offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26113
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Napisano: 23 Sep 2012 13:52
Ако Руси одређују свог кандидата (као што је то код нас био случај), онда је ово тихи рат у најави...
Dopuna: 25 Sep 2012 10:56
Није ратни филм, али би добро било да га одгледате. Сигуран сам да је ово, гарантовано, најбољи руски филм овогодишње продукције. Све је ту скоцкано тако да је филм изузетнан, рекао бих чак и ремек-дело. Бави се интимистичким односима у породици, ту је и Јерусалим (да не кажем јеврејски лоби)...ма филмчина...а зашто су они узели тај просечни филм ''Бели тигар'', сазнаћу већ у новембру...
Ево и приказа са општег дела:
ДИРИГЕНТ
Многима ће овај изванредни филм промаћи незапажено и гледаоци у Србији, навикли на јевтину културу, пропустиће истински уметнички доживљај. Није то никакво чудо - после, сада већ вишедеценијског, терора ружичастог кича и шунда , праг укуса код српских гледалаца спуштен је готово до нивоа септичке јаме . Године упорног оглашавања и промоције разних Цица, Мица, Сека,Џенана, Јеца и осталих штеточина учиниле су своје. У области филма , односно визуелне уметности, латиноамеричке серије (тзв. ''шпанске серије'' од којих су само две или три стварно биле шпанске) и филмска мафија српске ''сцене'' (односно - онога што је од ње остало) учинили су своје: остацима некада богате српске филмске стварности харају и владају компилатори и ошљароши типа Кустурица, Драгојевић, Ристовски, Бјелогрлић, нудећи нам прежвакане теме , полупроизводе и вицеве, досетке, уместо правих идеја.
Није, стога, никакво чудо да уз овај филм стоји овакво лапидарно саопштење, односно ''објашњење'':
Citat:
Познати диригент одлази са својим оркестром у Јерусалим како би тамо извео композицију „Страсти по Матеји“. Али, турнеја се претвара у трагедију. Црно сунце Јерусалима скида диригенту са лица слику уметника, и показује његово право лице. Лице лицемера, егоисте и човека пуног злобе.
Овај пасус показује и непознавање филма, али и непознавање руског начина размишљања, а површно гледање у сваком случају. Ако је то преписано с неког руског форума, онда је реч једино о злоби и незнању, ништа мање и ништа више.
Зашто?
Наравно, нећу препричавати филм, но скренућу пажњу на следеће детаље, веома важне за разумевање ове сложене психолошке приче:
Руски уметници су воркохолици, огромни радници! По томе су у свету познати, а диригент у филму је веома прецизно сценаристички и глумачки управо тако представљен - као човек иза чијег успеха стоји посвећен и велики рад , константни напор једног великог уметничког система у коме се ништа не постиже случајно. Овај диригент није лицемер и егоиста како је овде погрешно написано, већ једноставно школовано суров човек јер је уметност, поготово музичка, једна од најсуровијих области људске делатности. То поуздано знам јер се, као професионалац, налазим у том свету већ 30 година. Однос који диригент демонстрира према ансамблу је потпуно нормалан, логичан и подразумеван у руском артистичком систему и на њега се уметници навикавају од првог разреда ниже музичке школе. Диригент (редитељ, кореограф, итд) је бог . Тако је најлакше назавати га јер су му таква овлашћења, положај и моћ. Дакле, правог руског уметника (па и гледаоца) никада нећете натерати да помисли да је главни лик овога филма лицемер и злобник. Просто, они су такви. Само тако и могу да постигну светске резултате и само зато су наступи на руским сценама врх каријере сваког светског музичара.
Ово сам морао да прецизирам јер, уколико тим ходником пођете, мислећи о диригенту ''све најгоре'', нећете никуда стићи нити ћете разумети филм, па ће напор гледања бити узалудан. Филм је Лунгин снимио у маниру Вудија Алена, али безмерно интелигентније и прецизније, не бавећи се јевтиним досеткама и додворавањем гледаоцима. Лунгин прича своју причу о свету који му је веома добро познат (његови родитељи су такође уметници). То је свет ''хинтербине'', односно ''бекстејџа'' како би се сада рекло. Укрштају се путеви, мали, интимни трачеви, хистерични страхови оцвалог тенора са очајничким покушајем брачног пара (двоје солиста) да спасу какав-такав брак, севне и флерт у авиону...али све то није ништа наспрам личне трагедије диригента који, недодрљив и наоко неповредив, у Јерусалиму ''успут'' треба да сахрани и рођеног сина кога се практично одрекао пре десетак година. И према сину је био суров (дакле , реч је о принципу), тражећи од њега да ради. Диригент није циција - он није слао новац сину јер је желео да га натера да ради. Платио је вредну слику (Вермерову реплику) па ју је затим бацио, вози се бизнис класом, не излази из таксија по Јерусалиму...Није, дакле , реч о новцу.
Шта се , међутим, дешава. Тај чудесни Јерусалим (за који се у опису филма на овом блогу погрешно користи опис 'црно сунце Јерусалима') мења све! Сви су дошли са својим проблемима и предрасудама, а са концерта (који се одржи такорећи успут и као најмање важан део филмске приче) одлазе сви промењени, па и диригент. Наравно, не треба се много питати - зашто Јерусалим? Поред уметничког ефекта (реч је о савременој пасији), треба се сетити да у Израелу живи велики број некадашњих руских држављана који су средином седамдесетих искористили прилику и отопљење односа ове две државе и нагло поправили ''крвну слику'' израелског друштва у свим сегментима (спорту, култури, науци), тако да су чланови оркестра могли у Јерусалиму да се осећају прилично комотно. Наравно, Лунгин не пропушта да , поред интимних драма сваког појединог учесника, прикаже и ону, највећу и најдужу - сукоб Палестинаца и Израелаца, сукоб у коме, као колатерална штета страда Оља (несуђена учесница флерта) коју игра ведета руског глумиишта Дарја Мароз (памтимо је из серије ''Достојевски''). Филм, тако, спаја и вернике и невернике, срећне и несрећне, баш онако како то у животу сваког тренутка бива.
Неколико интересантних детаља везаних за филм, колико да просечном гледаоцу уживање буде потпуно:
-Снимање у цркви гроба Христовог је забрањено и о томе се старају четири патријарха. Тројица су дозволила, међутим арамејски није. Када су већ одустали од снимања и почели да размиљшају о резервној варијанти, у смену је дошао арапски чувар...који их је пустио за сто долара. Тако сада, успут такорећи, у овом филму имате могућност да гледате унутрашњост ове фантастичне цркве. Уопште узев, филм је велелепан и због тога што је у њему један од главних глумаца управо сам град - Јерусалим. Поред саосећања које делите са ликовима у филму , подносећи све њихове драме , бриге и недоумице, осећате се као да сте били на ходочашћу.
-У филму су музичке дублирали оркстар великог Федосејева (били смо пре неколико година у прилици да га слушамо у Центру ''Сава'' када је изводио ''1812'' Чајковског) и хор Трејтјаковске галерије. Дакле, било је ту аутентичне уметности за свакога.
Мој лични однос према овом филму је учинио да га гледам, за разлику од већине посматрача, другачијим очима. Крајем маја (тачније, 23. маја) затекао сам се поново у манастиру Јосифа Волоцког у Подмосковљу и провео дивне тренутке у разговору са ђаконом Максимом , ''ескурсоводом'' . Дотакли смо се Лунгиновог филма ''Цар'' у коме се може видети историја неких људи везаних за овај чувени подмосковски манастир. Онда ми је Максим рекао: ''Знате ли да је пре неколико дана Лунгин премијерно приказао свој филм 'Диригент'? ''. С пуно поноса ми је нагласио да се у филму изводи музика његовог професора из Сергејевог пасада, Илариона (Алфејева) који је на врло високој позицији у црквеној хијерархији (председник одбора за спољне везе РПЦ, да не кажем њихов министар дипломатије). Ето, имао сам обавештење из прве руке, па ми је задовољство гледања овога филма било утолико веће.
Најупечатљивији тренуци филма?
Има их, наравно, много. Свакако су то кадрови у којима су ''глумци'' аеродром Домодедово и Јерусалим. Ја сам петнаестак пута био на Шереметјеву , импресивном по својој величини и бројним терминалима...а онда сам чуо да је Домодедово још веће. Претпрошле године сам се и у то уверио. Руси много лете, тако да је и атмосфера са аеродрома интересантантна визуелно. Јерусалим је глумац сам по себи. Сви дијалози солисте и диригента су фројдовски дубоки. Међутим, писмо сина Саше јесте најтрагичније и најупечатљивије јер ''мења све''. Завршава се речима које треба запамтити: ''Тата, извини што сам умро. Нећу више''.
Више сам него сигуран, нажалост, да ће овај филм проћи незапажено код наше надобудне и извикане филмске јавности. То , наравно, не говори о филму јер он већ сада има изванредно место у руској кинематографији, већ о тој нашој назови јавности. Зато смо ми ту где јесмо.
|
