online
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26125
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
ИДИ И ГЛЕДАЈ
(извод из студије)
Филм “Иди и гледај“ представља нулту годину , време размеђа и раскида с прошлошћу, у пребогатој продукцији ратног филма на совјетском простору, о чему сам више пута писао. Време и догађаји у овој богатој кинематографији, једној од најстаријих и најплоднијих на свету, могу се мерити појавом овога филма. Снимљен је поводом 40. годишњице победе и ништа није указивало на то да ћемо први пут у историји ратног филма суочити се са стравичном, психолошком драмом. И раније су совјетски (руски, белоруски, грузијски) редитељи и аутори инсистирали на тој компоненти естетизације филма, али ово је било нешто сасвим ново, драматично и незаборавно . Руси би рекли – трогательно, али наш превод (дирљиво) није довољно речит за ову врсту придева. За само девет месеци, снимајући хронолошки на аутентичним локацијама, редитељ (за којим је ишао у то време лош глас непоткупљивог и бескомпромисног аутора) успео је да своје и туђе успомене прикаже на начин другачији него што је то ико у овој области урадио. Ако бих хтео да будем груб у поређењу, рекао бих да је Пекинпо умео да користи суровост у својим филмовима, али као спољни ефекат. У филму “Иди и гледај“ немоћ јединке, па и читавог народа је осликана бројгеловски прецизно. Апсурдна, незаслужена и брутална смрт долази као талас и не прескаче никога. Белорусија, срчанија и етички стаменија од Украјине , претрпела је катастрофалне последице једне зверске армаде. Њој ништа није опроштено на рачун колаборације јер такве није ни било (бар не као у Украјини, где и данас видимо наследнике профашистичких идеја). Нигде, као на том терену (па чак ни у срцу европског дела Русије) Немци нису били тако немилосрдни, обесни и крволочни.
Сурове, фрапантно реалистичке сцене партизанског рата, немилосрдни и истребљујући рат измедју Германа и Словена, виђен је очима дечака који нагло одраста окружен ужасом геноцида и претвара се, практично, у старца. Секвенци за памћење има много; навешћу само једну, типичну и шокантну својом поруком: партизани крећу у потеру (лов, боље речно) за јединицом која је направила масакр у једном селу. Обично би такве јединице брзо отишле у други реон, или би биле исувише јаке и бројне да би их нека партизанска јединица савладала. Али, не, то не зауставља осветнике. Огорчени партизани заробљавају једну групу, припаднике “тотенкопа“ (ес-ес “ мртвачких глава“, озлоглашене ајнзац командо, моструме који су се дрогирали убијањем људи) . После краће “расправе“, односно ислеђивања, где је свима јасно шта ће се догодити и да никакве речи кајања неће чути, поливају их бензином, намерни да их живе спале, као што су то они урадили с њиховим мештанима. Ликвидирају их на лицу места, као бесне псе. Какав непријатељ, такве методе. Довољно су с тог напаћеног простора стизале сурове, али естетизоване, па чак и поетизоване, епске слике рата. Ратни хероји су до тада били лепо обучени, умивени, обријани . Са овим филмом долази другачије, крваво, сећање и не прећуткује ништа.
ПС
Наравно, ко воли зантатску перфекцију, моћи ће да види оригинална оружја, униформе, опрему…Нема сведености у изразу, нема симболике, метафоре, нема улепшавања: све је прљаво, крваво, сурово, ужасно, смрдљиво. Партизани нису група скромно обучених , васпитаних и војнички дисциплинованих људи. Обучени су у своју одећу, изукрштани реденицима и наоружани до зуба. На окупу их не држи војна дисциплина (јер памте колико су муштрања са обуке у РККА била бесмислена када је наишао прави рат и право искушње). На окупу их држи нагон за опстанком и жеђ (немам , тренутно, сликовитију реч) за осветом. Сви рачуни стижу за наплату и ништа се не оставља за после јер после не постоји у људској свести као такво. Превише смрти је научило људе да са њом буду “на ти“.
Захваљујући овом филму, као претходници, могли смо да дочекамо и филмове као што су “У магли“, “Брестовкска тврђава“ и друге.
|
