offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26138
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Napisano: 17 Jan 2021 12:15
ПОДОЉСКИ КУРСАНТИ
Сећање које траје.
Одакле почети, а да овај приказ не буде личан и субјективан, мада би и такав могао многима да олакша оцењивање, или бар гледање, овога филма?
Наравно, најлакше је од мотива за снимање филма, а он је више него утемељен и јак, ослоњен у потпуности на историјске чињенице . У колективном памћењу руског народног и духовног простора постоји много битака које су добиле своје место у уметности ( Брестовска тврђава, Москва, Стаљинград, Курск, Ржев, Берлин, итд). Међутим, по својој легендарности, жртви и термопилском карактеру исхода, посебно се издвајају битке Панфиловаца (код ранжирне станице Дубосеково на Волоколамском шасе и тим поводом снимљен је одличан филм ''28 Панфиловаца, а виђени су и ''Бици за Москву''), а онда и епопеја Кремаљских и Подољских курсаната . Кремаљски курсанти су доживели трагедију у правом смислу те речи. Од укупног састава најелитније јединице (школовани за обезбеђење и протокол највиших војних и државних руководилаца), остало је неколико њих. Један од њих , Константин Варабјов, преживео је рат и написао је књигу ''Убијени под Москвом'' , а према том предлошку направљен је мучан филм ''То смо ми, Господе''. Изгинули су код Јарапољеца, петнаестак километара од легендарног Волоколамска, а Никита Михалков им је посветио значајну епизоду у филму ''Сморен сунцем'' (други део - ''Ишчекивање''). Подољски курсанти су се појавили у једној секвенци филма ''Битка за Москву'' и , осим документарних филмова и једне серије (''Довиђења, младићи''), није било више посвета. Литературе има, наравно, много, али она је са становишта филмовила (посебно оних који не познају језик) практично неупотребљива.
Имао сам истинску част да будем на сва та три места, али нека то остане за крај приче јер, споменух, бојим се да пре него што проговорим о филму, преовлада лични доживљај јер бити на тим местима није пуки обилазак, већ право ходочашће.
Чему нас учи овај филм? Веома једноставној лекцији! Када год се креативни тим држи историје и чињеница, већ су на пола пута на направе добар филм. Најбољи и најсуровији сценариста и редитељ је Господин Живот, то смо много пута утврдили. Само пажљиво проучите и преведите на језик дотичног жанра. Овај филм је кренуо управо тим путем. Пошто исправки у филму нема као у позоришту, могу да кажем да је овај филм био врло близу да у потпуности стане раме уз раме са филмовима ''Брестовска тврђава'' и ''Цитадела'', што је већ подвиг.
Зашто се то није догодило? У овом изванредном филму превише је употрељаван ефекат слоумошн. Сваки ефекат изазива гледаоца да размисли о разлогу његове употребе, па тако и овај. У позоришту често кажемо - не треба глумац да умре да би одглумио смрт. Тако и у филму - не треба да се чека десет секунди да експлодира ручна граната, или да борац, запрепашћен види да у њега нишани (бесповратно и коначно смртоносно) противник с ПТ пушком...Гледаоцу треба приказати реалност (граната експлодира готово тренутно, метак не путује пола сата, већина бораца и не схвати шта се догодило кад их погоди метак или гелер, тенкови се не распадају полако; у делићу секунде лети купола и с њом угљенисани лешеви. Умире се одмах, итд). Само да су тај ефекат избегли, овај филм би већ сада могао да буде равноправан такмац најбољим руским и светским ратним филмовима. Сребрна медаља, није ни то мало...
Ево и неколико опаски по којима се може видети да је стварно реч о изванредном филму, уметничком делу у коме се пазило на сваки детаљ, колико се могло (а могло се).
-Приказ обуке (вероватно досадан онима који нису били у војсци) је веран и садржајан, као и лични живот кадета.
-Плес усред дана. То није никаква новина и изненађење код Руса. Често сам такве сцене виђао у њиховим филмовима.
-Састанци штабова су реални и приказују сву ону енергију и реалност у сагледању конфузије која је још трајала, али и жестокој жељи да се армада већ једном заустави. Огромни фронт је халапљиво гутао најбоље кадрове, а искусни борци из Шпаније, Зимског рата и Халинг Хола нису били довољни ни бројни.
-О сценама борбе не вреди трошити речи, јер док гледа ону беспоштедну погибију, гледалац помисли - добро је што нисам био тамо.
-Употреба ''Каћуша'' (које су први пут дејствовале у јулу код Смоленска) јесте апострофирана и у филму ''Битка за Москву'', када су старешине упозоравале војнике да се не изненаде кад оне почну да дејствују. О њима је направљено више филмова, а најупечатљивији је филм ''Одред посебне намене'', о коме сам већ писао.
-Посебно је интересантна борбена група извиђача капетана Старчака, ког савршено тумачи мега-звезда руске кинематографије Сергеј Безруков. О свим детаљима се води рачуна, па и он , после успешне акције хватања ''живог језика'', једва гледа док слуша команданта, као и онај несрећни инжињер који је учествовао у масовним радовима утврђивања положаја око моста.
Моја једина дилема је - откуда у октобру капетану аутомат томпсон, када је програм ленд-лиза почео да се развија трек после новембра? Можда су неки примерци (за опитовање) стигли раније, то ми је једино, за сада , објашњење.
Остављам колегама да допуне овај мој приказ, а уколико сте уопште стигли довде, ево и обећаног личног осврта, мада знам да то неке нервира, али шта могу - и то су факта која утичу на доживљај филма, као што већ написах.
Имао сам, како већ рекох, огромну срећу да као човек и професионалац окупиран многим темама (па и историјским истраживањима) будем на свим тим легендарним местима које сам спомињао. О томе сам већ постовао овде, на некој теми, али да поновим због приказа филма: да ништа на овом свету није случајно, потврђује и моје искуство с Подољским курсантима. Гледајући филм ''Битка за Москву'' у жељи да преведем песму о Тањи (строј креће у смрт не под тактом борбене песме, већ уз један од најпопуларнијих шлагера тог времена), звони телефон. Видим - руски позивни. Роминг? Хм, то ће коштати, али - нек иде живот, то су моји Руси. С друге стране - директорка Музеја професионалне израде и занатства , седишта Заједнице музеја РФ баш у Подољску! Позива ме да у мају (2010) учествујем на конференцији држава - учесница Другог св. рата. Тема ? Извиђачке претраге за несталим лицима у рату. Питам ја - што ви зовете мене (као, да мало умирем од скромности), а она ми каже - ''Само ви дођите, знамо ми чиме се Ви бавите''.
И отишао сам. Подољск је највећи микро-реон Москве, удаљен је 36 километара од Црвеног трга. Највеће изненађење ме је чекало управо у том музеју (који је, погледајте добро филм, коришћен за потребе снимања првих секвенци, као команда курсаната). Подољск је славан по Милорадовичевим гренадирима, првој фабрици ''Сингер'' ван САД, задужбини грофа Потемикна, али је у свести нас, истраживача, најпознатији по чувеном ЦАМО - Централном архиву Министарства одбране РФ и, наравно, по Подољским курасантима.
ЦАМО је за нас као Јерусалим за ходочаснике и ко стигне дотле, тај је стекао приличан респект. Е, тамо су нам рекли да ћемо већи део конференције провести управо у том Архиву који се налази близу пресека улица Кировљеве и Првомајске (колико се сећам)...а он је лоциран у некадашњем пешадијско-пушкомитраљеском и артиљеријском училишту! Дивота! Простире се на 38 хектара и у њему се налази центар за дигитализацију података из историје Другог св. рата и администрација сајта ''Подвиг народа'' (довољно је тако укуцати).
Да не ширим даље тему, то су била четири дана, као у сну. Ко жели, може да погледа фотографије с тог места на мом профилу. Надам се да се свима отвара, а можете ми послати и захтев за пријатељство па ће ствар бити олакшана.
ПС
Иначе, разрешио сам и дилему око томпсона. Он је још 1924. године увезен за потребе специјалне политичке милиције и пограничних одреда, тако да није чудо што га је онај капетан имао. Реткост, али не и чудо.
Хајде сад мало ви...
https://www.facebook.com/media/set/?set=a.1461990190378&type=3
Dopuna: 17 Jan 2021 12:19
Да не заборавим један од типично руских куриозитета: мајора Дементјева тумачи нико други него Сергеј Бондарчук, син Фјодора , а унук Сергеја. Ето , наставља се златна грана руских редитеља-глумаца.
Dopuna: 18 Jan 2021 11:02
Рекао бих да већина вас није још гледала филм, стога ме не чуди што се дискусија још није распламсала. Док се то не догоди, ево још једне допуне, изазване лепим питањем на блогу ''Руски филм''.
Разлике и сличности између Хиљаду и триста каплара и Подољских курсаната:
Постоје формалне разлике које су небитне, али суштина је апсолутно иста! Обе формације су на фронт послате као очајнички, али промишљен потез државе, односно војног врха. Као што су наши знали за ту последњу резерву и убацили је у правом тренутку, тако су и Руси знали да, ако затреба, поред курсаната , подићи ће и куваре, шофере, баштоване...
Истоветност се огледа и у томе што су и Хиљаду и триста каплара (намерно пишем великим словом) и Подољски и Кремљовски курсанти свој задатак испунили у потпуности, управо онако како се од њих, са свом суровошћу ратне збиље, и очекивало. Наши курсанти су били она неопходна превага и подстицај уморним јединицама (прочитати и ''Српску трилогију '' тим поводом, први део); ови други, Подољски курсанти (сразмерно их је било више) ''претекли су'' у значајном броју (готово хиљаду њих је преживело), али то је, рекао бих, и сразмера величине држава.
Морам да нагласим да су Подољски курсанти били у предности (војно-тактички гледано) јер су знали да из сибирских дистрикта стиже преко педесет формацијиски комплетних дивизија, пошто је Стаљин коначно поверовао Зоргеу да неће бити напада Јапана (који је пре тога од Руса претрпео библијске батине на Халинг Холу). Сва возила су била зимски камуфлирана, а борци под пуним БК и одговарајућом опремом и одећом. Наших Хиљаду и триста каплара нису у резерви имали никога, стога је њихов подвиг већи. Кремљовски курсанти су имали најтрагичнију судбину, но о томе сам већ писао - а и они су испунили свој ратни задатак. Зато су Словени непобедиви.
За оне који не познају довољно Источно ратиште, треба рећи да је Ставка располагала са сразмерно великом количином резерви, али је морала стратешки да промишља, чувајући и реагујући на све опасности једне територије која заузима шестину Земљине кугле.
Има још један детаљ, кад сам се већ расписао; наши каплари су били интелектуални цвет, будућност војске и државе. Подољски курсанти су били врло пажљиво пробрани најпре по критеријуму лојалности и подобности, безбедности, а онда и по класичним војничким стандардима.
На једној теми сам качио овај линк (можда код ''Калашникова''), али ево и овде - да видите (ко није) како је функционисао безбедносни систем једне огромне државе.
Нека је вечна слава и нашим капларима и руским курсантима. То нико у оба рата није радио сем нас и Руса, ако не рачунамо лудачке идеје Хитлера са хитлерјугендом где је спајао децу и старце.
http://oruzjeonline.com/2019/05/27/bez-prava-na-slavu/
|
