offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26030
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
IDI KUDA TE NOGE NOSE...
Ovo je, otprilike, slobodan prevod poznatog nemačkog dela koje je na svoj umetnički put i svetsku slavu steklo najpre kao roman Martina Bauera, napisan i objavljen još 1949. samo nepune četiri godine posle Drugog svetskog rata. Podsetio bih da su nemački romanopisci prilično brzo reagovali na strahote koje je njihov narod priredio i drugima i sebi. Helmut Konsalik, Teodor Plivije, Ana Zagers, Helmut Kirst, Remark...Fascinantno je s koliko su beskompromisne kritike, ali i istinskog umetničkog dara za vrhunsku svetsku beletristiku ovi umetnici na častan način prali ljagu sa imena te velike kulture. Tako je bilo i sa ovim romanom koji je nastao na osnovu ratnog dnevnika jednog nemačkog oficira po imenu Klemensa Forela (koga igra Bernart Beterman). Već godine 1959. Fric Umgelter snimio je film po ovom romanu, a 2001. nastao je izvanredni rimejk u režiji Hardija Martinsa i u koprodukciji istorijskim neprijateljem iz filma, ruskim producentom.
Priča je toliko neverovatna da dobar poznavalac filma često sebe hvata u zapitanosti da nije možda scenarista malo više preterao i dao mašti na volju. Neki detalji su toliko neočekivani i , reklo bi se, nemogući uzimajući u obzir naša znanja o tadašnjem Staljinovom rezervatu, ali potvrda stiže sa validne strane – događaji jesu istiniti. O čemu je reč, da prepričam najkraće što mogu: nemački natporučnik kreće na istočni front i tamo biva zarobljen. Reč je o završnoj ratnoj godini. U zarobljeništvu biva osuđen na 20 godina teške robije (ruski običaj da zadrže jevtinu radnu snagu, a istovremeno i iskale osvetnički bes). Stiže na krajnji severoistok SSSR. Prekoputa je Aljaska, ali to nije najgora stvar. Najgore je to što su oni ropski radnici u rudniku olova. U bekstvu mu pomaže doktor koga odlično igra Mihael Mendl, koga pamtimo kao onog odlučnog oficira iz odbrane Berlina (film Der Untergang). Doktor zna da ima rak, svesno mu pomaže i ubija se da bi izmakao osveti kapetana, načelnika bezbednosti logora. Kreće neverovatna odiseja koja traje od 1947. godine pa sve do 1952! Begunac prolazi kroz sibirijadu koju ne vredi opisivati, ali ni doživeti. Dovoljno je zamisliti kako je bilo prilikom snimanja tih sekvenci, pa da vam se sledi krv u žilama. Klemens nailazi na begunce iz rudnika zlata, zatim na šamansko pleme mongola u srednjoj Aziji. Stiže do juga Rusije i granice sa Iranom. Tamo sreće Jevreja poljskog porekla koji mu presudno pomaže nabavljajući mu lažne isprave. Za sve to vreme za petama mu je (koliko god to neuverljivo zvučalo) kapetan NKVD, koji ga sačekuje i propušta na graničnom prelazu – visećem mostu i propraća ga rečima: ‘’Pobedio sam te’’. Odbegli zarobljenik stiže konačno kući. Priča je neverovatna ali, kako rekoh, istinita i podseća na odiseju čuvenog Palilona, Leptira Stiva Mek Kvina.
Šta je u tom filmu vredno zapamtiti i zbog čega vredi odgledati film koji traje više od dva i po sata(!) i predstavlja veliko iskušenje za nestrpljive gledaoce i one sa slabijim živcima?
Evo nekih scena koje svakako treba pogledati više puta, a predstavljaju highlights u svakom smislu reči:
-Prikaz polarne svetlosti koju begunac doživljava u jednom od brojnih lutanja beskrajnim snežnim prostranstvom, kada se čak vrti u krug i nailazi na svoj trag.
-Susret sa lovcima, beguncima iz rudnika zlata koji ga prihvataju samo zato da bi bili sigurni da ih neće odati.
-Spuštanje splavom niz jednu od brojnih sibirskih reka. Doživljava i preživljava obračun ova dva lovca koji stalno motre jedan na drugog zbog zlata koje su uzeli iz rudnika prilikom bekstva. Jedan od preživelih lovaca ga u trenutku lažno stečenog poverenja gurne niz padinu i on pada u nesvet.
-Napadaju ga vukovi . Od njih ga spasavaju mongoli čiji šaman uspešno leči Klemensa. U njega se zaljubljuje Irina i u jurti vode ljubav. Sprema se za neizbežni put, dobija na poklon psa da ga prati i tek onda dolazi do pravih iskušenja, kako sve više, zalazeći u dubinu srednje Azije nailazi na ljudska naselja i civilizaciju.
-Konačno, kombinujući pešačenje, vozove, kamione, on stiže do granice sa Iranom. Tamo ga na ulici spazi poljski Jevrejin i rešava da mu pomogne, nabavivši mu pasoš. Jevrejina saslušava isti onaj kapetan, sumnjičeći ga za pomoć beguncu, a Jevrej, kao i doktor, izlaz traži u smrti. Otkazuje mu srce, posle svesnog napora koji je on učinio.Predstoji još iskušenje prelaska granice koji sam već opisao.
-To nije kraj. U iranskoj policiji prolazi poslednju proveru. Srećan sticaj okolnosti je da u Iranu živi trgovinski prestavnik Nemačke koji je njegov ujak! Ujak ga ne prepoznaje, no tek kada Klemens kaže šta je napisano na poleđini jedne fotografije porodičnog albuma, odiseja se konačno završava.
Čemu nas uči ovaj film? Uči nas tome da ne vredi neselektivno posmatrati gubitnike. Sigurno je da su ogromna, gigantska zverstva učinjena od strane Nemaca (esesovaca) po Sovjetskom Savezu zaslužila osvetu i osudu, no sasvim sigurno je i to da je mnogo Nemaca, ne pitano ni od koga, moralo da obuče uniformu i , ni krivo ni dužno, krene u krvavi rat, a zatim i u epopeju zvanu...idi kuda te noge nose, upravo kako se to dogodilo jednom mirnom, rezervnom oficiru koga nikada nije napuštala nada da će se vratiti svojoj porodici. FIlm nema političke niti verske konotacije, jednostavno govori o jedinki kao večitoj žrtvi ratova i državno - političkih sistema. Zato ga treba obavezno pogledati. Dva i po sata sasvim korisno upotrebljenog vremena.
|
