Vojna tematika i sedma umetnost

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

puškomitraljezac ::Ako seriju "Ravna Gora" smestimo u kategoriju domaćih ratnih filmova/serija, videćemo da ona i nije "najcrnja".
Nije!
Crnji je "Cetverored". Tamo ima mnogo vise onih "cika" u crnim uniformama!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

'Gluvi barut' je film devedesetih. Prikazan je kada je već 'moralna cenzura' postajala fleksibilnija. U istorijskom kontekstu i okolnostima u kojima je sniman i prikazan, taj film materijalizira opštu polemiku o 'pokretima' i 'naoružanim formacijama' koja se vuče posljednjih 20 i koju godinu.

Sličnu polemiku o Španskom građanskom ratu je izazvao film 'Zemlja slobode' (Land of Freedom) u kojem je iznutra posmatran sukob među španskim lijevim frakcijama.

• 10Ovo se svidja korisnicima: 6.lickadivizija, Bobo123, proka89, Sim.a, Levi, cinoeye, Khaless, Oxygen, Zmaj Ognjeni Vuk, puškomitraljezac
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Не знам да ли сам постовао овај текст, нађох га у мојим ''рукописима''. Ако вас не мрзи, прочитајте, надам се да ће бити од користи. Пошто сам парцијално писао о филму ''Глуви барут'' (који ето, после више од двадесет година и даље изазива полемике), ево на једном месту неких мојих промишљања:


Размишљања о филму ''Глуви барут''.
Да бих се позабавио овим филмом, бићу слободан да вам предочим нешто што, свакако, већина вас добро зна, али - није вишак то поновити јер се многе ствари забораве па онда долази до заблуда, незнања и неспоразума. Реч је о основама филмске индустрије и технологије. Без обзира на то што је дигитализација много тога драматично променила и у овом великом сегменту људске делатности, ипак је основни концепт остао исти...а с њим су остали проблеми.
Филмска индустрија се дели на три дела - продукцију, дистрибуцију и приказивање. Подела је технолошка више него што је суштинска, али јој то не смета да и даље буде суштинска. Има, наравно, случајева да велике корпорације практикују јединствен процес, али и то само донекле: Варнер брадерс, Твенти сечери фокс, Парамунт и други, поред тога што имају своју продукцију (са свим што она подразумева - студија, фундусе, полигоне, возни парк, итд, итд), имају и своју дистрибуцију, али (што је најважније) и своју приказивачку мрежу , биоскопе у власништву. Међутим, чак ни то им не обезбеђује сигуран профит већ морају да путем друга два чиниоца у ланцу (дистрибуција и приказивање) стигну до гледаоца. Тај чудни систем повезан од три самостална, а животно зависна подсистема, функционише, као што видимо успешно јер је филм преживео ударе разних изазова - позоришта, филма, телевизије, па и свих могућих видео-система: од клубова до садашњих социјалних мрежа. Његова мастодонтска величина, организација и интертност за дивно чудо оставља велику могућност за прилагођавање тржишту. Тако се догодило, за време експанзије телевизије, када су сви мислили да ће филм издахнути, да велике филмске куће купују акције великих телевизија (пре су стигли до великих пара). И тако до данас.

Због чега овакав увод?
Да би се боље разумело шта то држи ''у комаду'' овако велики систем. Шта се налази у темељима жилавости и успеха филмске индустрије ? Налази се идеја! Тај тако флуидни ''пети елемент'', мисао која дође ко зна од куда, роди се у делићу, крије се по вијугама и сивим ћелијама и изникне као употребљива прича онда кад јој се најмање надамо. Стога међу 'филмаџијама'' сценаристи представљају тај еснаф који се чува као мало воде на длану, а идеје се држе на дну новчаника, као највећа постојећа вредност. И јесте тако. Међутим, највећи могући сценариста је, као што знамо, Његово Величанство, Господин Живот. Шта он смисли , хиљаде сценариста не могу да досањају. Једини који га стварно могу пратити јесу књижевници, истински уметници. Они су ти који знају како и шта са животом и његовим идејама. Проблем настаје када пожељно књижевно дело треба преточити у сценарио. Много је примера у историји кинематографије да се сценариста ''оклизнуо'' и није успео да својим предлошком омогући редитељу да досегне висине књиге чији наслов је преузео. Постоји, наравно, и логично оправдање, али оно је само оправдање, ништа више: књижевник је један и сам, а филм ствара хиљаде људи које треба ''упарити'' на много различитих нивоа, па ни онда није сигурно да ће ствар трајати јер сав тај гигантски напор пада у воду ако није наишао на одговарајући пријем код публике (а то је тек посебна прича везана за место, време, обичаје, навике, неписани морал, итд, итд).

Шта се догодило са филмом ''Глуви барут''? Показало се, као и много пута до сада , да је право , расно уметничко дело веома тврд орах за све, а посебно за извршне реализаторе - сценаристу и редитеља. Сетимо се само огромних раскорака романа и филма ''Сеобе'', затим Крлежиних дела, а нобеловски роман ''На Дрини ћуприја'' и све што је Андрић написао да и не спомињем. Тако је било и са Ћопићем. Један од најомиљенијих, ако не и најомиљенији писац НОБ и Револуције, човек који је подједнако добро писао прозу (романе, кратке приче, цртице) и поезију, врло брзо је постао трн у оку владајућем режиму коме је требало, по природи ствари, да припада...али није! Рођени Крајишник ''није дао на себе'', нити је пристао да буде режимски писац. Писао је истину, истину и само истину, а уместо да ставља руку на библију , стављао ју је на срце и писао из његове највеће дубине... А имао је шта да пише јер је видео и доживео (и преживео!) све што се могло видети. Сведок из првог реда. Паметан, духовит, речит и бескомпромисан, рекло би се да незгоднијег сведока систем није могао ни да замисли. Лако је било стрпати на Голи оток правоверне, анонимне посвећенике, или збацивати ,повремено, непослушнике као што су били Ђилас, Ранковић, Ћећа и други. Шта радити с човеком који је створио Николетину Бурсаћа или написао ''Песму мртвих пролетера'', ''Марију на Пркосима''? А шта ћемо са ''Петровачком цестом'' ? Велики Бранко је написао нешто што се поновило његовим несрећним Крајишницима оних, олујних година. Ко жели да упозна тамну страну развоја једне велике и лепе државе, нека чита прочита роман ''Не тугуј, бронзана стражо'' . Ако желите да сазнате како је ''освајан'' послератни Београд прочитајте претужну и претешку књигу ''Осма офанзива''. Иза привидног хумора крије се трагедија крајишких номада и драма неприлагођавања, растурене породице и почупани корени. Крије се неподношљива лакоћа истине која се никаквим хумором не може сакрити.

Долазимо, коначно и до ''Глувог барута'' и његових порука. Ко није прочитао ту књигу, никада неће моћи да разуме трагедију Босне и Херцеговине, Далматинске Загоре, Кордуна, Лике и других крајева где су се, као кордон (Кордун) развукле генерације српских ратника чувајући Европу од Османлија. Мешала се крв, обичаји и нарави, али се никада није заборављало ко је ко и одакле је. Када је плануо ко зна који по реду рат, није то ништа ново било Крајишницима који су већ вековима ратовали у размацима мањим од две деценије. Сада је, међутим, било другачије. Други светски рат на тим просторима био је све, само не конвенционалан. У једно село дошли би шпански борци и комунисти и цело село би ставило звезду и кренуло у бој. У друго село би стигли краљеви официри и четници. Делиле су се породице, пуцало је по свим спојевима оно што је вековима стрпљиво грађено и ткано. Као да Немци и Италијани нису били довољни за општу несрећу, у овом делу они се практично и не појављују као нека одређена опасност. Опасност смо ми сами једни другима. ''Србе на Србе'' први пут добија своју реалну димензију. Такав роман је дефинитивно довео на зао глас Бранка Ћопића код људи који му , на срећу, нису могли ништа, али су могли свим онима који су се за њим повели. Један од њих је био Бахрудин Бато (Бата) Ченгић. Није му било мало што је режирао, већ је, уздајући се у самог себе, написао и сценарио. Бато је и раније био на ''злом гласу'' код режимлија. Мало њих памти да је један од највећих ''случајева'' после црног таласа био , уствари, филм ''Улога моје породице у светској револуцији'' по роману Боре Ћосића који је, истовремно био и један од сценариста. Да је реч о можда највећем нашем ''дисидентском'' филму (после студентско-дипломског рада ''Пластични Исус'' , Лазара Стојановића), говори и екипа која га је пратила: музику је компоновао Корнелије Ковач, камеру је водио нико други до Карпо Аћимовић- Година, а монтажу радио Вуксан Луковац. ''Глуви барут'', међутим, био је још већи изазов. Овде није било речи о идеологији или спрдању са Титом, титоизмом и партијским, бирократизованим и отуђеним апаратом, ''оригиналном путу у социјализам'' и другим лудостима. То је све изгледало као дечја игра у односу на оно што је Бранко написао, а Бато се спремао да екранизује. ''Глуви барут'' се бави најкрвавијом верзијом грађанског рата - братоубилачком борбом измешаном и протканом националним, идеолошким и верским , најчешће непомирљивим , разликама. И све то се снима и емитује непосредо пред крвави распад СФРЈ који је већ започео у време снимања. Словенија је већ повукла очекиване потезе а сама држава показала се као недорасла изазову и искушењу. Како рекоше Руждијеви противници - ''стрела је одапета и лети према циљу''.

Тако је настајао филм ''Глуви барут''. Историја је почела да се понавља по ко зна који пут...и сваки пут све крвавије. Глумци који су делили велики југословенски филмски простор стоички и професионално су поделили своју дозу толеранције. На крају крајева, најтеже је било посвађати уметнике, спортисте , научнике, све оне којима лична величина није сметала да гледају преко глава ситних политиканата и виде даље , боље и више. Већина зна, али да се подсетимо ауторске екипе овога филма; редитељ и сценариста био је, како већ напоменух, Бата Ченгић. Музику је компоновао Горан Бреговић (неочекивано функционално и успешно, знајући колико је самољубив и склон ''ресавској школи''). Монтажер, треће најважније име у филмској индустрији, после редитеља и сценаристе био је Андрија Заврановић. Директор фотографије - Томислав Пинтер, исти онај који је неку годину пре тога , говорећи немачки (!) залазио међу шиптарске штрајкаче у Трепчи и правио изванредне фотографије за НИН.
Глумачка подела - прва југословенска лига: Мустафа Надаревић , Бранислав Лечић, Фабијан Шоваговић, Мира Фурлан, Боро Стјепановић, Светозар Цветковић, Милан Ерак и многи други епизодисти. Био је то један од филмова у којима, хвала богу, нису глумили Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић и Борис Дворник. Независно од историјско-географског миљеа и околности, истина је да је то веома узбудљив, упечатљив и веома сликовит филм. Томе је допринела одлична продукција у којој се није ошљарило или шкртарило. Костимографија, маска, шминка, оружари, реквизитери, сценографија...Сви обавезни елементи занатско-уметничког фундуса били су заступљени у том филму јер је искуство у снимању ратних филмова било већ прилично велико, а конкуренције за поређење сасвим довољно. Рекао бих да Бати Ченгићу политика и политичари нису било толико велики проблем колико професионално-естетски изазов ...и нарастајућа историја која се подмуколо претварала у стварност. Са говорница и митинга по Босни, у освит тзв. вишестраначке демократије, орили су се увелико бојни покличи. Све то чекало је филм : публика која ће се ускоро поделити и наоружати, сале које ће бити порушене или служити за смештај војске, затим рањеника а онда и избеглица; распад земље и система, најкраће речено.

Поставља се логично питање: зашто је Бата, који се успешно и паметно држао основног сижеа романа, променио неке важне детаље, пре свега смрт комесара Владе? Зашто је читава фотографија, поред изванредне прегледности, загашена и сведена? Откуд забрађене жене које подсећају на иранске буле, толико муниције и оружја у забити, печења на све стране, итд...Филм, да подсетим, почиње фантастичном, дугом секвенцом кружења камере око стражара на усамљеној коси док га шиба ветар, као и непријатељски погледи. На самом почетку редитељ нам обесним постављањем стражара на место ''где му није место'' (лако уочљив, неодбрањив, на удару) ставља до знања да ће до краја филма све бити на чистини, ветрометини и удару. Тако и јесте. У кадровима се најпре смењују избеглице (шиваћа машина, право богатство у тој врлети), печење, краљевски официр који сабљом ''храбро'' демонстрира одсецање главе печеног јунца (или шта је већ), шенлучење партизана (у време када је сваки метак био драгоцен), итд, итд...Ритам филма одређен је смењивањем подмуклих убистава, преговора, ћутања у брвнарама и катунима, тајним сигналима, обесним терањем коња узбрдо. Онако како се сваки час узбрдица и низбрдица смењују, смењује се и радња, и све више згушњава, и тако до самог краја. А краја нема нити ће га бити.

Мислим да је Бата Ченгић овим филмом крикнуо на уметнички начин. Док гледамо бесмислена, издајничка убиства четничких бораца измешана са суровим, стаљинистичким комесарским потезима, јасно је да је ђаво дошао по своје и само је питање кад ће на чија врата да закуца. Тиме што је, за разлику од романа, убио комесара, хтео је , препостављам, да пошаље сигнал како је могло бити и каква би се разрешења тим потезом могла остварити да је то Бранко урадио. Буле су, претпостављам ту, да се покаже учесник сукоба који је раније прескакан и заобилажен, а сада је ту и исукао је ханџар - то су балије. Искористио је, најкраће речено, уметничко право да се као човек дистанцира и упозорио . Сада сви знамо колико му је много храбрости за то требало. Тада је то знао само он.

Бато Ченгић је умро у Сарајеву 2007. године. Уметност је, као и ко зна колико пута до сада, када је реч о врхунском умећу, надживела своје ауторе. И Бранко Ћопић и Бато Ченгић, свако на свој начин, могу да слегну раменима и да кажу : ''Лепо смо вам говорили...''. Нажалост, није имао ко да слуша. Зато сад могу да читају и да гледају. Имају и шта, јер ''Глуви барут'' није само метафора мировања, незамерања и избегавања рата. Он је слика страшне судбине српског народа и српских земаља. Ако је само то, више је него довољно. За наук.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bobo123
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Sirijus,
Samo da znas, "lajkovao" sam ti tekst jos na sredini!
Sada idem dalje da citam i "belezim", nemoj se iznenaditi ako moj odgovor na ovaj post bude duzi od tvog posta!

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bobo123, Sim.a
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Хвала, то и јесте смисао овог форума: да размењујемо мишљења, да не кажем погледе (пу, пу, пу)...

Није да се хвалим, али ова кратка студија послужила је као тематски проседе на једном од предавања на ФДУ , на групи за монтажу ...

• 6Ovo se svidja korisnicima: Sirius, Leonardo, Oxygen, Zmaj Ognjeni Vuk, Sim.a, sch
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ajmo da ispostujemo redosled. Prvo cu o Branku Copicu, onda o Bosanskoj krajini u vihoru Drugog svetskog rata i na kraju o samom "Gluvom barutu" (romanu) i "Gluvom barutu" (filmu). Mislim da je razlika izmedju romana i filma tolika da ovde s pravom mozemo govoriti o onome sto je pre neki dan @Sirijus rekao - knjiga i film snimljen po toj istoj knjizi nisu jedno umetnicko delo vec dva zasebna.
Slazem se da je Branko Copic pravi Krajisnik od glave do pete! Nekoliko puta sam rekao, steta sto taj pisac nije bio malo nacitaniji i zaokupljen nekim visim, metafizickim temama. Radi se o retko talentovanom piscu koji je u dusu poznavao svoje Krajisnike i lako pronalazio vezu izmedju univerzalnih istina i crta mentaliteta jednog naroda. Ovom talentu Copicevom divio sam se i pre nego sto sam citao pohvalne reci Ive Andrica o njemu. Copic je provborac koji se nije stideo da pise i o tome kako je u partizanskom napadu na Banju Luku sreo kuma koji mu je pricao o deci u podrumu, a kada je ustaska granata zviznula negde blizu njih dvojice, sav prestravljen rekao je "'ajde, kume, da ti vidim djecu" ili da se priseti scene kada je odusevljenim partizanima recitovao ode smisljene u stilu Filipa Visnjica, jos u toku borbi. Kada je nastupilo povlacenje njegove jedinice, neki partizan koji nije znao tacno ko je napisao pesmu rekao je psujuci "da mi je sada da vidim toga pjesnika kako bjezi uz ovo brdo". Copic je postidjeno cutao uz tog partizana. U pravu je @Sirijus kada kaze da su se posle Drugog svetskog rata svirepo mogli svirepo proganjati stvarni i izmisljeni narodni neprijatelji, ali Copic, koji nije 1945. godine pohrlio na drzavnicke polozaje i sinekure, nije! Uostalom, ko je to smeo da naredi da se unisti pisac koji je stvorio Nikoletinu Bursaca i Jovicu Jeza ("Don Kihota i Sanca Pansu nase revolucije" sto bi rekao Jovan Deretic, ali "pravi", nas najbolji istoricar knjizevnosti, a ne ova klipeta sto tvrdi da su Srbin i Srpkinja u ljubavnoj romansi napravili amebu i tako je pocela evolucija), koji je napisao nezaboravnu i vrlo humanu "Pionirsku trilogiju"...Isti taj Copic je napisao citav niz satiricnih pripovedaka u kojima je jasno da jasnije ne moze biti upro prstom u devijacije drustva u koje je on, i ne samo on, nego mnogi i mnogi nasi preci, iskreno verovao. I to je pisao u doba najjace ekspanzije tadasnjeg rezima, ne danas, kada mnogi pljuju po tom sistemu, a jos nisu sposobni da napisu nista protiv svojih finansijera, cak ni u naznakama...
Sto se tice Bosanske krajine u ratu, radi se o kraju koji je, uz Kordun, istocnu Hercegovinu, Liku najvise propatio u Drugom svetstkom ratu od ustaskog noza. Mislim da tu treba ubrojati i muke onih Slovenaca koji su se nasli pod nemackom vlascu i ono sto su nam Bugari radili u juznoj Srbiji, ali, eto, SPC preko toga prelazi mirno, jer, eto, Bugari su nam pravoslavna braca, a u poslednjih 20 i vise godina se ne nadgornjavamo sa njima, nego sa Hrvatima i ostalima. U ovim krajevima su i ranije Srbi ratovali protiv Srba, ali, sto je najcrnje, pod tudjim zastavama. Dok je Austrija organizovala svima dobro znanu Vojnu krajinu, s druge strane su Turci organizovali njihovu "krajinu" - "serhat". Odavde je David Strbac Petra Kocica, koji je tesko opisao stanje pod austro-ugarskom okupacijom Bosne i Hercegovine.
Kada je dosao Drugi svetski rat ovaj kraj je od samog pocetka tesko pogodjen ustaskim genocidom. Oni koji pricaju danas da su cetnici svojom miroljubivom politikom i formalnim priznavanjem NDH spasili srpski narod genocida, trebalo bi da znaju da su ustase najkrvolocnije i "najefikasnije" u zatiranju svega srpskog bili u periodu kada njihovoj strahovladi i bezumlju nije bilo nikakvog otpora, dakle od aprila do jula 1941. godine. Takodje, ovaj kraj je opovrgao tezu da ce se NOP najvise i najbrze razvijati u industrijalizovanim gradovima i razvijenijim oblastima Jugoslavije u kojima je pre rata bila brojnija radnicka klasa sa jasnom klasnom svescu. Naprotiv, elitne partizanske jedinice dolazile su bas iz zabiti gde je trofazna struja bila misaona imenica. Srbi iz Like, sa Korduna, Banije, iz Bosanske krajine, uz Hrvate iz Dalmacije doneli su pobedu NOP-u!
Sada cu reci nekoliko stvari o "Gluvom barutu" kao o romanu. Ali, pre nego sto napisem to sto sam naumio o "Gluvom barutu", valja reci nesto i o "Prolomu", romanu koji po svemu - likovima, radnji, kraju u kome se odvija fabula - prethodi "Prolomu". "Prolom" je po meni roman pune knjizevne zrelosti Copica, njegova "doktorska disertacija" ako tako mogu da pisem. Ne radi se samo o zahvatu, motivima, temi koju je sam sebi zadao autor. Roman sa preko 70 likova je zaista tesko ukomponovati, a da je skladan. Copic nije, na srecu, bio neki postmodernista da pise kako mu dodje, niti je sebi dopustio da pise o bezivotnim likovima koji su tu samo da budu "na broju". Ne, likovi u "Prolomu" poseduju izuzetnu karakterizaciju, nesto u homerovskom stilu, svaki je na svoj nacin poseban i svakom je posvecena dovoljna paznja da ne "strci" i remeti piscevu ideju o kompoziciji.
O cemu se radi u "Prolomu"? Rec je o prvoj godini narodnog ustanka u delovima Bosanske krajine oko Drvara. Iako se taj kraj naslanja preko Bosanskog Grahova i Strmice na Liku, iako su dogadjaji, pa i sam pocetak narodnog ustanka, u sustini, jedinstvena celina, ali su kasnije administrativnom podelom unutar Jugoslavije opisivani kao Dan ustanka naroda Bosne i Hercegovine i Dan ustanka naroda Hrvatske, mi o onome sto se u isto vreme desava u Lici od Copica saznajemo tek uzgred - prelazak Italijana preko Like u Bosansku krajinu, pakt krajiskih cetnika sa Italijanima, jedan svercer iz Like lukavo agituje da se napuste jedinstvene ustanicke formacije i prebegne cetnicima popa Momcila DJujica itd. Dakle, Copic je ostao veran svom tlu - Bosanskoj krajini i Krajisnicima, cak i kada ih je izmestio daleko od svog Vrbasa i Grmeca, u Beograd i njima tudju Vojvodinu.
Roman pocinje zverstvima ustasa. Ustase odvode iz zabitih sela oko Drvara srpski narod na kuluk, zatim neke od njih zatvaraju, neke svirepo muce i ubijaju. Stravicni prizori! Bagra, u pravom smislu te reci prigrabila je vlast. Imamo dva ustaska krvnika, Toromana i Harbasa, dvojicu muslimana koji pojma nemaju ni o NDH, ni o "cvijetu hrvatstva", ali su najzad dobili sansu da pljackom i ubistvima dodju do imovine. Njih ni ustase posebno ne cene. Logornik Skuro, psihopata i osoba koja nikada zenu u zivotu nije imala, ih pogrdno naziva "Turadijom", katolicki zupnik ih se gadi jer masta o "svetoj Bozijoj NDH". Ali, takvi Toroman i Harbas sa kojima se i prestravljeni i izmuceni Srbi ponekad sprdaju, su odlicno orudje ustaske strahovlade. (Da ne sirim temu, ali Copic daje idealan primer ko su bile ustase po dubini, ne ustasko kleronacisticko vodjstvo, nego ustase na terenu, gomila zveri koja se u mirnim vremenima ponasala pristojno, "nase komsije", odjednom je dobila sansu da ucini zlocin, a da ne bude kaznjena i tada je pokazala svoje pravo lice! Kome je do toga detaljnije, neka cita Hanu Arent).
Srbi koji nemaju nikakvu organizaciju svakodnevno gledaju svoje stradanje. Nije ni njih Copic postedeo. Najbogatiji medju Srbima prvi izrazavaju lojalnost NDH jer osim zivota rizikuju i bogatstvo. Ovde Copic opisuje ljigavost i otkup iz ustaskog kazamata jednog bogatog Srbina (ako se ne varam zove se Savo).
U jednom trenutku sirokim narodnim slojevima postaje jasno da se ovako vise ne moze i da im preti biolosko istrebljenje! Narod dize ustanak! (Ovde valja napomenuti da vec tada, dakle, radi se o pocetku pedesetih godina XX veka Copic romanima "Prolom" i "Gluvi barut" razbija tezu o tome da je KPJ organizovala ustanak u tim krajevima i istura pricu prema kojoj se narod samo organizovao, slusajuci svoj bioloski refleks. U isto vreme Dobrica Cosic pise "Daleko je Sunce" u kome se politicki komesar (Pavle) prvi put u jugoslovenskoj posleratnoj knjizevnosti okrivljuje za nesto, a Mesa Selimovic na metaforicni nacin knjizevno prozivljava streljanje svog brata u romanu "Dervis i smrt". Selimovicev brat bio je iz ugledne tuzlanske porodice, predratni komunista, prvoborac, istaknuto lice NOP-a u istocnoj Bosni. Neki u ove prevratnicke romane ubrajaju i "Prokletu avliju" Ive Andrica. Ide se dotle danas da se tvrdi da je Andric, uvijeno, diplomatski, na svoj nacin, u "Prokletoj avliji" i "Prici o vezirovom slonu" opisao boljke titoizma, ali toj je dozlaboga nategnuto da meni postaje bljak!).
Dakle, srpski narod vilama, motkama, kosama, zbacuje ustasku vlast koja se raspada na podrucju oko Drvara, a Drvar postaje glavni grad te slobodne teritorije. Narod predvodi oficir Jugoslovenske kraljevske vojske Radekic, zatim tu je mladi udarnik Bojan i stari dobri patrijalhalni domacin Stojan Kekic. U nastavku romana prelomna tacka je uspostavljanje vlasti. Stojan Kekic postaje predsednik NOO-a, a vecina uglednih ljudi prirasta uz partizansku stranu. U pocetku Radekica vredja sto mu se politicki komesar i komunisti domundjavaju iza ledja, sto ne postuju njegove epolete, ali na kraju shvata da je ta drzava propala. Na kraju krajeva, sam Radekic je covek iz naroda, nije neka napuderisana urbana faca koja treba da brani nekakve privilegije. Tek sto se on usaglasio sa politckim komesarom Urosem, inace covekom kompromisa, pojavljuje se nova muka po ustanik - pojava cetnika. Cetnici u ovim krajevima kasne za partizanima u agitaciji, a i nemaju dovoljno dobre ljude. Njih potkupljuju Italijani. Za razliku od ustasa, Italijani ne satiru sve srpsko. Lukavom agitacijom, korumpiranjem, pricama o tome da se ustase u Lici tresu od Italijana, Italijani uspevaju da pokidaju ustanicki front prema jugu i skoro bez ikakvog otpora udju u Drvar koji je par meseci bio slobodan. Zima, glad, ustanicke podele na partizane i cetnike uticu da otpor jenjava. Italijani, zajedno sa cetnicima i ustasama krecu u ofanzivu na zabite krajeve odakle su Copicevi junaci - Radekic, Uros, Bojan, Stojan Kekic, ali i neizbezni gorstak Nikoletina Burac i stari lopov Jovandeka Babic. Ipak, u kriticnom casu, kada ih je neprijateljska ofanziva pribila uz samu planinu, Bojanova grupa se probila iza ledja i potpuno razbila neprijatelja. Tu se zavrsava "Prolom".
Roman "Gluvi barut" odvija se u zimu i rano prolece 1941/1942. godine. Partizanski visokorangirani oficir u Bosni i Hercegovini (glumi ga u filmu Marko Nikolic) salje proslavljenog spanskog borca u kraj o kome pise Copic u "Prolomu" da disciplinuje masu i od njega stvori jedinice NOV i DVJ. Na putu ka tom kraju oni prolaze kroz Vranovinu (ne znam da li taj kraj zaista postoji ili je plod Copiceve imaginacije). Rec je o jos zaostalijem kraju od onoga u kome su Radekic i Uros. U Vranovini je glavni neki Ilija Delija, prost covek iz naroda koji je par tih sela oslobodio od ustasa, sprecio dalji srpski egzodus i sada pije i uoci svakog obilnog obroka prica "u ime Srba i Grka, da se krka!" Covek ne postuje nikakvu vlast iznad sebe, a sa svim prethodnim paritzanskim i cetnickim izaslanicima, koji bi da ga uvuku u njihov pokret, se sprda.
Sam dolazak u ruralnu sredinu za politickog komesara Vladu i Tigra, koga su komunisti zajedno sa njim, predstavlja pravi sok. NJih dvojica su gradska deca. Jedan je spanski borac i masta o sprovodjenju revolucije u ovakvim uslovima po istom receptu, drugi je gradska sirotinja, pun hvale za radnicku dusu, a na seljake gleda kruto staljinisticki - amorfna masa bez ikakve klasne svesti, sirotinja i moralna i ekonomska koja je samo smetnja narodnoj revoluciji. U tome je i osnovna razlika izmedju njih dvojice. Jedan bi da radi sa tim seljacima "politicki" (kako se to u to vreme govorilo) da stvori od njih neke "nove Spance", a drugi bi da reze krvavo i gde treba i gde ne treba jer pesnica revolucije ne treba imati milost. Ni jedan ni drugi nimalo ne postuju ni Radekica ni Urosa, za koga tvrde da je preblag. U takvoj situaciji krecu likvidacije ljudi, jednog po jednog "skidaju", a partizanski stab u kome sede Vlada i Tigar postaje gubiliste. U isto vreme, umesto rata sa Italijanima i ustasama, partizani se okrecu unutrasnjim sukobima. Radekic je degradiran, Stojan Kekic, koji je uvek stalozen i nalazi reci opravdanja za svaki potez vlasti sada i sam sebi deluje neuverljiv i smesan. Radekica hvata depresija i tek kasnije ga Uros dize iz postelje.
Ipak, nije sve tako crno. Vlada je uspeo da stvori Udarni bataljon, pretecu potonjih krajiskih proleterskih brigada. On je imao jasan koncept da od seoske milicije stvori pravu pokretnu gerilu i u tome je uspeo. Uprkos brojnim mukama, Udarni bataljon na celu sa Bojanom odlazi iz rodnog kraja, za vecinu boraca to je prvi izlazak u "bijeli svijet". Udarni bataljon uspesno ratuje sirom "nase zemlje ponosne", odnosi pobede nad neprijateljem i trpi poraze od njega, i na kraju se vrati u rodni kraj brojniji za nove, ali bez vecine starih boraca koji su izbaceni iz stroja.
U isto vreme vise instance partije shvataju da ovako ne moze vise i da je politika Vlade i Tigra pukla. Vlada trpi strasne kritike, a Radekic, popularni narodni komandant, staje na celo partizanske jedinice iz tog kraja.
Vladu, koji najzad shvata da je Udarni bataljon nesto najbolje sto je on uradio, dok jase poljima slobodne teritorije, ubija Luka Kaljak (u filmu ga glumi Enver Petrovci), jedan od najgorih ljudi u tom kraju.
To je, otprilike, size ova dva romana.
Kao sto vidite, izmedju filma i romana ima dosta razlika tako da, ako se gleda verodostojnost, film i nije bas uspeo. Ipak, film je jako zanimljiv. Ne samo zbog toga sto je progoovorio po prvi put drugim jezikom o Drugom svetskom ratu kod nas. Ne samo zbog stvarno jake glumacke postave koja je iznela taj film (Fabijan Sovagovic u ulozi pravoslavnog popa, mozda i najbolja uloga u njegovoj bogatoj karijeri!). Film je pre svega zanimljiv i potresan, pobudjuje na razmisljanje, utice na emocije. Nisam strucan da govorim o distribuciji, produkciji i slicnim temama. Ono sto ja trazim od svakog filma, jednostavno nasao sam u "Gluvom barutu" - zanimljiva tema, dobar scenario, odlicni glumci, radnja koja pobudjuje paznju. Sta ces vise na ovu skupocu?
Sad, mene bije glas da sam neko zakeralo, perfekcionista, picajzla i tako to i na tu temu. Sta je meni lose u ovom filmu? Na prvom mestu verodostojnost prema knjizi, ali o tome sam vec pisao nekoliko puta. Zatim, nekako mi je scenografija promasena. Kao da se radnja odvija u istocnoj Hercegovini, a ne u Bosanskoj krajini. Dosta mi smetaju i paganski obicaji koji se prikazuju u krajevima gde bas i nema nekih istorijskih svedocanstava o snazi takvog nasledja u nasem narodu. LJudi koje opisuje Copic jesu ljudi iz zabiti, gorstaci, slabog obrazovanja, odrasli u zemlji u kojoj se i nije davalo puno na obrazovanje i kultivisanje masa. Ali, Bato Cengic je u filmu te ljude prikazao kao poludivljake. Srpska zena sa feredzom je vrh toga?!? Nekako mi svi likovi, sem Vlade, cak i onaj Zunzara (igra ga Svetozar Cvetkovic, inace, taj lik uopste ne postoji u romanu) mi deluju kao neki strokavi cigani od kojih malu decu jeza hvata. Eto, to bi bilo to od mene, pa citajte ako vam ne dojadi!
Da, moram da se slozim sa @Sirijusom da je Brega muziku odradio vrhunski,

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Земљаче, ми изгледа овим студијама растерамо дискутанте ...

Све у свему, поносан сам на овај форум и поновићу: студенти ФДУ (и не само они), могу да сврате и да науче много тога. И да се задрже, наравно.

Ово је одлична компаративна студија какву заслужује сваки добар филм и роман којим је инспирисан. Бранко Ћопић, коме сам ја посветио неколико сажетих (али - надам се - језгровитих одговора) није у свим овим деценијама био довољно искоришћен - а разлоге знамо. Њему и његовој биографији тешко може ишта ружно или нечасно да се припише. Како рече Мирослав Поповић (аутор непревазиђеног романа о Голом Отоку , ''Удри банду''), он је био апостол револуције. На њега није смео да ''удари'' ниједан комесар , па чак ни сам врх. А када је ''пао у немилост'' (како се еуфемистички називао идеолошки ''топли зец'' наше партијске јавности и праксе), ни онда нису смели да дигну глас против њега. Али су зато могли да га игноришу и заобилазе колико могу...за разлику од народа, односно уметника.
Када би негде неки глумац проговорио чувени пролог '...а тринаесте, мрачне и кишовите ноћи' у сали би настао мук достојан сваког дивљења. Бранко је био народни писац и трибун. Најбољу књигу о нашим наравима нису написали ни Нушић ни Ковачевић (без обзира што би многи да им припишу), већ управо Бранко Ћопић! То је свевременски роман ''Осма офанзива'', изванредна психолошка и етногенетска студија нарави људи овог простора.

Постоји и један интересантан детаљ који се мора рећи: Бранко Ћопић је био апсолутно самосталан, односно независан човек у материјалном смислу, па комесари и цензори нису могли да му науде претећи му егзистенцијом. Мало је познат податак да је он наш најбогатији писац свих времена. Захваљујући огромном тржишту тадашњег СССР (ако се неко још уопште сећа да су рубља и долар номинално стајали у односу 1:1, а суштински 7:1), када је умро, на његовом тестаментарном конту нашло се у то време огромна четири милиона долара, милиони рубљи, итд...

Ето, сад ћу ја мало да застанем, па нек настави неко други...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisali ste ozbiljne analize. Potrebno je vreme da se 'sažvaću', a brzi odgovori bi kratko pali.

Gledam ponovo film 'Gluvi barut'. Celu revoluciju i suštinu sukoba sveo bih na razgovor između Španca i popa (otprilike 57 min). Ljudi zaboravljaju kako se širilo hrišćanstvo, sem selektivno nekih perioda kada se njihov pravac hrišćanstva našao na udaru drugog. Koliko je već u srednjem veku bilo različitih pravaca koji su u krvi ugušeni. Običnom, kazaću neukom čoveku, takve razlike nisu baš ni najjasnije. Naravno, zna koja je koja strana, a ostalo određuje karakter.

Toliko patnje i neiskorišćene energije se nakupilo da je, nakon naučne i industrijske revolucije, praćeni porastom populacije, bilo samo pitanje vremena kada će do obračuna doći. Kakva je bila narav i okolnosti, tako su se stvari menjale. Danas nam je neka doza surovosti nezamisliva, koja je bila svakodnevna pojava u dva svetska rata. Opet se ponovila i kako to racionalno objasniti. Naravno nikako, već samo dubljim shvatanjem čoveka i sloboda koje su oduzete.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 11 Dec 2013 19:56

Eno Samardžić već lamentira tekstom "Kama Radoša Bajića"....

No gledam "komunsitičke" serije, ekstra glumci, ekstra režija i srija je "Misija majora Atertona" u jednoj sceni Bajo Stanišić skida petokraku i objavljuje borcima da je sklopio dogovor sa Italijanima. Scena maestralno odigrana, i pozove ljude koji neće sa njim da istupe, obećavši im da ih neće dirati. Onda naredi da ih razoružaju. Oni se pobune a on odgovori - obećao sam da ću vas pustiti i hoću - ali ebz oružja- i tu je kraj scene. Dakel u to vreme se jako držalo do istorijskih činjenica, makar neprijatelja ne predstavili kao pokvarenog i zlog.

Dopuna: 11 Dec 2013 19:58

Leonardo ::Napisali ste ozbiljne analize. Potrebno je vreme da se 'sažvaću', a brzi odgovori bi kratko pali.

Gledam ponovo film 'Gluvi barut'. Celu revoluciju i suštinu sukoba sveo bih na razgovor između Španca i popa (otprilike 57 min). Ljudi zaboravljaju kako se širilo hrišćanstvo, sem selektivno nekih perioda kada se njihov pravac hrišćanstva našao na udaru drugog. Koliko je već u srednjem veku bilo različitih pravaca koji su u krvi ugušeni. Običnom, kazaću neukom čoveku, takve razlike nisu baš ni najjasnije. Naravno, zna koja je koja strana, a ostalo određuje karakter.

Toliko patnje i neiskorišćene energije se nakupilo da je, nakon naučne i industrijske revolucije, praćeni porastom populacije, bilo samo pitanje vremena kada će do obračuna doći. Kakva je bila narav i okolnosti, tako su se stvari menjale. Danas nam je neka doza surovosti nezamisliva, koja je bila svakodnevna pojava u dva svetska rata. Opet se ponovila i kako to racionalno objasniti. Naravno nikako, već samo dubljim shvatanjem čoveka i sloboda koje su oduzete.

Kad spomenu Španca.
Treba prvo pogledati filmove o Španskom gradjanskom ratu (bio tri godine pre tog rata) i videti kao osu se medjusobno klali i ubijali.

Sećam se jednog filma gde dobrovoljci iz Engleske odlaze u španiju da se bore protiv Franka. U jednom selu sa zvokika crkve neko puca, oni upadnu u crkvu, izvuku popa napolje, skinu mantiju i vide modrice na rametu, na licu mesta optuže ga da je pucao i ubiju .

Sad to prenesi ovde pa vidi....

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Леонардо,

Директно си ме побудио на асоцијацију, подсећајући на разговор Шпанца и попа.

Присуствовао сам разговору једног високог функционера ССРН и ( потоњег патријарха) Павла. Догодило се то стварно случајно. Тај функционер је био председник једне велике београдске општине, а ја сам са мојим позориштем приредио програм за хендикепирану децу. После представе наш домаћин је приредио скроман пријем где сам се ја , ни крив ни дужан, нашао. Њихов ранг био је далеко изнад мог, али чињеница да смо ми били главни програм допринела је томе да мене позове (док се екипа са техничарима паковала и касније сачекала у аутобусу).

Елем, Павле је имао једну сјајну људску особину - био је духовит човек и прихватао је шалу, па чак и боцкање.
Тај функционер (иначе академик и врло високо светско име у својој струци) боцнуо је Павла примедбом: ''Знате, Ваше преосвештенство, Ви и ја имамо исту базу и исте циљеве, само што смо ми успешнији''.
Паја га, жмиркајући и гладећи браду (а очи му се смејуље) питао - ''објасните ми то, друже тај и тај...''.

Наведени друг спремно одговара: ''Видите и једни и други обраћамо се обичном народу...Само што им ви обећавате рај на небу , а ми - рај на земљи. Наши циљеви су ближи''... Наравно, сви су после тога ''прснули'' у смех у стилу - хаха, нека ти буде, али знамо да није баш све тако, и разговор се пренео на другу тему - али га нико није заборавио. Сигуран сам.