Dobro, ja tebe potpuno razumem, ali mene vise interesuje rezija, prica, glumci i fotografija koja dosta dobro izgleda ovde.
Tizer i sluzi da zainteresuje, a ovo deluje interesantno.
Ako je film dobar, onda modeli pusaka i nisu vazni. Ima gomila takvih filmova.
Ja imam veci problem, jer reditelj Antoniijevic je u zizi ovih dana oko afere "Ubice moga...", ko je i kako zajebao RTS, ko i koga oko dnevne politike preko takse za RTS, pa se plasim da ovaj film ne bude nekakvo potkusurivanje. Nek se potkusuruju, al' ne sa ovom temom.
Citat:WE LOVE THEM - CINEMA TANKS
Kelly's Heroes (1970), Yugoslav People's Army Sherman and Yugoslav built Tiger-T34/85
Every proper big screen movie set in a modern war has to have a dramatic scene where a tank (or at least a personnel carrier full of soldiers) appears only to be dispatched by the daring hero. Cinema tanks are armored vehicles (or even trucks in some cases) masquerading as tanks for the purpose of the movie. The use of armored vehicles for cinematic purposes goes back to the Second World War (although there are some even older examples).
Very early on, the tanks appearing in movies were often actually real wartime or surplus vehicles, but such tanks could usually only cover the allied side (hundreds of T-34s and Shermans were readily available). In the 1950s and 60s, movie directors and producers faced a major problem:
"Who will play the bad guys?"
German tanks in working condition were – even right after the war – quite rare. As barbaric as it might sound to us today, in the war-ravaged world of 1945, metal was at a premium and almost all captured armored vehicles – especially the broken-down ones – were almost immediately scrapped to fuel the restoration of Europe. This, unfortunately, included some quite rare prototypes and this is why relatively few German vehicles have survived to this day.
The movie industry was able to compensate for this in various ways. In some older American films, the role of the German tanks was played by M47 Pattons with German crosses painted on them – the moviemakers (quite correctly) assumed the average moviegoer would not be able to tell the tanks apart anyway, so why bother when a big black balkenkreuz (or swastika) was enough to identify the bad guys.
Russian cinema, however, went further, partially thanks to the vast amount of resources poured into making dramatic historical movies. The boxy shape of the Tiger was – and still is – something so iconic that it simply had to be shown. The epic Soviet movie series Liberation showed hordes of Nazi Tigers played by T-34 tanks that had had their turrets and hulls covered by wooden, boxy kits. The suspensions were unmistakable. Despite the somewhat amateurish look of some of these visual modifications, the scale of the movies is impressive even by today's CGI standards. In later movies, the role of the German tanks usually fell to T-54s or even IS series tanks.
In some rare instances, especially in the Eastern Bloc, movie makers went even further and used real captured German vehicles for proper realism. One such movie is the 1977 Czechoslovak Liberation of Prague, where actual Panzer IVs played the role of Panzer IVs! After the war, the Czechoslovak army had – if only for a short time – used a number of these refitted vehicles in active service. They were phased out relatively quickly. Many were sold to Syria, which is why Panzer IVs and StuGs were fighting the Israelis in the desert two decades after the end of the war, but some remained in army reserves for decades. The director went as far as to actually burn down one of these vehicles for added realism – something completely unthinkable today. And of course, no such movie would be complete without at least one Tiger – in this case, the Tiger was once again played by a converted T-34, which can be seen today in the Lešany military museum.
With the onset of the internet and the interest in armored vehicles sparked by computer games, the demand for additional realism spawned some extremely interesting conversions. The most remarkable movies in this sense include:
-Saving Private Ryan, with its Tiger built (once again) on a T-34/85 chassis (compared to the early visual modifications of the T-34, this vehicle was beautifully made and looked quite realistic)
-White Tiger with a Porsche Tiger on an IS chassis
-Fury with the actual Tiger 131
Fury is perhaps the ultimate tank movie, with actual historical Shermans taking part in the shooting and the only running Tiger in the world – the legendary Tiger 131 from Bovington.
To include such vehicles in a movie is extremely costly, leading other movie makers to utilize various replicas instead. For example, a typical Panzer III in modern movies is a modified British FV432 APC. The reason for that is that FV432s are actually both available and relatively affordable in Britain, leading to some very interesting conversions. These can be told apart from the real thing by looking at the roadwheels – an actual Panzer III has 6 roadwheels, while replicas typically only have 5.
The movies do not just show wartime tanks. Sometimes, the plot calls for an insidious force of conveniently deployed Soviets to take over United States territory.
The role of the Soviet tanks is usually played by modified Pattons, although one particular well-known exception is the T-72 in the movie Red Dawn, built on the chassis of an M8A1 Tractor, which in turn is based on the M41 Walker Bulldog chassis. Its picture regularly appears on various dedicated armor forums as new users bring it up asking about the identity of the "Soviet" tank.
За љубитеље руске кинематорграфије, изашао је филм Саљут-7, рађен по истинитој причи о совјетским космонаутима и космичкој станици Саљут 7. Филм нисам стигао да одгледам, а када стигнем написаћу кратку рецензију истог....
Колико сам могао да видим из трејлера, филм обећава, а и ефекти су чини ми се доста бољи од ефеката из филма, Време првих....
Погледах пре неколико дана, филм је допадљив, али... сама радња није драматизација историјских догађаја, већ фикција заснована на истим...
Мало сам чепркао по нету, па пронашао да чак и космонаути који су били актери стварних догађаја на којима је радња филма заснована нису баш имали речи хвале...
+ Савиних... Ни сценаристы, ни режиссер во время работы над фильмом ко мне не обращались ни с вопросами, ни с просьбами о консультациях, - признается наш земляк, космонавт Виктор Савиных. - Видимо, им просто не нужно знать правду о том полете. У них цель была иной - деньги на прокате заработать. Думаю, они взяли информацию из моей книги «Записки с мертвой станции» и посчитали, что им этого достаточно. Ну что ж, это их решение. Но я смотреть этот фильм не буду!...
https://www.balkans.kp.ru/daily/26733/3760324/ + Џанибеков ... У меня сложное отношение к этому фильму. С точки зрения художественной картинки проделана прекрасная работа: потрясающие кадры, эффекты, актеры сыграли великолепно, даже невесомость удалось передать очень круто, – говорит Владимир Джанибеков. – Но присутствует какой-то американский вариант воздействия на мозги зрителей...
Показали страшных русских генералов, готовых расстреливать своих в космосе. В фильме присутствует и высшее руководство страны с угрозами. Хотя все было ровно наоборот: все надеялись на успех, спрашивали, чего не хватает, чтобы все получилось. Никогда не угрожали нам. Работники ЦК КПСС и Минобороны только поддерживали, желали победы и соболезновали, если что-то шло не так. Наша армия несет другую функцию: выручать, спасать, защищать и никогда не убивать. Когда люди за рубежом будут внимательнее смотреть ситуацию в Центре управления полетами, как вы думаете, это мимо пройдет? Нет. Вообще, как было на самом деле, можно прочитать в книге Виктора Савиных «Записки с мертвой станции»...
Skywhaler ::Погледах пре неколико дана, филм је допадљив, али... сама радња није драматизација историјских догађаја, већ фикција заснована на истим...
Мало сам чепркао по нету, па пронашао да чак и космонаути који су били актери стварних догађаја на којима је радња филма заснована нису баш имали речи хвале...
+ Савиних... Ни сценаристы, ни режиссер во время работы над фильмом ко мне не обращались ни с вопросами, ни с просьбами о консультациях, - признается наш земляк, космонавт Виктор Савиных. - Видимо, им просто не нужно знать правду о том полете. У них цель была иной - деньги на прокате заработать. Думаю, они взяли информацию из моей книги «Записки с мертвой станции» и посчитали, что им этого достаточно. Ну что ж, это их решение. Но я смотреть этот фильм не буду!...
https://www.balkans.kp.ru/daily/26733/3760324/ + Џанибеков ... У меня сложное отношение к этому фильму. С точки зрения художественной картинки проделана прекрасная работа: потрясающие кадры, эффекты, актеры сыграли великолепно, даже невесомость удалось передать очень круто, – говорит Владимир Джанибеков. – Но присутствует какой-то американский вариант воздействия на мозги зрителей...
Показали страшных русских генералов, готовых расстреливать своих в космосе. В фильме присутствует и высшее руководство страны с угрозами. Хотя все было ровно наоборот: все надеялись на успех, спрашивали, чего не хватает, чтобы все получилось. Никогда не угрожали нам. Работники ЦК КПСС и Минобороны только поддерживали, желали победы и соболезновали, если что-то шло не так. Наша армия несет другую функцию: выручать, спасать, защищать и никогда не убивать. Когда люди за рубежом будут внимательнее смотреть ситуацию в Центре управления полетами, как вы думаете, это мимо пройдет? Нет. Вообще, как было на самом деле, можно прочитать в книге Виктора Савиных «Записки с мертвой станции»...
Добар је ово филм, али ви знате да се ја не задржавам на тако краткој констатацији...
Писаћу сутра, прексутра, кад будем стигао. Он само није умивен и прелакиран као ''Аполо 13'', али продукцијски је одличан. Колико су Руси имали проблема у свом програму, тек ћемо се ми нагледати филмова.
Иначе, филм не одудара превише од званичне верзије. Она је мало дужа и вреди је споменути, бар на крају филма. Иначе, са становишта продукције, да су све испричали (стизање нове посаде, одликовања, унапређења, итд), отегао би се филм поприлично. Овако - редитељ је испричао оно најважније, а остало ће можда бити за неку серију.
Одлгедах филм у једном даху, брзо је прошло сат и по времена. Филм је по мени одличан, продукција, као што је колега Сиријус рекао је одлична, глума исто тако, добро навикли смо то од руских глумаца и она се подразумева...ефекти врло добри, у неким сценама као да је снимак аутенитчан са саљута.
Да ли филм одудара од званичне верзије, па који то филм не одудара од било које званине верзије. Чак шта више покупио је фине критике и добро је примљен код руске публике, значи да су уболи из прве. Гледљивост је један од битних ставки када се нешто прави.
Права је штета читајући руске коментаре о овоме филму што није одгелдан у 3Д, кажу да је доживљај још бољи...
Е сад са нестрпељењем ишчекујем исцрпну анализу филма од колеге Сиријуса...а у међувремену ћу га још једаред одгелдати да га малко боље сам из анализирам...
Саљут , поздрав, односно почасни поздрав, јесте уобичајена реч у руском језику. Међутим, она је и синоним за фейерверк – сложеницу преузету из немачког језика (ватрено дело, односно ватромет). Као што знате, Руси уопште нису гадљиви на стране речи и изразе и прилично верно их транскрибују и прилагођавају свом језику, уз минималне измене (бугхалтер, сурприз, шлагбаум), па и сама реч саљут има свој корен у туђици, односно калку, само што је фонетски прилагођена руској ортоепији.
Увек када пишем о добром филму, трудим се да појасним социолошки, културолошки и, наравно, историјски контекст о коме он говори. Наравно да је највећи број гледалаца површан када је реч о таквом начину посматрања и доживљавања филма, што није никакво чудо. Највећи број играних филмова је комерцијалног типа и не тражи велика предзања. Међутим, са Русима, односно руским дистрибутерским и кинематографским простором то није случај, као што смо већ много пута устврдили. Они, једноставно, од публике очекују предзнање (нагомилано кроз различите начине образовања), као што и публика очекује да је нико не сматра наивном . Такав приступ јесте обавезујући, али предности су огромне: гледалац може неометано да ужива у уметничком делу, а продуцент мора да буде на опрезу, знајући ко ће оцењивати његово дело.
Тако је, наравно , и са овим филмом. Пошто су Срби народ који живи у илузијама и у совјетској прошлости (када је уврежено мишљење било да они не умеју ни жваку да направе) и да смо ми за њих супериорна цивилизација, мора се нешто појаснити:
Отац космонаутике је Рус – Цилковски. Отац ракетне технологије је такође Рус, Корољев. Све што је у космосу урађено најпре су урадили они: први сателит, први човек у космосу, први човек у отвореном космосу, први узорци с Месеца, први ово, први оно…Американци су отишли на Месец први (ти летови су им користили за развој демонстрационих технологија, а не за оно што су мислили да ће моћи да направе – базе на њему), али и тога не би било да им руски научник у тиму НАСА није израчунао трајекторију која се до данас користи у милиметар истим путем, само се очитава савременијим сензорима.
Где је ту “Саљут“? Он је, као ноћна мора, сваког дана десетине пута прелазио изнад територије САД, са неограниченим могућностима снимања свега што га интересује. Уобичајене предрасуде да то ради помоћу штапа и канапа падају у воду кад се сетимо колико је спејсшатлова експлодирало и колико је људи погинуло “захваљујући“ тој надмоћној америчкој технологији која је покушавала све како би се домогла руских ингениозних, а тако једноставних решења. Тако је било и са “Саљутом“. У доба Хладног рата, за релативно кратко време умиру три руска председника – Брежњев који је прилично уназадио велику државу, Андропов, производ КГБ и Черњенко…Е, овај трећи је битан јер је његова смрт била деус екс макина у овом случају. Американци су се с њим мање-више отворено спрдали и да је остао жив, они би свакако извели “отмицу“ свемирске станице под разним провидним изговорима. Међутим, смрт баца многе опкладе у воду, како кажу Американци, јер се више не зна како ће реаговати моћни маршалски лоби у Совјетском Савезу. Ту страну медаље приказује овај филм. Ако некоме није било јасно где су повучене линије, шта је за руске појмове дедлајн, овај филм то објашњава.
Продуцентски, реч је о одличном филму! Сценариста се није трудио да буквално исприча целу причу (иначе, то више не би било тема за филм већ за неки типично руски роман), већ нам је представио суштину – трку с временом и патриотски приступ свему што је руско, односно совјетско. Могао је да кроз шпицу објасни даљу судбину јунака филма (сви су добили врло високе чинове и ордење), али он то није учинио јер је крај филма катарзичан и врло ефектан. Кадрови су врло реалистични и има се утисак да је камера стварно била у космосу. Познаваоци космичке технологије и праксе тешко да ће наћи замерки на било који детаљ у овом филму, а ни земаљски кадрови нису препуштани случају. Аутомобили на улицама, бензинска станица, гардероба, монитори у прилично неформалној контролној сали, итд…Све је то урађено верно и доприноси садржајности и уверљивости филма. У Русији је тренд вишеструког “читања“ историје и то је сада за “филмаџије“ златно доба. Нико не очекује и не тражи да се мењају историјски токови, већ да се “само“ скине завеса са многих тајни које то, наравно, више нису или не треба да буду. У том смислу, ми, гледаоци, можемо само да задовољно трљамо руке јер за то има разлога: много тога је било скривено иза пословичне руске тајновитости и тек ћемо се ми нагледати добрих , одличних филмова на ту тему, с обзиром на то је област космонаутике најризичнија могућа област људског напретка. Довољно је сетити се да у спејсшатлу не постоје катапулти или падобрани, а да на лансирајућим ракетама после минут од лансирања отпада онај безазлени врх који служи да спасе капсулу ако на самом почетку нешто крене наопако. Једноставније речено, космонаути морају да се поуздају у технологију, као што морају да буду сурово свесни , за случај хаварије, у којој секунди тачно ће остати мртви.
Зашто је овај филм значајан на путу руске и светске кинематографије? Пошто је општепознато да је филм “Аполо 13“ (после “Каприкорна“, наравно) поставио стандарде за ту врсту жанра, могу слободно да устврдим: овај филм , “Саљут 7“ помера те стандарде! Зашто? Зато што, за разлику од “Апола 13“ не пати од шминке и лакирања. Амерички продуценти ојадили су се од напора да једну трагедију у најави представе као технолошки подвиг (у систему – “не покажи да си уфитиљио“), при чему нису далеко од истине. Истина је да се на муци познају јунаци и да су Насини стручњаци извели стварни подвиг..али: да није те патетике типичне за “звезде и пруге“. У филму “Саљут“ патетике нема! Нема ни некадашње руске “лакировке“, нема улепшавања. Истина на делу, макар била и космичка. Шта ћете више?
Глумачка екипа је одлична. Павел Деревјанко јесте један од највећих глумаца Русије данас и њега памтимо из много сјајних филмова (“Сморен сунцем“, “Брестовска тврђава“, “Хитлер капут“, итд, итд). Његов партнер, Владимир Вдовиченков, такође сјајан глумац, играо је у скрајнутом филму “Август, осме“ када је играо руског председника , а ни остала екипа није наивна. И, ако коза лаже – рог не лаже: да је реч о одличном филму који на велика врата враћа помало заборављену тему космоса, благајне су рекле своје: овај филм је блокбастер у правом смислу те речи.
Препорука: одлегати бар трипут, са бележницом, јер ће вам многи детаљи промаћи (вотка у космосу, чекић који решава многе ствари, мимоходни поздрав са колегама из спејсшатла, таблете за успоравање рада срца, тфт монитори у време када ми нисмо знали ни да постоје, итд, итд).
