offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26125
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Napisano: 13 Dec 2015 21:48
radionica1 ::Gde mogu da ga nadjem?
Jednostavno ne uspevam nista da da nadjem ni u levom ni u desnom search-u, niti pod TRAZI dugmetom u vrhu strane.
Probao i sa citrilicom i latinicom.
Moze li neko da mi objasni kako se pretrazuje, mozda je problem do mene?
Питаш за мој приказ?
Dopuna: 13 Dec 2015 21:54
Ево, за сваки случај...
Св. Душан убива представу
На филм ’’Свети Георгије убива аждаху’’ чекало се готово двадесет година. Порођајне муке су, као што знамо , манифестоване на више начина, а најчешће је спомињан недостатак новца. Недостатак доброг сценарија нико није спомињао. Подсетимо се да је представа, када се појавила изазвала интересовање многих професионалних и аматерских ансамбала, а играна је и у иностранству (Б. Лечић ју је режирао у Грчкој). Појавила се тих година у лепом друштву ’’национално освешћеног’’ тетара. Биле су то године ’’Сентандрејске рапсодије’’, ’’Колубарске битке’’, ’’Ваљевске болнице’’ и других представа које су наговештавале ’’дешавање народа’’. Свима њима (осим свевременској, и свакако најбољој у овом друштву, ’’Сентандрејској рапсодији’’) матрица је била ’’Српска трилогија’’ , с мање или више успеха. Жанровски , ’’Свети Георгије’’ јесте мелодрама са значајним акцентом на ратно-патриотском тону. Штавише, рекао бих да је ратна драма била у првом плану, а с развојем радње лична драма са свим обележјима троугла све више је долазила до изражаја.
Пошто је поређење неизбежно, погледајмо у чему се разликује овај филмски ’’Георгије’’ и колико је та разлика утицала на то да филм буде бољи (или лошији) од позоришне верзије.
У представи је почетак тог троугла (Ђорђе – Катарина – Гаврило) готово неприметан. Сам његов настанак је више у назнакама, акцентима који позоришни редитељи толико воле. Филм тај троугао поставља експлицитно, али и невешто. На перону станице, Катарина у тренутку ’’мења страну’’ и уместо да пође за својим потпоручником ког је чекала, инвалидом Гаврилом, она се одмах опредељује за Ђорђа. Разумљиво је да филмски језик тражи поједностављено изражавање, али опет не баш толико очигледно, па чак и неуверљиво.
Учитељ је у филму слеп. Нисам сигуран да је у оригиналном тексту драме он слеп, али у свим верзијама које сам гледао, такав није био.
Оно по чему се ова драма разликовала од многих јесте изванредно обликован и карактерисан лик поручника Тасића. На том лику многи глумци су се прославили, али и сломили зубе. Гледао сам одличне интерпретације, односно тумачења. У филму је Тасић унапређен у капетана прве класе и представљен као напаљена будалетина.
Нема Грка, доктора, који је врло значајан лик у драми.
Међутим, највећа и суштинска разлика јесте разрешење филма. У драми је писац поступио изванредно тако што је један троугао разрешио другим. Поручник Тасић, реагујући импулсивно и штитећи свог наредника, трагичну свађу Ђорђа и Гаврила разрешава убијајући Гаврила. У филму капетан Тасић гине тако што такорећи испари од директног поготка гранате – и ником ништа. Међутим, и то би се могло разумети, да нема краја који је у иманентном раскораку са драмом – инвалиди и здрави војници крећу заједно у некакав напад и гину сви. Крај примеренији мелодрами, али до зла бога патетичан, без мере и укуса. И једно и друго Ковачевић је умео да покаже у великој мери, бар до овога филма.
Филм је прављен са претенциозном амбицијом да буде историјски догађај, дуго очекиван спектакл, дело које је морало да буде снимљено, итд, итд. како су већ најављивали продуценти и кругови блиски њима, стварајући миље за успех и фаму.Када је већ тако, погледајмо шта је све у историографском смислу, а пре свега војничком, непрецизно, недоследно па и нетачно. Због чега то отварам? Зато што многобројни историјско-архивски документи и белетристика бележи изванредно познавање ратне вештине, тактике и војничког заната српске војске, где је било немогуће правити грешке, произвољности и груба поједностављења и импровизације какве су у филму виђене. Рововска војна у Мачви била је обележена изваредном фортификацијом, ратном дисциплином и непроцењивим искуством војске која је већ трећу годину била у ратној збиљи.
-Испред подгрудобранских заклона стајале су пушке у сошкама, у тренутку жестоке непријатељске паљбе! Као да је редитељ баражну артиљериску паљбу изнад глава наших ратника била декорација, а не смртоносна киша, а сами ратници кицоши који чекају да прође олуја па да се дохвате оружја.
-У пешадијском рову нашла су се и два топа! О томе како су накриво била постављена та два топа не вреди ни трошити речи. Подсећам да српска војска није имала рововске топове и да се они појављују у облику минобацача тек у другој половини рата. Пољској артиљерији није било место у првом борбеном рову никада и никако – ако ништа друго, због могућности заробљавања. Реч је, дакле, о будалаштини коју не би направио ни један командир одељења. Топови и војно-државна имовина уопште у војсци Краљевине Србије били су драгоценост и чували су се као очи у глави. Ни чутурица није смела да буде остављена непријатељу.
-Долазак Кристине на линију фронта је немогућ, као ни било ког цивила. Ко год је био у борбеном обезбеђењу ратне просторије, добро зна да се она обезбеђује објавницама, предстражом и свим другим облицима борбеног обезбеђења, где се ноћу пуца без упозорења.
-Но, све то (колико год било недопустиво у сваком смислу речи) није ништа у односу на завршни напад (’’јуриш’’) српских војника. То, једноставно, није било могуће нити се радило ноћу. Ноћу су евентуално најприбранији, највештији војници могли пузећи да некако продру до неког неопрезног стражара и отму ’’живи језик’’. Масовни напад стрељачког строја, уз неподношљиву галаму, музику, звецкање опреме, разговор и тако даље, невероватно је и неодговорно непоштовање факата и безобразно схваћена уметничка слобода – па чак и потцењивање знања публике. Ако је и од филмаџија, много је.
Сценографија и костимографија највећим делом филма оставља гледаоца под утиском да посматра ратну верзију ’’Црног Грује’’. На томе бих се зауставио јер је много детаља који потврђују то запажање.
Глумци? Наташа Јањић свакако уверљива и примераног хабитуса у сваком делу свог лика. Глумац који игра Гаврила не би требало да буде запамћен ни у ком смислу јер једноставно не могу да га замислим као српског официра. Лазар Ристовски потврђује да је тренутно најбољи глумац српског духовног простора, вулкан невероватно контролисане и прибране енергије.
Највећа препрека успеху овог филма је, парадоксално, Душан Ковачевић, сарадник на сценарију. Није први пут да се бави оним што му није посао. Сетимо се ’’Ларија Томпсона’’, одличног комада и трапаве режије, али и најновије ’’Генералне пробе самоубиства’’. Као да је новопечени академик помислио да је незамењив када је тумачење његових дела у питању. Уместо да Св. Георгије убије аждаху онако како смо научили и знамо, св. Душан је пробуразио на најосетљивијим местима своју представу, зарад продукцијских циљева. Срђан Драгојевић (надобудни редитељ који би да сваки филм направи тако да му буде култни, а заборавља се да је писао сценарио за љигу ’’Слатко од снова’’), био је ту добро плаћени реализатор у сенци моћног сценаристе. Пропуштена је још једна прилика да добијемо бар делић слике величанствене епопеје. У међувремену, остаје нам да повремено гледамо ’’Марш на Дрину’’, филм који је направљен да траје. Филм ’’Св. Георгије убива аждаху’’ имаће своје место у историји наше филмске уметности као илустрација нереалних високих амбиција и реално ниског занатског домета...и много потрошених пара, чиме продуценти не би требало да се хвале,узевши све у обзир.
Поручник Тасић је прототип најбољег изданка српског официра и старешине. Јуначина по угледу на Танаска Рајића и сличне. То је један од најосмишљенијих и најцеловитијих ликова нашега позоришног стваралаштва, и један од најупечатљивијих Ковачевићевих јунака. У филму је унапређен у капетана прве класе и предводи јуриш (то капетани нису радили),напаљен на борбу, као да је први пут у рову. Још је сценариста ''забиберио'' ситуацију тиме што су се војници радовали његовој погибији и захваљивали богу. Српски старешина био је својој војсци и отац и мајка. Вероватно је било и таквих од којих би се војска одморила, али не од старешине који с њима, барабар у рову, чека метак. У представи он говори свој текст који са Ђураковићевим нема много везе, чак нема ни псовки. То је говор у стилу мајора Гавриловића - бриљантан, узвишен, заносан. Ни изблиза оној бљувотини коју изговара официр у филму. Наше позориште је међу првима радило ту представу, знам је напамет.
Моје критике овога филма су релативно благе, а због дужине поста многе сам изоставио. Нпр: прелазак шверцера преко реке у оном праисторијском ''сокоћалу'' на пару. Ко је ноћу био на реци, зна колико може километрима далеко да се простире звук изнад мирне воде. Даље - револвер који носи Ђорђе, пушке ратника на самом почетку у Балканском рату, перон на коме се налази воз, итд. Застава на караули - мислим да је штампана. О глуми да не причам.
У чему је проблем? Иманентност класичног филма је управо у његовој уверљивости!! Што је ближи документаризму, то је бољи. То знам јер ми је то струка. Зашто ''Спасавање редова Рајена'' кошта онолико? Зато што су изнова прављена оружја и опрема да би све изгледало као да гледаш директан пренос рата. Mало је познато да је снимање филма ''Најдужи дан'' коштало више од саме операције!
Квалитет уметничког филма састоји се баш у тој уверљивости која се постиже путем детаља. Не волим кад ме неки редитељ сматра будалом тиме што пољски топ стави у пешачки ров!! Па он са тог одстојања не може ни минималан домет да оствари , осим ''на картеч''. У том случају би посада топа, оног момента када помоли нос, била побијена у делићу секунде. Сетимо се филмова као што су ''Адмирал'' и слични. Ангажују се врхунски историчари и познаваоци који у датум и дан знају кад је шта увођено у наоружање. Ми смо на стручним, филмским форумима, расправљали о платненом реденику оног руског максима и тражили да видимо да ли је у то доба био коришћен...
Снимање филма је изузетно компликован и скуп процес, зато нико нема тај луксуз да га ради ''офрље''. Десет минута оног артиљеријског двобоја у филму 'Адмирал'' ( који је такође мелодрама) снимано је месец дана! А цео филм ''Св. Георгије'' снимљен је за 90 дана, што говори о томе да је углавном камерно сниман.
Највећи проблем у целој причи је Душан Ковачевић који је, чини ми се, прерано почео од себе самог да прави споменик културе. ''Св. Георгије'' јесте недоношче разних компромиса, пре свега Ковачевићеве сујете. Он све зна и нико то не ради боље од њега. Иначе, овај филм се неће наиграти у биоскопима. Код мене је планиран да игра десет дана. Ево, игра већ други дан и посете су мизерне. Мислим да су се и редитељ и сценариста прилично погубили, не видевши од дрвета шуму. Сада, данас, српском народу , после толико изгубљених битака и ратова, треба гурати прст у око и подсећати га на то како ''народ добија ратове а владе их губе''? Погрешна премиса и промашена инвестиција.
Стандарди су исти за све. Све филмаџије овога света су читале исте уџбенике и користе апсолутно исту опрему. Само су неки аљкави, а други нису...
(Приказ је објављен и у краљевачком часопису ''Сизиф'', трећи број).
|
