offline
- dobri covek
- Legendarni građanin
- Pridružio: 06 Nov 2010
- Poruke: 11644
- Gde živiš: Vranje
|
Brzo ste zavrsili temu. A ja mislim da nije sve receno. Pa da je obnovimo.
Zastavnici su kao i svi drugi, neki bolji, neki gori. Ja ne mogu da govorim ni iz iskustva zastavnickog sina, ni zastavnickog prijatelja. Ja jesam bio zastavnik, i ponosan sam na to.
O tome da "dzabalebare" razmislite na sledeci nacin: posao za koji je pocetniku potrebno vreme, stariji, iskusniji podoficir obavi za neko mizerno vreme, bilo zbog znanja, bilo zbog licne vestine, bilo zbog rutine sa kojom se vec radi taj posao.
Ja licno, nisam se olenjio postavsi "prvoklasni" Satisfakcija za rad je i u cinjenici da sam od nekih skolskih drugova ranije dobio cin 3-4 godine, kao sto su neki dobili taj cin par godina pre mene.
Iskustvo je i u tome sto velika vecina ne dozvoljava da mu danasnji posao ostane za sutra. Zato sto su na tezi nacin naucili, da deset minuta danas neobavljenog posla postane sati pri kraju meseca ili godine.
Zastavnik je bio pre svega i prvo oficirski cin. Za nedovoljno skolovane oficire. Postoji i dan danas u nekim armijama (bar sam tako nasao u VE i VL, da se pohvalim i ja, da to imam). Jednostavno, bili su predvidjeni da rade ono sto mladji nisu imali hrabrosti, vestine i znanja, a sto nasim oficirima ne dolikuje.
Uvodjenjem mnogih sredstava koja su komplikovana (samo na jednom radio-teleprinterskom sistemu imate od nekoliko stotina do nekoliko hiljada stavki koje se duguju po knjizicama, sve to treba znati), ili
usled nedostatka oficirskog kadra postavljali su zastavnike na duznosti komandira vodova i ovi su to radili veoma dobro, cak i bolje od potporucnika i porucnika na istim duznostima (naravno, cast izuzecima i sa jedne i sa druge strane).
Vecina zastavnika je u vojsci bila preostala iz perioda kada je za, na primer oko 700 mesta u srednjoj vojnoj skoli konkurisalo oko 11000 decaka, od kojih vise od 80 % "vukovaca" ili slicno nagradjenih.
Do skoro, na 20 mesta na vojnoj akademiji je znalo da se javi 25-30 kandidata. Sada je, hvala Bogu taj broj znatno povecan.
Drzava se nije oduzila tim ljudima. Male su penzije, plate, nema stanova ... ali najgore od svega je bio period kada su iz gradjanstva primani, u vojnickom smislu, jedva skolovani ljudi i davan im status oficira po ugovoru, a da su mnogi mnogo kvalitetniji ljudi i strucnjaci, ostajali u statusu podoficira.
Mnogima nije omoguceno da se skoluju vise od srednje skole, postavljanjem brda administrativnih prepreka, pa cak zbog samovolje pojedinih komandanata. A onda, kada su zavrsili fakultete, a neki bogami i magistrirali, morali su jos 9 ili 12 meseci na vojnu akademiju, da bi se skolovali za posao koji je vecina vec radila (komandiri vodova, uglavnom).
O popularnosti zastavnika ima mnogo prica. Zasto bih bio popularan? Da bi me moji vojnici "voleli"? Treba da me voli moja zena, pa i to ako zasluzim. Od vojnika, barem ja, nikad nisam ocekivao da me voli. Da postuje ono sto predstavljam, to da. I da radi sta mu kazem, najbolje sto moze.
Neka voli svoju draganu, ona je duzna to da trpi - po zakonu o porodici i porodicnim odnosima, ili po zakonima biologije.
Kakav god bio ovaj moj stav, ja se i dan danji dopisujem sa preko pedeset svojih bivsih vojnika. Sa nekima svakodnevno. Znaci da su pronasli nesto sto je vredelo postovati, kao sto su oni, koji su u vecini, jednostavno odlucili da se ne jave. Uostalom nikad svetu ne mozes ugoditi. Meni je satisfakcija da niko, od onih koje sam ja obucavao, nije poginuo u svim ovim granjima koja su se desavala unazad tridesetak godina.
Voleo bih da cujem iste ljude koji su ranije pisali po ovoj temi. Da vidimo da li su im se promenili stavovi.
|
