online
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26125
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Одгледах...
Битка за Севастопољ, или: како одабрати најлошији наслов?
Са овим филмом срео сам се у Русији када је он увелико ишао од руке до руке, као нека врста легалне, патриотске пиратерије. Било је то, наравно, у дане великог празника , Дана победе. У Русији, посебно у Московској области која је примила велики талас избеглица из Украјине и подноси главни удар њихових проблема, све што је везано за овај подмукли рат изазива другу и другачију врсту пажње - па и филмови. Све се сада посматра кроз другачији филтер. Једна огромна земља, са искуством вишевековног ратовања, прешла је на ''тихи ход'', односно ратни режим живота и тако се понаша у свим сегментима. О томе нико гласно не говори (безбедносна култура је у Русији веома висока), али је јасно да се сваки потез, који се испланира и повуче, усмерава и срачунава тако да поспеши ратне напоре и коначни успех. Све то делује безазлено (клипови на друштвеним мрежама, духовите слике и карикатуре, итд), али све то функционише. Руси су медијски рат добили на најважнијем могућем терену - у својој зони утицаја, па сада могу да се позабаве и тиме шта о њима мисле и на осталим деловима ове шарене планете. Зато је снимање овога филма у продуцентском смислу подвиг јер је рађено у копродукцији двеју страна које су , практично, у рату.
Ратни филм дели судбину свог жанра па и он служи као оруђе - отворено или прикривено. Зато је и филм ''Битка за Севастопољ'' понео потпуно нетачан наслов у сваком смислу речи. Већ сви знају да је оригинални назив филма ''Несаломива'', а после пројекције и последњем гледаоцу је јасно да је ово биографски филм , ратна драма-романса, прича о жени у којој је рат побудио све најбоље. Нема, дакле, приче о судару титана, нити херопјских фрески. Севастопољска операција јесте једна од највећих епопеја Другог светског рата, а сам град је један од малобројних носилаца највишег признања Руске Федерације - Града ратничке славе (Город воинской славы). Није ни чудо што су се прави филмофили и љубитељи историје Великог отаџбинског рата порадовали да ће, коначно, видети филм посвећен тој бици која је, иначе, сегментарно, обрађивана у многим филмовима и романима, па чак и у музичким делима. Али...уместо ратне сторије добили смо (заслужено снимљену !) биографску причу о девојци невероватног талента, посвећености, енергије и упорности. Редитељ се, како су већ приметиле многе колеге критичари, не бави прљавом страном руске историје (чистке, уравниловке, итд), нити покушава да непријатеља хуманизује на било који начин. Не, он се бави појединцима у ратном вртлогу. Предратна атмосфера је готово идилична, студенти полажу испите, иде се на плаже, брину се обичне бриге. Само упућени знају шта се спрема. А спрема се рачун свима. Када се све рачунице сведу, плаћају их појединци. Многи то ураде, ни криви ни дужни, својим животима. Људа је преживела. Њена цена била је погибија три човека које је волела, искушења и прозивке правоверних комесара, надмудривање са идеолошким непријатељима и - најстрашнији рачун: гледање смрти у очи. Она смрти у очи није гледала фигуративно и симболично, нити је ''имала срећу'' да је , као многи, погине и несвесна тренутка (''нико не чује последњи метак''). Она је у њене очи гледала кроз окулар снајперске пушке. Ниједан њен погодак није био производ насумичног решетања и рафалне паљбе или гелера ручне бомбе. Сваки метак је стигао зликовце којима је она одлично видела лице. Многи би од тога полудели. Она није, јер је на то имала спреман одговор (изречен директно у лице првој дами САД). На питање - колико је људи она убила - она је присебно, на енглеском одговорила: ''То нису људи...''. И била је у праву. Борба на Источном фронту је била терминаторска, на истребљење, на живот и смрт, па све хуманистичке рефлексије у том случају бивају непотребне и апсурдне. Таква Људа стигла је да после рата оствари и завидну мирнодопску каријеру која је, сама за себе, тема неког посебног филма.
Цео филм је, драматуршки анализирано, један велики флешбек, са више добро распоређених мањих сегмената. Сваки од тих мањих флешбекова (Америка, ратиште, мирнодопске успомене) правилно су рапоређени и не доводе у заблуду гледаоце нити их збуњују. Филм не пати од бољки претеране дигитализације, па су ефекти (напади авиона, екстеријери, итд) с мером урађени. Само у једној од првих ратних секвенци употребљен је онај бескрајно глуп и излизан ефекат успореног метка (исти онај који је упропастио ''Снајпер, оружје одмазде'' и многе друге жанровски сродне филмове) и више се није појављивао.
Пажљивијем гледаоцу, наравно, не треба препричавати филм (нити то икада радим), стога ћу скренути вашу пажњу на неке интересантне детаље , карактеристичне само за овај филм. На општа места, разуме се, нећу обраћати пажњу.
Да ниједан редитељ није савршен говори следећа секвенца: код Бориса (лекара), пријем у кући прекида комшиница која утрчава узбуђена и каже - ''зар ви нисте чули?''. Прилази радију, укључује га и чују се делови објаве рата. У чему је пропуст. Имао сам радио ''лампаш'' и добро се сећам да му је било потребно бар минут, ако не и више, да се загреје и никада није одмах почео да емитује. То нас је посебно нервирало када бисмо чули код комшије радио и пожурили да укључимо наш. Ето, детаљ је то, али о детаљима највише и треба бринути.
За похвалу је приказ реалистичког гађања панцирном муницијом у визир тенка. Ратна пракса потврђује да се то дешавало.
Одлична је секвенца када Људа упада са рањеним саборцем у јаму у којој затиче рањеног Немца. Сцена за тренутак подсећа на најбољу такву сцену свих времена у филму ''На западу ништа ново''. Ово се може сматрати сјајном посветом, пошто сцена није комплетно цитирана (Немац преживљава , извлачи се и отпузи према својима).
Секвенца у којој Људина другарица уместо свадбе приређује помен, јер јој је вереник непосредно пре славља погинуо није до сада, као таква, виђена у ратним филмовима, бар је ја нисам у овом облику видео. Потресно, необично и тачно. Сигурно је да су такве ситуације биле релативно честе и да је много деце рођено као посмрче, но не сећам се да се неко сетио да то овако обради.
Верно су пренесене Људине антологијске речи : ''Ја имам 25 година и убила сам 309 Немаца. Господо, није ли време да се престанете крити иза мојих леђа''.
Сценариста је од њене биографије одступио у једном значајном делу (без икакаве потребе), тиме што јој је ''пришио'' погибију троје несуђених вереника. У правом животу Људмила Белова се удала 1932. године , понела презиме мужа и родила му сина.
Не треба заборавити ни једну сјајну епизоду: у филму се појављује лик Вудија Гатрија! Зашто је он интересантан? Признати наследник Џоа Хила, родоначелника протесне песме (у САД су радницима забрањивали говоре на скуповима, па је Џо Хил певао своје говоре!), посветио је песму хероини.
Ето, то су неки моји, најкраћи утисци. Надам се да ће вас подстаћи да одгледате филм. Остаћете, како рекох, ускраћени за причу о граду-хероју, али ћете зато видети филмску биографију истинске хероине. Није ни то мало, напротив.
|
