Vojni obaveštajci - bez prava na slavu

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jel zna ko sta o Otu Skorceniju?
Koliko je meni poznato, on je bio jedan od najpoznatijih nemackih obavestajaca za vreme WWII.
Nadjite nesto o njegovoj akciji lova na Tita na Drvaru.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Oto Skorceni (12. jun 1908 – 5. juli 1975. god.) je bio SS pukovnik u Drugom svetskom ratu. U istoriji je ostao zapamćen kao oficir koji je komandovao akcijom oslobađanja svrgnutog italijanskog diktatora Benita Musolinija kao i po organizaciji jedne od najznačajnijih baza SS organizacije ODESA u Frankovoj Španiji.
Skorceni je rođen u austrijskoj porodici srednje klase poljskog porekla. Još kao student u Beču, 1920. isticao se svojim mačevalačkim sposobnostima. Učestvovao je u 15 dvoboja i jednom je posečen po obrazu zbog čega je čitavog života imao ožiljak koji će u Drugom svetskom ratu postati neka vrsta njegovog zaštitnog znaka. 1931. godine se učlanio u Austrijsku nacističku partiju, a uzbro je postao i pripadnik SA odreda. Od samog početka je pokazivao liderske sposobnosti što se ispoljilo prilikom nemačkog paipajanja Austrije 12. marta 1938. kada je spasao austrijskog predsednika Vilhelma Miklasa od nacističke rulje.

Po izbijanju rata, Skorceni, koji je u to vreme radio kao inženjer, prijavio se u Luftvafe ali je odbijen zato što je bio stariji od 30 godina. Nakon ovog neuspeha pristupio je borbenim jedinicama SS koje su nosile naziv Vafen-SS. Kao pripadnik 1. SS divizije Leibstandarte SS Adolf Hitler ("Lična Garda Adolfa Hitlera") učestvovao je u borbama na Istočnom frontu tokom 1941. i 1942. godine. Pred kraj 1942. je ranjen zbog čega se u decembru iste godine vratio u nemačku kao nosilac Gvozdenog krsta koji je dobio zbog iskazane hrabrosti pod vatrom.

Njegov prijatelj iz SS-a ga je, nakon oporavka, preporučio nemačkom vojnom rukovodstvu kao potencijalnog komandanta specijalnih vojnih jedinica koje je Hitler želeo da formira. Upravo u tu svrhu 1943. Hitler ga je lično odabrao, iz grupe probranih oficira vojske i vazduhoplovstva, da komanduje akcijom spasavanja italijanskog fašističkog diktatora i svog ličnog prijatelja Benita Musolinija koji je bio svrgnut sa vlasti i pritvoren od strane italijanske vlade.

Skorceni je skoro dva meseca igrao igru „mačke i miša“ sa Italijanima koji su stalno premeštali Musolinija kako bi onemogućili bilo kakav pokušaj njegovog spasavanja. Konačno zahvaljujući obaveštajnim podacima koje je prikupio Herbert Kepler kao i podataka koje je Skorceni lično prikupio tokom vazdušnog izviđanja stvorili su se uslovi za početak akcije. 12. septembra nemački padobranci, čiji je gost i posmatrač bio Skorceni, izvršili su jedrilički desant u blizini Hotela Kampo Imperatore na planini Gran Saso u Apeninima. Operacija spasavanja Musolinija, pod nazivom (Unternehmen Eiche) izvedena je bez i jednog ispaljenog metka. Iako su oficir koji je komandovao operacijom pukovnik grof Oto fon Berpelš i oficir koji je učestvovao u izradi plana major Harald Mors bili pod komandom generala padobranskih snaga Kurta Študenta, Skorceni, koji je lično dopratio Musolinija u Berlin nakon njegovog oslobađanja prigrabio je sve zasluge za sebe. Zahvaljujući ovom „uspehu“ Skorceni je unapređen u čin majora i odlikovan je Viteškim krstom Gvozdenog krsta.

1944. god. poverena mu je priprema operacije Konjićev skok (Rösselsprung) čiji je cilj bilo zarobljavanje vođe jugoslovenskih partizana, Josipa Broza Tita. Nemački komandanti smatrali su da bio Titovo zarobljavanje dovelo do rasula u jugoslovenskom pokretu otpora. Nakon što su Tito i Vrhovni štab locirani u Drvaru u Bosni, počele su pripreme za operaciju. Operacija je počela 25. maja 1944. vazdušnim i jedriličarskim desantom nemačkih padobranskih jedinica na Drvar. Iako su partizani prvobitno bili zbunjeni vrlo brzo su konsolidovali redove i pružili snažan otpor nemačkim padobrancima. Tito i Vrhovni štab u poslednjem trenutku su se izvukli iz pećine u kojoj su bili smešteni. Operacija je pretrpela neuspeh, a jedino čime su nemački padobranci mogli da se pohvale bila je Titova uniforma koju su zarobili. Skorceni nije lično učestvovao u ovoj akciji ali je izdavao naređenja radio vezom sa aerodroma koji je bio baza za izvođenje operacije.

U trenutku atentata na Hitlera koji su 20. jula 1944. god. izvela grupa visokih nemačkih oficira Skorceni se zatekao u Berlinu gde je pomogao u odbrani vitalnih institucija koje su pobunjenici pokušali da zauzmu. U ovoj ulozi Skorceni je proveo čak 36 sati kao oficir zadužen za upravljanje armijskim komandnim centrom pre nego što mu je stigla zamena.

U oktobru 1944. Hitler je poslao Skorcenija u Mađarsku jer je saznao da mađarski regent Mikloš Horti tajno pregovara sa Rusima o kapitulaciji Mađarske. Kapitulacija Mađarske odsekla bi nemačke armije na Balkanu, koje su brojale preko milion vojnika, od glavnine nemačkih snaga u Evropi. Da bi sprečio ovakav razvoj događaja Skorceni je organizovao operaciju Pancerfaust (Panzerfaust) u kojoj je kidnapovan Hortijev sin Nikolas zbog čega je ucenjeni mađarski regent bio primoran da abdicira. U Mađarskoj je formirana pro-nemačka vlada koja se borila rame uz rame sa Nemcima sve do aprila 1945, kada su nemačke trupe isterane iz Mađarske.

Inspirisan uspešnom američkom akcijom u Ahenu, kada su američki napad predvodila tri zarobljena nemačka tenka što je izazvalo zabunu i pometnju među nemačkim braniocima, Hitler je, u sklopu priprema za Ardensku ofanzivu odlučio da primeni američko iskustvo. Poverio je Skorceniju komandu nad oklopnom brigadom koja je trebalo da predvodi nemački napad. Ova oklopna brigada bila je sačinjena od nemačkih vojnika koji su znali engleski jezik i koji su bili obučeni u američke uniforme. Brigada je bila naoružana zarobljenom američkom opremom, džipovima i tenkovima, kao i nemačkim tenkovima maskiranim da liče na američke. Zadatak Skorcenijevih ljudi bio je da kao prethodnica nemačkih snaga šire paniku među američkim vojnicima, uništavaju sistem veze i spreče rušenje mostova na pravcu nemačkog napredovanja. Iako je ova brigada imala početne uspehe američka vojska je uskoro obaveštena o njihovom prisustvu zbog čega su pooštrene mere kontrole što je rezultiralo hvatanjem najvećeg broja Skorcenijevih ljudi. Tokom ispitivanja oni su nastavili sa izvršenjem zadatka pružajući lažnu informaciju o tome kako se lično Skorceni sa grupom komandosa uputio ka Parizu sa zadatkom da ubije vrhovnog komandanta savezničkih snaga u Evropi, američkog generala Dvajta Ajzenhauera. U nemogućnosti da provere ovu informaciju oficiri zaduženi za ajzenhauerovo obezbeeđenje pojačali su straže i ograničili mu kretanje na prostorije štaba što je potrajalo sve do završetka vojnih operacija u Arednima. Zahvaljujući ovakvim i sličnim operacijama Skorceni je među zapadnim saveznicima stekao reputaciju najopasnijeg čoveka u Evropi.

Na početku 1945. god. proveo je dva meseca komandujući kao general-major regularnim nemačkim jedinicama koje su branile nemačke provincije Prusiju i Pomeraniju. Za svoje akcije na ovom području, a naročito za komandovanje odbranom Frankfurta na Odri, Hitler ga je odlikovao hrastovim lišćem uz Viteški krst.

Predao se u maju 1945. god. zapadnim saveznicima i proveo je više od dve godine u zatvoru. Suđeno mu je za nemačke zločine tokom Ardenske ofanzive ali je oslobođen optužbe kada je saveznički oficir zadužen za tajne operacije svedočeći u njegovu odbranu izjavio da su se i saveznički vojnici u više navrata borili obučeni u nemačke uniforme. Uprkos tome zadržan je u zatvoru iz kojeg je pobegao 27. jula 1948. god.

Utočište je pronašao u frankovoj Španiji koja mu je dodelila španski pasoš. U Španiji se vratio svom prvobitnom zanimanju i radio je kao inženjer. 1952. god. proglašen je za denacifikovanog (entnazifiziert) u odsustvu od strane arbitražnog odbora koji je formirala nemačka vlada. Radio je kao konsultant egipatskog diktatora Gamala Abdela Nasera i argentinskog predsednika Huana Perona. Sumnja se da je kao član tajne posleratne SS organizacije ODESA na teritoriji Španije uspostavio logističku bazu koja je bila od ključnog značaja za izvlačenje pripadnika SS-a iz Evrope. Pretpostavlja se da je zahvaljujući njemu u Španiju pobegao i ratni zločinac dr. Aribert Heim (poznatiji pod nadimkom „Doktor smrt“)

Oto Skorceni poginuo je 1975. god. u automobislkoj nesreći u Madridu.

Skorceni nije bio klasični obaveštajac, pre bi se moglo reći da je bio pripadnik posebnih jedinica, ono što bi se danas nazvalo ''specijalac''. On nije ratovao šiframa, u smokingu, menjajući pasoše i identitete, ali je posedovao izvanredne organizatorske sposobnosti, talenat i posvećenost. Tekst o njemu preuzet je s Wikipedije, a postoje sajtovi i forumi njegovih poštovalaca.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Oxygen, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ово што следи могао бих да назовем "Рихард Зорге – прилози за биографију". Тај материјал је прикупљен из неколико чланака.

Први – скривени интелектуалац – Зорге, у чијој је библиотеци било хиљаду књига о Јапану, бележио је у својим исповестима из токијског затвора "Сугамо": "Стицање нових знања о местима у којима сам био, увек је била неопходност и представљало ми задовољство. То се посебно односило на Јапан и Кину.. Али ја та истраживања никада нисам сматрао као средство за остваривање других циљева. Да сам живео у мирним друштвеним и политичким условима, вероватно бих постао научник, али, без сумње не бих постао обавештајац. <…> Моја истраживања су била веома важна и због тога, да бих учврстио свој положај као новинара. Без такве позадине било би ми веома тешко превазићи невисок ниво немачког репортера почетника. Захваљујућу тој позадини, у Немачкој сам признат за најбољег немачког коресподента акредитованог у Јапану. Новина "Франкфуртер цајтунг", за коју сам радио, често ме је хвалила и изјављивала да су јој моји чланци подигли међународни престиж. <…> Новина и часопис "Геополитик" наваљивали су на мене са предлогом да што је пре могуће напишем књигу о Јапану. Завршио сам тристо страна рукописа, али су моји литерарни планови пропали са хапшењем.". Рукопис књиге је настрадао у време бомбардовања Токија. Исто тако је напознато где су пропали његови марксистички радови које је диктирао стенографкињи-љубавници у соби хотела "Метропол" и његов рад о Кини. Иначе, Зорге је за живота објавио три књиге: "Роза Луксембург – Скупљање капитала" (1924.), "План Даусеа и његове последице" (1925.), "Нови немачки империјализам" (1928.). Негов журналистички рад је тешко сагледати.

Љубав ка брзини је једном у Кини учинила одличну услугу Зоргеу. Чан Хај Шек је био ватрени аутомобилиста. Он је основао кинески аутомобилски клуб. Рихард Зорге, страствени љубитељ брзине, учланио се у тај клуб, почео да учествује у на скуповима. Једном је на једној од трка успео да исцеди све из свог скромног спортског аутомобила и приближавајући се финишу, претекне раскошни амерички аутомобил председника клуба. Лице Чан Хај Шека се искривило од гнева јер је он увек излазио као победник. Кош и ко је смео да претекне генералисимуса! Зорге је возио свој аутомобила пола дужине испред Чан Хај Шековог, да би тек код самог циља попустио гас и аутомобил супарника је први прошао линију циља. Генералисимус је сијао. Прошао је Зоргеу, руковао се са достојним противником, заинтересовао се ко је он и одакле. Од тада је Зорге могао да очекује благонаклоност Чан Хај Шека. Непрестано је био позиван у резиденције ван града и са њим су радо беседовали генерали из окружења владара државе.

За Зоргеа би сасвим оправдано могла да се помене она реченица из филма "Ми нисмо анђели": "Још само пар хиљада њих и смирићу се... ". Наиме, он је део информација сазнавао у постељи. Историчари, позивајући се на извештаје немачких и јапанских служби, утврђују да је Зорге, који се трипут женио, "одржавао сталне контакте" са чак 52 жене. Интересантно: наводи се да је једно време "одржавао сталне контакте" истовремено са женом, секретарицом и љубавницом немачког амбасадора у Токију, Ота. Још један начин добављања података биле су пијанке на које је он доводио њему потребне људе и из њих у пијаном стању извлачио податке важне Центру. Али ни сам Зорге није могао све то да преживи без последица: по сећањима Зоргеовог пријатеља, грофа Албрехта Еберхарта Карла Херо фон Ураха, извештача, потом и уредника централног органа нацистичке партије - "Der foelkische Beobachter", Зорге је "...пијући, пролазио сва стања пијанице: егзалтираност, плачну униженост, агресивност, параноју и мегаломанију, делиријум, и на крају мамурлук који се могао лечити само новом дозом алкохола...".

Јапанци, а не Совјети, први су поставили питање да ли је Зорге био совјетски шпијун у правом смислу те речи. Признавајући у испитивањима да је аналитичке информације предавао војној обавештајносј служби СССР-а, Зорге је у исто време одрицао оптужбе да је радио као совјетски шпијун. У томе су га следили и јапански правници. Како је у свом чланку из '97. написао Борис Шлаен, готово десет година и су десет адвоката из Јокохаме утрошили на подробно изучавање Зоргеовог деловања. Резултат њиховог рада био је обиман извештај у коме су аутори дошли до закључка: Зоргеа су 1. новембра 1944. обесили на основу погрешне пресуде. Конкретно, новинара су окривили за то да је дошао до информације о тајном заседању о тајном заседању Императорске конференције на којој је одлучено да се војна машинерија окрене не ка СССР-у, већ према Индокини. По мишљењу адвоката, ни једна од тих осуда није се могла назвати основаном. После неколико година пажљивог изучавања процеса и протокола саслушавања, правници су закључили да се Рихард Зорге бавио само анализом информација које је добио од другога, при чему се често ти подаци били противоречни. Новинар Зорјге их је интерпретирао тачно онако како би то урадио и сваки други човек на његовом месту. По мишљењу правника из Јокохаме, не може се говорити о некаквом случају шпијунаже, јер ту није било државних тајни нити шпијунског деловања.

О томе да је Зорге био "двоструки агент", макар и асиметрично двоструки, није било сумњи после исцрпне информације В. Малеваног из 2000-те године. Глава "Абвера", Вилхелм Канарис, а од '41. и Валтер Шелелнберг, користили су се информацијама чији је извор био Зорге. Исто тако, по аутору, у мемоарима "главног Хитлеровог шпијуна" објављеним 1956., после Шеленбергове смрти, суштина Зоргеовог дела је добила други облик. Берлин није знао да је "Абверов" агент у Јапану, Рихард Зорге, радио и за Москву. А у Москви су знали за "двојну улогу" обавештајца.

У својим мемоарима ("Лавиринт") Шеленберг о Зоргеу и његовим анализама констатује и ово: "Зоргеове информације су за нас добијале све више значаја јер смо ми '41. желели да знамо што је више могуће о плановима Јапана у односима са САД-ом. Зорге је већ тада предвиђао да пакт трију држава (Немачка, Италија, Јапан) неће за Немачку имати великог значаја (посебно војног). И већ после почетка кампање у Русији, он нас је упозоравао да ни под каквим условима Јапан неће нарушити свој мирни договор са Совјетским Савезом...".

Спољном изгледу Зоргеа и његовим манирима био је присутан дух, сасвим несвојствен пролетерском и коминтерновском аскетизму, али који је пред Зоргеом отварао врата добрих кућа, кабинете амбасада и министарстава, врата најбољих барова – дух природног аристократизма. Заелма Габелин, која га је блиско познавала из времена док је Био у Ахену, о њему говори: "Рихард Зорге је био веома елегантан мушкарац. Буржоаски опредељени људи – по тадашњим схватањима – чак нису не претпостављали да је он комуниста. Он је би ванредно пажљив према другим људима и имао велико искуство слушаоца. Веома весео, који је увек имао спремне анегдоте и шале, био је веома, веома млад. У то време, у поређењу са тадашњим мушкарцима од око 26-27 година, који су изгледали као старци, он није био такав – он је био ванредно симпатичан.".

Пошто је Зорге пао у немилост Стаљина и није се веровало његовим извештајима, не треба да чуди ни Стаљиново ћутање на предлог Јапанаца да се Зорге замени за неког ко је био од значаја Јапанцима. Такви случајеви размена нису били нешто ново у односима СССР-а и Јапана, а Валтер Шеленберг у својим мемоарима као гласину (а у високим обавештајним круговима тако се називала информација од извора чији се извор не објављује), навео да је и поред тога што су јапанске власти тврдиле да је казна извршена, било гласина да је Зорге жив и здрав и живи у Совјетском Савезу.

У Јапану су 2004. године нађени документи са описом извршења казне Зоргеа и његовог блиског помоћника Озакија. Новина "Асахи" је објавила факсимил четири листа са описивањем извршења две смртне казне 1. новембра 1944. године. Њих је, међу старим документима окупационих снага САД-а, случајно пронашао у једном књижари истраживач дела Зоргеове групе, Томио Ватабе. Како је саопштио Ватабе, тај налаз ставља тачку на низ варијанти о последњим минутима живота истакнутог обавештајца. У изводу из "Регистрационе књиге испуњавања пресуда смртне казне у затвору Итигаја, у токијском изолатору Сугамо од 1932 до 1945. године" о томе пише: "Начелник затвора Итиђима, проверивши име и узраст осуђеног, саопштио му је да ће, по наредби министарства правде, казна бити извршена истог дана и да се од њега очекује да се спокојно сусретне са смрћу. Начелник је питао жели ли осуђени нешто да дода свом тестаменту кога је раније саставио, а што се тиче свог тела и личних ствари. Зорге је одговорио: "Мој тестамент ће остати онакакв каквим сам га написао.". Начелник је питао: "Желите ли још нешто да кажете?". Зорге је одговорио: "Не, ништа више.". После тог разговора Зорге се окренуо ка затворским службеницима који су били присутни и поновио: "Захвалан сам вам на вашој доброти.". Потом су га одвели у просторију за извршење казне. Време извршења казне – од 10:20 до 10:36 сати. Ускладу са вољом кажњеника, а такође са чланом 73, параграфом 2 и чланом 181 затворске службе, тело је било сахрањено.".

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

zaboravili ste najboljeg medju najboljima
a to je Rudolf Abel
ili kako li se vec zvao ali najpoznatiji je pod ovim imenom
bio je izuzetno talentovan elektronicar za ono vreme
odradio je gotovo ceo drugi svetski rat za ruse u sred berlina
posle su ga prebacili u SAD gde je pao
rusi su ga zamenili za gerija pauersa
inace je abel odradio mnoge mnoge poslove od zivotne vaznosti za sovjete
smatra se da im je doturio kompletan raspored nemacke vojske pred kursku bitku
takodje je snabdevao sovjete informacijama iz turske spanije portugalije i svajcarske
imao je takozvani crveni orkestar u svajcarskoj s kojim je odradio komandanta javne sigurnosti u svajcarskom MUP u
zato svajcarcima mnogi nisu verovali
posle je otisao u SAD i tamo glupo pao mada se to svakome moze desiti
tvrdi se da je abel bio u bliskoj vezi sa himlerom i selenbergom odnosno da je i njih obradio
bio je zestoki profesionalac poliglota i vanredno dobar tehnicar
obijao je prve elektronske sefove
takodje sovjetima je dostavljao podatke o tokovima nemackog novca u svajcarskoj o ponasanju finaca kao i zelji hortija da predje na stranu rusa 1944

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Rudolf Abel, najbolji medju najboljima pade na "futroli" za mikrofilmove...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

I vurtuoz na klasičnoj gitari...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

rudolf abel je bio od 1941 ne vrucem protivnickom terenu
pao je zbog gluposti kako to obicno biva posle mnogo godina
sovjeti su ga odmenili za gerija pauersa a to znaci nesto

Dopuna: 26 Feb 2008 5:27

zanimljivo je reci da su nemci imali ubedljivo najgoru obavestajnu sluzbu tokom citavog drugog svetskog rata
od rusa su bili znatno gori a od engleza neuporedivo gori
jos si bili totalno razjedinjeni medju sobom
abver je nesto znacio ali zahvaljujuci totalnom haosu vec 1943 a zatim i 1944 spojen je sa SD
tek je onda nastao birokratski haos
najbolji nemacki spijun bio je onaj madjarski kartograf Almasi koji je pomenut u filmu engleski pacijent
e sad film nema veze sa stvarnoscu ali covek je zasluzan za uspeh romela u libijskoj pustinji jer mu je napravio odnosno mapirao kompletan teren
sad cete svi reci sta ima da mapira u pustinje e pa ima drugari kao i na svakom drugom mestu cak jos i vise
zatim je taj isti almasi uveo veoma opasnog nemackog spijuna eplera u egipat i to skroz na jugu kod sudanske granice
ovaj je stigao u kairo odradio nekoliko britanskih oficira iz pozadinske komande povezao se sa sadatom i naserom da dobro ste procitali i spremao ustanak protiv brita dok se njihova 8 armija povlacila
e sad englezi ne bi bili englezi da u kairu nisu zaista imali izvanrednu ekipu za bezbednost
epler se sluzio laznim funtama i zbog toga je pao jer su englezi dobro pratili novcani promet
snaznom demonstracijom sile kao i vidljivom spremnoscu da uguse svaku pobunu smirili su egipcane
eplera su sa njegovom ekipom uhvatili ne znam sta su s njim licno uradili ali su ostale veoma brzo povesali
tako je romel ostao bez svog izuzetno vaznog izvora iz samog kaira s time da su englezi zestoko regovali prema svojim brljivim oficirima sto je bila i prilicna opomena ostalom sastavu iz pozadine
e sad da ne budem strog prema nemcima imali su jednu dobru stvar
a to je radio prislusna sluzba
malo ljudi zna da je ova sluzba odradila romelu posao u severnoj africi
u trupi nemci su prislusnu sluzbu zvali horhe kompanijen
nemacki radio prisluskivaci su se jednostavno rasporedili po terenu i hvatali sve radio signale sifrovane i nesifrovane trucanje preko radija ama sve sto je narusavalo radio tisinu
posle izvesnog vremena nemacki radio prisluskivaci pokupili su radijski sleng britanskih jedinica 8 armije bio on sifrovan ili ne
jednostavno za nenormalno kratko vreme davali su tacan raspored svih britanskih jedinica
i sta je romelu trebalo vise od toga bez samo da prikupi udarnu pesnicu i da iznenada napadne
zahvaljujuci hvatanju eplera koji je bio povezan sa horhe jedinicom britanci su saznali za to i bili prilicno zaprepasteni
jer na primer kada su i slali svoje jedinice u protivnapade na romela koji su trebali da budu iznenadni na svim pravcima britanskih protivnapada romel je postavljao zavesu od topova 88mm i to u nekoliko linija tako da britanska 8 armija vise uopste nije htela da napada jer je romel bio svuda gde su oni hteli da prodju kao da je bio vidovit
tada na scenu stupaju englezi koji uspevaju da saznaju lokaciju horhe kompanije koja je bila za njih opet zaprepascujuce blizu linija fronta
odmah bez razmisljanja salju ceo puk iz australijske 9 divizije da jednostavno u toku noci neopazeno prodje kroz nemacke linije jer nemaca vise nije bilo toliko i unisti nemacku cetu po svaku cenu
za australijance srecom obezbedjenje nemacke cete cinili su italijanski bersaljeri koji su spavali
australijanci su unistili bersaljere mnoge njih cak i u krevetima uz upotrebu noza medjutim kada su dosli da nemacke cete njihova straza je bila budna
nemci su prihvatili borbu i borili su se kao da nisu vezisti medjutim nadmoc australijanaca je bila velika i savladali su ih
uspeli su da zarobe tesko ranjenog nemackog kapetana nesto vozila i knjigu sifara
nemacki kapetan nije nista odao drzao se veoma cvrsto i ubrzo je umro
medjutim englezi shvataju zasto su po libijskoj pustinji gubili stotine i stotine tenkova i zasto je nemacki 88mm top uvek bio na pravom mestu u pravo vreme
odmah su uveli stroga pravila i strogo kaznjavanje svojih vezista mada je glavni problem nemcima bio to sto su nove prisluskivace morali mesecima da obucavaju i navikavaju jer su to bili unikatni ljudi
sve se to desavalo u predvecerje prve i druge bitke kod el alamejna
inace montgomeri nije mnogo doprineo u toj bici vodio ju je na klasican pa cak inertan nacin jer su englezi njegovu 8 armiju u potpunosti opremili skroz novim visokokvalitetnim trupama iz juzne afrike australije i indije
a romel je i sam bio bolestan a trupe su mu bile u jos gorem stanju i naravno zahvaljujuci unistenju horhe kompanije bio je jos i gluv i slep
tada su englezi zapoceli svoju radio igru zatim igru sa mapama i ogromnu obmanjivacku operaciju
na kraju svega grunuli su sa 8 armijom razvalili africki korpus i oklopnu armiju ali i stali kod bengazija tako da su se na zaprepascenje sovjeta nemci odrzali sve do 1943 u tunisu
nemacka radio prislusna sluzba inace dala je sluzbenu ocenu 1944 da bi invazija francuske trebala biti u normandiji po onome sto oni cuju u etru
opet na zaprepascenje engleza koji su garantovali za radio tisinu invazionih trupa

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:kopriva

Tako da me ništa nebi čudilo da je bilo krtica i sada.


E, za to su Ruje majstori. Takvih krtica bilo je i u Gestapou (ni manje ni više, već sam šef - general Miler koji je vidjen u SSSR posle rata), zatim u vrhu MI (Kim Filbi i kompanija), onda u Pentagonu, u samom vrhu NATO od početka formiranja, itd. A ova boranija okolo, to se podrazumeva...

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::E, za to su Ruje majstori. Takvih krtica bilo je i u Gestapou (ni manje ni više, već sam šef - general Miler koji je vidjen u SSSR posle rata),
O njemu se svašta pričalo, ali je malo verovatno da je kod Sovjeta završio živ. Inače, njegov lik u Sovjetskoj TV seriji je poslužio kao uzor za Krigera u "Otpisanim".
Ima tu da se kaže još štošta, ali da ne idemo van teme...

Dopuna: 14 Avg 2008 17:17

Pa da nastavimo...

Bila je pre koji mesec emisija o Mileru na RTS2, u emisijama o Savjerseno sekretno ili sl, gde govore o kriminalu i špijunaži.

Sagovornik je bio neki amerikanac koji je navodno radio za CIA ili sl. On je tvrdio da je prepoznao Milera u američkom agentu nemačkog porekla sa kojim je radio - po ušima. Uši su takođe unikatne od čoveka do čoveka (kao i otisci prsta, zenica, tabana itd) U Holandiji je policija hvatala lopove koji su obijali stanove po otiscima ušiju, jer je to bio jedini trag koji su ostavljali lopovi dok su slušali da li ima neko u stanu.

U emisiji je bilo još par interesantnih izjava navodnog Milera, npr:
- Na vest da je Miler u SSSR, rekao je da nema smisla da on radi za Sovjete, jer on poznaje kako oni rade, njima treba samo mrtav, da ne bi radio za druge
- Kad su gledali ubistvo Kenedija: "Policija u Americi je mnogo glupa kad je pustila da im ubiju predsednika, a policija na jugu još gluplja kad su ga uhvatili isti dan."
- Komentar na šetnju Osvalda pred kamerama: "Ovako ga šetaju jer ga nije on ubio, da jeste čuvali bi ga, ovako mogu da ga ubiju."

Inače, Miler je jedan od ljudi na najvećoj poziciji u III Rajhu kome se izgubio trag posle rata.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nije samo on. Valter Šelenberg je prošao na posleratnim sudjenjima sa nekakovom uslovnom kaznom...Imao je popust, očigledno.