремља! Зато оне побројане ''ситнице'' и детаље тако ноншалантно прескаче стремећи ка метафорама.

''Цитадела'' изазива расправе из више разлога. То је филм који је сниман истовремено (иста локација, исти глумци) кад и други део, али очигледно да није било у питању само уштеда (два филма за знатно мањи трошак јер не морате поново да окупљате екипу, намештате сетове, ангажујете огромни фундус костима, реквизита, итд, итд). Можда се догодио замор екипе, али ни то није спорно. Узме се пет дана одмора за све и решена ствар. Овде је, рекао бих, реч он нечему трећем - Михајлков је типично руски наратор, па кад је Озјеров могао да направи девет филмова и направи читаву фреску о Црвеној Армији (два наставка ''Москве'', пет ''Ослобођења'' и два ''Стаљинграда''), очигледно се Михајлков спрема за сличан серијал. На том путу искушења је већ осетио.

Међутим, није само ратиште оно што привлачи синеасте. Филм ''Крај'' бави се малим људима и малим догађајима, али су за човека – појединца, све ствари животно важне. Руски кандидат за оскара с правом је понео ту номинацију.
''КРАЈ'' (или : сибиријада на точковима) јесте велико искушње за гледаоце. Треба бити искрен филмовил (то ће рећи - бар добро упућен у актуелности), па иза овог потпуно безличног и неинвентивног наслова уочити (''препознати'') да је реч о вансеријском остварењу. Реч је, наравно, о филму изванредног редитеља Алексеја Учићеља (Алексей Учитель) који је најпре приказан на фестивалу у Торонту претпрошлог месеца, а пре нешто више од месец и по дана кренуо је у мрежу широм Русије и некадашњег СССР.Да се може закључити да је реч о изванредном филму, треба знати податак да је из богате и одличне руске продукције управо он изабран за руског кандидата за Оскар.
Какве све асоцијације буди овај филм?
Ко је читао ''Седам хиљада дана у Сибиру'' Карла Штајнера од прве секунде разумеће овај филм, а ко је гледао филмове као што су ''Иди докле те ноге носе'' (одисеја немачког заробљеника који је три године провео бежећи из Сибира , преко Русије до Ирана) или ''Помахнитали воз'' Андреја Коначловског, сместа ће својим асоцијацијама пустити на вољу. Фантастична фотографија и луцидна камера дочаравају нам оно што је и самој машти тешко дохватно. Прелепе , дивље реке, неспутане у својој лепоти; медвед који седи на обали и посматра воз, или иде пругом; шуме на којима редитељ чак и не инсистира; људи који су огрезли у дивљини, али нису изгубили људскост, итд, итд. Све нас то асоцира на врхунска остварања у којима су природа, дивљина и сурови пејзаж, ускладили људе и њихове машине у борби за живот.

Руски синеасти откривају мале битке, мале људе и ''неважне догађаје''.

Филм ''Поп'' иде корак даље у истраживању живота у позадини. Три слова у речи која исто значи на свим словенским језицима. Свештеник. Још један од оних филмова који је једноставно морао бити снимљен кад – тад. Својевремено је Војинович (руски писац српског порекла, аутор антологијске драме ’’Доживљаји војника Чонкина’’) рекао да Руси живе у совјетској прошлости. О томе се, са овим великим мислиоцем може расправљати (с неизвесним исходом), али дефинитивно је сигурно:руска кинематографија се, пре од свих , отресла совјетске прошлости! Из ње је наследила фантастично развијену техниолошку базу, пребогате фундусе свега и свачега и, наравно, оно што је најважније: људске ресурсе. Из тог огромног миљеа различитих стилова, школа и праваца, само извиру нови и нови ликови, просечном гледаоцу непознати. Знајући да је руска школа глуме најбоља на свету и да за све глумце МХАТ значи исто што и Јерусалим за ходочаснике, то и није чудо. Гледати данас ( као и раније) руски филм то је већ гаранција, унапред, да ћете одгледати изванредан филмски производ сам по себи, али не само то; јасно је да ћете у сваком од тих филмова видети понешто ново. Код руске филмске школе није сваки корак обавезно – корак напред, али није ни тапкање у месту; свакако је одлазак у ширину којом Руси у сваком смислу речи не оскудевају. Ово треба имати на уму пре гледања било ког савременог руског филма. Као што за највећи број америчких филмова можете унапред рећи да су прављени најпре уз помоћ маркетиншке машинерије као да је реч о циљним групама у предизборној кампањи, па сходно томе је и сама глума извештачена и маниристичка, чак увредљиво наметљива, тако за савремене руске филмове са историјском или ратном тематиком ( што је готово исто) можете мирне душе устврдити: реч је о врхунским подухватима с намером не да се учини ревизија историје, већ да све важне и мање важне (незаборавне али и заборављене или скрајнуте појаве) поставе на своје место и добију своју валоризацију. Било да је реч о заборављеним биткама, запостављеним херојима, намерно заобилаженим трагедијама, руске синеасте без зазора, не стидећи се грешака и трагедија из прошлости проистеклих из њих, копају по ранама и траже прочишћење. И налазе га.

Успут израњају из ’’бункера’’ филмови који су берлински зид срушили давно пре правог рушења тог зида. Дигитализацијом и драмтичним појевтињењем продукцијских услова из Русије нам стижу изванредни филмови, такви каквих се не би застидео било који холивудски продуцент; напротив – о неким екстеријерима, костиму, реквизити, а посебно глумцима могу само да, како се то у жаргону каже, сањају.

• 2Ovo se svidja korisnicima: VP6919, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Зашто сам направио овакав увод? Неопходан је да би се скренула пажња на вредности филма у чијем називу се налази именица из сленга – ’’Сволачи’’. Кад хоћете некога у Русији да увредите, тешко да бисте морали да тражите гору реч: битанге, беспризорници, гамени, пашчад. У Русији која је себе сматрала најбољом од свих светова, стотине хиљада деце без родитеља (који су пак завршавали у гулазима Сибира) лутала су огромном земљом и чинила најгнусније злочине да би преживели. Такву децу НКВД регрутује и обучава за самоубилачке акције, како би се ’’крвљу искупили’’. Обучавају их професионални војници по истом принципу изабрани - повучени из лагера са обећањем да ће бити рехабилитовани уколико добро ураде свој посао. О таквој групи деце говори овај филм.
Поджанровски се руски ратни филм бави великим биткама, подморничарским ратом, идеолошким расколима.
Када је реч о темама, поред Другог св. рата доминирају Афганистан и Чеченија. ''Захваљујући'' овим двама ратиштима настали су филмови који су на глобалном светском тржишту изазвали праве земљотресе, стичући, с правом називе култних . ''Пробој'', ''Тиха караула'', ''Товар 200'', ''12'' (филм Никите Михајлкова рађен као римејк филма ''12 гневних људи'' Сиднија Лумета'') итд, итд.
''ДЕВЕТА ЧЕТА'' јесте један од таквих камена-међаша у историји филма. У Руском дому у Београду 2007. године отворен фестивал савременог руског филма и тада је тај филм једини пут приказан код нас. О сценарију, односно суштини приче , њеном веризму, прецизности и убитачним порукама чини се да треба отворити засебну тему (рецимо - ''Чему нас учи филм 'Девета чета', онако као што је то радио 'Сибирски берберин'), али најкраће: група губитника упознаје се на обуци и одлазе за Афганистан где на једној коти, потпуно заборављени , односно превидјени у акцији повлачења једне огромне армије, трпе ударце као Кастер код Литл Биг Хорна и од целе чете остаје њих четири или пет и добијају битку. Један од њих каже - ''Руска армија је овде доживела пораз, али ми смо своју битку добили''. Филм је истинит, то су биле њихове речи, а када то кажу ратници према чијој судбини је снимљен овај филм (рађен, наравно, према истинитом догађају) тада тим трима једноставним речима треба неизоставно веровати јер је то најтеже постићи у ратном филму. Другарство које је тада сковано немогуће представити уметничким језиком па то редитељу и не замерају. Нико то до сада, уосталом, није успео.
Још један леп детаљ везан за све познаваоце рускога филма: и у овом филму наставља се златна грана руских редитеља-глумаца која је започела са Бондарчуком старијим (Пјер Безухов у ''Рату и миру'', Ујка Вања), наставила са Никитом Михајлковим и многим другим . У филму девета чета редитељ Фјодор Бондарчук игра Хохола, бескрајно оданог и искусног заставника који гине у току финалне борбе у кастеровском стилу. Још један редитељ се појављује у овом филму, а не режира га, већ гостује као глумац: то је Станислав Гаварухин, легендарни редитељ филма (и писац књиге) ''Велика руска криминална револуција''. Он игра оног пуковника који на крају обуке пита све дјесантњике да ли има неко од њих да жели да одустане.

Из овог периода, поред многих других филмова, треба свакако навести и филм ''Чистилиште'', нешто што се двапут не може снимити. Реч је о најокрутнијем, најсуровијем филму који је икада снимљен, и то на локацији на којој се битка и одвијала –у Грозоном, Чеченија. Као да је стварно неко оставио укључене камере на ратишту и отишао.
Треба напоменути да је у Русији ових година свеобухватна и темељна ревалоризација историје. То није прекрајање или демистификовање, већ тражење правог места усуду који је затекао једну огромну земљу, неспремну да се брани само добротом. Тако је настао засебан филмски подржанр који не спада у Други светски рат, али се бави крвавим догађајима Октобарске револуције, грађанског рата и судбине царске породице. Треба, поред многих других, издвојити филмове као што су ''Адмирал'', ''Романови - крунисана породица'', ''Господо официри, спасите имепратора'' и друге...

Поред филмова, Руси су вероватно једина филмска нација која се може похвалити невероватно великим бројем изванредних телевизијских серија које су такође допринеле популарности ратног филма. Наведимо само неке:
''17 тренутака пролећа'', ''На безименом вису'', '' Московска сага'', Смерш'', ''Место смрти'', ''Капља крви на цветајућој грани'', ''Свако има свој рат'', ''Кажњенички батаљон'', ''Комесарски воз'', ''Балада о бомбардеру'', ''Нико осим нас'', итд, итд. Многе од тих телевизијских серија су рађене по узору на роман Валентина Катајева ''Син пука'', дакле као телевизијска литература за децу са циљем популаризације. Узимајући у обзир да је СССР још шездесетих година имао пет канала, а да само у Заједници телевизијских станица Московске области има преко 80 чланица, онда се може стећи права слика о утицају и моћи телевизије па и популарности тих серијала. Код нас су приказани ''Седамнаест тренутака пролећа'' (пре више од три деценије, а још увек изазивају позорно сећање) и ''Московска сага''.
Какав је утицај СССР имао на земље Источног блока? Велики, али не и пресудан. Велики у продукцијском смислу јер је наметнуо модел нештедимичног улагања у филм. Међутим, када је реч о естетици, мора се рећи да су филмске школе Пољске , Чехословачке и Мађарске прича за себе и да се у поетичком смислу речи издвајају од руске школе.

Пољска је свету подарила четири нобеловца у књижевности, а филмској уметности је дала Анджеја Вајду, Занусија, Поланског,Кјешловског, Сколимовског, Марчевског, Павликовског...Најпознатији ратни филм у совјетском маниру свакако је ''Канал''. Човек који је снимио ''Пепео и дијаманте'', ''Обећану земљу'', стигао је да направи ратни филм који опет на свој начин говори о трагедији пољског народа који је сразмерно поднео највеће жртве у другом светском рату.
Пољска је транзицију у филму преживела релативно безболно. Период пада комунизма обележава свакако најинтригантнији историјски догађај -страдање у Катину. О том догађају Вајда је снимио изванредан филм.
Најновији филм Анџеја Вајде из 2007. године и кандидат за оскар иза овог једноставног имена крије вероватно највећу групну трагедију која је у релативно кратком року задесила једну значајну групу људи. Катинска шума у глави сваког Пољака има митско значење какво за Србе има Јасеновац или Јевреје Аушвиц, Дахау, и друга места на којима је натчовек демонстрирао своју ''људскост''. Године 1940. припадници НКВД и Црвене армије по директном налогу Стаљина хладнокрвно су ликвидирали 22.000 немоћних ратних заробљеника, официра - племство и цвет пољске интелигенције, знања, рода и угледа. То је било обезглављивање какво одавно у историји није забележено или учињено. Нису гинули обични војници, већ плава крв, панови који су генерацијама припремани да предводе своју земљу.
Неумитна судбина решила је да овај филм сними највећи пољски редитељ свих времена, коме је отац иначе стрељан у Катинској шуми.
Које тренутке из филма издвојити? Практично је то немогуће, али ако бих баш морао усмерио бих вашу пажњу на сам почетак филма. На мосту преко историјске реке Буг (вечите границе раскола измедју католичанства и православља) на мосту се срећу две групе избеглица. Једна група бежи од Немаца, а друга од Руса...Остало је историја.

Мађарска је синоним за анти-стаљинистичку борбу и њене ведете Петер Бачо, Карољ Мак, Миклош Јанчо, али и Марта Месарош, Готар, Габор, као и други своју креативну снагу посветили су борби за самосвојност тог необичног народа који се затекао у срцу Европе. Њихов филмски проседе рат је користио само као нужно изражајно средство јер је Мађарска, као што знамо, до последњег тренутка припадала силама Осовине.

Чехословачка је имала сличну филмску судбину. Свету је подарила неколико фасцинантних имена , твораца Прашке школе. Пре свега Милоша Формана који је , отишавши у САД, са само два филма (''Лет изнад кукавичјег гнезда'' и ''Амадеус'') узео више оскара него многе земље у свету од почетка доделе те престижне награде. Поред њега, Јиржи Менцел је такође померао границе филмске уметности. И за чешку школу може се рећи да се пре свега бавила анти-стаљинизмом, а да је један од ретких војних филмова (чак није ни ратни) , ''Оклопни батаљон'' , снимљен према сјајном роману Јиржија Шковрецког, познатог по томе што је у Канади са Форманом основао издавачку кућу'' Sixty eigh publishers''.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Пих.... ни једна сличица...

• 2Ovo se svidja korisnicima: vladetije, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zorge ::Пих.... ни једна сличица...

Ма, имамо их овде камара. Добар део мојих приказа ја сам ставио у основну студију, па нисам хтео да је теретим још и сликицама...Видећеш да је о тим филмовима овде већ писано.

Знаш шта сам све више убеђен? Ми смо за ове моје младе колеге са позоришне акададемије - Сорбона и Ломоносов заједно.

Мислим да би декан са филмске катедре требало да им даје домаћи задатак да се учлане на наш форум и прате редовно, из првог реда, и да буду добри на часу.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ja... имамо ниво Сорбоне, Ломоносова И Прага заједно, а цене су нам ниске - јефтиније нег' у Крагујевцу. Па то нигде нема....

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Sirius
Često dolazim ovde i slabo ostavljam komentare, ali sad nisam mogao da odolim da kažem
SVAKA ČAST!
A učenje ruskog stavljam u svoj raspored dnevnih aktivnosti, ako ništa drugo, onda makar da se malo manje napinjem gledajući upravo te filmove koje si naveo